MARKO ANTONIJE – NOVI POČETAK

 

Nije stigao Marko Antonije ni da zažali što su ga njegova nadmenost i nekoliko vrčeva vina više, poneli da se približi onom prokletom predmetu kojem ionako nikada nije verovao. Samo on zna koliko je ubeđivao Cezara da se otarasi svog novog simbola, vrati ga tamo gde je pronađen ili čak uništi nakon što je Pompej bio sramno poražen u veličanstvenoj bitci. Međutim, prijatelj ga ipak nije poslušao, pre zbog toga što se i sam jednakosti između njih i neprijatelja Rima, nego što je imao ideju i znanje kako da objekat dalje iskoristi. Antonijevo putovanje kroz pukotinu u vremensko-prostornoj dimenziju trajalo je kraće od trenutka i bilo je poput bljeska u glavi, nakon čega se ošamućeni general našao u 2010. godini, u trenutku dok su ulicama harale, poput bandi, grupice neuračunljivih manijaka i fanova kalifornijske hardkor atrakcije, benda Avenged Sevenfold, koji je u matičnom Long Biču te večeri imao koncert za nezaborav. Bio je 25. jun, 3:24 pm po pacifičkom vremenu, kada je prolaz između dimenzija iščezao.

Zgrada od čijeg zida se Antonije odbio bila je neko rimsko zdanje, veće od svake građevine koje se tog trenutka mogao setiti. Iako je bilo mračno, moglo se naslutiti da je zgrada bila visoka a njena unutršnjost prostrana, kao i da bi bilo potrebno dosta vremena da se cela obiđe. Iz njene unutrašnjosti dopirali su potmuli zvuci, nalik grmljavini u daljini, ali se mogao razaznati i nečiji snažan i pomalo hrapav glas kako ovu grmljavinu prati nerazumljivim rečima. „Ovo su sigurno neki pagani koji se mole svojim nečistim božanstvima”, pomislio je, nerado se prisećajući svog poslednjeg lova na druide iz Britanije. Zamrzeo ih je jer su ga ovi, pre nego što će biti posečeni, posuli nekim prahom koji je u nekoliko narednih meseci potpuno neutralisao njegove sposobnosti kao ljubavnika, čime mu je trajno bila narušena reputaciju na ovom polju. Kad god bi u tom periodu legao sa ženom, Antonije bi se, reagujući na nadražaje, po celom telu osipao plavim i crvenim trouglastim flekama, nos bi mu se produžavao, uši postajale klempave, a stopala rasla. Vest se brzo pročula Rimom tako da mu ni visoki položaj u Carstvu nije mogao pomoći da pronađe ženu koja bi sa njim pošla u krevet. Bio je bio primoran da pređe na robinje i u tom, kako je kasnije govorio, najtragičnijem delu svog života, samo mu je činjenica da nije probirač pomogla da iz njega izađe jači. Ipak, nije mogao a da sebi ne prizna da mu grubi i snažni zvuci koji dolaze iznutra zapravo prijaju i da ga na neki način ispunjavaju energijom.

