POČETAK NA KRAJU

 

 

“Tokom veličanstvenog pohoda na odmetnutog Antonija Saturnina od Germanije, desetkovana centurija Felix legije, koja se u kovitlacu bitke odvojila od glavnine snaga nehotično je u jednoj mračnoj pećini u koju se sklonila od pljuska koji je pretio da napravi potop naišla na tajanstveni objekat do tada neviđenog oblika. Stvar je pulsirajući sablasnom, hladnom plavičastom svetlošću izazivala jezu podjednako među komandantima, iskusnim veteranima iz mnogih ratova koje je Carstvo vodilo širom tada poznatog sveta i među onim legionarima koji su tek nedavno osetili strah prve bitke. Nisu u tom momentu mogli znati da je objekt zapravo bio relikt iz daleke budućnosti. U ratnom štabu zemaljske flote na udaljenoj planeti u sazvežđu Orion, u orbiti oko ultrasjajne zvezde Rigel oglasilo se upozorenje najvišeg nivoa…”

“Vaše Carsko Veličanstvo, a da ne preterujete malo u krivotvorenju zaostavštine Brutusa Junija? Vi ovde pišete stranice koje su prepune mračnih detalja i mesta, izazivaju jezu čak i dok ih se iščitava, a cela priča oko otkrivanja tog objekta koji je kasnije dobio ime The Machine zapravo je bila komična… ” – zakašlja se Publije Tacit, sin znamenitog Kornelijana – “A ti bi Tacite, osim što stalno nešto prigovaraš i što si me ponizio namenivši mi ulogu pisara da bi mi otkrio šta se u beleškama nalazi, mogao da diktiraš sporije, previše je, znaš, tih nepoznatih reči i naziva…” – ispustivši guščije pero, protrese za trenutak utrnulu šaku car Domicijan, a zatim ne hajući za ove reči, kako i dolikuje jednom apsolutisti, nastavi da preinačuje prema sopstvenoj želji i potrebi ono što je senator Tacit uzvišeno zborio gledajući u beleške slavnog matematičkog genija Rima. Učenjak je za njega bio još samo jedan od izdajnika koji su ga okruživali, neko koga nikada nije uspeo da preobrati u potkazivača, neko prema kom je oduvek bio podozriv, ali istovremeno i jedina osoba u celom Rimu dorasla izazovu epohalnog zadatka da svetu prenese njegove božanske misli, jedini koji je posedovao dragocene originalne zapise o najvećoj tajni Carstva.

Publije Tacit oduvek je mrzeo careve i jedini uslov da se zasluge koje će misteriozni objekat doneti Rimu pripišu caru Domicijanu i njegovim naslednicima bio je da car lično, između svih titula koje je posedovao, bude obični pisar istorije koju će sam skrojiti – “Publije, to što sam pristao da budem sam svoj pisar nosi i određenu cenu! A cena je da ne postavljaš pitanja o istinitosti onoga što pišem, nego samo da čitaš iz beleški do kojih si nekim čudom došao, dok ću ja ću smišljati način na koji ću ih biranim rečima zapisivati” – mrzovoljno je odgovorio Domicijan na ovu opasku –

“U riznici ima još dovoljno bogatstva da osiguram da svaki podanik Carstva, bez obzira u kojoj provinciji živeo, dobije svoj primerak najvećeg dela ikada napisanog – Istorije Rimskog Carstva po božanskom Domicijanu – iako ju je poslednji trošak skoro ispraznio! A i neka je, bar sam doskočio onim senatorima koji su mi se smejali kada sam slučajno stavio statuu Saturna u Jupiterov hram, podigavši po tri nova hrama za oba boga, svaki je bio toliki da je prethodni mogao da stane u njega! Samo, oni senatori nisu doživeli da ih vide. Znaš, Tacite, još uvek se dobro sećam Antonija od Germanije, senatora zaslepljenih vlašću i moći koji su želeli da me vide mrtvog jer sam im bio jedina prepreka na putu ka tome. Ovde, na zemlji, ima mesta samo za jednog Boga. Pa i pored toga, pobrinuo sam se da bude velika žalost u celom Rimu zbog njihove nenadane smrti… ” – i Tacit se zagrcni, progutavši knedlu i usiljeno nakašlja, jer dobro je znao da prozre između redova ovakvu retoriku – “Dakle, u pravu ste kao i uvek Veličanstvo, nastavite, molim Vas, nastavite da pišete kako mislite da ne najbolje” – i Tacit se ponovo zadubi u beleške Brutusove, a zatim počne da diktira u Domicijanu u pero, sa mukom sričući reči…

“Propavši kroz pukotinu u vremeprostoru mnogo pre nego što će udar komete zbrisati dinosauruse, misteriozni objekat našao se u pomenutoj zlokobnoj pećini u dubini Teutoburške šume. Objekat koji je kasnije nazvan – The Machine – ličio je na živo biće iako to nije bio. Kasnije sam otkrio da on izaziva gravitacioni kolaps u bilo kojoj stvari koja se nađe u okolini, stvarajući mini crnu rupu tj. prolaz kroz vremeprostor samoaktivirajući se kao krajnja mera u slučaju neposredne opasnosti… ”

Prepravljao je Domicijan ne razumejući ni reč od onoga što je Tacit govorio – “Uh, kako bih rado ovo prepustio Domiciji i onom njenom miljeniku Stefanusu! Ionako je naumila da ga nauči da čita i piše! I to roba!? Ko je to još video!? Rim mi se smeje zbog toga! Ovo bi im bila baš dobra vežba!” – paranoično je mrmljao sebi u bradu.

“Stvar je u najvećoj tajnosti donesen je pred božanskog imperatora Domicijana, ali niko nije mogao da odgonetne njegovu tajnu, odakle dolazi, čemu služi, kako se pokreće. Svi pokušaji da se nešto učini završavali su se nemim odzivom objekta. A tada je imperator smirenim glasom progovorio – Bez brige. Smislićemo već nešto dovoljno besmisleno. U tom momentu objekat je zasjao zaslepljujućom svetlošću, povukavši u sebe dvojicu pretorijanaca koji su držali stražu kraj njega, da bi se zatim pored njega otvorila zlokobno tamna rupa bez dna, prolaz ka drugoj dimenziji…”

 

 

 

CAESAR

 

Gaj Julije Cezar jahao je na čelu čuvene XVIII legije na povratku iz Galije u Rim. Bio je nem, ali mu je na licu bio izraz spokoja iako ga je Senat proglasio za izdajnika Republike i naložio mu povratak u Rim radi oduzimanja svih titula i privilegija koje su mu bile dodeljene. Razmišljao je o prošlim vremenima, prijateljstvu sa Pompej Magnusom i njihovoj zajedničkoj strasti za kockom, i odbijao je da poveruje da se sve ovo dešava samo zato što je u trenutku pijanstva nazvao Pompeja lažljivim kepecom kada ga je uhvatio kako vara na kocki. Jeste, obogatio se u Galiji na trgovini robovima, ali nije se bavio ničim što i svaki drugi pravi Rimljanin nije radio, te je posumnjao da se ovde ipak radi o ličnoj osveti.

Do njega je bio Marko Antonije, najčuveniji rimski general, beskompromisni vojni vođa u kojem su legionari videli i uzor i komandanta, nekoga u kome su nalazili prijatelja, sirovi grubijan koji se nije ustručavao da političarima u lice skreše ono što je imao na umu, zbog čega je Cezaru i bio veoma drag, arogantni ženskaroš kojem se cinični osmeh nije skidao sa lica. Antonijeva beskrajna lojalnost konzulu nikada nije dolazila u pitanje iako se ponekad nije slagao sa njegovim odlukama. Posebno nerazumnima smatrao je one o zabrani dovođenja žena u postelju do dva dana pre početka svake važnije bitke ili one o potrebi za ulaganjem napora ka nalaženju mirnog rešenja pre bilo kakve upotrebe brutalne vojne sile. A legionari i nisi imali neki izbor jer, priklonivši se Cezaru, jedino što su mogli da izgube bili su njihovi životi. Nije ih bilo ni hiljadu, sa sve najamnicima iz raznih plemena kojima je rat bio zanat i koji se u miru jednostavno nisu snalazili, i niko nije verovao da će Republika pred njima pasti, ali im je draža bila časna vojnička smrt od sramnog života u izgnanstvu.

Nakon mnogih dana provedenih u sedlu, napokon se ispred Cezara pojavio Rubikon. “Eh, u ovu reku sam bacio one proklete kocke razdora zbog kojih je i sve ovo…” – prisetio se svog odlaska u pohod na Galiju i neradog prelaska preko reke tada. Malom broju istoričara bilo je poznato da Cezar nikako nije voleo vodu. Još u ranom detinjstvu, dok se na rimskim brežuljcima bezbrižno igrao Punskih ratova i branio grad od Hanibala Barke, mali Gaj je upao u akvadukt i vodeni tok ga je nosio i prevrtao nekoliko stotina metara do glavnog gradskog rezervoara, odakle ga je pukim slučajem izvukao odbegli rob po imenu Spartak, spasavši mu na taj način život. Ova trauma bila je toliko duboko urezana u Cezarovu svest, da je on danima mogao da se ne kupa, što mu je donelo dodatnu popularnost među običnim legionarima i plebsom koji su to videli kao izraz solidarisanja sa njima i dokaz da je i Cezar zapravo samo homo populi, jedan od njih. “Damno, ego have ut balineum iterum quod sulum teneo quam ego contemno unda!” – mrzovoljno je izrekao čuvenu istorijsku rečenicu, i uvek kada bi kasom krenuo preko rečice, podsvesno bi se povlačio unazad. Marko Antonije prazno ga je pogledao pošto nije baš najbolja vladao latinskim jezikom, a Cezar mu je znajući za to diskretno došapnuo –

“Marko neznalico, rekao sam  ‘Dođavola, opet moram da se kvasim, a svi znaju koliko mrzim vodu’, a uvek sam ti pričao o značaju obrazovanja, samo me ti nisi slušao”. Ostali centurioni posmatrali su njihov razgovor, zaprepašćeni Caesarovom neodlučnošću. “Ali, Caesare, Republika…je tamo, preko Rubikona…” – stenjali su pokušavajući da gurnu konja sa njim ka Rubikonu, dok je Caesar zatezao uzde nelagodno se nameštajući u sedlu. Sati su prolazili, a Brutus pod Cezarom nije pokazivao znake umora iako su se legionari koji su pokušali da ga pomere ukopanog sve češće smenjivali. Brutus je, naime, bio usvojeni Cezarov sin koji je konzulu mnogo nedostajao, pa je ovaj rešio da tugu zbog odvojenosti priguši tako što će svog ždrepca nazvati njegovim imenom. Shvativši da će se legije Pompej Magnusa prikupiti ukoliko i dalje bude odugovlačio, Cezar potisnu strah i nevoljno podbode Brutusa da krene ka reci. Oprezno je gazio kroz vodu, kada se iznenada, na sred reke, konj pod njim naglo sruši zapevši za nešto na dnu.

“AAAHHH! Zaseda! Pompejeve legije su na dnu Rubikona! Stari podlac me je iznenadio!” – u dahu je uzviknuo pošto je poleteo kroz vazduh dok je Brutus pod njim padao u reku. Zabivši se glavom u blato u plićaku, sa sve nogama i donjim delom torzoa koji su za momenat ostali da štrče iznad vode poput kakvog trupca, napravio je scenu koja je izmamila spontani osmeh među svim vojnicima, a posebno kod Marka Antonija kojem je, kao iskusnom vojnom strategu odmah bilo jasno kakvu je besmislicu ipravo izgovorio njegov vrhovni komandant. Smatrajući, međutim, da je legionarima nakon dugotrajnog iscrpljujućeg marša potrebno malo razonode i razbibrige, okrenuo se ka podređenim centurionima, šeretski im namignuo uz njemu svojstven ironični osmeh, i iz sveg glasa uzviknuo – “Legijo, napad, gazi, gazi sve pred sobom! Ne uzimaj zarobljenike!” – Shvatili su njegovu zamisao. I tako su legionari sa sve svojim komandirima uz veselu graju uleteli u reku da jdnom i za sva vremena uhvate, živog ili mrtvog, Pompej Magnusa i time okončaju ovaj još nezapočeti građanski rat.

