Category Archives: proza

proza

Kako je poezija umrla iliti “To više niko ne čita”


Nedavno mi probi u svest Da Vinčijev crtež čoveka u preseku. Savršen čovek, savršen krug. I ne znadoh odakle dopre mi u um, poput bljeska, slika zlatnog preseka, a ponajmanje zašto mi u svest zaluta zamak Amboise, gde je Da Vinči slikao savršen krug. Master mason slikarstva naučio me je najvažnijoj lekciji o lepoj književnosti koju i dalje savladavam, jer često sam poražena težinom zadatka koji iska savršene proporcije, a moj alat je- jezik.

Shvatih, nakon oklevanja u kome je bilo nešto divljeg, iracionalnog nemira, kako ću započeti temu o propasti poezije, a kao mesto razotkrivanja zločina izabrah park pored zamka Amboise, gde sedoh sa prijateljem, dobrim poznavalacem trubadurske poezije. Zanat je ispekao čitajući stihove prvog trubadura Viljema Sedmog, a poznavao ga je lično (mada to uistinu behu besede jednog hvalisavca). Rešismo da prozborimo reč dve o poeziji vremena u kojem se zadesismo, okruženi visokom tehnologijom, čak višom od krošnje najvećeg drveta u parku zamka Amboise oko koga su kružile ptice. One pevaju i ćarlijaju naprosto o tome ne misleći, a potom se, raspevane, rasprše plavetnilom neba išaranim beličastim oblacima kroz koje se nazire sunčevo tkanje.

Moj prijatelj pokuša da me odgovori od razgovora govoreći da je za tako ozbiljnu temu preumoran. Nemilosrdna kakva jesam, navodih ga da mi odgonetne tajne svog umeća u poeziji, govoreći da krijem pod haljinom vrednosnu robu koju planiram da prodam masteru masonu. Takođe, nameravam da ga pesmom razgalim dok me bude slikao.

(jedva stigoh na red od Mona Lize koju je, kako kažu sluge, bičevao i šibao sa takvom strašću da je nekoliko puta od njega kroz prozor bežala, a u jednom munjevitom pokušaju zaustavi je suknja od muslina koja je zapela za kakav prozorski šraf. Tako joj sem, u prvoj, skrivenoj verziji portreta, cela duša strahom oblivena razlila na platno dok joj se slikar približavao, sa četkicom u ruci, mašući svojim genijem)
Oraspoložio se moj prijatelj govorivši kako nikakvu robu bez njega neću nikom uvaljati, a zauzvrat će on prozboriti o pesništvu, eto, ako mu pride dam i zlatan vez koji držim u rukama sa slikom Savršenog kruga. Nakon što dar spremi u ruksak, malo zasvira u kitaru i započe:
-Nemam ti ja puno toga reći o poeziji. Pogotovo što ja ne pišem poeziju, no liriku.
-.Kako to?
Ne odgovori mi direktno, već spusti pogled i kao da se zamisli, a u mislima neku veliku muku kao da je doživeo, jer glas mu prepuče kad reče:
-Ne smatram da je to značajno. I da ima puno smisla. Ali, ne mogu drugačije, pa to radim.

Upitah ga da li bi mu odgovaralo da promenimo mesto, te da se vratimo među visoke tehnologije Modernoga doba. Možda mu bude lakše u svoj toj zbrci? Odbio je, uz izgovor da ne želi da se potuca po vekovima, da je svejedno gde ćemo sedeti, sve dok govorimo o onome o čemu mnogi danas progovaraju, a nikako ne bi trebalo o istom da prozbore.
-Teško je reći šta je poezija ionako. Gle! Ja čak mislim da ljudi nisu više u stanju da razumeju poeziju.
-Ne možeš im osporiti trud-.milostivo rekoh, sažalivši se nad onima koji poeziju ne razumeju kao što se svojedobno sažalih nad Haićanima koje je pogodio veliki zemljotres.
-Trude se, baš kao što se humanitarci trude da pomognu Haićanima, ali nisu u stanju-izreče i u taj tren promeni oblik, te se pretvori u jogija, zažmurivši i položivši dlanove okrenute na gore. Neko vreme je menjao obličja, kako bi me podsetio da sam usred opsene i da se mnogo ne zanosim da pišem išta razborito, a nekmoli da imam sagovornika kraj zamka Amboise. Bio je veoma okrutan, onoliko koliko beše istinoljubiv.
Pokušah da se dohvatim ekonomskih pitanja koja uvek dobro dođu kad se racionalizuje i u stvarnost prevodi neprevodivo, jer brojke jesu oružje i snaga sveta kome pripadam, kao i vladalac sveta Profit koji je u rangu Rotšild kraljeva. Setih se nemilog događaja, kad preko ekrana automata rajsfajzen banke, markerom deca ispisaše da je poezija mrtva, a znamo kako deca umeju da budu zla prema mehaničkim fasadama.

