> Jednog jutra, probudi se Silvija Plat sa prvom rečenicom u glavi koja je glasila: «It was a queer summer» i shvatila da nije sama u prostoriji. Pored njenog kreveta, u kući na adresi 3 Chalcot Square, Primrose Hill, Camden, London , sedeo je Onokentaur, stvorenje sa telom magarca, bez struka. Onde gde magarcu glava treba da bude nalazile su se ruke. –Samo ste vi tu- bio je razočaran, jer ga je zver sa telom ribe i glavom jarca, Vavilonski bog vode, obavestio da su sve zveri kojih se bogovi mogu setiti odabrale upravo adresu 3 Chalcot Square za susret ukletih legionarki Večne Knjige, od kojih je jedna jahala konja kao Amazonka, a druga pisala knjige stojeći. Virdžinija se trže jer ju je ova rečenica probudila, shvativši da ima prvu rečenicu za roman koja je glasila: «Mrs Dalloway said she would buy the gloves herself.», kada je ugledala patuljka, bledog midžeta koji se rodio iz njenog mesa dok je spavala. Dva stvorenja su bila poslata iz knjige H. P Lavkrafta kako bi uz čaj porazgovarale sa Književnim Divama koje su lebdele između života i smrti. -Vi ćete se ubiti tačno za 12 časova i 22 minuta po Griniču. Silvija je bila suviše depresivna da bi vrisnula ugledavši njegov groteskni lik, ali se u sebi zapitala koliko će sati biti u Honoluluu u to vreme. Možda… -Kad to budete učinili, sem što ćete postati slavna pesnikinja, izazivaćete u ljudima i sarkastične pomisli o kojima moram da vas izvestim, ako se kojim slučajem predomislite.. -Kakve pomisli? -Ljudi će se uvek pitati da li su isključili rernu pri izlasku iz kuće, ako u tom trenutku pomisle na vas. Čak će Ariela doživljavati kao promašaj veka- Ted će biti slavniji od vas! -Molim? Silvija vrisnu na tu prokletu stvar i požele da otkine jareću glavu glupave zveri. -Da li ste čuli za H. P Lavkrafta? Silvija je već pristavljala džezvu kafe, dobacujući krute poglede Onokentauru koji je nosio njen slamnati šešir, belu bluzu i tirolsku suknju. -A za Virdžiniju Vulf? Skinuo je šešir. -Kakve ja veze…-zaustila je, a onda se ućuta i zagleda se u njega mat crnim očima. Saslušaće šta zver ima da kaže i onda će se ubiti. -Na prvi pogled nemate ničeg zajedničkog s demonskim pričama Poovog naslednika.. da ne zaboravim, Lavkraft i gospođa Dalovej su savremenici. Zato smo prvo došli kod vas. Oni će da navrate kasnije.. o ne osvrćite se oko sebe, čemu strah, ionako ćete umreti. Deca su oprana, suva, nahranjena. Patuljak se pobrinuo za njih. I još par čudovišta.. No vas nije briga, vi mislite samo na sebe… -Nije istina. Kupila sam tone salotejp trake kako se ne bi pogušili.. a i moj komšija… Onokentaur se dosađivao. -Ono što je zajedničko između vas i Virdžinije zapisano je u neobjavljenoj pripovetci H. P Lavkrafta koji je njegova žena iskoristila za potpalu.. ali, mi smo se dočepali kopije. Ne pitajte kako. -Patuljak je skočio u vatru?-cinično će Silvija.- Jedino što vidim zajedničko sa gospođom Vulf je sećanje na Džoan..- zamišljeno će nekada ljupka majka i domaćica kojoj su prvobitne pesme iz Kolosusa privatno dosadile, jer nije mogla da ih čita naglas. Suviše uticaja Jejtsa… -Ženski pandan Šekspira!- stvorenje je dovršavalo njene misli. Silvija nastavi hladnim, metalnim glasom: -Svako ko je pročitao «Gospođu Dalovej» «Orlanda» i «Bunar samoće» gotovo da može da čuje škripu kreveta od silnih oseta gospođe Dalovej prema Sali Saton i Sirin le Breton prema Kristini Rič, a u ovoj drugoj knjizi između Lili Brisko i starije gospođe Ramzi. -A kakve ima sa tim Džoan?