“Ha, pompeju, gotov si!” – vikao je jedan sa nakrivljenom kacigom stiskajći u šaci poveću ribu koja je imala nesreću da se zadesi tu u plićaku baš kada je juriš započeo – “Evo ga Pompej! Pobeže! Držite ga! Ne dajte mu!” – jurio je drugi kojem je spala desna sandala za preplašenom divljom patkom – “Neee, pompej nije u reci. On je suviše debeo i brzo bi potonuo. Osim toga, ne zna ni da pliva. Eno njega preko na obali, da, da, onaj sa najdužim ušima!” – štucajući od smeha je urlao treći zavitlavši kamen prema povećem zecu koji je radoznalo posmatrao ovu čudnu situaciju u Rubikonu, pri čemu je njegova zainteresovanost išla do te granice da je ostao nepokretan i kada je veliki kamen prohujao tik pored njegovog napola spuštenog levog uha. Iako razdragani i u dobrom raspoloženju, iskusni veterani morali su da budu obazrivi da se slučajno ne nađu u domašaju Cezarovog mača kojim je ovaj unezvereno mlatarao nakon što se pridigao iz plićaka, ponesen zvucima bitke oko sebe. Oči su mu bile zamazane blatom i preko njih je još i pala kaciga, tako da je zaista imao utisak kao da se nalazi u sred odlučujuće bitke.

A onda je iz reke, upravo na mestu gde je Brutus zbacio Cezara, iznenada na površinu izronila neka čudna naprava prekinuvši galamu i brčkanje vonika u reci. Svi su prvo prikovali svoje poglede za misteriozni objekat, da bi zatim počeli međusobno da razmenjuju neme poglede polako se povlačeći od njega. Niko ništa ni približno nalik ovome do sada nije video, a prošli su toliko od poznatog dela sveta. Plutajući na površini, objekat je ispuštao vesele tonove, grgutao i klokotao ispuštajući spektre živopisnih boja. “Hmmm, ovo nije Pompej. On je drugačije građen. Osim toga, uvek je govorio jezikom pravih Rimljana, a nikada nije ni podnosio jake boje … ne, sigurno nije Pompej!” – mudro je zaključio Cezar ne obraćajući pažnju na zabezeknutog Marka Antonija koji je ukočenog pogleda, ali i spremnog mača držao na oku novog neprijatelja. Njega oprez i nepoverenje nikada nisu napuštali, čemu je, uz nesporne hrabrost i odvažnost, te drskost, i dugovao svoj napredak u vojnoj hijerarhiji Republike. Konačno se uverivši da stvar nema neprijateljskih namera, krug Cezarovih odanih ratnika se uz tihi žamor polako sužavao oko nje – “Šta god ovo bilo, ono peva, a ko peva ne može zlo misliti…” – hrabrili su se međusobno, a neki su se čak i usudili da gađaju tajanstveni predmet kamenčićima sa dna reke. Prilikom svakog pogotka iz njegove unutrašnjosti je dopirao tužan zavijajući ton, a raznobojna svetlost se gasila. Par legionara prišlo je objektu da bi šakom pogledilo njegovu glatku površinu ili ga kucnulo prstom, na šta je on odreagovao serijom zvonkih veselih kratkotrajnih tonova, zatreperivši plavičastim sjajem od kojeg je Cezara počela da boli glava – “Sada je bilo dosta sa neozbiljnostima! Ostavite je na miru!” – vikao je pokušavajući da odgura sve veći broj znatiželjnih vojnika koji suse sada već tiskali oko naprave radeći razne nestašluke –

“Hej, ti tamo, ne guraj žabu u taj otvor! Dobićeš deset udaraca bičem, Jupitera mi!” – počeo je da preti kako su vojnici postajali sve detinjastiji. Marko Antonije se u međuvremenu pribrao nakon prvobitnog šoka i pridružio mu se da bi svojim autoritetom konačno smirio situaciju – “Dragi moj Antonije, ovo je nenadani dar prema kojem se moramo ophoditi sa velikim poštovanjem. Razmišljam da ga proglasimo znakom od Jupitera lično koji je poslat baš meni, njegovom otelotvorenju na ovom svetu, i to pretvorimo u našu prednost u bitkama koje su pred nama” – zaigra Cezaru osmeh u uglovima usana od same pomisli na svoju vezu sa božanskim – “Pa, zamisli samo to rasulo u redovima Pompejevih legija među kojima bi se pročulo da treba da se bore protiv izaslanika vrhovnog boga!” – iz sveta mašte u koji je tonuo, što je bio njegov čest običaj, vratio ga je dolazak vizigotskog izvidnika koji se približavao besomučno terajući svog već premorenog konja i iz sveg glasa nešto nerazgovetno urlao. Tek kada je prišao, Cezar je mogao da razazna šta je govorio – “Gospodaru! … Pompej … Pompejeva armija okuplja se kod … Farsale! Ima ih mnogo … nećemo potrajati … duže od pola dana!” – uzbuđeno je sricao izvidnik dok se preznojavao ispod teškog ogrtača načinjenog od kože crnog medveda, obaveznog dela tradicionalne opreme vizigotskih ratnika – “Oprostite mi, ne mogu da dođem do daha … ponekad ne razumem zašto su bogovi želeli da ova krzna nosimo i leti…” – izvinjavao se dok je istovremeno u sebi proklinjao druide koji su ovo bili protumačili kao božju volju – “Dobro, dobro, smiri se sada. Idi neka ti daju da se okrepiš i odmoriš, zalužio si. Posle imam novi zadatak za tebe i one sa kojima zajedno jašeš” – obratio mu se bivši konzul i zatim okrenuo ka Marku Antoniju –

“Slušaj Antonije…hej, prekini da smišljaš način kako ćeš slavno poginuti … nije još došao naš čas … ovo je prilika da iskoristimo tajanstvenost ove naprave koja nam je sa nekim jakim razlogom poslata, koja jeste veoma čudna, ali sigurno nije božankog porekla jer inače ne bi dopustila da je legionari onako ponižavaju…” – govorio je Cezar koji se zapravo nikada nije previše plašio da posumnja u postojanje viših sila, pa sve i po cenu da ga bogovi surovo kazne, pretvaranjem u Marka Tulija Cicerona recimo, što je bila njegova najgora noćna mora. On se na bogove pozivao samo kada je trebalo izvući neku ličnu korist jer je oduvek verovao da nema bića, prirodnog ili natprirodnog, koje bi se sa njim po bilo čemu moglo meriti, a zatim je nastavio – “Obojica znamo da Pompej nikada nije znao da razlikuje ni Rimljane od Grka, pa kako će onda razlikovati Vizigote od Gala!” – počeo je objašnjati je svom najvernijem prijatelju genijalnu strategiju koju je prethodno osmislio –

“Prerušićemo naše vizigotske izvidnike u odbegle Gale, galskih zarobljenika bar imamo, i poslati ih u Pompejev tabor…” – Marko Antonije bio je pobornik brutalne sile i njemu ove Cezarove reči nisu bile najjasnije. On se vodio prostom logikom da pobeđuje onaj ko raspolaže sa više legija i u ovoj situaciji jedini strah imao je od toga da umre običnom smrću, od neke zalutale strele ili nasumice bačenog koplja, tako da u početku i nije previše mario za ono što je mu je Cezar pričao – “…neka tamo u zamenu za svoje živote odaju našu veliku tajnu, tajnu o simbolu ogromne moći koji će zbrisati svakog ko se nađe na putu vojsci koju predvodi onaj koji ga nosi!” – zaključio je Cezar značajno namignuvši Marku Antoniju koji je lagano pošeo da shvata nameru svog prijatelja, dok mu je stidljivi osmeh polakko prelazio u neobuzdani grohot – “Daj da se napravi postolje za naš novi simbol. Neka ga uzdigne visoko, li neka ne bude više od mene ok am u sedlu svog voljenog Brutusa” – upozorio je jer nikako nije trpeo da iko ili išta bude iznad njega, zbog čega su svi ostali moraju da pešače pored svojih konja, i dobacio – “Ah, da…neka pretope u zlatnike onog zlatnog orla kojeg smo nosili na čelu kolone. Trebaće nam da potkupimo senatore i patricije koje ćemo zateći u Rimu. Bar dok nam budu od koristi”

 

 

POMPEJ

 

 

Uveren u svoju pobedu nad brojčano neuporedivo slabijim protivnikom, Pompej je lica prepunog bora u svom raskošno opremljenom šatoru već zamišljao trijumfalni povratak u Rim. Iako je to bio najveći šator u Carstvu, u njegovoj unutrašnjosti ostalo je malo prostora jer je bila pretrpana statuama i bistama sa njegovim likom, što u prirodnoj veličini, što značajno uvećanim, a ulepšanim svakako. Konzul je unapred dao da ih najbolji klesari iz svih pokorenih provincija završe i pre nego što svom nekadašnjem prijatelju zada konačan udarac, uz mali, ali uslov koji nije bilo preporučivo odbiti, da telo bude verna replika Apolonovog. Pompej jeste nekada bio sposobni general i neustrašivi ratnik, ali su ta vremena ostala davno iza njega, tako da se njegova vojna genijalnost pominjala samo još u pričama, i to onima koje je uglavnom sam izmišljao. Lagodan život svojstven svim onim znamenitim Rimljanima koji su rešili da blistavu vojnu karijeru učine unosnom kroz političko angažovanje učinio je da se njegova telesna masa gotovo udvostruči, da se  refleksi uspore, da um otupi. Kada je na poslednjoj proslavi dana ponovnog uspostavljanja Republike uzjahao konja da bi predvodio defile elitnih rimskih urbanih kohorti, nesretnoj životinji su nakon par učinjenih koraka popustila kolena pošto je Pompej pokušao da iz korica izvuče naglo svoj zlatni mač. Konzul je iščašio rame, mač je, izletevši mu iz šake, završio među plebsom nikoga ne povredivši jer je bio tup, konj se nikada nije oporavio jer je pompej pao preko njega, a Rim je dobio novu anegdotu za prepričavanje kada se htelo rugati bogatima i moćnima. Bila je to Pompejeva otvorena rana koju je kasnije pokušavao da zaleči korenitim promenama u svom životu. Uposlio je umesto kuvarice kuvara, prešao sa srebrnog na zlatni pribor za jelo, smanjio je broj obroka sa šest na pet, uz jednu užinu, umesto konja je počeo da jaše volove, dao je da mu se krevet ojača kako se ne bi čula škripa kada bi legao ili se prevrtao u snu… i pored sveg toga nikako nije uspevao da se podmladi i izgubi na težini, te makar malo podseti na ono što je pre mnogo godina bio. Hteo je da otkrije istinu o sebi, a neko mu je rekao da se istina krije u vinu, te je veliki deo svog bogatstva uložio da bi pokupovao sve vinograde u okolini Rima.