(U svakom slučaju, ne osporavam deci da dobro sriču sms poruke i to brže nego što je Dostojevski Zločin i Kaznu napisao, a zli jezici tvrde da je to učinio za dvadeset četiri časa, uz bocu vodke.)

-Neisplativo je pisati poeziju, prijatelju moj. Danas svi misle da je mogu pisati, kako proreče onaj pesnik samoubica, a to su mi omiljeni proroci. Niko je ne kupuje i može se odštampana knjiga pokloniti. Može se koristiti i kao lepeza za vreme vrućina, naravno, kad se ohladi, jer iz štamparije izlazi neobično vrela.Kao sredstvo za hlađenje još je upotrebljivija ako je štampana u mekanim koricama, jer od tvrdih ukoči se ruka.. Priče su isplativije i to je razlog što se, ako poeziju poredimo sa pšenicom, seje se manje nego prethodnih vekova. No, u procentima izraženo, seje se oko čak 95 posto manje, što je neshvatljivo! Pšenica je oduvek bila u trendu, ako ni zbog čega, a ono makar zbog hleba.

No, kopkalo me je, ženskom radoznalošću (premda sam pristalica queer teorija) zašto nešto što je tako velelepno i očaravajuče može da razume tek mali broj ljudi koji živeše i kad je poezija bila veoma popularan književni rod, ne samo u doba Vergilija, već u doba epoha u kojima živeše pesnici koji su je uzdigli do takvih visina da beše poezija popularnija i od umetničkih proznih dela Marije Jurić Zagorke, pokoj joj duši.

-Zato što čitam komentare na pesme raznih pesnika i vidim da su ti komentari uglavnom promašeni. A pišu ih kolege pesnici! Trude se da racionalizuju nešto što je u suštini iracionalno- osetih da se moja glas i moja misao poklapaju sa rečima opsene.
-I tu je ključ nesporazuma. Svi ljudi smatraju da mogu da razumeju neku sliku koju gledaju i koju je naslikao Rembrandt. A niko se ne zapita- zašto onda ne pokušaju da razumeju pev ptica? Stojim iza toga da oni niti mogu da razumeju Rembrandta i njegovo delo, niti mogu da shvate poeziju drugog pesnika, pod uslovom da nije trivijalni autor, niti mogu da pojme pev ptica, niti mogu opisati simfoniju Bramsa.
-Zašto to?
Zato što je umetnost delo po inspiraciji.

Tada potekoše reči kao voda, a razgovor je otprilike tekao ovako:

-Primetih zamenu recimo “miljkovićevskih” metafora veštačkim, kako bi se poezija približila modernom čitaocu- stoji u fusnoti, rečima poput “Rekonstrukcija”. I još nekim, koje nisu nimalo lirične. Negde mi se čini da su pomenuli i zasedanje Evropske unije u istoj strofi sa poljoprivrednim proizvodima. Bitna je i erotika. Čini mi se da više nema stihova poput ” ladari me o šarene pribiše direke”, no se ređaju erotski artikli na jučerašnjoj rasprodaji. Recimo.. “krvni pritisak jednak je jačini orgazma koji pulsira u amplitudi stenjanja dok groblja mirišu sa vibratorima nabodenim umesto piramida ukoso”.

