>NEDOLAZAK

Da!
U ovom času predskazujem očaj budući
Očaj koji me u ludilu mome teši
Očaj nerazgovetni, bezglasan
Kao ćutljiva sena koja kletvu promišlja
Kako mogu odrediti tačan čas?
Otkuda pamtim taj poznati muk?

Da!
Predskazujem svirepost na koju će me podsetiti
Iščekivanje buduće, preslikano na želucu
Sjajnim, vedrim i vremešnim
Predskazivanjem nedolaska budućeg
Isprečiće se nedolazak peščana noći
Neće biti
Čini mi se da će nedolazak isuviše dugo da traje
I taj strah koji mi vrednuje dušu
Nalik na snagu jednog metafizičkog dana
Kada je sve bilo rečeno iznutra
Taj strah mi krepi dušu
U dnu
I jedno izrečeno
Da!
O neutešnom sramotnom sarkastičnom predviđanju
Spram milosrdnog neba koje mi gasi sveću na grudima
Proročanske
Sudbe, pojavnosti, pokreti
Slika koja se vidi iznutra ispod kosti
Jedina koja postoji za buduće nedolaženje. Tuđa zemlja
Spram onoga koji iščekuje začauriće se vetar
Kako odrediti ono što je buduće i što neće doći
Ništa dočekano. Vrednovano jedino već poznatim
umiranjem
Ali nagriza kožu ispod želuca ono dočekano
Da!
Zaboravljeno mora biti zauvek zgusnuto u glavi
Moja nada ne trpi me više.
Tek sakati krvavim noževima
Zato,
Usredsredi osmeh i izađi pred poglede ljudi ispunjenih
ljubavlju
Reče mi Onaj koji neće doći

2
ISKUŠENIK

Nakon četrdeset dana neprestanog
gladovanja
Sem izjedanja zrnaca peska
I krajeva škorpijinog repa
u sumrak mi se bliži
Smrt sumorna, mračna,
Bešumna i tiha
I ljudskoga lika
(Dal smrt je il’ spas?)

Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima

„Hoćeš li?“-to reče
Svedena je senka
Što baci me na muke
Jer glad ima srce
A žeđ sa njom je jedno
To reče mi avet
S vinom na zubima
I mlekom na obrazima
Malaksala duša.

Odbih lika bledog i natuštih čelo
Zaseniće te istina.
Još verovah ludo.

Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima

Nakon četrdeset dana u mučnoj sam nadi
U kricima silovitim olizala rane.

Hranih se na stazi
Korenjem kaktusa.
Hranih se u ćutnji
Smesom svoga mesa.

Izgoreh od gladi, a trbuh mi klonu
Slatkasta slan žeđi na usnama se spekla

Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima

Sipnjivog daha, ulepljena čađu
Usta su mi suva, bolna činija
Tad
Najedoh se hleba
I nalokah vina

Krv ponovo teče kroz čoveka
A Bog milosrdni gleda ispod oka.

