Лејла Самарај Мехди

Мрак ће разумети

Прва награда на конкурсу Едиције „Првенац“ Студентског културног центра Крагујевац

• Leila Samarrai Mehdi: Мрак ће разумети, песме; прво издање; 2002.
• тираж: 300;
• Издавач: Студентски културни центар, Крагујевац
• За издавача: Гордана Петковић Лазић
• Ликовно-графичко обликовање: Владимир Ранковић
• Уредник: Александар Б. Лаковић
• Технички уредник: Иван Арсенијевић
• Уређивачки одбор: Мирко Демић, Звездана Кнежевић и Братислав Милановић
• Штампа: Графички атеље „Сквер“, Крагујевац

---

Вашој милости*

У хлад ружа хтела сам да се склоним
Али заспах у књизи
Отвореној на песми о (м)учитељу

Песници давнашњи
Под сенкама и земљом
Рачунају ли на серафиме
На тамнину, на прозорска окна
На одшкринута врата и тајну живота
На гране чемпреса које тишином маме
И дуго северно јутро под харфама

На измаку видокруга
Нека нам ћутња ишчупа истину
Од камена спевану

* Упућено читаоцима

1

Туга је скривена у глави овенчаној крвљу
Ка мудрости званој Јерусалим
Убијате човека што даљину ослушкује
Је ли тамо збиља „Ecce Homo“
Виша хијерархија Шпаније
Док тече време очај силази до крварења
Болно никад, не признајући бол
Птица сам
Птица са жељом да умре у Шпанији

Написаћу у извештају
У меким плодовима крије се
Намучена Хулија Бургос

Онострано сећање откуцава шест часова

2

Таштина на лисичјем трагу
Гле, чуда!
Час наизглед једноличан
Погодан за изокренут трен или вечност
Мученица и њена кћер што перу ноге
Украшене ексером уместо сандалама
Ћутке разговарају

Само не жамор изнутра
Обале и струготине маштају
Кћери желиш да ти се омакне прах
И узнемириш терет, небиће и витице
Замишљена преко пута камења одолеваш
Црња од ноћи
Страх те да неће више бити кичмењака

Трећи је час у ноћи После

3

Не схваташ – просута крв звони
Од открића погрешно стрепиш
У агонији себе саме
Док вапимо на грчким терасама

Кћери
Мирне су реке чујне у напору
И то заједно

У огледалима је пут ка мртвој земљи
И обожаваоци хронометра
И неоствариви цват лета

Голуба на ватру кћери моја
Најешћемо се
И скакавце кћери моја
Пре него нас напусте кроз прозоре

Предосећам да непоуздани човек
Стишава дах и креће путем
Лепоте, Заповести и Ратова

Знакови поред пута једино ти преостају

4

Тако ми говораше мати

Не тражи више земљу
Заборављена међу дрвећем
Испод којег си рођена

У изабраној ноћи
Када су скакавци одлетели са тераса
У гомилу гласова пуних мржње
Ка мени упућених

Мајко тиха
У мени ни глас да запуцкета
Откуд сам могла знати
За другу страну карата

Долазе ли већ да ме поведу
Укорењени у последњем јутру метка

Устајем боса
Море се уплашило
Ко земља од грома

Трнов венац више нико не помиње

5

Иако свака рана не крвари
Ипак
Сваке вечери умире по један човек
Зашто

6

Настаће полутама и осама
Служићу сама у себи, иако нисам своја
Пред рањеним коленима све се отвара
Цветови и мисли, приче о правди
Лобање разуздане и доба без предаха

Знам казниће ме Бог
Али у грчу страсти
Неће ме сломити одсутни

Играсмо целога дана
Самоћа поново долинама
Грлена изнад кладенца
И људима грех

Уплашим се да будем

7

Сен би твоја била
И невестински вео
И врисак први
Злочин из страсти
И крв времена и невремена

Боље да се уплашимо

Тајна папрати и беше и не беше
И страх
Однекуд самоћа изгрева неокрзнута

Затворена у звезде у себи
Очима волим и даље
Без љубави мрак ће ме разнети

8

У постељи се не уздам у заповести
Руже већ бремените ветром
Колико часовника питаш
Док касни јутро начичкано вечношћу
Јутро бунило

Проричу крај света
Кроз звездане капије
Желеће отворити их, отворити их неће моћи
Желеће затворити и њих и пут
Песме ће огласити мртве
Мртви и живи кренуће лажним устима
Без иједног чула

Мој Бог спава мрмљајући молитве
После чега наслеђујем тугу, ветар, планине и птице
Ипак руке и стабла одолевају