- upita Onokentaur, zamolivši za šoljicu kafe. -Zapravo, to su Virdžinija i Vita. -A vi i Džoan? -Džoan je bila… Oprostite, moram da se umotam gazom, to me jako smiruje. -Samo izvolite. -Medicina me je oduvek zanimala, znate. Bilo je sedam časova izjutra kad je bolnim korakom Lenard stigao do letnjikovca Monk’s House. Bio je u Rodmellu, tri milje jugoistočno od Luisa. –Trekkie. Da li je još uvek živ? Godina je 1980. Na pročelju kuće bejaše zapisano: Pripada Univerzitetu Sussex. Nema veze’ pomislio je. Ionako ga niko neće videti. Monk’s House je letnjikovac skromnih dimenzija, utočište Blumsberry grupe. Viđao je T. S Eliota, Lytona Strachey, Rogera Fry. Voćnjak, bašta, Vanesa i Virdžinija među poljupcima, zagrižene zelenilom. Gomila sporednih zgrada u koje se rado sklanjao kako bi obavljao političke aktivnosti: pisao je svom rođaku po ocu Joshui, o sramoti koju su Nemci doživeli u vreme masakra Romanovljevih. Ušao je u kuću. Bila je eksponat. Kuhinja je bila prekrivena celofanom, a riblje krljušti glodane za večerom nestale su iz sudopere i u njoj je bio samo deterdžent, kao i četkice za slikanje. Nekada su imali toplu vodu-pomislio je kako je odvrnuo slavinu. Dve sitne kaplje padoše na slikarski pribor i poprskaše mu lice. Da li je još uvek divan pogled prema planinama Caburna?-postavio je sebi pitanje nakon što je izvadio iz džepa njeno pismo. -Gde sam stao nakon ovoga.-čitao ga je pomno i dugo. Potom je zaspao za stolom, prekriven samoubilačkim pismom, koje je jednim delom svog uma potajno lektorisao i ispravljao greške u kucanju. -Videla sam nemoć vatre oko koje igraju oni sa dušama od voska. Pišem o dalekom prostoru sa starim zamkom koji je zarastao u bršljen pod nebom satkanim od svetlucave magle. Tu priču sa zapamtila, neme utvare pod maskama su mi je ispričale za laku noć. A sad sedi dragi, ispričaću ti o tim nemim utvarama koje su mi posetile 12 časova 33 minuta pre nego što.. Ovoga puta nisu bile vizije, niti glasovi, znam. Uzdahnuo je, setivši se kako bi mu pred spavanje uputila kristalno hladni poljubac u čelo, seo za sto i otvorio drugo pismo: Pred spavanje bi mu uputila kristalno hladni poljubac u čelo. Virdžinija se polako podizala sa kreveta, neočešljane kose i navukavši bade mantil od kašmira, pogledala jeu patuljka i pomislila je da je sve gotovo. Već danima je rasutih komadića uma pisala tekstove i oštrila olovke u sopstvenoj sobi. Pod čelom je drhtala, vođena jednom od onh strašnih dijagnoza koje su tražile dubine. Ali, pojava patuljka je bila previše.. Sad je znala da se nikada neće oporaviti. Jadni Lenard, reče i zamoli patuljka da napiše jedno pismo, te će se nakon toga siti izrazgovarati. -Mislite da su to sve vaše halucinacije- nasmejao se i jednim gipkim potezom strgao kaput sa njenog tela. Ostala je naga, ali nije osećala ništa. Slušala ga je gola kao od majke rođena, grizući usne i osećajući kako joj zuji u glavi dok je patuljak govorio: -Vaš um stvara Slike od kojih su veštije samo vaše inteligentne rečenice. Oduvek sam govorio da unutarnji tekst zapaljene duše, ispisan rukom, otkriva više i znači više od hladne analitike. To je čar beletristike. Analiza duše zabavnija je od analize uma. Zbog toga mentalne istitucije ne gube na popularnosti. -Da li ste čuli za Silviju Plat? Virdžinija odmahnu glavom. -I ne možete. Rođena je skoro 30 godina nakon vas. I u 30toj godini će se ubiti. Želite li znati kako ćete se vi ubiti? -Ja to već znam. -Ali, znate li po čemu će vas ljudi pamtiti, nakon što postanete slavna spisateljica, esejista, izdavač, kritičar… Dosađivala se. -Ko će biti Silvija? -Svakako ne akterka Olbijevog komada o kozi.-zakikotao se patuljak. -Ko će biti Virdžinija? -Neko ko će uvesti ljude u modernu književnost. Neko ko će naučiti da je svakome od nas potrebna sopstvena soba. Na drugoj strani… -Kako ću se ubiti?- pitala je Silvija Onokentaura gledajući odsutnog izraza lica u razmazana slova na papiru. Pisala je Mesec i tisovo drvo. -Razmislite, možda se vama i ne ubija. Mnogi će tvrditi da ste pokušali da sprečite ovo samoubistvo. Vikipedija naročito. -Gde će mi biti grob? -U zapadnom Jorkširu. Onokentaur na trenutak zaćuta, a onda uperi svoje mačje zenice u njene, obojene čitavim spektrom tame. -Silvija, volite li da pišete? Recimo da ste vi jedna od nas, zver, pacov u zidinama, zakopana nimfa u zidinama Eriksa, napast koja se ruga smrtnicima iz paralelne dimenzije, da li biste i dalje pisali? Pretpostavimo da ste vi jedna od nas, misteriozno biće kakvog kulta Ludila, biće iz neljudskoga grada cetralnog otpada Atlantika- Onokentaur joj pokaže mapu- Evo tu smo. Zazidani u moru. -Recimo da sam ja jedna od tih.. iz vašeg kulta. To ništa nije čudnije nego biti gospodin Tomas, komšija iz prizemlja.. Kako ću se ubiti?