3
ČESTITKA ZA ROĐENDAN BELOME MIŠU

Dobro se osećaš? Puniš još jednu
Napunićeš još jednu slatkastu sisu
U tebi ima mleka napupelog mleka
Bar za desetoro dojenčadi
I kad mleko nađubri žensku utrobu
Kažu, narasta koža izgrebena
Na oltaru
Postavljam kožu i prosipam mleko
Klanjati se idolima treba
Inače pate
Slavlje je u toku
Pročitaj stihove, ustaje pacov Red
Nasankaću te pacove, grimizna zmijo
Ruže su nas sve pogodile
Crveni natpis na tvome prozoru
Još jedna je puna, još jedna uranja
U vazu nasumično s vodom
Raste
Dobro došao u moj šesti prst
Tu se nakupilo društvo odabrano
Misliš da si bolja od mog belog miša
Ti si beli miš, štetočina
Uskoro će rođendan mišu
Koprcaš se u svom zlatnom kavezu
Pojedimo miša za večeru
Mačke sam pustila van
Ne brini, okup je ličan
I svi donose bele ruže
Za beloga miša
Slaže se uz krzno
Moje su crvene, kap gloži ruke
Sunce se spržilo u cvatu s njima
I kažiprst najavljuje nesreću
Ne, ne može biti
Kakvo lepo lepo telo
Kakvo telo stiska grudi
I grudi kao lopte kojom se deca igraju
Preskaču slavlje, legoše u kut
Kažiprst je poskočio i kaže im:
Odlazite, crvene ruže
Beli miš sreću deli
Krvava obraza skače jedna ka prozoru
Posmatra vetar kako igra bez ruku
Beli miš otvara vrata kaveza
Savijen u struku
Iskaču jedna po jedna
Kao štapovi i pantljike potočarke
Slivaju se u smrt plazmu
Razređenog vazduha
Lukavo i preteće oštri zube zubnim koncem
On oštri zube suncem
Danas je jedna napunjena, sutra druga biće
Beli miš cedi odojčad iz vaze
Mrtva odojčad sišu patos s mleka
Ostale su grudi u krletki
Iscedivši grudi, miš napušta krletku
Ovde se teško diše, jer dimnjaci su
Napunili dvorišta
I teško je umiti se na obzorju
Jer deca zla izlaze iz skrovišta
Hvala na cveću, spiram mlečnu ljagu
Ne mogu da se pohvalim
Da uradio sam nešto više
Iako želeo sam to svim tankim dlačicama
Koje sam ostavio u nosevima ljudi
Nadam se da ćeš zadržati svog malog pajaca
S telom obličja abažura
U odaji svetlosti izvor svetlosti mrači
Život nije logičan, život je umobolan

4
BLAGOSLOV

Otrgni svoj um iz kandži vukova što te snatre i motre
I zakuj ga tišinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obriši znoj sa čela dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obraćanje
I uporište pred lakrdijaškim glasovima što počinju
Najpre huktajući da ti od ušiju prave ždrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povraćanje
Po tebi
Dok veličaju svoju gadnu buku i kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al’ utišaj tu žalosnu buku stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reže dok zadnji leš tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja beše ti plačna i
obožavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prođe
Samo malo udahni vazduha svežeg
I ušima iščupaj Tajnu njihovu.
Neka zavrište nemoćni i prazni
Konačno.
I dok te ščepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima pređašnjim i budućim
Za tvoje vreme koje nadolazi i nadilazi ih
Tvoje će delo da te veliča
kao kap netom zapaljene luči što prži repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I žeđ te mori i od gladi skapava duša tvoja
To oni
To oni zamišljeni nad tvojom glavom
Iščekuju poslednji vetar kojim će ti probiti krik iz grla
I večeraće spokojni i sobom zadivljeni
Nad tvojom lešinom
Ne daj im da to učine
Raščereči im bikovske glave neka polete
I neka se stope zajedno sa izdajničkim vazduhom
Jednom te pokolebaše dok bejaše ti bez nade
I bez zvezda u srcu dok si samo patio izgovaravši im reč
Usta si im gledao dok si vrištao i srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje nevešte ruke
Krvlju tvojom
Nek ne čine to opet
Utišaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe čoporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrašnju slavu nakon prećutkivanja svih podlosti
Brinuće onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi kao čedna nevesta
Ti zauvek sutra živ ćeš biti
Poješće magla bikove
Razneće breme vremena
Ta lopovska sidra i krvave jame
Te rastuće ruke koje ti ščepaju rukav i vuku te
Koje ti brste leđa na kojima ležiš u muku savijen
Vreme će im sudbinu ukleti tvojim stihovima novim
Zapisaće im na temenu
Uperiće im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlušine bez stida i tako pouzdane
Spaliće ih vatra živa tvog gordoga duha
U samoći molitve dok se uspinješ ka svome saznanju
Sam bog će te spasti od zlotvora tuđih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za večna vremena
Živećeš i kad ne bude bilo urlika
I kad noć bude najmračnija
Živećeš
I disaćeš spokojno i volećeš

5
Sakati Pesnik

Ja sam paranaučnik Poeziji.
Njen ljubavnik i sužanj
Stub osećanja.
Ona koja šapuće ulicom.
Hodajući.
Nedostaje mi kažiprst
Da uprem prstom u bestelesnu daljinu
Zapaljeno ludilo ne oseća stid
I ovoga jutra
Pesnik je odsutan.