-To nije lirično nikako- videh da moj prijatelj drži Zlatan vez kao oblogu na glavi.
-Ali, svakako, ne može se doveka slikati ni Mona Liza. Dosadi!
-Njemu nikako da dosadi!- uperi pesnik kitaru u pravcu zamka Amboise gde se očitavala silueta jednog od najdubljih naučnih genija.
-Ali, svakako, smatra se modernim- uporna bejah, te mi se u glavi izređa još poneka strofa u kojoj bih povezala dubine raja, pakla, groblja i orgazma.
-Sviđa mi se replika iz Hadersfilda- kao da se priseti moj prijatelj- Na pitanje gde je grob Poezije, glavni junak odgovara: “Svuda”.
-Možda ipak postoji neko mesto. Epitaf: “To niko ne čita”. -dograbih jednu ružu i stadoh je mirisati. Razgovor mi je neobično godio, iako je moj sagovornik delovao umorno i iscrpljeno mojim pitanjima.
-Pa dobro, to što niko ne čita, nije kriterijum vrednosti. Krležu više niko ne čita. Rahmanjinova više niko ne sluša, osim par zanesenjaka i stručnjaka. – zastade kao da je želeo da završi razgovor. Upleten u moje teorije o orgazmičnoj eksperimentalnoj poeziji sa kojom sam se imala prilike susresti i uživo, umorno reče:
. Ja sam staromodan pesnik. Izbegavam eksperimente.
-Ali, to je sada en vogue?
-En vogue ili ne, samo ime ne zvuči dobro. Od 1oo eksperimenata, uspe njih 85 u laboratoriji. U stvarnom životu, od 100 eksperimenata uspe njih 15.
-Ali, zar to nije AVANGARDA? Pisanje treba uopšteno da se shvati kao eksperiment.
On prezrivo odmahnu rukom.

-Avangarda je i moja poezija, jer ja imam pesmu o štrajku glađu, svaki stih jedan dan gladovanja. No, ne označavam to tako, jer poeziju delim samo na dobru i onu koja nije trebalo da bude napisana.
-Ali, eksperimentalna poezija se dovodi u vezu sa ekspresionistickim slikarstvom!- ne odustajem, eksperimentišući mirisom ruže na rastojanju trnje-nos.- To je takozvana poezija a la pikaso!
Na to se moj sagovornik zakikota, da sam ga udarila po ruci trnovitom ružom, kako bi uz jedno IJAOJ prestao da se smeje poeziji a la pikaso koja je tako IN. Možda u njoj nema peva ptice, ali muke ima podosta, a muka nije nešto sa čim se treba igrati, kao ni sa opasnim igračkama i političkim terminima koji se pominju na tako genijalnoapstraktan način de la Vinka!
-Nema poezije a la Pikaso- povrati se od smeha moj sagovornik- Pikaso je slikar, a ne pesnik. To su dva medija. On slika svoj svet (kao i ovaj gore), mi ispevavamo svoj. Njegov i naš svet- to su dva sveta. Ne može se sliikom opisati pesma, niti se može pesmom opevati slika, ako se želi to raditi, onda je bolje da se slika, a ne piše- i obrnuto.
Sa ovim, nemajući kud, morala sam da se složim.

-Ko je danas gladan? Ko nosi probušen šešir? Ko stanuje u kolibi na drvetu? Vi imate internet (i ja ponekad). Svi imamo stolice koje se dižu na dugme i vrte oko svoje ose.
Podsetih ga na glad u svetu.
-Ali ti koji su gladni nastoje se nahraniti, a ne pisati eksperimentalnu poeziju.
-Jesi li čuo za skolu Black mountain?
-Ne
-To je pesnička skola koja je povezana sa teorijom projektivnog stiha i insistira na otvorenoj formi zasnovanoj na spontanosti pauze za dah u govoru i dužine teksta…
-Pa da, ali ta otvorena forma mene isto ne oduševljava. Pesma mora imati besprekorno čvrstu strukturu. Ona mora biti – solidna, inače je voda, salata od reči koja možda čak i ima neko svoje opravdanje,ali to nije umetnost at its best. Ja ne pišem ništa što nije od početka do kraja dovršeno, u svakoj strofi, u svakom stihu, u svakoj reči i u celini. Pesma je umetničko delo. A delo mora biti samo u sebe zatvoreno. To mora biti besprekorno.

Koliko pesnika, toliko tema, slaganja, neslaganja-pomislih naivnoentuzijastički dok sam zabavljena posmatrala Mona Lizu kako se spušta niz čaršav niz zid zamka Ambois, dok usplahireni genije pokušava da četkicom prereže njeno uže od platna. Gotovo da me je podsetila na stih koji mi izmiče.