Dugo je pratio ovalni zid građevine, verujući da će ga, pre ili kasnije, dovesti do nekog od njenih ulaza. Napokon je stigao do prednje strane ogromnog stadiona za američki fudbal koji je bio specijalno preuređen za održavanje večerašnjeg koncerta. Moćna rasveta zaslepila ga je svetlošću jačine desetine hiljada baklji, skupljajući mu nenaviknute zenice i proizvodeći nepodnošljivi u bol glavi. „Da li je ovo prebivalište samog Jupitera!?Ilije možda neka provincija u kojoj nikada nisam bio? A da nije neko daleko, nepoznato carstvo?” Postavljao je samom sebi mnoštvo pitanja na koje nije imao odgovore. Primetio je poveću grupu ljudi koja se gurala ispred prolaza koji je očigledno predstavljao ulaz u građevinu. „Bolje je da pitam nekoga. Eno, tamo je grupa ljudi u nekoj neobičnoj odeći. Oni će sigurno znati gde sam dospeo.” Hitrim korakom zaputio se prema udaljenoj grupi fanova, tinejdžera koji su bili prekriveni obeležjima benda, pokušavajući da ubede dvojicu rmpalija iz obezbeđenja da ih propuste bez karata. Prelazeći preko parkinga ispred stadiona, zadivljeno je posmatrao mnoštvo raznobojnih četvorokolica sa čijih se glatkih površi odbijala svetlost. Bile su natkrivene i sa svih strana zatvorene nekim providnim, naizgled čvrstim pločama, samo, nigde nije primećivao konje koji bi ih vukli. Nešto ga je teralo da proveri jesu li izdržljive koliko su oku primamljive. To je bilo nešto čemu nije mogao da se odupre, pa je ponovo zavitlao mačem, zarivši ga kroz haubu metalik crvenog Ferarija parkiranog na rezervisanom mestu. Alarm je bolno zapištao kao da je Antonije u njega zario svoj mač. U tom trenutku se popališe sva svetla na skupom automobilu što vojskovođu natera u beg. „Ovde je sve živo! Zato nema konja!”, paničio je u sebi, na prstima se šunjajući između ostalih automobila, pazeći da nekog od njih ne dodirne i probudi. Osećao je krivicu, žalivši što je povredio onu četvorokolicu. U trenutku je čak pomislio da bi u budućnosti mogli postati i prijatelji, ali su glasna muzika, gužva na ulazu i ogroman prostor parkinga ubrzo progutali njene vapaje. I dok su očajni tinejdžeri opreznim šapatom razmenjivali psovke na račun ona dva momka sa ulaza, Marko Antonije je prošao pokraj njih, ljubopitljivo im zagledajući majice sa likovima članova benda, kožne prsluke prekrivene amblemima i mnoštvo svetlucavih ukrasa kojima su bili probili noseve, jezike, uši i ostale delove tela. „Čoveče, vidi Spajdermena!”, uzviknuo je mršavi, bledunjavi mladić sa čiroki frizurom koji je nosio naočare sa povećom dioptrijom. „Ne čoveče, promeni naočare! To je Supermen! Zar ne vidiš da nosi crveni plašt!”, ispravio ga je drugi koji je imao probušeni jezik i niz minđuša u svom levom uhu, a zatim obojica prasnuše u smeh. „Glupani, i vi ste položili razred! Pa zar ne vidite da je to Cezar!”, pridružila im se atraktivna drugarica našminkana upadljivom crnom šminkom, sa desetinama raznobojnih narukvica na obe ruke. Antonije se zapitao kako je moguće da ova nimfa zna za Cezara i kako je uopšte mogla da napravi tako drsku grešku i da ih pomeša. Pomalo se i uvredio, jer su već neko vreme kružile priče da Cezar ne bira, da podjednako uživa kako u ženskom tako i u muškom društvu, kao i da često ima probleme sa potencijom. Udar na njegov libido bio je udar na njegov život, ako ne i više od toga. U Rimu je postojao samo jedan način za spiranje ovakvih uvreda, i to krvlju onih koji bi ih izrekli. No, ovo je bio nepoznati svet i čuveni strateg je odlučio da ga prvo ispita, pa tek onda u njemu primeni proverene metode. Očekivao je da će se mnogo toga razjasniti unutar grandioznog hrama iz kojeg su dopirali zvuci koji su mu se toliko dopali da je čak nešto i zapamtio, pevušeći refrene koji su se više puta ponavljali, mada nije znao njihovo značenje. Potrčao je ka ulazu dvorane, kada je udario u nešto čvrsto i poput klade pao na leđa.

Lagano spuštajući svoju mišićavu, tetovažama prekrivenu ruku koja je podsećala na poveću kladu, Bimbo se obratio svom drugu iz detinjstva Džimbu sa kojim je držao stražu na vratima. „Hej, brate, ovo je sigurno bio najoriginalniji pokušaj da se upadne na koncert bez karte!”, promrmljao je

kroz zube koji su mu preostali u vilici posle bezbroj tuča preko kojih je gradio svoju reputaciju.