Njegove vinarije radile su bez prestanka, ali je Pompej sve zadržavao za sebe, nekontrolisano se napijajući sve dok mu u venama umesto krvi nije počelo teći vino. Međutim, vreme je prolazilo ali se istina, ona koju je priželjkivao, nije nazirala. Iz začaranog kruga zavisnosti od alkohola izvukao ga je poziv Senata zbog opasnosti koju je po Republiku predstavljao odmetnuti Cezar. U tome je video šansu za svoj veliki povratak, rešio je da prihvati sebe onakvim kakav je bio i odazvao se apelu da bude spasilac Republike. I pošto politički vrh nije hteo da rizikuje da im glavni vojskovođa i pre glavne bitke bude trajno onesposobljen nekim novim padom sa konja, što bi bilo pogubno za moral trupa, o trošku Senata je naručena kolekcija drvenih konja sa posebno ojačanim postoljima, prevučenih tkaninama raznih boja i postavljenih mekim krznima, sve zbog poznatih problema koje je Pompej imao sa hemoroidima. Negde je tu došlo do nesporazuma sa tesarima i ostalim zanatlijama pa su u tabor zapravo isporučeni drveni konji-ljuljaške, onakvi kaki se prave za decu, samo u prirodnoj veličini. Prava istina bila je da je deo novca predviđenog za ovu svrhu otišao u džepove senatora koji su ugovarali ceo posao, dok je ostatak bio dovoljan tek za ono što je i bilo dopremljeno Pompeju. Ali vremena za ispravke nije bilo i moralo se u rat sa onim što se imalo. Nedostatak novca ogledao se i u upotrebljenom materijalu. Umesto kvalitetnog punog hrasta bila je upotrebljena iverica, tako da su se prva dva drvena konja prosto izdrobila pod konzulovom težinom. Preostalih pet je moralo da se menja pod Pompejem ne bi li nekako ostali u jednom komadu do glavne bitke.

Zaklonjeni svojim kohortama koje su bile zauzele odbrambenu “testudo” formaciju, Cezar i Antonije su, praveći nezrele grimase i namigujući jedan drugom, potcenjivački posmatrali kako Pompejeve legije zauzimaju borbeni poredak za napad. U centru su se nalazili odredi pešadije, po bokovima teška konjica, dok je iz pozadine vrebala moćna ratna tehnika, baliste i katapulti spremni da svojim vatrenim projektilima unište moral protivnika i pretvore bitku u rutinsko iživljavanje nad njegovim ostacima. I zaista, posmatrano iz daljine, trupe Republike zaista su izgledale impresivno ili obeshrabrujuće, zavisno od toga ko je bio posmatrač. Međutim, pažljivijem oku ne bi promaklo da se na licima ispod kaciga mogao videti nemir, strah, a ponegde i panika. Ispod uglancanih, još neupotrebljenih oklopa nalazili su se krhki mladići, dečaci takoreći, nevični borbi i nenaviknuti na užase koje rat nosi sa sobom. Mnogi od njih slušali su od starijih ukućana priče o Cezarovoj nepobedivosti i genijalnosti, o tome kako samo on može da spase Rim od daljeg potonuća u dekadenciju. Za mnoge od njih, on je bio legenda, a Marko Antonije heroj Rima. Kada je Senat objavio opštu mobilizaciju, glasnici su ih na brzinu sakupljali po provincijama, vodeći ih od obeda, sa polja koja su obrađivali, iz ugrejanih kreveta, ispred plamtećih ognjišta, iz uspešnog ribolova, sa porodičnih okupljanja i proslava, pa čak i sa ceremonija stupanja u brak. Sprovođeni su u kasarne gde im je prvo bila utrapljena oprema, da bi nakon toga bili poslati u svoje jedinice, i to sve bez ikakve obuke ili dodatnih pojašnjenja kuda idu i protiv koga će se boriti. Senatu je pre svega bio bitan njihov broj, jer Pompej Magnus je bio jedini koji je verovao da komanduje vojskom koju je nemoguće poraziti, dok su senatori bili krajnje skeptični i rezervisani po tom pitanju, do te mere da su gotovo sve nade je polagali u to da će se Cezar, suočen sa manjkom ljudstva u sopstvenim redovima, povući ka Galiji da bi se pregrupisao, što bi ostavilo vremena za podizanje prave armije. Zavaravali su se ovom mišlju iako im je osećaj govorio da se to neće dogoditi. A njihov strah nije bio bezrazložan jer su generali Pompejevih legija danima skrivali od njega ono što su im prenosili niži komandanti, a to je bila gorka istina da je svaki treći njihov legionar sa velikim naporom istovremeno  nosio oklop i držao glomazni štit, da se svaki sedmi slučajno posekao na sopstveni mač ili seo na svoje koplje, da je svaki jedanaesti doživeo neki prelom zbog stalnih padova sa konja, da je svaki devetnaesti oboleo od dizenterije, da je svaki dvadesetšesti dobio ozbiljne opekotine zbog nespretnog presipanja zapaljivih ulja…Gotovo polovina Pompejevi ljudi bila je izbačena iz stroja i pre nego što je bitka započela. Takvoj vojsci nije bio potreban neko da bi je porazio. Bila je to vojska koja je sama sebi predstavljala najvećeg neprijatelja.

“Strelci!” – preneli su Pompejevu naredbu generali koji su stajali pokraj belog drvenog konja kojeg je vojskovođa odabrao da na njemu ostvari trijumf – “Katapulti! Baliste!” – bio je znak vojnicima koji su opsluživali ove ratne sprave da potpale projektile koji će prvi biti izbačeni ka Cezarovim trupama – “Ispali!” Ono što je usledilo bilo je prvo i poslednje suočavanje Pompejevo sa svom beznadežnošću situacije u kojoj se nalazio, njegovo posrtanje u kojem je plaćao ceh svojoj brzopletosti i neumerenosti. I dok polovina strelaca nije uspela ni da zategne svoje glomazne lukove, preostali su to nekako i učinili, ali je to bilo toliko traljavo i slabo da su strele jedva doletele do legionara koji su bili postrojeni ispred njih. Poodbijale su se od kaciga i oklopa poput sitnog kamenja, nikoga pri tome ne povredivši. Nevozni legionar iz drugog borbenog stroja nelagodno se okretao oko sebe dok su strele i dalje padale po kacigama. Sa obe njegove strane nalazio se po jedan nemi saborac, oklop ispunjen slamnatom lutkom u prirodnoj veličini, lukavstvo nižih oficira, jer ni Pompej niti Cezar nisu smeli znati za pravo stanje stvari u jedinoj vojsci kojom je Republika trenutno raspolagala.

Za to vreme, iz katapulta, onih po kojima nespretni regruti nisu prosuli ulje zbog čega su se ovi zapalili, su nakon mnogo muka izbačene vatrene lopte koje su, međutim, prozviždale visoko iznad glava legionara XIII legije. Oteo im se spontani glasni smeh koji su Cezar i Marko Antonije od srca prihvatili. Bilo je to prijatno osveženje za promenu, jer uprkos bogatom ratnom iskustvu, napetost je poslednjih dana zavladala čak i među ovim okorelim borcima, nenaviknutim na iskazivanje emocija. Uvidevši da mu od Pompejeve strašne armije ne preti nikakva opasnost, Cezar je pribegao svom sledećem lukavstvu. Dozvolio je svojim vojnicima, koje je sada već oslovljavao kao braću, da rasformiraju poredak, zbace opremu i raskomote se na proplanku na kojem su se nalazili, uz zapovest da svaki naredni manevar neprijatelja proprate ruganjem i podsmehom. Ovo je toliko razbesnelo Pompeja da je lično preuzeo komandu nad spravama i podesio im domet, rešen da zbriše proklete izdajnike dok se sumnja u konačnu pobedu ne počne uvlačiti među one kojima je komandovao. Umesto toga, napravio je rasulo među sopstvenim trupama, zadavši svojoj vojsci završni udarac. On nikada nije u potpunosti ovladao teorijom ratnih naprava, zbog čega se sav plotun sručio se na njegove legije ubivši i ono malo nesigurne hrabrosti i problematične odvažnosti koliko je preostalo unutar oklopa koje nije ispunjavala slama. Ispod jednog gorućeg kamena nazirali su se ostaci drvenog belog konja, bilo ih je na stotine neuredno raštrkanih unaokolo, baš poput ostataka vojske koja se u neredu i na sve strane povlačila od Farsale. Ništa više nije stajalo Cezaru na putu ka Rimu.   Nije izgubio niti jednog čoveka, a da pri tom još nije ni upotrebio svoje tajno oružje. Njegov trijumf bio je potpun.

Ujahao je Cezar kroz kapije “večnog grada” na čelu kolone iza koje su se protezali karavani natovareni zlatom i ostalim bogatstvima iz Galije, te hiljadama robova raznih životnih doba, mahom članova porodica palih galskih ratnika, koji su sada bili ratni plen i nemoćno iščekivali kakva će im biti dalja sudbina. Upravo su oni bili ono najvrednije što je Cezar donosio iz svog pohoda, jer su robovi poreklom iz tih krajeva uvek bili na visokoj ceni kako u Rimu, tako i po forumima širom Republike. Bili su izdržljivi, dugovečni, otporni na bolesti i veoma pokorni i pitomi kada im se ubiju prkos i poslednja volja za pružanjem otpora. Nosio je Gaj svoj par brojeva veći crni oklop na čijem se poprsju nalazio crveni dvokljuni trooki orao koji je jednom kandžom grabio srebrnog oktopoda, dok je drugom, onom u obliku ljudske šake, nojevim perom ispisivao rečenicu na nekom drevnom jeziku čije značenje nikada nije odgonetnuto. Na glavi mu se klimatao zlatni lovorov venac, na kojem su se na prednjoj strani presijavala slova načinjena od rubina i safira, i to u redosledu koji se slučajno poklapao sa njegovim punim imenom. Grimizni plašt spuštao mu se sa ramena i pokrivao vernog mu Brutusa sve do kopita, dok je na njemu zlatnom niti bilo izvezeno veliko slovo “C” koje se protezalo duž čitavih Cezarovih leđa. Znajući to ili ne, izgledao je groteskno i podsećao na nekog precenjenog superheroja iz budućnosti u svom neukusnom šarenom kostimu. Na tihu primedbu Marka Antonija koji je bio u svom prepoznatljivom sjajnom oklopu prvog među rimskim generalima i jahao tik uz njega da je bilo pomalo nesmotreno pojaviti se u Rimu nakon tolikih godina u jednom tako kičasto-komičnom izdanju, prijatelj mu je uzvratio da se oseća mnogo sigurnije kada plebs u svojim razgovorima za glavne teme poteže ismevanje detalja na njegovoj odori, nego da to umesto toga postanu prazni tanjiri i probušeni džepovi. Nikada do kraja ne shvatajući Cezarove višesmislene metafore i igre rečima, Antonije je u neverici odmahnuo glavom. Iako najčuveniji general, ipak je on u suštini bio samo vojnik i čovek od malo reči, bar onih mudrih, tako da je ovakva opaska njemu priličila i mogla mu se oprostiti. Legionari koji su nastupali iza dvojca takođe su se potrudili da ih Rim zapamti po dobrome, te su svu svoju poderanu i prljavu odeću, kao i ulubljene i pohabane kacige i oklope zamenili onima koje su na bojnom polju za sobom ostavili trapavi Pompejevi regruti. Osećali su se kao preporođeni u novoj opremi, ponovo moćni, ponovo sposobni da izazivaju strahopoštovanje među onima koji bi ih posmatrali. Ali takođe i dovoljno opušteni da tiho zbijaju šale na račun mode koju je terao prvi među njima, što su i činili marširajući, dok su im se blistave kacige presijavale pod zracima prepodnevnog sunca.

Ipak, ništa od sveg toga nije držalo pažnju hiljada Rimljana na ulicama grada koji su izašli da pozdrave pobednike. Oni su ionako bili samo masa naučena da kliče, a da često nisu ni znali kome zapravo kliču. Činili su to iz navike jer su čuli od nekoga da se to tako radi i niko nije želeo da bude izuzetak. Njima je uvek bilo isto, jednako bedno, bez obzira ko se smenjivao na vlasti, a ovacije su bile jedan duboko ukorenjeni običaj od pre ko zna koliko generacija i trebalo je da se desi nešto zaista epohalno pa da se on promeni. A izgleda da se upravo tako nešto i događalo, jer je mimohod kolone bio praćen nemim pogledima od kojih je sve jedan bio usmeren ka istoj tački. Rimljani su ih prikovali za čudnu napravu, izgledala je kao da ju je isklesao sam Jupiter, koja je, onako za sebe, ispuštala neku veselu milozvučnu melodiju i kupala se u bezbrojnim nijansama boja dok se vozila na svojim kolicima negde pri sredini povorke. Tamo je bila postavljena po nalogu samog Cezara, jer je sada samo formalni konzul želeo da njih dvoje odmere snage i na taj način i lično proveri može li se narušiti popularnost koju je umislio da uživa među najbrojnijim slojem stanovništva u Rimu. Krajičkom oka svog u crveno obojenog lica promatrao je okupljenu svetinu, niti jedan pogled divljenja nije bio upućen ka njemu. Izgubio je prvu bitku u svom životu.