-O čemu pesnici pišu?-upitah svog prijatelja koji je bio skoro pa polumrtav. Lice mu je imalo modru boju, sa ponekom sivom nijansom, a zastakljeni pogled pratio je let ptice. Istovremeno, raskalašno sam se smejala misleći na divan portret koji će me slaviti vekovima, uramljen na zid večnosti, baš kao što na pesme mog sadruga koji je bio daleki rođak Orfeja spretno muziciraju.

-Progovaramo o temama koje me muče. Ili oduševljavaju. Moja pesma je.. muzika.- zaklopio je oči-uvek imam na umu da će moja pesma biti poruka,od mene nekome, možda mnogima, a da bi bila mnogima, treba biti objavljena, što mi je došlo tek nedavno u svest..Do tad sam samo pisao i slagao u fijočice, ali tada mi je sinulo da je potrebno obelodaniti, ne zbog sujete, već zbog onoga što bi ljudi mogli upiti kroz to, a to je svest o potrebi stvaranja radi stvaranja, kao što je manastirski slikar slikao. Tako i ja i još sigurno nekoliko nas pišemo. Dakle, nema od toga nikakve koristi-stvara se radi stvaranja samog.
-Poeziju je najteže pisati, a većina misli da je to nešto lako. Nabacaš na papir tek tako..
-Upravo si savršeno tačno konstatovala. To je tačno. I u tome je upropašćavanje jedne umetnosti uzelo maha. Svi misle da mogu pisati pesme. I pišu.

-Citiraću nešto što sam zapamtila. Svidelo mi se, a kaže: “Sama jedna strofa u pesmi ima više slepih ulica putokaza i ciljeva nego što će jedan pisac ikad uspeti da stvori na desetak strana.”

Na kraju smo izveli zaključke:

Šta je to dobra lirika? To su divne, stihovane misli, kao i lirske slike, dobar lirski jezik, a poruke koje se iznose da budu snažne i potrebne.

Nažalost, sva poezija koja se danas stvara je zanemarena na javnoj sceni, svi pesnici koji deluju doimaju se zaluđenicima. Zaključismo da oboje delimo tu sudbinu. Neko je rekao da se pesme pišu za pesnike. No, kad bi tako bilo, krug čitalaca lirskih dela bio bi krajnje siromašan. Pesme se pišu za sve ljude, a oni koji ih najbolje razumeju možda uopšte nisu pesnici, već ljudi koji su u sebi izgradili neku životnu mudrost, pa su zbog toga sposobni pojmiti lepotu i vrednost pesme koja je podastrta njihovom oku i uhu. Shvatamo da danas više nema smisla pisati poeziju, ali mi je pišemo, izuzev kad se šetamo između epoha, tada se zabavljamo na goreopisane načine. Zaluđenici smo staroga kova. Ima nas još jako, jako malo. Jako malo. I nije nam lako. Zaključismo, u nekoj telepatskoj fusnoti koju smo delili, a koja ne beše zabeležena niti izgovorena, da se bojimo getoizacije u umetničkom smislu.

Ali o tome nekom drugom prilikom, kada budem preuzela moderniji zamak za scenografiju.

Da Vinči mi je mahnuo četkicom sa jednog od prozora zamka rekavši: “Na tebe je red”, a moj sadrug je, poput lika iz Bergmanovih filmova, svirao na kitari varijacije na jedan svoj stih o “Odbegloj gospi”, jer je Mona Liza preskakala posejanu pšenicu, u ludačkom, iracionalnom, bezumnom trku, zauvek obogaljena. Slikar se osvetio zbog njenih pokušaja bega. Naslikao joj je osmeh koji će, u večnosti, neki shvatati ovako, neki onako, neki će ga razumeti, neki ne. Neki će joj se diviti videći u njoj lepotu i vrednost nedokučivog smisla, a drugi će okretati glavu na drugu stranu, tražeći usput osmeh kakve jednostavnije, kvaziseoske dame poput mene, sa trnovitom ružom u ruci prekrasnoga mirisa i devičanskim osmehom koji je pozivao na svakojaka nevaljalstva.

U potpisu, Vaša Elenora, gospa od Akvitanije, koja više nije među živima.