TI

Ti, ti, ti
sve ovo je zbog tebe..
Boli me kao da su me kiretom strugali
istrugali feniksa iz dubina
krv kroz kapi mastila
natočila negus do vrha
negus je piće bogova
s mirisom voska
alhemija…
Slast zidova je opipljiva
med curi niz pukotine
zavučem ruku i napipam tuđe uho
što se očeše o moju intimu
oh bože nabiću glavu u rernu kao Silvija Plat
pametna žena učinila na vreme i ja sad imam 30
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
Ja to znam, ne moraju da mi simboli jave
ne mora noć da mi kaže
zid govori
za sebe, za kiretu, za nož
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
a ti imaš minijaturne mostove za skakanje
u jutro gde ranjena ptica spokojno leti
po zaleđenom vazduhu
glasovi vijugaju kroz mostove
zaronili su u blato traže te
samoubica posmatra sa ograde
dok po vodi traže te
martovske ide su došle i prošle..
ti ti ti
ta ta ta
opojna muzika
laganoga dodira
rima ujednačena
puca od ritma kostiju
zavrni tu prokletu slavinu!

7

ROMANSA

U vodi ću ostaviti kosti svoje
U zemlji ću se ogledati u lišću
Može biti da sam već zakopan i čekam
Dok ležim, čekam da me pronađu i spase
Da li da se pobunim ili sudbini prepustim
Jer ako ostanem s tobom tišina srca
Biće moj grob i moj večni život

11
MRŽNJA

Mržnja me kljuje danima
Kao kljun orla koji čisti zube od mesa guštera
Terorista u avionu sa AK47 mi nije ravan
I dok odvajaju parčiće mog mesa
Orlovi se časte, da bi siti, nabubreli savili krila u dosadi
Al ušiljili vratove, nšane daleki oblak
Odstranili su mi krvotok, sad ih truju sokovi mrenja
Nekoliko časova kasnije
Nanovo šire krila, raskopavaju me,
Urlam urlam do večnosti, razređena su mi nepca
Kljun traži stomak, njuši jetru
Iz mene-Pandore iščeprkala je
Svita nebeskih heroja
Zavaljeni među stenama logično
I razložno posmatraju Sizifa
Zlokobnim očima letećih gmizavaca
Ja polako odlazim u zaborav, prazna
U san, u postelju od svile
Izlečena, pomućenog razuma

LJUBAVNICE

Rulet sakaćenja

Sudarale smo se kostima i plećkama
Gušile smo jedna drugu
U navali talasa
Iskopaću ti oko
Tvoje Zamišljeno crno oko
Ne! Reži me po butini
Tu prska i tu peče, u sluz mi umoči njuh
Prekini, sedi, lezi, raširi noge
Prskaj sad
Stenji
Moli!
A sad prestani, neko doziva…
To Glasnik neki ide, donosi žandara u ruci.
Pažljivo!
Svedok ide ali ovde nema suđenja, tek egzekucije
Sad hujiš- mrtva
Deo po deo sam ti odsekla, stavila u kutiju za posmatranje
Uključila akvarijum
Uz glavu ti plutaju ribe
Udare o staklo i vrate se obavijene krljuštima
Zakopane male zvezde
Ljubavnice, noć je mlaka, nežna, dok dani donose sekire
Britve, rezove
Ljubavnice, ti što mrtva stenješ na krevetu
Milovaću uvojke na tvom lešu i krugove odsečenih dojki
Jer ja sam tvoja Nekrofilska dama
Ja sam Ostala Tu.