Није ме страх од метка
И коњаника апокалипсе
Већ од тебе
Вољени мој Оче

9

Биће времена да ти кажем
Хоће ли се и сутра окретати речи
И суштина бивати конац

Вребају ме повијени свећњаци
Између чежње и страха
Између страсти и постојаности
Увек су присутни док спаваш немирно
Тамо где почеци кончају

И самоћа је ухваћена, обликована и ограничена
И њен садржај оглодан у ветрометинама
Где се крај и почетак састају
Сваког пуног месеца

10

Још један сан

Врисак троје деце међу лишћем
Близу водопада и провалије
Руже им преблизу
Да ли да их следим или превидим

Одлуке чудне
А деца чуда без самоуздања
Треба на време познати земљу и сазвежђа
Да последње откриће
Пусто време не буде
И разапет одјек корака у осами

11

Биће времена да ти кажем све

Стрепимо, не живимо
Играмо по простиркама од папрати
У ритму извесно мртвих

Чувај се сузе лудака и мостова без ограда
Жртава и самоће молитве
Тапшања по рамену
И празнине у којој умиру саветници

Чувај се
Не буди опет пронађена

Стрепимо
У међувремену не живимо

12

Између пролећа и зиме
Белог и црног
Срца и крчме све нижег виностаја
Између прерушеног и сломљеног
Нестварног и торњева изврнутих очију
Између свемира и „да ли смем“
Градске луде и „исплатило се“

Између „донекле“ и постојања
Смирили су ме плач и пост
Клањам ти се
Помоћ ти иштем
Госпо тишине, ватре и искушења

13

Иди у мирну јесен
Немој ведрино позна у грозницу
Краљице кикота неодлучна ћеш рећи:
Кад у Сингидунум дођох тражећи туђи свет
Не видех замишљено
Већ свежу кап крви низ ногу
И недресирану реч без воље да се изрекне

Шумски славују
Ако можеш у поноћ да запеваш
Овде ћу те чути
Између ноћне радости и зоре

14

Како брзо пролази сен рече Марко Аурелије
Душа је пролазна, зар не, понада се
Удружен са демонима по трећи пут
Кривица му пришт, човек жртва, а живот подврста чира

Незадовољство је оно савршено
Од памтивека не можеш изгубити оно што ниси имао
Размисли

Одвојиш ли се једном
Сазнаш ли за правду бола наслеђену
Могу ли отров и пожар бити корисни
Ниси ли постао превише попустљив Марко Аурелије
Пред деобама и жудњама
Намерно изазваним

Нека те не мучи више јуче
Све зависи од Богова

Данас су ствари потпуно отворене
Док их крвожедни ветар не обори
И однесе у сутра које неће бити

Зато Марко Аурелије кад год се погледаш
Сети се да ли је облик препрека суштини
И одговори ко је већи лажов
Сан или сен у огледалу

15

Када ће почети ништавило
Када ћемо чути одјеке јутра
Лишеног брзине, љубави и мудрости

Доћи ће час
Бити истовремен
Бити тишина и бљесак
Бити судар и стварање
Да би кроз тренутак ничега
Дошао на овај свет

Од тада се шири кроз укус ничега
Као таласи воде

16

Загрни усне и одвике
Удахни мирис ветра и промена
Одшкрини ковчежић
Пусти нек излете све ствари
И мирне ноћи и успаванке

Одрекни их се
Долазе пометње и друге ноћи

Пожелиш ли шапате и густе заклоне
Чувај се
Сан је чувени сејач
У доба нових илузија
Које девице претварају у живот

17

Зашто нема граница
Између лажи и живота
Пред девичанским коленима

Родила сам се у игри светла и сенки водопада
И чекала да загризем плодове
Кроз један свет или век

А они горки изнутра

Враћам се мирису дома
Острву сто плива у ноћи и води

18

Грозница нема краја
Песма остала без звука и ватре
Магле не хају да буду опеване
Па нема разлике између воде и блата

Девојка уплакана без упоришта
Док зид завичаја догорева

У подсвесном дијалогу
Нико није будан

19

Ја упорно напасам речи
Дан и ноћ
Прво их тражим
Препознајем чак и у гуштерима
Који несрећу најављују
А Ви би време и путеве, иако испразне
И плаве кругове изнад изворишта брзих река

Ви месечева деца
Ја усамљена стабљика
Ви упамћене боје
Ви песници, а ја нисам још

Ја Пан заљубљив
Који не зна како се на Вашем језику каже пустош
Обележена да певам жудим Истоку
Где бих могла да се спалим
И у звезду коначно претворим
Као Кецалкоатл*