Standard
proza

Samara

>

Tamo pored Tigrisa, moćnog, nemog i tajanstvenog, leži Samara. Proteže se uništena, osakaćena, ubogaljena, opkoljena tečnovrelim peskom koji na nikada zalazećem suncu dobija obmanjivo zlatnu nijansu. Umesto živih melodija sa orijentalnim prizvukom, pustim ulicama na kojima se snažno oseća miris smrti, sa zvučnika na vozilima stranaca trešte zvuci roka i hip-hopa. Američki satana doneo je sa sobom, osim pustoši, i stubove svoje moderne kulture, kako su to njihove vođe govorile pred svetskim auditorijumom.
Tu i tamo ponekad projuri konvoj u belo obojenih teških kamiona sa oznakama “UN”, ne mareći ima li na ulicama ostataka života, u pratnji borbenih hummera sa čijih mitraljeskih kupola, ispod tamnih naočara za sunce okolinu seku pogledi na obaraču lakih momaka. To je sloboda koju su doneli osvajači.
Sve to nije znao Aziz Muhammad Sarr man ra’a kada je prvi put čuo glas starice iz ogromnog erbasa E300 Er France-a, najmodernijeg aviona i ponosa francuske kompanije. On čak nikada nije ni leteo avionom. U svojih 22 godine života nije se pomerio iz rodnog grada koji se polako ali neumitno pretvarao u hrpu ruševina.
Na samom obodu Samare, na ostacima nekadašnje vazduhoplovne baze elitne iračke revolucionarne garde koju su avioni alijanse zbrisali u jednom naletu, ispustivši bar dvostruko više precizno navođenih laserskih bombi velike razorne moći nego što je to bilo potrebno, nikla je nova, improvizovana baza za obuku mučenika-pilota samoubica.
Globalna teroristička organizacija “Mač Islama”, potpomognuta praktično neograničenim finansijskim sredstvima tajnog društva arapskih biznismena i naftnih magnata pod imenom “Reč Alaha”, u stopu je pratila američke ratne operacije širom sveta, koristeći svaku priliku da na američke vojne snage usmeri avione krcate ekplozivom za čijim se kontrolama redovno nalazili neuki, vrbovani mladi Arapi, koji čak nisu ni bili svesni onoga što će učiniti. Savremena oprema za navođenje, kontrolu letenja i osmatranje bila je smeštena u stari kontrolni toranj, u čijim su betonskim zidovima zjapile ogromne rupe. Krateri na uzletnim pistama bili su zatrpani okolnim krhotinama, ne baš idealno rešenje za uzletanje starijih modela sovjetskih MIG i SUHOJ borbenih letilica kojima je organizacija raspolagala. Bitno je bilo uzleteti, jer povratka sa ovog leta nije bilo.
Iz nekog neobjašnjivog razloga špijunski sateliti nikada nisu otkrili postojanje ove baze, što nisu učinile ni kopnene patrole koje su prolazile pored nje na samo desetak metara. Baza je za sve, osim za one koji su se u njoj nalazili, bila jednostavno nevidljiva. Iskusni oficir organizacije, veteran iz mnogih terorističkih akcija, sada zadužen za vrbovanje i obuku mučenika došao je jednog dana u Samaru i pričom hipnotisao veliki broj očajnika koje je rat doveo u bezizlaznu situaciju. Aziz je u toj priči video priliku da se osveti onima koji su uništili njegov rodni grad…
Odeven u par brojeva veću maskirnu uniformu poručnika iračke revolucionarne garde, Aziz ležerno pritisnu prekidač za otvaranje kabine, jednom, drugi put, treći…”Prokleto đubre” – pomisli u trenutku – “Opet nema struje! Mora da je ponovo pregoreo osigurač ispod komandne table. Poslednji koji smo imali.
Ima li kraja ovome?” – po ko zna koji put je opsovao vođe organizacije koje su od preprodavaca otkupile zastarele letilice zaostale u bivšoj Istočnoj Nemačkoj nakon raspada Varšavskog ugovora i povlačenja snaga SSSR-a iz Istočne Evrope. Znao je da je širom sveta prikupljen ogroman novac za finansiranje “velikog cilja”, znao je da su mašine sa kojima imaju toliko muke od dana kada su ih preuzeli plaćene sitnicu, znao je u čijim je džepovima završio ogromni preostali višak, ali…i dalje mu se živelo, bar do trenutka kada će i sam ustremiti svoj avion ka odabranoj meti i pridružiti se devicama koje ga očekuju u raju, tako je rekao oficir za obuku.