4
14
PISMO

Pokušavala bih da učinim sve jednim pokretom
Ruke.
Da! ruke mi kreću ka hartiji da zapišem…
Pisanje, rađanje stihova, disanje, govor, sve je tu
Sve je ka tebi, smešteno u peru što leti-pero kitnjasto
Meko, uvaljano u krilo, prislonjeno uz
upijač.
Na nož kojim se seče hartija. Intiman gest.
Tom pesmom zavijenom u pero ja bih ti rekla sve.
Sigurno, uspela bih da nađem po neku nežnu reč.
Potom da je obojim urlikom, tu i tamo. Da ti uši
Cvetaju snagom i silom koju nisi spoznala u oku.
Koje te je gledalo, molilo ispotiha da čuješ, vidiš i znaš.
No, ko si ti i ko si ti, ona kojoj trebam ja, da li si to ti
Samo ona kojoj trebam ja, da li je taj krik, kroz furnir
očaja dovoljan.
Ko si ti, tu unutra, u
Plamenu?.
Htela sam te ubiti. Htela sam i bejah krvnik sebi.
Nož sa trbuha odvih i zaleteh se ulicama kao pijana utvara.
Plešem po pločnicima neviđene izdaje i dođem ti do dvorišta gde
u ljuljašci mekoj ljuljaš dva deteta. Jedno plavo, jedno crno.
Deca su izgovor za moje odlaganje noža, već ga stavljam
pod grlo.
Otvarač za pisma, možda romantičnije.
Leteće prostranstvima skupih elektronskih
pomagala
Biće hartija izjedena u maloj moćnoj mašini današnjih
Načina ubijanja.
Staviću upijač na stranu, neka ga usisa sto, ukucaću prvu reč
Na beli ekran smrti koji volim. Smiruje belinom kao zidovi ludake.
Kao sneg je koji zaveje lutalicu izgubljenu u brdima.
Tebe belina izdubljuje.
Kleše te kao figure
Razrogačenih očiju, snene, uplašene, nečiste
senke iz beonjača te miluju
Dok tvoje oči preleću redove, moj trenuci spram tvog čitanja
Kretnje su pored prozora, nemrne.
Očekivanja, silueta koja se približava.
Otvara vrata, baca se na odar. Zajednički.

16
BURN THE WITCH

Da, ja mrem
Jer u ovom času mi ništa drugo nije činiti
Mrak koji obavija sve gušći je
I njegove astrološke udubine
U kojima se skriše zvezde
Nestaju
Udara mrak sa konja crnih. Sjajni obelisk.
Vrh mu je mač crni.
Podelio mi dušu
Na san i na ponor
Tragom sna ja pođoh
Al kopni pod suncem
U ambis mrklih tvari
Zapodenut je korak.
Utekla je senka
Što je katkad viđam u luči priviđenja
Rastvorena svetlost. Na oku bdi ludilo.
Nekad snevah oblik
Sada mu se smešim
Obamrlim kikotom skopčanim u neskladu
Sa rečima ukletim što urlaju iz prsta
Knjiga širi listove za oslepelog pisca
(Taj grubi spletkaroš što vešto se domišlja!)
Sa stola svoga vlada
Knjigama bez reči
I pesmama bez knjiga
Pred ognjištem lenjosti i grubih tišina
Zavode mi oči dok hrlim ka čistoti
Uteha je potrebna
Za stid zbog uspomena
Kad boje behu burne
A sadašnjost daleka.
Najdraža stvorenja sad su izgubljena.
Nastradala je lisica u poučnoj basni.
Čitam staru knjigu i bližim se vatri
Nekadašnjim žarom srca oplakujem reči
Da poništim izrečeno znam da neću moći
Mahnite su reči sapletenog duha
Il’ tek neukog?
Kad drhtala je zabluda
A usne su plakale
(Najdražoj prošaptala te bezumne reči?)
Al’
Zapisanu spletku pozna samo hulja
Gorite listovi! Zablistajte knjige!
Na sjajnom obelisku
Živom spomeniku!
U obeleloj vatri!
Spaljujem vešticu!
Gotovo je!