“Slušaj, Antonije. Ova stvar će nam na kraju preoteti svu slavu koja nam pripada. Vidi kako su svi zinuli u nju… ” – nagnuo se Cezar ka vojskovođi koji se, naviknut na uobičajenu galamu koja je vladala prilikom svakog njihovog zajedničkog povratka u Rim, takođe osećao nelagodno – “…još će nju umesto mene proglasiti za imperatora!?” – izletelo mu je neoprezno – “Imperatora!? Ali, Cezare, zar nisi uvek govorio da mi spašavamo Republiku od potkupljivih senatora, pohlepnih trgovaca i trulog plemstva? Zar se nisi zaklinjao da ćemo zajedno vladati kao dva ravnopravna … skoro ravnopravna konzula?” – iznenađeno je i u dahu izgovorio Marko Antonije dok im se Via Triumphalis približavao – “Ma, tako će i biti, Antonije! A to ko će koju titulu nositi, to je tako nebitno, zar ne? Nego, mi moramo iz glava ovde okupljenih izbrisati sećanje na ovu spravu. Donela nam je sreću, istina je, ali ko može da garantuje da se u budućnosti neće okrenuti protiv nas.” – pragmatično je odgovorio pokučavajući da umiri prijatelja – “Hram Jupitera Optimusa Maksimusa na Kapitolu! Ponudićemo je Bogovima umesto pobedničkog lovorovog venca!” – predložio je Marko Antonije – “Ne, ne, nikako… pa to mesto pljačkaju po dva puta svakog dana. Sigurniji su bordeli u sirotinjskoj četvrti…” – odbio je ovu ideju Gaj, koji je oduvek bio krajnje oprezan i nepopravljivo nepoverljiv, ponekad i prema najbližim saradnicima kakav je bio Marko Antonije – “Osiguraćemo je u posebnoj odaji palate dok ne smislimo kako da je najbolje upotrebimo. Biće sve vreme pod ključem, uz danonoćnu stražu. Ti ćeš izabrati najpouzdanije ljude za ovaj zadatak!” – iznašao je privremeno rešenje Cezar uz nadu da mu se neće desiti da sprava zapravo bude Trojanski konj koji u sebi krije neku novu vojsku Republike.

Tako je i bilo učinjeno. Za mesto je odabrana neugledna podrumska prostorija palate koja se nekada, pre vremena Republike, nazivala carskom. Bila je to ni po čemu posebna odaja u kojoj su se u retkim trenucima predaha od svakodnevnih obaveza krili robovi, gde su se čuvale stare i nepotrebne stvari onih koji su u palati živeli, i iz koje se često širio neprijatan miris usled neprovetravanja zbog odsustva bilo kakvog drugog otvora osim ulaznih vrata. Odabrani legionari su mršteći se unosili spravu u tamnilo ove prostorije, jer im je višegodišnji smrad nadraživao čula. Da su znali o čemu se radi, nikada se ne bi kao dobrovoljci javili na poziv Marka Antonija i bukvalno tukli da bi bili odabrani za časni zadatak koji će im biti poveren. I umesto prilike da steknu koji sestercij više, jer njih slava uglavnom nije zanimala, dužnost im je bila da pola dana stoje ispred vrata odaje za koju niko sem Cezara i Antonija nije ni znao da postoji. Niko od njih u svojoj karijeri nije imao tako nezahtevnu i nemaštovitu dužnost, i otvoreno su gunđali zbog toga. A u tajanstvenoj napravi su dobili istomišljenika, jer se ni njoj očigledno nije svidelo novo boravište, pa su veseli zvuci koje je prethodno ispuštala naglo prerasli u tužno zavijanje, dok je intenzitet svetlosti oko nje slabio. “Da ne umire!?” – uplašio se Cezar jer je znao da se Jupiteru ne bi dopalo ako bi njegov dar doživeo sudbinu ne različitu od one koja sledi nekom bezimenom odbeglom robu – “Pozvaću ja Bruta da on sve to istraži…” – pogledao je prema sada skoro ugašenom okruglom predmetu Gaj sa mešavinom nervoze, straha, ali i iskrenog saosećanja. Umor ga je polako savladavao jer nije bio navikao da čitav dan provede u sedlu, zbog čega je, klateći se na tankoj liniji između sna i jave, u blagom transu počeo da mrmlja sentence, manjim delom citate mudrosti koje su izgovorili veliki mislioci pre njega, a većim one koje je sam izmišljao. Iz nekog razloga, njegov um bio je najproduktivniji dok se nalazio u blagom delirijumu. U toku tih stanja nastajale su Cezarove najuzvišenije misli, one iz kojih je isijavao zdrav razum i koje su nosile univerzalnu poruku – “Cezare! Cezare!”- zvao ga je Marko Antonije, čiji mu se glas činio kao da dolazi iz nekog bureta – “Ne smeš pokazivati slabost pred drugima. Ne smeš klonuti jer neki mogu pomisliti da imaš bolest prokletih, i ta bi se laž proširila Rimom brže nego što bi se na orgijama proširio sifilis…” – čak ni Antonije nije znao da su Bogovi zaista prokleli njegovog prijatelja ovom bolešću – “Ah, prijatelju moj, ne brini se zbog toga, jer na posletku…” – u polusnu je ravnomernim glasom odgovarao Cezar – “Expectat Tempus Sapiens”

Iako Cezaru nije bila namera da ovom izrekom prizove čudo, čudo se ipak dogodilo. Samo što je izgovorio sentencu, objekat je u momentu zasjao zaslepljujućom belom svetlošću u poređenju sa čime je sunce izgledalo kao iskra koja se gasi, da bi se nakon toga na suprotni zid projektovala crna pukotina besprekorno ravne površi nalik nekoj tečnosti, iza koje se zlokobno nazirala duboka praznina. Ljudi iz daleke budućnosti uspeli su da otkriju tek neznatan deo mogućnosti koje je posedovao relikt pronađen u lavirintu pećina na usamljenom asteroidu SNGC34166.9, mrtvoj steni koja je po nepravilnoj putanji, na rastojanju između 1000 i 7000 svetlosnih godina, plutala oko kvazara poznatog pod nazivom Prometej, nebeskog tela smeštenog na samom rubu poznatog univerzuma. Iako je omogućila interstelarna putovanja na prisvetlosnim brzinama, te proizvela materijale koji poseduju svojstvo superprovodnosti i u opsegu normalnih temperatura, nauka budućnosti nije imala ništa opipljivo čime bi se objasnio princip rada onoga što se nazivalo najvećim otkrićem u istoriji čovečanstva. Postojale su samo hipoteze od kojih je najsolidnija bila ona o gravitacionom kolapsu na subatomskom nivou uzrokovanom pobuđivanjem molekula zvučnim talasom koji bi poticao od izvora tačno definisane spektralne karakteristike, nakon čega bi se otvarao kanal kroz vreme-prostor.

Međutim, niti jedna od tih pretpostavki u tom trenutku se nije mogla proveriti. Ironija je htela da to pođe za rukom čoveku koji je oduvek prezirao nauku, osim ako ona nije bila u službi uništavanja neprijatelja, unutrašnjih i spoljnih. Marko Antonije nije bio od onih koje je bilo lako zastrašiti, mada se ono što se dešavalo u mračnoj prostoriji ni po čemu nije moglo uporediti ni sa čim što je već preživeo. Kroz glavu mu je proletela misao kako bi lepo bilo da je sada samo tamo neki centurion, ili još bolje običan legionar, jer njima je bilo dopušteno da se plaše. Ovako, iako je duboko u sebi osećao zebnju, nije priličilo vrhovnom komandantu rimskih armija da okleva ili se povuče. I dok su se užasnuti legionari prilepili uz zid naspram onog na kojem je zjapio otvor, dok su im iz drhtavih ruku na pod ispadali isukani mačevi, razbuđeni Cezar panično je pokušavao da se priseti sentence koju je izgovorio pre nego što se sve ovo desilo. Nesvesno je prebacio svoj ogrtač preko glave misleći da će ga on sakriti ako iz rupe počnu da nadiru horde neprijatelja Rima, dok je glasno izgovarao sve izreke kojih se mogao prisetiti, ne bi li zatvorio prolaz. Nada skoro da i nije postojala jer Cezar nikada u svom životu nije uspeo dva puta da od reči do reči ponovi jednu te istu rečenicu.

Smatrajući da mu je dužnost da pre svega odbrani Rim, Antonije se počeo šunjati ka pukotini želeći da zauzme najbolji položaj iz kojeg bi mačem posekao bilo šta što kroz nju pokuša da uđe u palatu. Međutim, pošto se iz nje uporno ništa nije pojavljivalo, sve lagodnije joj je prilazio, dok je radoznalost potiskivala oprez. Prekasno je shvatio da je prišao preblizu. Talas tamne materije bez upozorenja izbačen iz otvora obuhvatio mu je telo koje se momentalno raspalo u bezbroj raznobojnih čestica, nakon čega je sve to bilo usisano nazad, ka crnom bezdanu. Legionari su bezglavo izjurili iz prostorije, gazeći preko Cezara koji je propustio da vidi ovaj prizor zbog kojeg su oni skoro izgubili razum. Dok se pridizao prekriven otiscima njihovih sandala, prizivao je svog vernog prijatelja, proklinjući ga što je odabrao kukavice da čuvaju najveću rimsku tajnu. Eho njegovog glasa samo je skliznuo niz glatku površ koju je oivičavao misteriozni otvor. Svakako da nije mogao dopreti do Marka Antonija koji je u dezintegrisanom obliku, u deliću momenta otputovao ka nepoznatom odredištu.

“Vraćajte se nazad, miševi! Antonije, poteraj ih ovamo!” – zagrmeo je Cezar iz tame ka onima od uteklih legionara koji su se osmelili da na brzinu provire u odaju iza poluodškrinutih vrata, da bi se nakon toga smiren okrenuo ka objektu koji je nemo pulsirao intenzivnom krvavo crvenom svetlošću što mu je samo davalo dodatnu zastrašujući crtu – “Ali, gospodaru, general Marko Antonije…njega je crna ruka Disova odvukla u ništavilo…da ste samo mogli videti kako se hrabro borio, ali sve je bilo završeno u trenutku…” – odvažio se jedan od smelijih da saopšti Cezaru Antonijevu sudbinu – “Besmislica! Antonije ne bi bio toliko glup da sebi dozvoli tako nešto. Osim toga, Dis nikada ne uzima žive ljude. Moglo bi mu se desiti da smrada njihovih trulih karaktera zaboravi koliko se duša u tom momentu nalazi u podzemnom svetu. Ovo je nešto sasvim drugačije, ali šta?” – podbočio je bradu i nagnuo se unapred nestvarno kriveći kičmu, sve pokušavajući da iznađe smisleno objašnjenje. Za razliku od svojih neukih potčinjenih koji su bili ubeđeni da su učestvovali u otvaranju kapije podzemnog sveta, kao i da je njihovog odvažnog komandanta ščepala nevidljiva ruka boga podzemlja, on je bio siguran da se tu ne radi o nečem toliko trivijalnom – “Pozvaću Bruta da ukroti ovu stvar, a zatim ću sve zasluge pripisati sebi!” – lupio je pesnicom o otvorenu šaku, setivši se svog usvojenog sina koji nikada nije mario da li će biti popularan ili ne, i koji se obično ponašao kao da duhom ne pripada svetu u kojem boravi njegov telesni oblik.