„Pazi, ortak se zaleteo i hteo da prođe, a ja ove nedelje provodio u teretani po pet sati svakog dana I uzimao one nove steroide od kojih sam postao dvostruko širi i samo tri puta gluplji!” „Da brate, pametan je kao da je odjednom uzeo mesečnu dozu steroida! Ima toliko drugih načina da čovek izvrši samoubistvo, i skoro svi su manje bolni od ovog! Niko ga nije obavestio da se pored nas dvojice još niko nije provukao”, uz odobravanje je dodao Džimbo koji je bio za nijansu manje glup od Bimba. Naravno da niko od ove dvojice nije mogao da prepozna Marka Antonija, jer je i Džimbu i Bimbu istorija bila omraženi predmet zbog kojeg nisu uspeli da završe srednju školu. Njihov najbliži, ujedno i jedini susret sa bilo kojim rimskim velikašem desio se kada su nastavnika istorije po glavi tukli knjigom sa tvrdim koricama na kojima se nalazio lik Cicerona i u kojoj su bile citirane sve mudre izreke ovog besednika. Imali su nešto zajedničko sa Antonijem koji je pod njihovim nogama krstario carstvom snova i senki, a da toga nisu bili svesni.

„Antonije, ti nisi Antonije, ti si Antonija, i smesta da si prestala da se oblačiš kao dečak i da se igraš ratova i bitaka. Odmah da si uzela da vezeš ili predeš!”, govorila je devetogodišnjem Marku Antoniju njegova majka dok je u vatru ognjišta njihove skromne kuće bacala drvene mačeve I štitove, njegove omiljene i jedine igračke, koje je sam napravio. „Majko, ali … ti si … umrla … kako!? Ja sam muško! Uvek sam bio muško! Ovo ne može biti istina …” Marko Antonije je prolazio kroz poslednje trenutke svog najgoreg košmara dok mu je grohot Bimba i Džimba odzvanjao u ušima.

Snažno se trzao i u magnovenju mahao rukama terajući ptičice koje su mu letele oko glave i cvrkutom parale uši. “Proklete ptice!” – prošlo mu je kroz još uvek mutne misli – “Atijina spavaća soba bila je puna kaveza sa pticama koje su neizdrživo kreštale! Tada nikada nisam mogao da…” – nije želeo ni da se priseća toga. Pokušao je da se pridigne ali su mu noge i dalje bile nesigurne. Pred očima su mu se još uvek naizmenično smenjivali prizori mesta koje je njegov duh posetio dok je on više od sat vremena bio u nesvesti i groteskni likovi nasmejanih rmpalija – “Hajde, čoveče, ustani. Nemoj da se ljutiš na Bimba. Samo je radio svoj posao” – pripomogao mu je Džimbo u kojem je ovaj neznanac u egzotičnoj odeći čak probudio i simpatiju – “Ja sam veliki Džimbo, Bimba si već na neki način upoznao, a ko si ti?” – upitao je Antonija koji je staklastog pogleda zurio u jednu tačku – “Ja…ko sam ja? Ne sećam se … ničega se ne sećam…osim da sam muškarac…” – sricao je nepovezano teturajući se u svim pravcima – “Ja sam Antonije, Marko Antonije…tako je … Antonije … najveći general Starog Rima!” – uzviknuo je kada mu se um dovoljno razbistrio. Dvojica izbacivača u čudu su se pogledala – “Ti si Entoni, Mark Entoni!? Onaj Mark Entoni, muž Dženifer Lopez!?” – oteo se uzvik oduševljenja Džimbu koji je potpuno zanemario ono drugo što je Antonije nekako prozborio, a i da nije, ta dodatna informacija mu ne bi mnogo značila – “Pa šta ti tražiš ovde!? Da li Dženi zna da si zbrisao na koncert Avenged Sevenfolda? Ah, kapiram… zato si se prerušio!” – raspričao se ništa manje razdragani Bimbo u čijoj se maloj obrijanoj glavi nasađenoj na široki vrat spontano rodila misao da možda ima još nade za ovaj svet sad kada su reperi počeli da prelaze u metalce – “E, ovako, ti nama po autogram, a mi tebe puštamo na koncert, dogovor?” – i pružiše mu dva flajera za koncert koji je upravo besneo u njihovoj pozadini. Još uvek grogiranog Marka Antonija zbunila je reč autogram. Da li su želeli njegove sandale, njegove narukvice ili možda plašt? Malo mu je neprijatno bilo da pokaže da ne zna o čemu se radi – “Hajde, čoveče, naškrabaj nam tu svoje ime i upadaj! Zar to nije pošteno?” – nestrpljivi su bili Džimbo i Bimbo. Da li ga to ova dvojica proveravaju zna li da piše, pomišljao je, ali drugog izbora nije imao ukoliko je želeo da vidi kakav se to ritual odvija u hramu. Na brzinu je napisao svoje puno ime na latinskom jeziku, sa sve imenima slavnih predaka do pradede pružio im listiće i šmugnuo kroz poluotvorena vrata na ulazu. Šta god da je napisao ne bi promenilo stvar, jer Bimbo i Džimbo nikada nisu dogurali do trećeg razreda srednje škole, onog u kojem se između ostalog uči i latinski jezik.