18
PESNIČKI DSM
Paranoična sam ispred semafora
Svetli zlokobno kao ćudljiva dvocevka
Na krajevima dvocevi zeleno i crveno
Meci su beli i gađaju u srce
Padaju kao klade prolaznici
U toku jednog pada uspevaju da
Otvore svoje lobanje ka meni
I optuže me, uperivši sive beonjače
Kao dvosekle mačeve
Kroz košuljice egzuvije. Larve
Prskaju, pucaju i govore mi dok ćute
To su oni što koriste prezervative
U njih upakuju viceve
A mali osmesi im pršte kao balončići
Iz gumenih okvira balloon prskalice
Telefonski kablovi upereni u srce
Glasovi kao sklupčane zmije
U gajtanima što puzeći dovršavaju moj vrat
Slušaju me
Dave me
Progone me
Utešno je, nisam sama
Na jednom od koncerata
Svi su ozbiljni, ozbiljna im lica
Uzimam svoju flautu i izvlačim F
U F duru na F i 20 skicofreničara
Skicu vam pevuše na uvo, Zavijate u horovima
Gađajte flautistu, Mocart je prevarant
Samozaljubljeni samotnik s notama u grudima
Bludnik svih parkova
Otvori jednu komoru, po ptica izleti napolje
A sa njom muzika, božanska i bezglasna
Hoćemo natrag svoje glasove!
Narkoleptičar spontano pomera noge
Nakon što je zapao u san
Nemirne su noge kojima zabada olovke
U meso papira
Jedna olovka na svaki prst
Na svaku olovku po jedna reč
Apneja i Hipnos hodaju mu po snu
I drže se za ruke, bogovi ljubavnici
Sonet za njih, sonet za sve bogove
Po grč za svakog smrtnika
I kap palfijuma u svačiju utrobu
Za parasomničare pesnike
Kraljeve noćnog terora
Kraljeve terora onih što ih čekaju
Budni.
Masker ne može da čuje zvuk
Bog ima disleksiju, ne ume da čita sonete
Pesnik traži sledeću deluziju
Psihotičnu asocijaciju za sledeći stih
U kome vrište oni što gađaju flautiste
U deficitu sa delirijumom izvlači petu notu F
I sklanja se maskirajući zvuke
Zapadajući u krevet s baldahinima
Koje je razastro simfoničar narkolept
A s druge strane skicofreni dirigent
I uperi oči onako umorni Mocart
U stroboskope što mu prže uši
Sjajni, goropadni vlasnici statistika
Koji su propali kao pekari i davaoci krvi
Tresu m se noge u mraku
Možda i kao pesnici
Sad imaju nova zanimanja
I bulje u oči novih semafora
Koji ih sad gledaju sa belih zidova
Nekada dvocevke
Nekada crveni
Sad imaju samo jedno lice
Lice Apnije i Palfijum ubice
A Pesma sad može da započne
Jer dobila je svoju svakodnevnu dozu
Sumnje.

19
PRIJATELJIMA

Sanjah vas, dušmani u snu, u crvenoj boji
Kako bacate na mene nož, dok izludeli ubica čeka voz prazni.
Sanjah kako majka čudovište doji
Tako i ja s vama drugujem po kazni.
Novi, trošni ljudi povraćaju, psuju
Te ludake ne znam, a vi ste mi draži
Zlotvore i vrage što mi meso truju.
Spletke, svađe, slutnje, podvale i laži.
Vi!
Plodovi mržnje i Vrane bez krila.
Kljujete mi oči i glođete mi kosti.
Cvetovi od mermera. Iznošena svila.
Sred pustoši, gnjila, duša vam je s pacovima kroz zidove rila.
Sad znate da rez mi raščinio dušu
Slušate me slatkim izrazima sete
O, vi!
Jednom davno preklaste to naivno dete
Što sad vlažnom zenom nacilja vam gušu.
Uskoro će praznik, kovčeg se rastvara
U njemu je jedna poznata utvara
Detence neokaljano sklopljenoga oka
Zovem vas na pogreb. Eto vedrog skoka!
Da proslavimo smrt moju
(radujte se!)
Lebdeći u zraku
Samo samo tiho…
Može dete da se naprasno razbudi u mraku.