Da, Junije Brut bio je neshvaćeni matematički genije, samozvani naučnik sa za doba u kojem je živeo neobično progresivnim idejama, ekscentrik koji je slepo verovao u mogućnosti neograničenog putovanja kroz vreme i prostor zbog čega je, iako Cezarov sin, često bio izrugivan u svim rimskim staleškim krugovima. Čitav jedan deo svog života je, iz razloga neobjašnjive netrpeljivosti prema Grcima, posvetio obaranju Pitagorine teoreme, što je kasnije zamenio i potisnuo drugim, još složenijim izazovima. Međutim, od ovog cilja nikada nije odustao i zarekao se da će se toj misiji vratiti kad-tad. Smatrao je da je predodređen za velika dela, te je rešavanje svakodnevnih problema okruženja u kojem je živeo za njega predstavljalo samo puko traćenje vremena, zbog čega niti jedan od njih nije udostojavao svojom pažnjom. Cezar je dobro znao da je ovo iskušenje kojem Brut neće odoleti, nešto što će zaokupiti svaki deo njegovog bića i ispuniti svaki sekund njegovog vremena, i nije video razloga zašto ne iskoristiti priliku, iako nikada nije istinski verovao u sposobnosti mladog Junija da razreši neku praktičnu mozgalicu. Istini za volju, činjenice su mu davale za pravo da tako razmišlja, jer Brut zaista nikada u svojih deset godina bavljenja naukom nije uspeo da napravi nešto što je na posletku proradilo.

“Brute, sine moj…” – izgovorio je Cezar najnežnijim glasom koji je mogao da proizvede njegov glumački talenat kada su veterani legije napokon doveli Bruta koji se, izgubljen u nekom svom svetu, unezvereno osvrtao se oko sebe – “Da, oče moj, Cezare, šta si mi doneo iz Galije?” – žmirkajući je, tražeći u tami Cezara, hitro uzvratio mladi genije. Bez obzira što je uskoro punio 29 godina, Brut se nikada nije oslobodio navike da od roditelja traži da mu donesu igračke, slatkiše ili neke druge tipično dečije poklone uvek kada su išli na put u inostranstvo. Lukav je bio Cezar i ne samo da je računao na ovu Brutovu strast, već je bio rešen i da je maksimalno iskoristi – “Brute, zazidaj ovu rupu nakon što pustiš vodu…” – testirao je njegovu moć raspoznavanja bitnog od nebitnog – “…ali pre toga vidi ovu skupu igračku koju sam za tebe lično sve vreme nosio iz Lungudunuma” – Naprava je svojim izgledom na prvi pogled osvojila Bruta, ali se već u sledećem trenutku, na zaprepaštenje prisutnih legionara, bacio na pod, prevrćući se po njemu i udarajući ga pesnicama – “Kako ova stvar radi! Ne znam kako ova stvar radi!” – urlao je kroz histeričan plač. Jedino je Cezar bio nezatečen ovim izlivom besa, jer poznavao je on naravno svaku nit utkanu u tamnu stranu svog sina. Brut je između ostalog smatrao i da mu je um sposoban da bez ikakvog naprezanja sagleda i analizira svaku postojeću stvar, aktuelnu pojavu ili dešavanje. Nije njegovo viđenje nečega baš uvek bilo smisleno, ali je on svejedno verovao da je upravo njegov rezon jedini ispravan rezon. I sada se pojavila ta stvar koja mu je u momentu toliko zamrsila misli da čak nije mogao ni da je nazove drugim imenom do “stvar” – “Ništa niste videli!” – zapretio je odsečno svojim potčinjenima, a zatim se okrenuo ka uplakanom Brutu spreman da ga nahuška na predmet – “Ne sviđa ti se? I to samo zato što ne znaš čemu služi? Ali, promenio si se sine! Ja te ne poznajem kao takvog. Od malena si hrabro prkosio izazovima, a vidi sada…” – i nije stigao ni da završi poslednju rečenicu, kada je Brut skočio na svoje mršave krive noge, nadmeno se isprsio kao da je hteo da ostavi jak utisak na svoju novu igračku i krupnim korakom krenuo ka njoj. Samo što je prišao predmetu, zapeo je za nešto i glavom žestoko udario u tirkiznu izbočinu na njegovoj glatkoj površini. A govorile su mu uvažene kolege senatori da novi način vezivanja pertli, onaj koji je uzgred sam izmislio i želeo da putem izglasavanja posebnog zakona u Senatu nametne u celoj Republici, nije uvek najpouzdaniji i da bi uvođenje pomenutog zakona moglo proizvesti revolt među plebsom i robovima, mnogo snažniji i ozbiljniji od onog koji je prethodio Spartakovom ustanku. Razmišljao je o njihovim rečima dok se golim okom moglo videti kako mu po sred čela niče velika čvoruga.

Osim što je po naravi bio tvrdoglav, Brut je to bio i bukvalno. Mada se u prvi mah moglo pomisliti da je ovaj snažni sudar samo na njemu ostavio posledice, jer to je na posletku bilo i očigledno, objekat je ustvari bio taj koji je doživeo intenzivniji šok pošto transformacija njegove površi nije usledila dovoljno brzo. Tvorac je, naime, ovu površ učinio prilagodljivom na mnoštvo spoljnih uticaja. Ukoliko su oni na primer bili menahičke prirode, modul elasičnosti površi prilagođavao se snazi udarca, pa se ona ugibala da bi apsorbovala veći deo njegove energije, štiteći na taj način sofisticirane sisteme u untrašnjosti. Međutim, izgleda da incidenti poput onog koji se upravo dogodio nisu bili predviđeni, zbog čega se Brutov udarac nije bio dovoljno oslabljen i vrlo verovatno je izazvao poremećaje u radu jednog ili više osetljivih vitalnih unutrašnjih sklopova. Ali kojih? Sistem za stabilizaciju kanala, povezivao je referentni položaja, odnosno vremensko-prostornu lokaciju samog objekta, sa odabranom tačkom u vremensko-prostornoj dimenziji. Rad ovog sistema zasnivao se na kontinualnom kontrolisanom bombardovanju iterbijumovog izotopa višeg reda fotonima, što je dovodilo da se iz njega trenutno izbijaju leptoni, i to tau-čestice na osnovu kojih se vršilo prostorno pozicioniranje i mioni koji su se koristili za vremensko pozicioniranje. Sistem za generisanje referentnog položaja služio je za otvaranje prolaza ka vremensko-prostornoj dimenziji. Taj prolaz u suštini je bio stabilna ravna mikro crna rupa sa singularitetom na njenoj površin, matematičkom tačkom u kojoj se sva materija sabijala do beskonačne gustine radi trenutnog transporta ka podešenoj destinaciji u okviru multidimenzionalnog vremensko-prostornog koordinatnog sistema. Kako je stvaranje ovakve crne rupe iziskivalo enormnu količinu energije, poput one koja se oslobađala jedino prilikom eksplozije supernove, Tvorac je u tu svrhu dizajnirao univerzalni proces anihilacije čestica koje se ponašaju prema Fermi-Dirakovoj raspodeli sa česticama koje podležu Bode-Ajnštajnovoj karakteristici. Najverovatnije se tu radilo o interakciji kvarkova tipa neutrina sa masivnijim skalarnim elementanim česticama tipa Higsovog bozona u odnosu 1 : log17. Sistem za izbor odredišne tačke u okviru vremensko-prostorne dimenzije bio je srž objekta i njen daleko najsloženiji sklop, zbog čega je i ostao najveća nepoznanica za one koji su u dalekoj budućnosti pokušavali da odgonetnu njegove tajne. On je obezbeđivao nestvarno visoke preciznosti pozicioniranja, u vremenskoj dimenziji je to bilo reda veličine jednog pikosekunda, dok se u prostornoj dimenziji ona merila delovima atometra. To je značilo da se prebacivanje na postavljenu destinaciju vršilo sa greškom do jedne pikosekunde, odnosno dela atometra. Iako sa jedne strane zapanjujući podatak, to je ujedno značilo da čak ni Tvorac nije baratao pojmom apsolutne tačnosti i bilo je nedvosmislen dokaz da se o objektu u strogom smislu nije moglo govoriti kao o savršenoj napravi. Najdalje je u otkrivanju njegove prirode otišao neumorni i uporni kvantni astro-fantazmolog Brandbindramart Višvatan Čandrasekartragora koji je sasvim intuitivno, nekom sopstvenom uvrnutom logikom koja nije uvek bila zdravorazumska, jednostavno naslutio i predložio opštu hiperboličku transcendentnu numeričku diferencijalnu nejednačinu 279-tog reda koja je uravnotežavala nekoliko milijardi varijabli od kojih je netrivijalno i fizički moguće rešenje punog sistema Ajnštajnovih parcijalnih diferencijalnih jednačina polja predstavljalo tek jedan od manje bitnih polaznih parametara. Pred Bruta se postavljao jednostavan zadatak. Trebalo je samo da nastavi započeti posao.

 

Osim što je izazvao oku skriveni haos u vremeprostoru, Brutov nasrtaj glavom imao je još jednu, veoma vidljivu posledicu. Nije čvoruga ni počela da otiče na čelu, a iz objekta je lakim korakom istupila svetla, prozračna prikaza sa ljudskim obličjem. Nakon što je duboko zevnuo i protegnuo se, živahni starčić razbarušene kose, visokog čela, krupnih očiju i neobično gustih brkova slatko je podrignuo. Iako je uloga interaktivnog 3D-holograma sa likom Alberta Ajnštajna, virtuelnog predavača poslednje generacije bila da edukuje, Tvorac se pobrinuo da obrazac ponašanja ovog alata za komunikaciju sa okolinom obuhvati i većinu tipično ljudskih osobina i gestikulacija. Ideja je najverovatnije bila da će se time obezbediti da on bude bezrezervno prihvaćen od strane te iste okoline kao prijateljska pojava, umesto da izazove strah i paniku. Cezar i Brut izgleda da nisu najbolje razumeli tu ideju – “Sula!? Dojahao je sa Elizejskih polja. Želi da postane imperator! Brute, u odbranu Republike! Ti prvi!” – prvi se pribrao Cezar i doviknuo svom sinu koji je, široko otvorenih očiju i usta, blentavo zurio u 3D-Ajnštajna dok mu je ovaj uzvraćao blagim osmehom. Dohvativši palicu koju je u mraku napipao negde na podu prostorije, borbi nikada vični Brut je nespretno zamahivao i zamahivao ka hologramu pri čemu je tek svaki jedanaesti udarac prolazio kroz svetlucavu bestelesnu konturu. Iscrpljen i obeznađen, izjurio je iz odaje uz neljudski urlik, ostavivši svog oca na milost i nemilost ovom nepovredivom suparniku. Cezar se nikada nije mirio sa sudbinom i smatrao je da postoji izlaz iz svake situacije, ali ovoga puta takav njegov stav bio je u velikom iskušenju. Malo ga je smirivalo što ovaj svetli obris ne pokazuje nikakve neprijateljske namere, no i pored toga nije znao kako da mu se obrati, kojim gestom da ga pozdravi i pre svega kako da otkrije koje su mu namere. A 3D-Ajnštajn se samo smeškao i s vremena na vreme namignuo ka Cezaru i činilo se čak da uživa u njegovoj zbunjenosti i nelagodnosti.