Iako je čitav svoj život proveo u ovom vrelom podneblju, nikada do sada mu se nije dešavalo da jednostavno ne može da prestane da se znoji, toliko da bluza više nije mogla da upije svu tečnost koja je iz njega izlazila. Topio se a već se na njemu nije imalo šta topiti, maštao je da se bar još jednom okupa, pogled mu se mutio i refleksi usporavali na temperaturi u kabini u porećenju sa kojom je spoljašnjih pedesetak stepeni bilo iznenadno zahlađenje. U besu i nemoći razvezanom cokulom iz sve snage raspali po poklopcu komandne table i …. staklena kupola kabine se uz škripu pokrenu unazad, oslobađajući ga iz njegovog privatnog pakla.
I izvuče Aziz iz desnog džepa promočene bluze zgužvanu paklicu “Lucky Strike”-a, onu koju je onomad pokupio pored tela američkog marinca u uništenom oklopnom transporteru, kojeg ga je u jednom momentu čak i bilo žao, onako naivnog, poslatog u ovu bestragiju pod izgovorom da se osnovni principi zapadne demokratije brane u iračkom pesku, hiljadama milja daleko od njegovog mirnog gradića u Luisiani, Kentucky-ju, Arcansasu ili gde već. U retkim momentima kada ga mržnja nije zaslepljivala, kada je razum komandovao njegovim postupcima, a susret sa ovim vojnikom, ili bar onih što je od njega preostalo bio je jedan od njih, nekako je nalazio zabrinjavajuću sličnost sa ovakvim neprijateljem, isturenim bezimenim pojedincem čija će vest o pogibija odjeknuti samu u glavama njegovih najbližih.
Ponudi reda radi jednu od još samo nekoliko preostalih cigareta “automatskom pilotu”, lutki za odrasle odevenoj u odoru teroriste sa sve maskom na glavi i AK-47 automatskom puškom u plastičnim rukama, posađenoj na mesto kopilota, koji su pronašli u kontejneru koji je u blizini baze izbacio jedan “Hercules” alijanse, jer su se Aziz i drugovi preobukli u uniforme britanskih SAS specijalaca i nasamarili posadu transportnog aviona. Uprkos svoj ozbiljnosti njihove misije i činjenici da ni sami sebe više nisu ubrajali među žive, smisao za humor ih nije napuštao. Udobno se smestivši pored “automatskog pilota”, stavi tamne “ray-ban” naočare, iste one koje je skinuo sa mrtve glave drugog marinca u istom onom transporteru, narednika kojeg uopšte nije žalio pošto je čak i mrtav na licu zadržao izraz nadmenosti koji je bio karakterističan za strane osvajače kada su se obraćali iračkim civilima.
Pogleda u slomljeno umrljano ogledalce na kokpitu ispred sebe, pored kojeg su se nalazile uramljena slika njegovih- žene, sa kojom nikada nije osećao bliskost jer su ih roditelji venčali kada im je bilo svega 15 godina, i kćeri, koja je bila jedina svetla tačka u njegovom teškom životu, te nagoreli poster Angeline Jolie okružene nasmejanom decom u jednoj od misija UN u Kambodži. Delovao je opasno i to ga je momentalno ispunilo nekim samozadovoljstvom. Priseti se pisma koje mu je tog jutra pristiglo i koje mu je doneo prijatelj iz detinjstva, sada narednik Abdulhamid Sulleiman Al Hardanni koji će sa njim za koji sat uzleteti ka svojoj meti, putničkom avionu erbas E300 Er France-a, otvori zgužvanu, prljavu kovertu koja je nekada bila bela, ali ga neka hladna jeza odvrati od čitanja teksta.
U trenutku je dobio osećaj da se smrzava iako je napolju bio najtopliji dan u godini. Nešto nije bilo u redu, odmah mu je bilo jasno, samo šta? I onda, pista ispred njega postala je usijana, pesak oko nje zatrepereo je plavičastom svetlošću od čega su ga zabolele oči, a preko neba su ludačkom brzinom počeli da proleću tamni oblaci. Trgao se iz sedišta umalo nehotično zakačivši ručicu za katapultiranje koja bi ga izbacila visoko iz letilice, i instinktivno potražio lestve za silazak iz kabine…