Protrčavši kroz ulazna vrata zaokupljen mislima koje su u potpunosti bile ispunjene krupnim pojavama Bimba i Džimba, Antonije se neoprezno ponadao da mu se ništa gore od onog što je pre nekoliko momenata preživeo više ne može desiti. Njegova čula bila su potpuno nepripremljena na šok koji je usledio kada je ne smanjujući brzinu uleteo u fanove koji su se tiskali u parteru ogromnog prostora u untrašnjosti univerzalne sportske arene u Long Biču, posebno preuređene za koncert, po kritikama najuticajnijih časopisa koji se bave čvrstim zvukom, najperspektivnijeg američkog HM benda. Šarolika masa padala je u delirijum sa svakom najavom sledeće pesme. Tu su se mogle videti sve generacije, presek američkog društva, i to: roditelji sa decom koji su želeli da im potomstvo stasava uz muziku sa identitetom; stariji parovi kojima su ovakva dešavanja postala uobičajeni deo subotnjeg izlaska nakon partije bridža i popodnevne čajanke na kojoj su se prisećali kako je to nekada bilo; provokativno odevene atraktivne devojke na granici punoletstva čija su se vitka tela povijala pod težinom nimalo diskretnih muških pogleda; srednjoškolci koji su baš to veče po prvi put u životu popili žestoko piće i upoznali se sa alternativnom realnošću uronjenom u dim koji je oslobađala tinjajuća marihuana; marinci iz obližnje baze za obuku specijalnih jedinica koji su se držali zajedno kao da je oko njih sve sam neprijatelj i sa gnušanjem odbijali svaku pomisao da se na bilo koji način mešaju sa okolnim civilima, gnjavežom koji su isključivo posmatrali kao kolateralnu štetu; motorciklisti kojima je drum bio dom, putovanja od jednog do drugog koncerta stil života, a prema vodi i sapunu su gajili slične emocije onima što su vampiri osećali prema sunčevoj svetlost i srebru. I od svih njih, slučaj je hteo da Cezarov prijatelj od najvećeg poverenja naleti baš na zid sačinjen od snažnih tela momaka koji su veoma podsećali upravo na njegove poznanike sa ulaza, obožavaoce kulta tela i parajućih gitarskih rifova, od čijih se širokih leđa odbio poput kamička kojeg je musavo dete nekog plebsa hitnulo ka čeonom zidu Senata. Po drugi put je u razmaku od svega nekoliko minuta završio na podu ošamućen od siline udarca, a da mu se misli u glavi nisu ni razbistrile nakon što je glavom nemilosrdno nasrnuo na Bimbovu pesnicu. To međutim nije bilo ništa u poređenju sa onim šta ga je čekalo u unutrašnjosti zdanja.