 

“Ne priliči velikom Cezaru da se plaši jednog interaktivnog holograma” – konačno je progovorio smirujućim tonom – “Ja sam dizajniran da prosvetljujem, ne da sebično zadržavam bilione terabajta informacija koji se nalaze u mojoj memoriji. Ja stvaram, ne da uništavam. Ja pomažem, ja ne odmažem. Ja služim ljudima” – izrecitovao je predefinisani tekst koji se nalazio u programskim linijama preambule njegovog samosvesnog radnog programa sastavljenog od milijardi instrukcija. Preko Cezarovog lica sve više se navlačio izraz zainteresovanosti, zamenjujući početno zaprepaštenje – “Ti si…nekakav rob, ali ne običan rob… kada kažeš da služiš slobodnim ljudima” – oprezno je upitao jedini preostali rimski konzul – “Da sam rob, nisam. Ali da sam neobičan, jesam…” – odgovorio je hologram zagonetno, zamrsivši Cezarov tok misli ovom igrom reči. On je bio osmišljen tako da uči na osnovu komunikacije i interakcije sa okruženjem i sa svakim kontaktom je postajao sve pametniji – “… ja sam prototip IHS-A V1.01, usavršena verzija standardnog interaktivnog hologramskog softvera za podučavanje, obučavanje i ispomoć, nazvan po jednom briljantnom naučnom umu iz daleke budućnosti. Odazivam se na ime 3D-Ajnštajn, ali me obično zovu jednostavno Ajnštajn” – pokušao je da ha što jednostavniji način predstavi sebe hologram, znajući da će njegov sagovornik imati problem da razume značenje mnogih termina i reči – “Dakle, ti … 3D … Aj .. Anštaj … nijuse … – sricao je sa mukom to opskurno ime Cezar – ” …tvrdiš da dolaziš iz budućnosti. Koliko je daleko ta budućnost?” – i opte je usledio neodređeni, zamršeni odgovor – “Ako se za merilo uzme dužina ljudskog života, onda je daleko. Ako se, međutim, uporedi sa starošću univerzuma, ona već kuca na vratima…” – spojivši obrve, Cezar je naborao čelo i naćulio uši ne razumejući slikovitost u Ajnštajnovom izražavanju. Nikoga nije bilo ispred vrata odaje. Shvativši da se nalazi pred velikim izazovom teškog zadatka, hologram je simulirao uzdah, a zatim počeo da otkriva svom nemuštom slušaocu nesagledive mogućnosti temeljne reforme i modernizacije Rima pomoću sprave koju je ovaj posedovao. Ajnštajnov monolog trajao je satima i svaka sledeća priča iznova je izazivala Cezarovo divljenje. Ali, njegov urođeni pragmatizam, koji mu je i samom s vremena na vreme bio mrzak i dosadan, radio je sve vreme i neprestano ga upozoravao da svest grašana Republike nije na nivou potrebnom da njeni temelji izdrže teret takvih suštinskih promena. Osim toga, mogući neuspeh bio bi moćno oružje u rukama još uvek mnogobrojnih neprijatelja unutar Rima, što je bio samo dodatni razlog da Cezar na kraju zaključi da nije pravo vreme za velike promene. Međutim, iz nekog neobjašnjivog obzira, što je bila njemu krajnje nesvojstvena osobina, prema Ajnštajnu nije želeo da mu ovu svoju odluku saopšti direktno, jer je poštovao sav njegov trud oko izlaganja. I dalje je smatrao da pred sobom ima veoma posebno živo biće kojem su, kao i svim ostalima potrebni odmor, hrana i voda – “Znaš, Ajnštajnijuse, sve što si mi ispričao zvuči … ni Bogovi to ne bi mogli bolje, ali bih ja ipak odluku prepustio nekom ko je vičniji od mene u nauci i sa kim ćeš moći duže i obuhvatnije da razgovaraš” – uvijao je Gaj istinu u omotač slatkorečivih laž – “I da bih ti dokazao da sam krajnje ozbiljno prihvatio sve što si mi ispričao, ostaviću ti nikog drugog do svog sina Bruta, on je meni u životu sve…” – umalo se zakašljao dok je ovo izgovarao – “…pa ga ti prvo nauči svemu što znaš, a ja ću mu zatim poveriti da potpuno promeni lice Rima” – završio je pljesnuvši šakom o šaku, zadovoljan kako je osmislio ovu besedu. A siroti 3D-Ajnštajn mu je poverovao svaku reč. Ipak je on prekratko vreme bio u društvu ljudi da bi mogao znati da je svetom oduvek vladao onaj tamni deo njihovog karaktera u kojem su jedni druge pokušavali da istisnu pohlepa, pakost, ljubomora i laž.

 

 

 

 

 

CAESAR i BRUTUS

 

 

JA, ROBOT

 

Prva pobuna klonova u Starome Rimu

 

 

Brutus je sve svoje vreme, a imao ga je na pretek, provodio sa hologramom, upijajući dragoceno znanje kojim ga je ovaj obasipao. Konačno je došao trenutak da ga hologram upozna i sa najvećom od svih tajni, znajem nad znanjima, putovanjem kroz vreme i prostor. Postupak je bio dug i složen, ali je Brutus bio previše opčinjen moćima koje su se mogle steći ovim saznanjem, tako da je prevazilazio umor i povremene, čak i njemu nejasne delove, i brižljivo svaki detalj upisivao na papirus, usput i nemušto crtajući Einsteinov lik kako objašnjava, jer, nije se baš mogao pohvaliti talentom za slikarstvo. A hologram je neumorno, okrutno čak, bez pauze i emocija otkrivao način savladavanja vremena i prostora:

” … podesiti atomski časovnik za postavljanje koordinata u vremensko-prostornom koordinatnom sistemu na željenu vrednost …”

Ređale su se opskurne rečenice, ali se Brutus i dalje junački borio protiv njihove nedokučivosti običnom umu i sopstvenog umora. Ali Brutus je bio sve samo ne običan um. I konačno, Einstein je završio svoju priču, blagonaklono klimnuo glavom ka Brutusu u znak da nema više ničega čemu bi ga mogao naučiti, što bi mu mogao prenetu, što Brutus gotovo da nije ni primetio, ukočen, široko otvorenih očiju i usta čekajući naredne reči svog svetlucavog mentora … “Brutuse!” Iz transa ga je trgnuo Cezarov glas, koji je sišao do prostorije sa TM zabrinut što se Brutus danima ne pojavljuje. “Atomski časovnik…koordinate…vremensko-prostorni paradoks”, kao u bunilu je ponavljao Brutus. Caesar ga uhvati za ramena i dobro prodrma:

“Tako ti Jupitera Brutuse, govori jezikom koji pravi Rimljanin može da razume! Previše se družiš sa tim tvojim duhom iz proklete stvari! Čak mi nikako ne uspeva da mu zapamtim to čudno ime kojim ga oslovljavaš! Holo…homo…Einsteinius…Pametan svakako jeste, mnogo priča, koristi neke čudne reči mom umu neshvatljive, a sliči običnom plebejcu mada to sigurno nije. Marko Antonije, ne znam kojim poljima je on odjahao, nisam ga video od Martovskih Ida, jednom je pokušao da ga poseče, ali čelik je prošao kroz njega kao kroz vazduh, ni kapi krvi nije ispustio! Ne verujem onima koji se ne mogu poseći gladiusom!”

“Ne, ne, oče!” dolazi sebi Brutus, “To je sve istina, to sve postoji! Vidiš, mi smo, kao i sve ovo oko nas, palate, hramovi, senat, priroda … načinjeni od mnogo zrnaca, moj Einsteinius ih naziva atomima, toliko malih da zrno peska u poređenju sa njima izgleda veliko kao planina i ona su našim očima potpuno nevidljiva. Eto, u tebi takvih zrnaca ima toliko da bi se mogla napraviti nit sve do obala Britanije!”

“Bogova mi, ti više nisi pri čistoj svesti Brutuse! Ako smo ti i ja sačinjeni od nevidljivih zrnaca, kako to da ja vidim tebe i ti vidiš mene!? I ko to od mene želi napraviti komad konca? Ako nastaviš da me ljutiš, oduzeću ti tvoje noževe za igranje! A i taj kako kažeš, časovnik, još jedna od podmuklosti kojima te je tvoj providni učitelj zatrovao? Da to nisu možda dvokolice kojima nisu potrebna dva snažna ždrepca, nego same mogu da jure!?” sada se već ironičnim povišenim tonom obraća Caesar.

“Oče, kao vladaru ti nema ravnog, ali ti je nauka slaba strana”, sada se već okuražio Brutus. “Da imaš tu spravu, nikada ne bi kasnio na zasedanja Senata, uvek bi se na vreme molio Bogovima, nikada te noć ne bi iznenadila.”

“Ali, ja želim da kasnim u Senat. Ja želim da svi čekaju na mene! Pa ja sam Caesar, Brutuse, mene i moraju svi da čekaju! To se zove MOĆ, mi fili (sine moj).” prekida ga sa egzaltacijom Caesar.

Videvši da je ovo počelo da vodi ka još jednoj samohvaljivoj Caesarovoj besedi, Brutus prebacuje priču u nepoznato, pomalo izmišljajući, ne bi li odobrovoljio oca: “…i vidiš, oče, pomoću ove etrurske reči koju ti nikako ne možeš da izgovoriš, KO-OR-DI-NA-TA, ti lako možeš premeriti i koliko je palaca između bradavica grudi tvoje lične maserke, i koliko je koraka od podnožja do vrha zdanja Senata, i koliko je milja između Rima i Lungudunuma, bez da se pomeriš sa svog mesta! E, vidiš, prava moć ove naprave jeste u tome da pomoću nje ti ne samo da možeš u treptaju oka da se nađeš u Egiptu, Germaniji, Trakiji ili bilo kojoj drugoj provinciji, već i možeš ako želiš da ponovo da osvajaš Galiju!”

Pri samoj pomisli na Galiju Caesaru se pojavio onaj stari, prepoznatljivi sjaj u očima, ali se ipak pribrao: “Brutuse, poludeo si, rugaš se Bogovima prisvajajući njihove privilegije, što, hmmmm, i nije toliko loša pomisao! Ali, ne, ne, tebi prepuštam da proveriš svoje reči i ne krivi nakon toga mene ako se u tom tvom treptaju oka nađeš okružen ljutim Galima! Da, i ako sretneš Marka Antonija, pozdravi ga u moje ime i poruči mu da ne pravi gluposti u budućnosti, pošto mi je potreban u sadašnjosti!”

“Oče, nisam siguran da potpuno razumeš veličinu carstva čija vrata ova sprava otvara”, usprotivljuje se Brutus već…

“Dosta, ni reči više!” Prekida ga gnevni Ceaesar. “Ne mogu te, kao svog sina, staviti na muke zbog ovakvih reči i tvoje drskosti da mi se suprotstavljaš, ali svakako mogu učiniti nešto što će te još više zaboleti, mogu te predati Grcima, znam kolika te ljubav za njih veže! Želiš li to? A ovu tvoju bezbožnu spravu koju ti nazivaš The Machine, o kakve li bogohulne reči, vidim samo kao pretnju, jer, zamisli ako je se Ciceron, Kato(n) i ostali spletkaroši iz Senata dočepaju! Mogli bi me poslati na mnogo gora mesta nego što je to bila Galija! Hej, Brutuse, hajde da je nazovemo nekim lepšim imenom, imenom koje u meni neće buditi osećaj nespokoja i izdaje. Pa da, tako je…neka se, recimo, zove Mala Etrurka, Da, da..baš tako. Oh, kako je ovo milozvučno! Ja sam genije, Brutuse, JA, a ne ti!”, zauze Caesar stav kao da će ga tog momenta lično Fidija klesati u mermeru. “Da, oče, nikada nisam video čoveka tolike pameti i pronicljivosti”, sa podsmehom u glasu odgovorio je Brutus, znajući da ga Caesarova samozadovoljnost u tom trenutku čuva od neželjene posete Grčkoj.

Brutus je inače nosio ogromno breme znanja koje mu je preneo hologram Einsteinius. A šta ako bi pokušao da Caesaru sve objasni na jedan laički način, onako kako bi to učinio dok razgovara sa najprostijim plebejcem u forumu, motalo se po glavi mladom geniju. “Ne, nipošto!” u sebi je razmišljao, “Otac bi to doživeo kao uvredu, njegova sujeta to ne bi podnela i ja bih ostatak života proveo čuvajući ovce na Peloponezu”. Ipak, boreći se i dalje u sebi, Brutus se na kraju osokoli, i iz dubok uzdah reče, “The Machine je relikt iz daleke budućnosti.”

“Mala Etrurka? Hm.. zanimljivo.. Koliko daleke?”- upita pragmatični Cezar.

