Након што би завршио са мном, отварала бих очи у тами. Кад би свануло, опрезно бих растворила надувене капке према светлу. Тада бих поново утонула у сан…

Након неколико недеља, насртаји би престали. Ипак, осећала бих нечије присуство у соби. Налик на шум… Покушавала бих да устанем, али би ме задржавале нечије нежне руке. Биле су мале, танке…. Терор трпљења прожео би ме леденим знојем и почела бих да дрхтим под женским прстима. Ослонила бих се на изранављене лактове. Ото Регенштајн је ме дивљачки силовао и пребијао… колико? Колико дуго? Сувише дуго.. А мајка? – грозничаво бих размишљала – да ли ме је подводила?

„Полако, господарице Матилде“, рекао би глас сличан мом… „Ко је то?“, питала бих се сваки пут.

http://casopiskult.com/kult/krik/uspavana-matilde-pripovest-o-matilde/