Mnoštvo moćnih reflektora postavljenih na konstrukcije visoko ispod svoda dvorane koja je pod normalnim okolnostima, kada su se tu vikendima održavale utakmice profesionalnih košarkaške i hokejaške lige, komotno primala i do dvadeset pet hiljada bučnih gledalaca sa sve navijačkim rekvizitima, kokicama, hamburgerima i osvežavajućim napicima, živahno je pulsiralo poput kakvog organskog tkiva raznobojnom svetlošću prateći brzi ritam muzike koja je grmela sa bine. Snagu i energičnost oštrih tonova i nesvakidašnjih vokala nije mogla nadjačati čak ni gomila pirotehničkih efekata koji su u neprekidnoj seriji zaglušujuće detonirali obavijajući binu plamenim stubovima. Zraci iz desetina stroboskopa parali su dim koji je nadirao sa svih strana bojeći ga u živopisne nijanse. Sva dešavanja sa bine su se posredstvom nekoliko desetina kamera do najsitnijeg detalja direktno prenosila i na monitore ogromnog centralnog semafora koji je poput Damoklovog mača zloslutno visio nad glavama već poluomamljenih i svakako smanjeno uračunljivih posetilaca koncerta, i na mnogobrojne glomazne i tehnološki skoro savršene video-bimove visoke rezolucije. Radilo se prototipima koji su se još uvek nalazili u fazi testiranja, a koje je za ovu priliku ljubazno ustupila kompanija “Uchyo-Yamatake”, svetski lider u istraživanju i primeni novih video tehnika u prenosu koncerata sa nivoom buke ne manjim od 400 decibela, sve na urgenciju japanskog premijera Išide Morihei-ja lično, jer se zidovi sobe njegovog starijeg sina nisu mogli videti od postera članova benda. Pričalo se da ovaj skromni političar, povremeni pisac haiku-poezije, strastveni vrtlar i posvećeni šintoista isprva nije hteo da udovolji hiru svog prvorođenog deteta. Nije popustio ni pred ozbiljnošću sinovljevih pretnji da će počiniti ritualno ubistvo, nego je to učinio tek pošto mu je mladi Tođo zapretio da će se prijaviti na terapiju odvikavanja od rada. Jednako kvalitetan besprekorno čist zvuk ravnomerno se prostirao i do onih najzabačenijih kutaka u unutrašnjosti Long Bič arene posredstvom nekolicine zvučnih stubova, inovacije koja je začeta u odeljenju za istraživanje i razvoj poznatog “Pure Sound Inc”, gde je iz temelja promenjeno shvatanje zvučnika kao jedne u principu šuplje kutije i nametnut gotovo revolucionarni koncept pojačanog obrnutog piezoelektričnog efekta. Udruženje belih anarhista Džordžije, što je samo eufemistički naziv za paramilitarnu organizaciju koja je svojim ekstremnim stavovima prema Afro i Hispanoamerikancima uspela da postidi čak i jedan Kju-kluks-klan i koja je vladu SAD proglasila za svog doživotnog zakletog neprijatelja, lansiralo je u svom lokalnom glasilu pod nazivom “Od bele nemoći do bele premoći” tvdrnju da savezna vlada vodi masovni specijalni rat protiv belog stanovništva i da se tu ustvari radi o projektu koje je finansiralo savezno ministarstvo odbrane SAD sa ciljem da se u svest belog čoveka usadi blagonakloni i pomirljiv stav prema državnim instituacijama i potezima koje one vuku. To bi se, prema ovoj optužbi, činilo posredstvom hipnotičkih impulsa utisnutih u signale čije se noseće frekvencije poklapaju sa rezonantnom frekvencijom mozga, čime bi bile potpuno potisnute sve druge misli. Ove optužbe imale su širok odjek, te su uz dosta muke zataškane uz neubedljivo obrazloženje da za njih ne postoje ni dokazi niti realni osnov. Međutim, bez obzira na sve ovo, koncert Avenged Sevenfolda sigurno nije bio pravi izbor gde bi se isprobalo dejstvo ovog navodnog novog oružja, jer bi se prosečni fan benda jedva mogao prisetiti i imena aktuelnog predsednika SAD, dok o polugama vlasti u državi niti je znao, niti je imao potrebu da razmišlja.