20
USNE

Zar ne ljubiše te ili su te tek grebali usnama
Oni koje si voleo nadama prethodnim
Nakaznost ljudska gradi svakodnevnu strepnju.
Sjaji mesec u noći. Šapat vetra odjekuje zemljom.
Potom se vine ka visinama, zbog toga je rođen.
Ukus mesa priziva vrane. Jeza. Strepnja.
Modra su lica beskućnika na vetru.

A ti kraj uzglavlja držiš bol umesto ljubavnika
U mnogolikoj noći za sve ljuće i bolesnije.
Osete isčupane prokletstvom usana
Što dade ti nadu i uze ti otisak.
Jer ljubiše te dok su te glodali ustima
Oni koje si voleo svom snagom
Upaljenog srca.

(Sve krike skupljene od jutra do mraka
Sjedinjujem tajnom.
Zakovani su istom, sramotnom? Istinom.)

Dostojanstvo je oružje kad nada zaudara na sumpor
Kad opsena bezdana iz kaveza tame
Jezikom ti po srcu dobuje, dok palaca prstima.

Oplakujem više bezdan u visinama
Na platnu neba vidim jame crne
Širi se gorčina kroz krvave krune
Kroz pečate morske
Ulila se voda
Tako u tišini voda davi nebo
I uguši lice Pegazovih svata
Iščupa i krilo jedne tužne ptice
(Dok urla kopito.)
Presečeno je grlo pod bledim oblacima
Slavuja što ga zamuklog prigrliše krošnje.
Zatrovana lopta je isklijalo sunce.
A zločinci doručkuju među černobiljem.
I ljube se usnama
Spajaju bodežima na grudima
Poljupci su hladni.
Zagrljaji kratki.
I kao da se ništa dogodilo nije.

21
KANCONA O DEVICAMA
Sunce, bogova milost, zapara zracima
Ogolelu pustu zemlju žednu kiše
Vrati se sa kopna ta rana na nebu
U more uroni, ne krvari više
Jutrima se vraća. Uz radosni jauk
Ratara na polju. On vilama bode
Ubelelu zemlju, što mu ište vode.
U smiraju dana, lišeno kilote
Zakrvavi nebo i pipke presavi
U dubok san pada, u sjaju golote
Pa opet ka moru, u njemu se davi.
I device svakodnevno muče isti jadi
U korsetu šeću se po vlažnoj travi
Napregle su grudi čekaju vojnike
I gledaju u njihove sa pozlatom slike
Devicoubice nose ljubičaste maske
Skiptare u ruci i grofovske kape
Antički stub se uzdiže na sceni
Dorski ili jonski, device, proceni
Rasveta je dobra, neka bal otpočne!
U kiloti lete, nezasite ptice
Karneval je u toku, a one u skoku
Pod krvavim nebom, sumrak tek što sviće
Da zamrači jutro na Njenome boku.
Nervozne od sreće, u Edenskom raju.
Uz Bramsov valcer jedan, padaju umorne
Ka cveću, našminkane Tvorilje se daju.
Sanjare u travi, rumeni im se lice
K njima ide treći
I osmi
I prvi
Dok se šuma ne okupa okeanom krvi
Al tada kad rana zazjapi pri struku
Prstom uz krik pokazuju svoju tešku muku
Probodena u žezlom u okean pada
Jedna po jedna devica iz stada
Spira bol od žezla. Osol im rane
Opremi ih da osvetle sve buduće dane.
U jutro kao nove, u kiloti zlatnoj
Objavljuju borbu novoj četi ratnoj.