“Proklete lestve. Nema lestvi!” – zarežao je i beznadežno se počeo osvrtati oko sebe kao da je znao šta je želeo da pronađe. I onda taj glas, bez ičega ljudskog u sebi, dubok, ravnomeran, miran poput stajaće vode, a opet nalik sablasnom režanju Baskervilskog psa – glas od kojeg mu je pretrnuo svaki nerv u telu i digla se svaka vlas na glavi – “Ima ih. Ja sam se uspela uz njih” – glas je postajao sve dublji i škripaviji.
Podsetio ga je istovremeno na besni nastup žene nakon što je otkrila njegovu kutiju, dragocenu crnu kutiju, u kojoj je skrivao vatrena pisma od Habibe el Harrai, fatalne žene zbog koje su sve supruge iz Samare strahovale za svoje muževe, i jecaj kćeri nakon što im je ubrzo nakon toga saopštio da ih iz bezbednosnih razloga šalje u Jordan na neodređeno vreme, iako su obe dobro znale da je to bio samo izgovor i da je zapravo želeo da ostane nasamo sa svojom ljubavnicom. Nakon više meseci provedenih u prestonici Jordana, obe su se pismeno žalile na njegovu bezosećajnost, jer im se u tom periodu niti jednom nije javio pismom, telefonom, porukom. Aziz je bio podizan i vaspitavan u tradicionalističkom stilu. Po njemu, žena je bila vlasništvo muža, koji je imao svako pravo da se prema njoj ponaša onako kako mu je volja, da njenim životom upravlja onako kako misli da to treba da čini. Otuda je kao smrtnu uvredu prihvatio ovo saznanje, zbog čega je odlučio da za njih dve nema više mesta u njegovom životu i naložio im da se bespogovorno spakuju i otputuju kod daljeg mu rođaka Abida, u Crest Hill, u Vajoming, u Ameriku, daleko preko Atlantika.
Pogledao je preko ramena ka mestu iza sebe, tamo gde je trebalo da spokojno sedi njegov “automatski pilot”, ali …. umesto toga je ugledao lik starice odevene u crninu, čemu je kontrast pravilo njeno nestvarno bledo lice, kao da je danima bilo uronjeno u vodu. Ukočio se od užasa u svom sedištu shvativši da ga nemo posmatraju prazne očne duplje. Refleksno se okrenuo i posegnuo za svojom “berettom” koja se nalazila u pregradi sa njegove leve strane, iako je u podsvesti znao da se ništa neće promeniti pa makar ispalio i ceo okvir u ovu nestvarnu prikazu. Brzinom kao nikada do tada je potegao oružje i uperio ga … u svog “automatskog pilota” koji je taj gest neprijateljstva propratio sa svakodnevnom ravnodušnošću. Starica je nestala, glas je iščezao…uznemirenost i panika su ostali. “Pisma! Gde su mi pisma!” – proletelo mu je kroz glavu.
Sva pisma od Habibe čuvao je u crnoj kutiji ispod komandi, istoj onoj koja se ispostavila kao jabuka razdora u njegovom braku. Odahnuo je! Kutija je i dalje nepomično stajala na svom mestu. Tada je preko radio-komunikatora u svojoj kabini čuo poziv oficira za obuka da se krene na izvršenje volje Alahove. “Zar već! Kako, pa prošlo je tek nekoliko sekundi…” – Aziz je potpuno izgubio pojam o vremenu u šta ga je uverio njegov ručni sat. Vreme drugačije teče u paralelnom univerzumu sa kojim je došao u dodir! Uspeo je nekako da se skoncentriše i izda naređenje za uzletanje. Abdulhamid i on imali su isti zadatak. Jedan od njih, bilo koji, morao je da iznad Sredozemnog mora sruši erbas E300 Er France-a u kojem je navodno, inkognito putovao visoki obaveštajni oficir Pentagona. Abdulhamid namesti naslone za ruke, odbravi komande i počne redom rutinski da u predviđenoj sekvenci pritiska mnoštvo prekidača na instrument tabli. Izuzetno dobro je savladao obuku. Otuda mu je i bila ukazana čast da bude jedan od onih koji će izvršiti prvu samoubilačku misiju u organizaciji terorističke ćelije u Samari. Uzletanje po neravnoj, oštećenoj pisti proteklo je zabrinjavajuće glatko… u daljini se začuo vrisak!