Sa već bogatim iskustvom dolaženja svesti nakon iznenadnih udara o tvrde površi, Antonije se ovog puta brže pridigao i osetio olakšanje jer su ga noge primetno bolje slušale nego što je to bilo u epizodi sa ulaza. Međutim, čulni nadražaji prouzrokovani naglim susretom sa tehnološkim čudesima modernog doba u kojem se zbog sopstvene nepromišljenosti našao daleko su premašilvali gornje pragove izdržljivosti postavljene u, u poređenju sa ovim koncertom, relativno pitomom ambijentu Starog Rima. Bio je on učesnik mnogih nemilosrdnih sukoba u toku kojih su krici ranjenih i umirućih vojnika, te njiska konja u samrtnom ropcu do bola naprezali bubne opne, prizori do neprepoznatljivosti iskasapljenih ljudi izazivali mučninu i povraćanje čak i kod veterana iz mnogih vojnih pohoda, a smrad nagorelih i poluraspadnutih tela dovodio do vrtoglavice, ponekad i do gubitka pamćenja. Nekako spontano se dešavalo da je sa svakom narednom bitkom sav taj užas sve manje dopiralo do njega, postajao je deo njegovog posla, svakodnevna rutina čak, tako da je na posletku bio sasvim oguglao. Njegovo raspoloženje pre nego što će legije pod njegovom komandom pregaziti neprijatelja variralo je od ravnodušnosti do egzaltacije, u zavisnosti od reputacije protivnika. Ali se sada suočavao sa nečim potpuno nepoznatim, nečim što se nije baš moglo nazvati neprijateljem, ali izvesno nije moglo biti ni prijatelj, zbog čega desnu šaku iz opreza nije skidao sa drške svog mača. Upravo ta neodređenost uskovitlala je u njemu davno zaboravljeni osećaj straha, koji ga je prožimao zajedno sa sa divljenjem i radoznalošću svojstvenom detetu koje je tek počelo da spoznaje svet oko sebe. Sviđalo mu se ovo novootkriveno carstvo, sada je već bio ubeđen da drugog objašnjenja ne može biti, ali mu je istovremeno smetalo to što ga niko nije prepoznavao po liku, niti obraćao pažnju na njega, osim one dvojice i to tek nakon što m je rekao svoje ime. U Rimu su postojali oni koji su bili uz Cezara i njega i oni koji su bili protiv, tako da je njegov mozak bio navikao da radi samo sa te dve konstante, dok o promenljivama nije bilo reči. Bilo je to zbunjujuće stanje u kojem se njegova svest zatekla i nije imao nikakvu ideju šta dalje činiti, možda i po prvi put nakon što je nestašni i pun života dečak Marko Antonije do perfekcije isplanirao osvetu prema svom vršnjaku Septimusu Brutaliju, sinu bahatog potkivača i lokalnom siledžiji koji je bio za glavu viši i nekih dvadesetak kilograma teži od njega. Kada mu je dozlogrdilo da stalno dobija ćuške zato što je u jabuci koju je svakodnevno u pola dana donosio Brutaliju bio crv, da glavom razbija orahe koje mu je davao uvek kada bi ovaj procenio da su njihove ljuske bile pretvrde, da laže u njegovo ime i preuzima krivicu za nešto što nije učinio, nakon čega je redovno višestruko dobijao batine, od Brutalija za nagradu, od prodavca sa obližnjeg foruma zbog krađe koju nije počinio, od oca kojem je to bio jedini način da ga vrati na pravi put, rešio je da jednom i za sva vremena privede kraju ovo zlostavljanje. Znajući za naviku svog mučitelja da svakog jutra gotovo u isto vreme sa uživanjem odlazi u nužnik, pred zoru se uvukao tamo i koprivom dobro natrljao površ oko rupe. Sakrio se iza obližnjeg žbuna i strpljivo sačekao da njegov arhineprijatelj zatvori vrata za sobom, a zatim se prišunjao i iz vreće oprezno istresao nekoliko osinjaka ispred njih. Bolni urlik koji je prelazio u vapaj bio je dug i intenzivan, a divlje ose nisu imale ni malo obzira kada je Brutalije izletevši napolje nagazio njihova teškom mukom sagrađena legla. Potkivačev sin mahnito je trčao u krug pokušavajući da utekne pobesnelom roju, ali je bio previše laka meta. Trenutak je bio idealan za drugi deo plana. Iskočivši iza žbuna, Antonije se zvonko nasmejao i narugao posramljenom protivniku, što ovom nikako nije prijalo, te je bez obzira na bol koji je trpeo pojurio za svojom uobičajenom žrtvom naslućujući da je ovo što mu se desilo upravo Antonijevo maslo. Na takvu reakciju Antonije je i računao, a znao je da ako nije bio jači, a ono je uvek bio brži od Brutalija. Ova računica umalo ga je koštala teških batina jer su bol i bes učinili da Brutalije trči dvaput brže i gotovo ga sustigne u uskoj uličici u koju je Marko utrčao da bi se teror nad njegovim progoniteljem nastavio. Obuzet samo jednim ciljem, da stigne tog žgoljavca i nahrani ga koprivama, nasilnik nije primetio da je Marko neprimetno preskočio popreko uličice razapet konopac koji je bio skriven u senci jutarnjeg sunca. Sledeće čega se posle prisetio je da se svom težinom pružio se po kamenoj stazi, kom prilikom je ostao bez svih prednjih zuba i sa zgnječenim nosom, dok je sa daske iznad na njega pala velika kanta sa smolom za koju je konopac bio privezan. Panika i strah su zamenili razjarenost, što je bilo sasvim dovoljno da Brutije nakon što se pridigao upadne i u korito sa guščijim perjem. Ovo nije bilo deo plana, već nagrada Marku Antoniju za maštovitost i trud koji je uložio da bi odbranio svoje dostojanstvo. Od tog događaja Brutalije je svakog dana kroz jedva odškrinuti prozor krišom pažljivo osluškivao zvuke sa ulice, hvatajući periode kada među njima nije bilo Antonijevog veselog zvižduka da bi izašao iz kuće, jer nije želeo da rizikuje ponovni susret sa njim. A Antonije je postao svestan da je predodređen za velika dela.