25

Crkni!

Razbijam te o vučju stenu,
O sivu stenu
Razbijam ubijam, vučem te za kosu
I nadam se da urlaš
Ali ja te ne čujem
Jer moje uši su naviknute na more
I huj talasa prekriva riku razbesnelog mozga
Tutnjave sive mase
Koja prsne u paramparčad,
Sluđena od crvenih boja
Dok stena ječi tiho pružajući ruke,
Ona govori – daj mi to crno srce
Crveno srce sa dve male komore,
Sa ugrizom kosturnice
To beše obračun sa zemljom, sa nebom, sa morem
Plivam po ivici i davim te na steni
Tvoje meso i kosti, sve je protkano
I mesec je oblio požutele trake materice koja
Se razlila i oblila moje besno lice
krivim uvojke noktiju
Grebem se po rukama, ljubi mi usne od rubina!
Ubijam te rečima, biserima na
vrhovima
Nemuštih talasa i držim tvoju lobanju, od balzama,
nagaravljenu
Egipatsku kriptu dok ti savijam nožne prste
I lepim ih za orkan
Zaborava, neka kažu da sam luda, neukroćena, buncam
I da
Koljem žrtve sa zadovoljstvom, sve u ime ljubavi
Ubiću te, utisnuću u oblak nešto tvoje krvi
Nek priroda je prihvati shvati
Neka je otpije gutljaj po gutljaj
Neka svene drveće pod kojim si nemuštim pitanjima
Klao cveće
Nek pokisne vetar koji te je sačekao pod zgradom ispod
Koje su sevali gromovi sklapajući ludački savez sa skramom
Neka se otisne niz debeloplavi ogrtač od veštačkog somota
Po jedan aladin koji je oglodan do kostiju od mojih želja
Kojima ću te slomiti, očistiti, preparirati
I koščatim prstima
Stegnuti ti grlo koje više nije grlo
Već prosuto svinjsko meso
Ubagrele džigerice koga spali moje ćutanje
Jer ne govori ništa, samo krklja u soli, ledena mala žica
Crkni
Uzeću sve tvoje male delove i sačiniću od njih prijatelja
U staklenoj kutiji, ti napukla izdajnička maso
Prikovan za stenu kao Sizif sa toplim razmazanim obrisima
Sivkaste prosute mase, nek ti bude ogledalo
I obećavam ti let noseći te snovima
U mržnju i tišinu od sve ove žalosti
Krhkoga nevida tvojih moždanih kuglica
Tako divno slomljenih, sad možeš da režiš
Izvanredno ocrtana arabeskna linija i ponešto morske soli
Zalepljena koža vala razbijenog o stenčuge
Ti okupan, leden, bez obrisa, bez nade, bez oblika
Ne postojiš, jer samo takva si idealna

26
Rejnaldo Arenas – Četiri Pesnika

Rejnaldo pre zore
Rejnaldo je kaluđer
Fra Servando Teres De Mjero
Pacovi, šišmiši i ribe
Nije mu potrebna deskripcija
Jer on je Sveštenik, a ne Pesnik
Federiko Garsija Lorka
Zelen, ubijen kuhinjama trulih metaka
Ne mogu mu ništa
Hose Lesama Lima
Umetnost ga je tražila neprestano
A i Sernuda, taj Platon vrline dečaka
Bežali su iz nabora pretpostavljenih pejzaža
Od istoka su šili haljine
Pobesnele upaljene cigarete posmatrača
Ostavili su na đonovima
Sva četvorica zapalili cigarete
Na Kubi, još jednom na Kubi
A dvaput u Španiji
Govorili su im: sramite se
Zategnite haljine i prikopčajte kravate
Obucite preko njih pantalone najpre
Zajašite kokoške i prođite pored
Našminkanih lepotica što ih vabe
Zaboravite dečake i otmene lule
Zaboravite dečake i otmene lule
Zaboravite dečake i otmene lule.