“A da se lepo prebacimo nekoliko milenijuma unapred!”- pojavi se prizvuk nade u Brutovom glasu, ali sve biva ugašeno dodatnim imperatorovim pitanjem nakon što se zamislio – “A šta je to relikt?”

“I Koliko bi nas sestercija uopšte koštati ova tvoja nova ludost?. Onomad kada si izmišljao spravu koja će leteti brže od sokolova, i ubedio me da će se pomoću nje ujutro obedovati u Rimu, a uveče istog dana orgijati u Judeju, skoro si ispraznio carsku riznicu! A sećamo se obojica tih nezaboravnih orgija u Judeji moj Brutuse, zar ne!?”- otrovno je dodao Caesar.

Brut se počeša po glavi i napravi karakterističnu grimasu, onu koja se na njegovom licu mogla videti stotinama puta u prošlosti. Nikako se nije mogao navići na to da njegov otac sve posmatra kroz ogledalo sestercija. Za njih dvojicu se nikada ne bi moglo reći qualis pater, talis filius. Koliko je sestercija ovo, koliko je sestercija ono, gde su sesterciji koje sam ti dao prethodnog dana …. smetalo mu je svakodnevno Caesarovo zanovetanje, smetalo mu je i to što se blago iz državne riznice troši na kupovinu i održavanje vernosti naizgled neograničenog i uzgred neutoljivog broja senatora, patricija, trgovaca, sveštenika i svih onih koji bi u nekom momentu mogli dobro poslužiti Caesaru.

Otac nije mnogo mario za nauku, i džeparac koji mu je davao bila je suma koja svakako nije mogla ugasiti njegovu žeđ da znanje koji je imao isproba i u stvarnosti. To je Brutusa jaki bolelo! A sada je još i pokušavao da pronađe jezik kojim bi Cezaru objasnio mogućnosti naprave. Ako krene putem kvantne mehanike, a znajući što je znao, bojao se da ga Caesar, bez obzira na svu nepodeljenu ljubav i naklonost koju pokazuje, ne pogubi! Znao je da je kvantna mehanika prilično gadno štivo koje je ogadilo živote mnogim čitaocima SF romana. “I zar to da pričam najmoćnijem čoveku na svetu!?”- razmišljao je u sebi – “No, čekaj, pa Caesar nije upoznat sa golgotom koju su prolazili ti čitaoci! Ali, ne, ne…ipak ne! Pa tu teoriju ne mogu dva puta isto da ponove čak ni oni koji su je zasnovali” – stavio je tačku na ovu ideju Brutus.

“Hajde Brutuse” – govorio je sebi, a zapravo je govorio naglas, no to nije primećivao – “nego, hajd’ ti sad lepo udahni, priberi se, gutta cavat lapidem non bis sed saepe cadendo…” (kap dubi kamen ne padajući dvaput, već često). Prišao je stolu za kojim je Caesar bez ikakve emocije na licu odobravao smrtne presude imenovanima i neimenovanima. “Brute, imam jednog lekara, u pitanju je Grk…” namerno će Cezar. “Ne Grci! Samo ne Grci!” – zavrištao je Brut na sam pomen omraženog mu naroda. “Relikt, to je neka… zmija iz Partije?” – nastavio je Caesar skrivajući od Brutusa osmeh zbog uspele podvale…

-Ne.

-Da nije reptil?

-Jok.

-A šta je milenijum? Zvuči kao osmina sestercije.

-Relikt ti je Cezare.. nešto poput Exsequiae.

-Zar to nije ime moje omiljene maserke?

“Da, da, jeste svakako, ali stvar je u tome Caesare da je The Machine slomljena, da je bolesna i da pati!” – ustaje Brutus u jednom momentu i počne da mlatara rukama. “Kada je ona zadovoljna, pomoću nje se sve može učiniti, ali kada nije…” Caesar se iskosi u svojoj stolici i nagne ka svom sinu – “Brutuse, nisam dete, nemoj mi govoriti jezikom kojom se obraća odojčadima u kolevkama. Zar nisi nešto rekao u vezi sa putovanjima na kakva nikada do sada nismo ni mogli zamisliti da ćemo ići, o ogromnom carstvu, mnogo većem od našeg, MOG Rima…” – Osetio je Brutus da se ovog puta može pričati sa Caesarom i oprezno nastavio – “Ti možeš da putuješ tamo, o veliki Caesare! Vidi…” – kleknu pored njega i prihvati mu desnu šaku – “Sada ću ti sve objasniti, ali prvo pošalji po nekoliko robova i neka ti donesu dugački bič, onaj koji koristiš kada opuštajući se upravljaš svojim carskim dvokolicama” – i tako bi učinjeno. Robovi uđoše u prostoriju pognutih glava i rasporediše se po njoj. Brutus za to vreme dodaje Caesaru bič i nastavlja –

“Ti držiš bič u ruci, ruka ti je u Rimu, u palati, ne pomeraš se odatle, zamahuješ bičem i ne možeš da znaš gde će njegov drugi kraj završiti, osim ako nisi iskusan dželat” uneo se u priču Brutus – “Ali ću to postati ukoliko uskoro ne pređeš na stvar…” – dodao je Caesar. “E, to su dva kraja nečeg sličnog našem akvaduktu, i tim putem možeš do onog carstva! Međutim, problem je što se The Machine otela poslušnosti. Hajde, probaj da bičem dostigneš najdaljeg roba!”. I tako Caesar zamahnu bičem ka najdaljem robu, ali nikako da ga pogodi. Zatim pređe na onog bližeg, isto se dešava, pa na još bližeg, pa na još bližeg … dvojici centuriona od najvećeg poverenja imperatora koja su čuvala stražu na vratima u njegove lične odaje spontano su se susreli pogledi, i gotovo istovremeno na kamenim izrazima njihovih lica u uglu usta zaigrao ironični podsmeh.

“Nije ni čudo što je uništio sedam zlatom optočenih dvokolica od Septembarskih Kalenda jer nije mogao niti jednog pastuva da pogodi bičem.” – promrmljao je jedan od njih taman toliko da ga drugi, uz odobravanje čuje.” Brutuseeeeeeeee, uspeo sam!!! Pogodio sam roba!” sa oduševljenjem je uskliknuo Caesar nakon što je rob tek na nekih dva koraka od njega bolno jauknuo. “Oče, samo si ti sposoban za ovakva epohalna dostignuća. Rim će dugo slaviti ovaj tvoj trijumf! Ali da sada pređemo na ozbiljnije teme. Eto, upravo se način na koji The Machine sada radi … khh, khh … može, hmmm, uporediti sa tvojom veštinom baratanja bičem. Kao što čak ni ti ne možeš baš uvek da bičem pogodiš svakog roba, tako ni The Machine u ovom momentu ne može baš uvek da te prebaci do onog carstva do kojeg želiš da otputuješ, iako se bič nalazi čvrsto u tvojoj ruci. Einsteinius mi je pričao o tome, spominjao je da to ima veze sa nestalnošću mikro crne rupe, odnosno njenog konačnog horizonta…” – sada se već raspričao Brutus –

“Stani Brutuse, izgubio sam te, opet ne mogu da te pratim, uspori malo jer će sve ovo što mi pričaš biti Sisyphius labor. Ja često posmatram horizont u daljini, ali još uvek nisam uspeo da odem iza njega, ali ću jednoga dana uspeti, to ti obećavam sine moj, ali nikada tamo nisam video neke crne rupe … a i ovo sve do sada zvuči previše dobro, perfektno čak, a svi znamo da sub sole nil perfectum (pod suncem ništa nije savršeno)…” – oprezan je Ceasar. “Znaš, crna rupa je mesto odakle se niko do sada nije vratio, niko čak do nje nije ni otišao, to je velika tajna nedokučiva i samom Einsteiniusu! On kaže da postoji samo nagađanje da ako se čovek, bio on plebejac, patricij, senator ili čak imperator, zadesi u crnoj rupi, za njega vreme prestaje da teče, ustvari takvu impresiju imaju oni koji tog čoveka posmatraju i nalaze se izvan crne rupe i koji tada ne vide da se na njegovoj glavi pojavljuju sede dlake, da na njegovom licu nastaju bore…” – Caesaru se pojavi sjaj u oku “Besmrtnost! Ti Brutuse govoriš o besmrtnosti, o večnosti!” – “Hmmm…pa ne baš oče, pošto bi tom čoveku unutar crne rupe vreme prolazilo kao što prolazi svakom drugom čoveku izvan nje, samo što bi jedino on toga bio svestan. Ali, zar to nije mala žrtva u poređenju sa avanturom koju omogućava?” – zapita Brutus – “Ne, ne, ne sviđa mi se! Želim da budem van granica te … crne rupe i njenog konačnog horizonta” – razborito će Cezar.

“Ili možda ipak ne želim! Brutuse, sine moj, zapovedam ti da učiniš sve da bi The Machine radila ono što se mom carskom veličanstvu prohte! Da li će ti pomoći ako ja ovladam bičem tako da mogu da pogodim roba na celih deset koraka?” – ozari se Caesar – “Vidi oče…” – prevrnu očima Brutus u svojoj nemoći i osećaju beznadežnosti kada se radilo o Caesarovom smislu za nauku – “…priseti se samo kada sam onomad zapeo za pertlu svoje sandale i glavom udario u onu tirkiznu izbočinu na glatkoj površini Male Etrurke” – nerado se Brutus priseti svog prvog susreta sa The Machine – “Da, da, čelo ti je bilo oteklo i pomodrelo kao da te je udarilo kopito nekog pomahnitalog patuva! Zaista si smešno izgledao! Ali si svejedno bio lepši nego što si sada” – uz grohotan smeh se i Caesar prisećao ove epizode – “Hvala ti na saosećanju oče. E, tada se desilo nešto što ne mogu da objasnim. The Machine je nakratko poludela, u njoj se nešto pobrkalo zbog čega ti sada ne možeš da se krećeš po epohama, i što sam ja pokušao da ti oslikam ovim opitom sa robovima” – sada već ravnodušnim glasom nastavlja Brutus.”Setio sam se, tvoj mentor, Euripidus … on može namestiti spravu!” – seti se Caesar – “Hteo si da kažeš Einsteinius … ne, ne, on dolazi iz vremena gde se ništa ne kvari, on je samo dobar učitelj, ali njegove zanatske veštine ne postoje…eto, nije čak znao ni kako se pertla povezuje! Hmmm …” – ostaje bez ideja Brutus – “Ali, otkuda ona uopšte tu? I ko ju je uopšte sagradio? Taj sigurno zna i da je popravi!” – pokušava da dođe do rešenja Caesar – “Evo, ovde je zapisano. To je sve što sam, još omamljen od udarca uspeo da pribeležim kada je The Machine progovorila tim čudnim jezikom gde mnoge reči ni sada, ovako bogat novim znanjima, ne mogu razumeti” – reče Brut i pruži Cezaru beleške:

Commander’s log:

Start of log

Date 3078/12/28, 01:33:56 earth time

… ovo je reichadmiral Ackbar, zapovednik 7. borbene grupe flote Zemaljskog Vasionskog Carst…..krrrrrrrrr…..krrrrrrr……..naša pozicija je ugrož…….krrrrrrrrrrrr………pod napadom smo iz warpa …krrr…invaziona flota Daa’rth rase predvođ……krrrrrrrrr …… bojnim brodom “Egzekutor”…krrrrrr…..RELIKT je kompromitovan. Ne…doći u njihov posed….krrrrr….čovečans……krrrrrr….je osuđeno na propas….krrrrrrrrrrr …….. iniciram rutinu za……krrrrrr ….. čaj neposredne opasno…krrrrrrr….podešavam sekvencu koord….krrrrrrrrr….ALI, ŠTA,……krrrrrrrrrrr……OMETU SMO NJIHOVIH ANIHILATORA!!! …..krrrrrr….RASKOMADAĆE BRO..AHHHHHHHHH…shhhhhhhhhhh