Dok su poslednje scene ovog događaja iz detinjstva koji je promenio i tok njegovog života i način njegovog razmišljanja bledele, Antonije se teškom mukom probijao ka bini da bi napokon stigao do rastojanja sa kojeg je mogao dobro da osmotri petoricu članova benda sa sve brojnim tetovažama koje su im prekrivale svaki otkriveni deo tela. Sećao se da su mnogi neprijatelji Rima pre odlaska u bitku redovno stavljali boju na svoja lica, crtali jednostavne simbole po svojim telima i ispijali neke napitke oštrog mirisa i gorkog ukusa koje su spravljali njihovi sveštenici, sve u zabludu da će ih ovaj ritual odbraniti od dodira hladnog sečiva i dati im nadljudsku snagu, a kada su uviđali da magija ne deluje, obično je to bilo prekasno. On generalno nije verovao ljudima koji nose crteže po sebi, i pred sobom je to uvek pravdao jednim ali ubedljivim razlogom, mrljom sa početka svoje vojničke karijere koja je tek kasnije, kada je postao uticajan i bogat, bila izbrisana iz carskog arhiva da ne bi narušavala mit o briljantnosti njegovog vojničkog uma. Tada je kao najmlađi ali i isto tako i najambiciozniji centurion u rimskoj vojsci bio određen za komandanta pratnje delegacije Senata, čoveka zaduženog za njihovu bezbednost, koja se zaputila u Memfis na trgovačke pregovore sa nekim po redu Božanskim Ptolomejem, faraonom Gornjeg i Donjeg Egipta, sinom Nila i Sahare, zemaljskim obličjem boga Ra, prvosveštenikom trske i pčele… Nekoliko meseci pre nego što će zaploviti preko Sredozemnog mora, pregovarači su muku mučili da upamte sve ove nazive i titule, jer se znalo da vladar Egipta insistira da ga uvek oslovljavaju navodeći u pravilnom redosledu svaku od njih i da odbija da progovori ako se načini i najmanja greška.