- najednom pokaže zdravu dozu radoznalosti. -Zazidaćete svoju decu u zidinama Eriksa mokrim peškirima i krpama, a vi ćete biti u svojoj vatrenoj kuli sa olatrom na koji ćete postaviti glavu kao dekapitovani plemići za vreme Tjudora. Biće vam, doduše udobnije. Gas uključen. Vaš privatni holokaust. Neki tvrde da ćete uključiti gas u vreme kad dadilja treba da stigne, u devet sati. Niste želeli da se ubijete, ali ste, eto, ovoga puta imali sreće… Tako vam je to. Strefi nas kad se najmanje nadamo… Virdžinija je u međuvremenu saznala način na koji će se Silvija ubiti, a patuljak joj ponudi da joj iščita jednu od Silvijinih pesama. -Vi imate Vitu, ona Džoan. Vi imate Lenarda, ona Teda. Za razliku od vas nije antisemita, ali je feministkinja. Racionalnija je od vas. -Jer joj ne zuji u glavi? -Samo dok prima elektrošokove. Tada patuljak počne da recituje, uz prigodnu misao da je užasno biti ponovo rođen, pesmu o Lejdi Lazarus. Virdžnija započe da oštri olovke. Nadala se da je Lenard neće prekinuti u svojim navaljivanjima da jede tačno u devet časova. Ova halucinacija joj se dopadala. «Opet sam to izvela Jednom u svakih deset leta To mi uspeva» -Dobra srednja brzina, zar ne?»-upita Patuljak. -Veoma.. Divan ritam. Kao bajalica.- odgovori Virdžinija. Patuljak nastavi da recituje, ali ovog puta veoma glasno. «A ja nasmejana zena Meni je tek trideseta I kao macka mogu devet puta da mrem» -Ni mačke nisu ono što su bile»- Patuljak najednom ustade. –Javio sam Onokentauru da teleportuje Silviju u vašu sopstvenu sobu, da se site ispričate. Virdžinija se nasmeši, a izraz lica joj beše kao da je omirisala nešto jako neugodno, jer najednom oseti miris gasa. Istovremeno, soba se punila vodom. -Definitivno je gotovo. Više nikad neću ozdraviti. Bol koji je osećala bio je neizdrživ. Uhvati se za grudi, dok ju je okružavao smeh, okrutan, ponižavajući. -Piskavče!- razdra se na Patuljka koga nigde nije bilo. Najedno, negde u podnožju kreveta ugleda plavu, ljupku, ali umornu ženu obmotanu gazom. Demonska bića izađoše iz zidova, ali bilo ih je više- čitav monstrulogijum od antike do Vijetnamskog rata. Oko njih dve načiniše krug, recitovavši pesme iz zbirke Ariel, kao da bajaju, te se reči nisu razaznavale, tek žamor. Neki od njih čitali su odlomke iz Orlanda. Pozvali su Pikmena da ih slika dok razgovaraju. Silvija je o svom samoubistvu govorila sa žarom, stalno Virdžiniju nazivajući En, a ova je nju nekako pomešala sa Vitom. -Kažu da smo obe feministkinje. Šta je kod vas feminističko? -Najpre, Džoan- odgovorila je Silvija- imala sam period seksualne perturbacije, ali sam Irvina nekako spasla, a Džoan ubila nakon što sam odbila njena udvaranja. No, osetila sam da imam nešto zajedničko sa njom. Mortalitet, sudbinu žene.. Vidite, još sam u Kolosu prikazala preokupiranost žene materinstvom. U Lejdi Lazarus istakla sam sposobnost žene da jede muškarce kao vazduh i uopšte svetila sam se muškim likovima koje sam smatrala svojim neprijateljima. U «Staklenom zvonu»- glavna tema je čisto feministička. Ester pati pod konstruisanom ulogom žene svog vremena i podređenosti žena, iako joj se dopadao goli Badi, a odbila je Džoan. Jer, ona je bila crna Ester. Njeno drugo ja. Ester je odbija zlobno, čak joj govori da će joj od nje «pripasti muka». -Ali, da nije tog crnog umora, vaša poezija bi bila patos!