Glas je Aziza stegao oko vrata poput uskog užeta. Urlao mu je u ušne školjke, koje su od njega počele da bride. Pokušao je rukama da ih začepi, ali je bez obzira na to glas postajao piskaviji, tanji, grozniji. Izgubio je kontrolu nad avionom. Na sedištu kopilota iza njega, sedela je starica. Na dlanu je držala crnu kutiju, veoma sličnu njegovoj, samo nešto manju – “Otvori kutiju.” – rekla je, ovog puta bio je to dubok glas bez emocija. Aziz se okrete oko sebe, ali ne nađe svoju crnu kutiju za pisma. Ispruži ruku ka starici – “Dečija verzija” – demonski se nasmejala, dok se nadvijala nad njim uz škripu glasa koja je unosila jezu – “Ubij Abdulhamida, Azize! Ubij ili…”
Putnici aviona erbas E300 Er France-a na redovnoj liniji Damask – Washington prekraćivali su, svako na svoj način, višečasovno vreme leta. Neki su dremali, neki nehajno prelistavali brojne časopise na nekoliko svetskih jezika, drugi su opet gledali program na internoj televiziji ili obedovali, grupa arapskih poslovnih ljudi, koji se zauzeli business klasu, žučno je diskutovala cene sirove nafte na svetskim berzama. Letilica je odavno bila iznad Sredozemnog mora, na standardnoj visini krstarenja od 10.000 metara. Jedna devojčica sedela je do prozora i tužno gledala ispred sebe. Tek za trenutak je bacila pogled kroz prozor i ostala skamenjena. Stigla je da izusti samo – “Mama, mama, brzo, pogledaj ovo…”
Abdulhamid naglo povuče upravljačku palicu ka sebi i ubrza svoju leteću bombu. Avion zareži i zauzme kurs direktnog sudara sa kolosom. Detonator za eksploziv bio je podešen da se aktivira prilikom svakog jačeg udara …. takav sudar niko nije mogao preživeti. Delovi uništenog erbasa pomešani sa nagorelim iskomadanim delovima ljudskih tela razbacani su kilometrima unaokolo. Za to vreme, Aziza je u drugom avionu obuzimalo ludilo. U histeriji se naizmenično smejao i tresao od straha., ne regustrujući u slušalicama Abdulhamidovo posledneje “ALLAHU AQBAR”, ne primetivši u daljini žestok prasak, kada…
Spasilačke ekipe nisu mogle mnogo toga da učine sledećeg jutra. Pronašle su tek sporadične ostatke terorističkog napada, ali ih je u čudu ostavilo to što je na površinu isplovilo i jedno netaknuto telo. Bila je to veoma izborana starica zatvorenih očiju, kao da je zaspala, bledog, gotovo belog lica, iako su joj ruke bile pomodrele od vode. Pored leša starice plivala je jedna crna kutija.
Oko podneva je arapska televizijska stanica “Al Jazyrrah” emitovala video snimak koji joj je tajnim kanalima dostavljen i na kojem su se videli maskirani naoružani ljudi koji su čitali neke stranice iz muslimanske svete kjnige, poručujući da ima još mnogo mučenika spremnih na najveću žrtvu u ime Allaha i da sudbina koja je zadesila erbas E300 Er France-a očekuje i ostale nevernike …. uobičajena retorika svih fundamentalističkih terorističkih organizacija.
Vrativši se u bazu u Samarri, Aziz je pronašao svoju crnu kutiju na stolu. U njoj se nalazilo pismo pisano rukom njegove kćeri.
“Dragi tata, ovde tvoja kći Aziza. Neka stara žena mi govori da ne putujem preko Atlantika, već da ostanem u Jordanu i da mi je bezbednije u Samarri nego u Americi gde si nas poslao. Kako da dođem do tebe pre nego što poletimo.. Majka sprema nakit i kinđuri se. Naziva te stokom i govedom. Da li si poslao staricu, tata? Da li si? Reci majci da ne smemo da idemo kod strica Adiba.”
Pročitavši ovo, Aziz se razneo bombom od 237 kilograma.

Standard