(Кад бих само могла да се зањишем
На тренутак
Ни музика није потребна)

* Кецалкоатл- митско биће Толтека, првобитно владар и првосвештеник а потом и врховно божанство. По предању сам је себе спалио и претворио се у звезду

20

Како су радосни одјеци равница у сусрету с водом
Крошње се завртеле
Испод њих шћућурени река и ја
Не за дуго

Музика страха и пукотина грома
Дижу воде против нас
Које до тад нисмо познавали
Ни моје Јуче и Данас

Заточена сам
Да не бих отишла у место где се преливају воде
Чинећи наше одредиште
О закону спојених судова

Свеједно ми је
Самарићанин је умро

Отићи ћу у пустињу
Направићу маску себи и призиваћу кише

Види ли нас Велико око

21

Не заборави
Вода је талас до празнине
Вода је пад кроз метафоре
Која моли огледало
Да се врати
На мањкава места песме

Само да ми сан
Не доведе до дна

22

Никада нећу рећи
На шта воња месечар
Способан да буде будан

Никада нећу заспати
Бојим се мисли

Шта чекају они
Који се сећају мојих речи
Оне су камен који се круни

23

Зашкиљим кроз видело решетки
Надиру
Шумови детињства
Симболи интиме
И снови
Један по један
Један по један
И наста време
Време са друге стране зида
И живота иза нас

24

Волим поноћи без умора
И љубав без размишљања
Прождиране усне
Између поспаног дрвећа и зоре

Дете сам на плећима облака
Нећу да звук оде предалеко
Ни светионик да се изгуби у мраку
Ни чуваре што бдију над мојим тајнама
(Ни славолуке од блата)

Желим кошуљу од сребра
Да покријем туђе погледе
Желим само твоје очи између зидова

Доста ми је збуњених и завијања у ноћи
И оних што ме траже и заспу пре него ме нађу

25

Ноћ и отворена врата
Сабласт ми главу обузима
Видим ти очи
Судњи час – тачно измерен трен сагорева
Видим ти очи
Не припадају мени

Бацих своју душу
То су дужице поветарца – вичу мрачна огледала
Истрошени гласови из крви израстају
Пузећи обарају стабла

Ти се враћаш
Грубо влажећи светињу мојих усана
Ја
Нема и укочена на прагу
Изгрижена првим болом
Бљујем змијски отров

То су можда твоја тишина мржње и мој заборав
А заправо
Ни ти, ни ја, ни причешће

Ни морнари
Остављени на изгубљеној обали сабласти
Ни плач бродова у ноћи
Или је то песма насилне љубави

Она никад не остаје без гласа
И кад се не чује

Шуме спавају
Не знајући
За преплашену траву
И њихов уздах

Нарочито
У доба ветра
И биљних падавина

27

Тишина камених спавача
И преварене публике

Ћутим пред немуштим звуцима
Грозницу слутим
Чувам те тишине
И градских ухода у цвату
Иако нас очевици раздвајају

Нестанак боја
Дан претвара у ноћ
И обијену хрид

У девети час

28

Наликани лешеви се расплићу
Никако да их потопим све
Као ни историја црне мараме
Спремне на померање времена и ваздуха

Током ове
Хиљаду деветсто деведесет девете
Тешко је стишати плач изнад посмртних извештаја
Шуме и трава и даље ничу из некада живих
Јер су најпоузданији

Са небесима преговарају
Они што су непосредно дошли из зеленог памћења
И гробова пре заборава

Мотре нас живи и мртви
Да мртви нису живи
Остали бисмо сви без језика и пламена
Зар они нису и Ваши двојници
Да живи не потичу од слабости можда
Када се у одсуству
Предају један другоме

29

Језа мртвих птица
У амбијенту заседе
Пој крвотока је

Постоји
Мисао мало гласнија
Као што се даљине
Тишином умивају

Отпловите очи
Атилиним зловирима
Ископајте птице
Које су себи довољне
Убеђене
Да најлепши гласови
Допиру
Из мртвих редова у земљи

Требају нам
На почетку и крају љубави
Увек их тада дозивамо

30

Калдерон рече: живот је сан
Варљиви пратилац између два буђења
Ни живот ни смрт
Ни нешто треће
Ни живот после смрти
Ни смрт пре живота
И замире међу казаљкама
Пре него заноћи у нашим телима

Сигисмунд узалуд окован непоузданим звездама
Објављује велику варку
И кругове немуштих снова

После хиљаду и двеста ноћи
Видим у вртовима вире моје кости
Кад би бескрај завладао пре јутра
Можда би исцелио усамљеност

31

Два загрљена облака
А можда и две птице
Или позната марама у чвору
Или сан између два облика