Bila je to Ptolomejeva uobičajena pregovaračka strategija iznurivanja da bi postigao svoj cilj. Pošto se ovoga puta radilo o ugovaranju cene žita i pošto se time direktno kupovao mir u Rimu, delegirani senatori danonoćno su u Senatu ovo učili i međusobno se preslišavali pošto je na posletku i njihovo bogatstvo posredno zavisilo od ishoda pregovora. Marku Antoniju sve to nije trebalo. Njegova jedina briga bila je da se svaki član ove delegacije ceo vrati u Rim, sa svim svojim telesnim delovima, i to u suštini nije bila zahtevna dužnost pošto se niko ne bi usudio da na sličan način izaziva gnev Republike. On se sa svojim legionarima mahom dosađivao dok su trajala napeta nadmudrivanja u kojima su obe strane ostajale čvrsto ukopane na svojim polaznim pozicijama, pri čemu je više od polovine vremena uvek proticalo u pravilnom izgovaranju svih Ptolomejevih titula. Vreme su prekraćivali nalivajući se kvalitetnim egipatskim vinima i igrajući društvenu igru pod nazivom “Centurion uvek dobija”. Primetio je tada Antonije da su svi, muškarci, žene i deca, bez izuzetka bili namazani po licu jarkim bojama, i to uglavnom oko očiju i duž usana, dok su robinje i robovi zaduženi za telesna zadovoljstva to bili i drugde, uz diskretne crteže na onim intimnijim delovima tela. Nakon mesec dana boravka u egipatskoj prestonici, od velike količine popijenog vina počelo mu se pričinjavati da čak i sve kamile imaju obojene njuške, iako je to međutim bio slučaj samo sa ličnim Ptolomejevim životinjama. I onda su Egipćani učinili nešto što je potpuno diskreditovalo delegaciju Republike, a što je kasnije bilo navedeno kao bezbednosni propust i stavljeno na teret Marku Antoniju. Nakon što su se senatori povukli u svoje odaje iscrpljeni nakon višednevnih neprekidnih nadglasavanja sa domaćinima, polupijane rimske vojnike na straži ispred vrata odaja počele su da mame poput gazela vitke, crnopute oskudno odevene lepotice, sve kao jedna, sa crtežima glave pitona sa razjapljenim čeljustima preko celih leđa, boga Ozirisa na levom ramenu i žitnog klasa iznad desne obrve. Jasne oznake elitne Ptolomejeve jedinice za subverzivna dejstva. Iza njih su se sasvim slučajno pojavile njihove egipatske kolege koje su se velikodušno ponudile da odmene legionare na dužnosti tako što će staviti njihove oklope, pa u mraku niko neće primetiti razliku, što se vojnicima učinilo kao idealna prilika za razbijanje monotone svakodnevice kroz koju su u poslednje vreme prolazili. Više nije bilo prepreka da se vešti špijuni nečujno uvuku unutra, što je bilo nepotrebno jer su senatori hrkali toliko glasno da bi se i slon mogao neopaženo ušunjati u odaju, i isprskali svu njihovu odeću kravljom mokraćom.

Za to vreme, Marko Antonije je na granici nesvesnog stanja u svojoj sobi grlio statuu sfinge i nešto joj prisno šaputao, pošto mu je Klepsidra, prva zavodnica među jednakima, ona koju je Antonije zapamtio po čvrstom i zgodnom telu prekrivenom hijeroglifima, u vino usula prah za izvrtanje realnosti. Inače, posipanje kravljom mokraćom se u trgovačkim krugovima smatralo najvećom sramotom i običaj, poštovali su ga čak i Rimljani, je bio da oni koji se na pregovorima pojave šireći oko sebe pripadajuće mirise moraju prihvatiti uslove koje nameće druga strana. Jasno je to bilo i senatorima koji su narednog dana postiđeni stavljali pečat senata i svoje potpise na ugovor koji je po svom sadržaju bio možda i gori od prethodnog, ali su svakako unapred znali kome će pripisati ovaj fijasko. U Senatu je bio jak glas koji je pozivao na Antonijevu smrt i tako bi se izvesno i dogodilo da se u celu priču nije umešao Cezar. Od tog dana, Marko Antonije je postao nerazdvojni pratilac svog spasitelja.

Ali crteži na ovim sveštenicima koje je upravo posmatrao kako se na jedan najblaže rečeno neobičan i žustar način raspravljaju sa svojim bogovima i obraćaju sledbenicima koji su im uzvraćali istim rečima, bili su raznovrsni i sa mnoštvom detalja. Takve slike nikada pre nije video ni kod jednog plemena ili naroda iako se njegov krvavi put protezao širom Rimu poznatog sveta. Podijum je imao nešto što je podsećalo na oltar, međutim, na njemu su se nalazile valjkaste posude preko kojih je bila prevučena neka tanka koža i okrugli metalni štitovi u koje je jedan od sveštenika besomučno udarao. Rev nije bio samo bubnjar Avenged Sevenfold-a, bio je takođe i glavni tekstopisac i kompozitor, idejna snaga benda. Nigde nije bilo životinja za obrede prinošenja žrtve što je u Antoniju pokrenulo sumnju da se ovde radi o nekoj novoj, nepoznatoj sekti. Ali je tu misao odbacio, jer su sve sekte bile tajne i sa mnogo manje pristalica nego što je bilo ljudi oko njega. Osim toga, pošto ih je Rim zabranjivao i stavio van zakona, njihova okupljanja mogla su biti samo tajna, a ovo je bilo i više nego otvoreno i javno..