-reče Virdžinija i nastavi, uverena da priča sama sa sobom- -Čitala sam Vaše pesme. Veoma lirske, simbolične.. Pune hladnog intenziteta, mašte, bolne su, a i teme su vam zanimljive: nacisti, šok terapije.. doduše, ja ću umreti tokom ove 1941, pa neću razumeti Holokaust do kraja. Lenard je sekularni Jevrejin, znate. Dopada mi se vaš neverovatan osećaj kontrole. Oduvek sam volela da imam taj osećaj kontrole, kao Vanesa. Zato sam joj oduvek zavidela. Na trenutak se zamisli i doda: «Da, dopadaju mi se Vaše pesme. Zvučite veoma očajno. « Silvija je hladno pogleda: – Volim da pričam o suicidu, satima. To me zabavlja. Navučena sam na suicid poput moljca na električnu sijalicu. En Sekston i ja bismo satima govorile o našim samoubičačkim iskustvima. Znate, to je za mene neka vrsta hobija. -Niste razmišljali o tome da promenite hobi? -Jesam, ali ne znam o čemu bih drugome zapravo pisala. Sve mi nanosi bol. Ne mogu da pišem o Južnoj Africi, to razumete… Koliko je sati u Honoluluu? Neki pacov zagreba u zidu. -Lepo se slažu- zacerekaše se monstrumi. Jedan od njih, najednom povika: Tajming, tajming! Imate vremena dok Pikmen ne završi portret. Nakon toga ste mrtve. -A od čega ste se zapravo lečili?- prihvati Silvija Virdžinijinu šoljicu čaja. -Od bipolarnog poremećaja. Praćeno vizuelnim halucinacijama. Po četiri epizode godišnje. Nikad ne znam kada će doći do ciklusa. Zato pišem stojeći, manje mi zuji u glavi. Nakašlja se. -Doživela sam nervni slom u trinaestoj… -Oh ja sam htela da se ubijem već u devetoj… -Ma šta kažete… Institucionalizovani, takođe. Lepo. Osećale su da se poznaju godinama. Shvatile su da imaju zajedničke teme: emocionalnu teskobu, feminizam, pacifističke stavove, doduše drugačiji narativni režim, jer je Virdžinija bila fokusirana na psihološki karakter likova više no na zaplete, pa je koristila tehniku takozvanog unutarnjeg monologa. Na kraju zaključiše da se razlikuju po horoskopskim znacima, te da je Virdžinija engleskinja Vodolija, a Silvija Amerikanka Škorpion. -Volim da opisujem nezavisne žene. Poput Sali Seton sa svojim cigaretama i prostaklucima. -Čitav život bila sam ta vaša Klarisa, savršena žena i domaćica dok me Ted nije ostavio.-požalila se Silvija. Razmeniše literaturu. Silvija joj dade “Stakleno zvono”. Virdžiniji se naročito dopao opis ludnice i scene sa Silvijinom nekadašnjom najboljom prijateljicom Džoan, diveći se kako je Virdžinija uspevala da provuče homoseksualnost kroz većinu romana koje je pisala. -Imate divnog muža- rekla je setno. Za to vreme, Pikmen je senčio, bojio, a platno je dobijalo masni sjaj od uljanih boja. Izgledao je, kako drugačije do pikmenovski, nosio je crno krzno, imao je rep slona, lice svinje, rogove bika, a lice mu je bilo prepuno pokretnih talaka koje su mogu unapred ili unazad. -Gotovo- najzad je rekao. U tom trenu, Virdžinija ostade sama u sobi koja se punila vodom. Monstrumi nestaše uz podmuklo režanje. Na Silvijinoj strani, neka zver je postavila dekor. Soba se ispuni plamenom i dok je jedna plutala, a druga gorela, razmenjene spise je Onokentaur odneo u Glavnu gradsku biblioteku Arkama, spustio ih je na sto i počeo je da prepravlja njihove rečenice, da ih senči, uvija u maske kulta, pripadnik rase Velikih Starih. Dok je senčo rečenice, nakazno lice se polako pretvaralo u ljudsko i kao skulptor je zazidao svu lepotu knjiga dve genijalne spisateljice u monstruozne priče koje su oživljavale mrtve. Nazvao ih je Nekronomikon, a sebe Hauardom Filipsom Lavkraftom, mada to uistinu nije bio. Nakon obavljenog zadatka, a zadatak se sastojao u otkrivanju Bogova talentovanih ljufi velike slave i časti, vratio se u pakao odakle je i došao. Lenard je na svu sreću izradio kopije Virdžinijih dela. Da ne pominjemo Teda koji se jedne maglovite večeri uvukao u kuću svoje bivše žene, uzeo rukopis sa stola, uradio 200 kopija istog i vratio ga i pre nego što je Silvija primetila da rukopis nedostaje. Pitate se šta se dogodilo sa portretom? Potražite ga u knjizi o Dorijanu Greju.