Узалуд се крв осамила
И тишина са сенком
Прште калемови и безбожни ударци
Које не разумем
Као ни одсутни звук који следим
Док се облаци не померају

32

Сенке узмичу
И серафими се изгубили
У себи гризу све стране света

Куда ћу ако ме мрачни сан савлада
И вампир

Сабласт твог живота још није ишчезла
Попут копља забоденог
У очи идолопоклоника

33

Низ пропланак клизи месец
Али раскршће је још увек у сумраку
Из којег кошчате руке и бајалице
Твоју би нагост у грчу

Уздах под плаштом љубоморе

Ослушни
Не чекај Сунце без сенке
Оно не разликује блудницу
Од дављенице на обали

Нек пољубац песништва
Бедро ти препусти мојим уснама
Нек крик ућутка све
Осим нежности кише тек припремљене

Није ми жао
Што ће речни песак прекрити сваки стих

34

Лирика припада свима
Ни бекством не можеш избећи њену тежину
Зато никуд не жури
Не напипавај прстима трбух мрака

Неко ће умрети у првом сумраку
А ја ћу писати о кометама
Закидати на хлебу у твојим рукама
И припремати узорану земљу
Да се мртваци румених усана надишу

Мирно спавај
Кривотворићу све што треба
Побићу кокоши ако их руже не зауставе

Ти пронађи оне који су нас оптужили

35

Заустављен страхом од чекања
Не израсташ
Ни у снохватицу

Кад пламен пламеном прећутиш
Иза тебе празнина и ветар
Постају спојеност иреалних чворова

36

Стакла улепшавају живот и љубав
Нек само покушају да разбију сочива наших кућа
И саксије што кипте цвећем греха

Ви што се смејете показујући црне зубе
Залуд Вам похлепа и страва
Ако Вам лик заноћи у распарчаном огледалу

Свеједно
Ја одох на север чија је одсутност мислена
У тишину и студ
Где једино дрвећа подсећају на људе

37

Слепило – усуд проклетника
Ћутање – навика убице
А сан – јава смртника

Могла су то бити три човека
Спојена очима
Иако је један од њих слепац

Срести човека са свим чулима је реткост
Јер пут није означен
Још
Ако не видиш
Или не сањаш
Или не умеш да ћутиш

38

Верујем у божанство смрти
И у истину демона
Јер у њима лепота заглушује

Природа је у стању да убије
Без размишљања
Да би раздвојила исте сенке

Очи моје
Свеједно ми је када ћу умрети
Ваша ме варка не може утешити више

Природа уме да казни радознале
Независно од греха
Само да се илузија и истина не сусретну

39

Ноћас пурпурно наличје облака
Пробудило послушне мртваце
Који подигли главе
Ослоњене на кошчате шаке

Не знају јесу ли живи или мртви
Првог су дана чули трубе
И заспали испод застава и облака
Под којима су
Уместо под звездама продисали

Другог дана објављени тишина и цвеће
Не верујући да постоје

У међувремену небо је урањало у сумрак

А трећег дана
Мртваци су славили будност мимоходника

40

Долина стихова још увек мами
Кћери светлости у луниним хаљинама
Једна другој сестре
По земљи бешумно се дозивају
И мене у коло позивају

Прихватам руку једне од њих
Незграпна
Саплићем се

Узалуд
Усиљени кораци не удаљавају
Од понора и упоришних тачака

41

Нестали-свеприсутни
Плач им налик на ноктурна

Док ружа живота залеђена у истини огледала
Неспокојна
На заравнима поврх чаролија
Капље по маховини
И развалинама света

42

Девет часова спава
И девет казаљки света

Уста благости одбегоше
Као цветови наранџи
Кад дођу да их секу
Иако ненајављени

Сем времена, све је у знаку пролаза
И дрво маслина
Што издише под инсектима

Ипак
За сваког постоји одговор
Презир, љубав
Ограничена светлост
И насукани бродови

43

Је ли истина неверни Томо
Да рекоше му:
За своју ствар
Из твојих уста избори право
Док ти умире дан

А он
Осуђен на околности у полету
Претвара се у сваког ко га подржава
Далеко од путева који глођу невернике

А он
На прву реч не збори, ни на другу не узвраћа
Тек на трећу смерно и обазриво

А он
Зна да је овај живот за мртве
А не за живе
Ни зид не хули

А он
Моли за провидну невиност са очима од мелема
И за подвиге очајника

А он
Не мари ни да га међу људе врате
У молитви учећи

Ипак једно ти не верујем
Не верујем ти свети Томо
Да није довољна утеха
Измишљена у облику жене