End of log

Caesar nemo pogleda u Brutusa, očima prepunim zbunjenosti. “Šta znači krrrrrrrrrrr? Tu reč su najviše puta ponovili. Nekako ne sliči ostalima. I šta je shhhhhhhhh?” – upita unezvereno – “Oče, ovoga puta priznajem da je i meni tek nešto jasnije šta se tu događalo nego što je to tebi” – nerado će Brutus o svojoj nemoći u ovoj situaciji. “Pitajmo Eshil…Einsteiniusa, ha, zapamtio sam, ima li objašnjenje” – predloži Caesar. Einsteiniusa su zatekli u trpezariji kako drema glavom naslonjenom na veliki sto za obedovanje. Imperator mu se prišunja i šutne stolicu ispod njega, ali Einsteinius ostade u istom položaju. “Tupane, hoćeš li ikada shvatiti da sam ja bestelesan i da za mene ne važi zakon gravitacije. I koji je ovo već put da pokušavaš istu neuspelu podvalu?” – ne pomerajući se prozbori Einsteinius. “Prokleti holo…homo…šta već! Pustiću mu krv, samo kad saznam kako!” – pocrvene u licu Caesar. “Einsteiniuse, da li bi, molim te, ponovio ocu ono što si meni ispričao za The Machine i glas koji je iz nje dolazio. I oprosti mu na gestu, nije on takav, smo mnogo voli komediju” – Einsteinius zevnu, nevoljno protegne svoje nekorpuskularno telo i počne:

“Prolaz kroz prostorno-vremensku dimenziju samoaktivira se kao krajnja mera u rutini za slučaj neposredne opasnosti i rezervisana je isključivo za tajne Zenaljskog Vasionskog Carstva najvišeg reda. Predefinisano odredište objekta koji je podvrgnut ovoj proceduri jeste ratni štab zemaljske flote na planeti Cygnum Magna u orbiti oko ultrasjajne zvezde Rigel u sazvežđu Orion. Moguće je zadati i nasumični set prostorno-vremenskih koordinata, te objekat poslati ka proizvoljnoj destinaciji…”

“Objašnjavaj Brutuse, u ime Jova, objašnjavaj!” – Cezar naredi da mu donesu obloge za glavu. “Kako, Caesare? Kako ja da ti objasnim nešto za šta ni sam Einsteinius nema objašnjenja?” Uspaničio se sada već Brutus. I dok se rasprava između njih dvojice zaoštravala, pukotina koju je The Machine stvorila u vremensko-prostornom kontinuumu slobodno je i nekontrolisano putovala kroz razne epohe, da bi se konačno našla u 2009. godini, i tu se iz nekog neobjašnjivog razloga zadržala na vreme duže od jednog trenutka, zaustavivši se neposredno iznad izvesnog komercijalnog satelita u orbiti Zemlje i tu presrevši signal koji se sa njega slao ka površini planete. Istog momenta The Machine je zasijala drugačijom svetlošću i na njoj se pojavio Jerry Springer koji je upravo davao svoju final thought u jednom od bezbrojnih slučajeva preljube u kojem je čovek istovremeno spavao sa sestrom i majkom svoje supruge.”I? Šta je tu čudno četvorooki? Čemu zaprepašćenje? I ne samo sa sestrama i majkama, ja sam kao mlad spavao i sa ćerkama, ostalim rođakama i robinjama svih svojih žena! Brutuse, kaži mu da je to sasvim normalno i u skladu sa Ius Romanum !” – usprotivi se Caesar – “Kh, kh … hoću oče, ali prethodno bih te molio da ukloniš svoje šake sa mog vrata” – na ivici daha je izgovorio Brutus. I sam priznavši da je preterao, Caesar prihvati svog usvojenog sina za podlakticu, kao pravi Rimljanin, na šta mu Brutus odgovori istim pokretom i oni zajedno sedoše ispred The Machine, da vide šta će im ova sledeće pokazati iz svoje unutrašnjosti. I nakon podugačke odjavne špice karakteristične za Jerry Springer Show koju su propratili uz podsmeh i pogrde, na površi The Machine se ukazalo Satelite XXX – Explicit sexual content. “30? Šta 30? Čega 30? Brutuse, šta je satelit?” – ponovo se probudi imperatorova radoznalost – ” Moj Caesare, satelit plovi po nebu poput meseca i on…pa, recimo da šalje poruke, slično kao kad ti namigneš svojoj maserki. Taj mesec ima neograničen broj oluka, kao ovi naši… a kroz svaki od njih protiče..  -Dosta!-Cezar se uhvatio za glavu. “A 30? Nisi mi odgovorio šta je 30.” – i dalje je ljubopitljiv Caesar – “Paaaa…hmmm…oče, ovo nije…hmmm…prvi put da ja na The Machine gledam ovo XXX…Einsteinius mi je pokazao…” – pocrveneo je Brutus – “Laže, ne veruj mu Caesare! Ja nema ništa sa tim!” – oglašava se iz trpezarije hologram. Utom na The Machine počinju da se ređaju eksplicitni sadržaji, a Caesar koji je inače navikao na svakakve orgije ostaje bez teksta, zaslepljen blještavilom kojem su doprinosili silikonski implanti u platinastim, ne previše inteligentnim akterkama scena koje su se ređale…

 

Kako je došlo do reforme vojske

“Brutuse moje naredno epohalno delo, ono po čemu ću ostati večno zapamćen, nešto što tebi nikada neće poći za umom ili rukom, biće da u Rimu napravim orgije sa ovim predivnim muzama!” – značajno je izgovorio Caesar ne propuštajući ni trenutak radnju koja se dešavala na The Machine – “Svakako, oče, siguran sam da će muze biti oduševljene prilikom da svoje lagodne i raskošne živote u budućnosti zamene ulogom seksualnih robinja u Carstvu!” – pomalo odsutno i neoprezno mu je odgovorio Brutus, pogleda prikovanog za kristalno čist prikaz opscenosti na glatkoj površi The Machine.

U međuvremenu, dok su Caesar i Brutus posvećivali nepodeljenu pažnju onome što se dešavalo na The Machine, hologram Einsteinius provodio je minute svog besmrtnog života u ugodnom ćaskanju sa robinjama u kuhinji. U jednom momentu, u prostoriju su ušli robovi noseći drveni kavez sa živinom kojoj je pripala čast da bude glavno jelo na večeri koju je imperator te noći priređivao za ugledne Rimljane, one od kojih se očekivalo, odnosno kojima je sugerisano da bi po njih bilo dobro ako bi bona fide potpomogli državnu riznicu, zlatom na primer. Paradoksalno činjenici da potiče iz daleke budućnosti, Einsteinius zapravo nikada nije uživo video kokoš, o ovim pernatim stvorenjima znao je samo na osnovu podataka koje mu je imputirao Tvorac, tako da se kod njega prirodno javila radoznalost, osobina potpuno nesvojstvena standardnim hologramima, nešto što se u njemu spontano razvilo kroz druženja sa Brutusom. Za kapitalnog pevca unutar kaveza susret sa svetlucavim prozračnim Einsteiniusovim likom bio je stres mnogo veći od onog koji bi nastao kada bi mu instinkt dojavio da mu se glava nalazi između panja i noža.

U ludačkom strahu razvalio je vrata kaveza, nešto što mu pod normalnim okolnostima nikada i ne bi prostrujalo kroz pileći mozak, i ustremio se pravo ka prostoriji gde su Caesar i Brutus i dalje netremice uživali u eksplicitnim scenama. Njegovo panično kukurikanje stavilo je u stanje pripravnosti dvojicu centuriona, prekaljene ratnike iz mnogih bitaka i ličnu imperatorovu telesnu gardu. Iskusni vojnici imali su istančano čulo za predosećanje opasnosti, na koju su navikli da gledaju hladnokrvno i sa osećajem prezira. Život je za njih bio samo period vremena koji je prethodio slavnoj junačkoj smrti. Nije postojao neprijatelj pred kojim bi oni zadrhtali … pomahnitali petao uleteo je u prostoriju stvarajući nesnosnu buku, centurioni istovremeno bacili na njega …. KLOING! … sudar kacigama bio je žestok i obojica su ostala bez svesti na podu, jedan preko drugog, dok se pevac, pribran od samog zvuka tog sudara, sa nekim ponosom popeo na vojnika koji je bio iznad.

“PIH! I ovo je moja telesna garda, moja elitna legija, moja poslednja linija odbrane od pobesnelog plebsa!” – grmeo je Caesar – “Da li si ti svestan, Brutuse, da je ljubav plebsa, a ni patriciji tu nisu izuzetak, pa čak ni vojni komandanti, duboka koliko i carska riznica. Sa smanjenjem količine zlata ona kopni, nestaje, a ovaj svet je premali i neće uvek biti nekih novih Galija koje ću moći da opljačkam, dok će plebsa uvek biti!” – sada već pomalo u strahu nastavlja imperator – “I ja sada treba da verujem da će ovi nesposobnjakovići da daju svoj život štiteći me od njihovog gneva. A i pogledaj generale, Brutuse, samo se prežderavaju i orijaju! Svakog meseca mi traže nove oklope, jer u stare više ne mogu da uđu! A to sve košta, KOŠTA! Proklet bio Marko Antonije koji ih je lično birao, a kako me je samo ubeđivao u njihovu vičnost – Caesare moj, ovo su najbolji od najboljih, najodaniji od najodanijih, najspremniji od najspremniji – još uvek mi odjekuju u ušima njegovi ulizički hvalospevi, a sad tek vidim da mi se rugao” – nije se smirivao Caesar. “Brutuse, potrebna nam je vojna REFORMA! Pod hitno!!!” – doneo je odluku. “Ali, oče, ako su nabolji već ovde, gde ćemo potražiti bolje od najboljih?” – širom Carstva odavno se već širio mit o Brutusovoj moći logičkog rasuđivanja. “Kako li sam tebe samo odabrao da mi budeš filius legitimus !? Iz budućnosti moj mladi samozvani genije, iz budućnosti. Einsteiniuse, ovamo!” – pomazio je Caesar očinski Brutusa po glavi. “Uh, samo da nije još jedno od njegovih imbecilnih pitanja…” – zevnuo je hologram. “Smesta mi iz budućnosti prizovi trgovce oružjem i vojnom opremom!” – zapovedi Caesar. “Uvek zaboraviš da kažeš čarobnu reč?” – mirno uzvrati hologram – “Molim te!” – po ko zna koji put pocrvene od besa Caesar, ali nije se smeo zamerati Einsteiniusu u ovoj prilici, a tako bi mu rado odrubio glavu, samo da zna kako, jer je u pitanju bio državni interes – “Pa to je lako. Vi, ljudi, ćete sve učiniti da biste sami sebe uništili. Postupak dovođenja trgovaca sredstava za uništavanje je iz tog razloga u The Machine izdvojen kao nešto od posebnog značaja i on je posebno osiguran tako da uvek funkcioniše. Sve što treba uraditi je da se izgovori password i trgovci oružjem biće prizvani u Rim. Password je nešto kao čarobna reč, tek da znaš i da ne gnjaviš mog učenika da ti je objašnjava.” – objasnio je Einsteinius, i to je posebno obradovalo Caesara, međutim i zabrinulo opreznog Brutusa – “Imaj u vidu Cezare, da sve ovo neće osta neprimećeno u drugim epohama i delovima univerzuma, pa će gramzivi trgovci oružjem i vojnom opremom pohrliti u Carstvo u večitoj potrazi za zlatnikom više!” – upozorio je oca – “Samo zlatnikom više? Pa dobro, to je prihvatljivo, bitno je da ne traže stotine zlatnika više, kao što to imaju običaj da rade moji dragi Rimljani. Einsteiniuse, pusti Brutusa, ne obraćaj pažnju na njega. On sa jedne strane stalno pridikuje kako ne dajem ništa za tu njegovu nauku, a sa druge me sada sprečava da uvedem napredak u Rim. Nego, kaži mi tajne reči, kaži, kaži…hajde!” – poskakivajući je oko holograma obigravao rimski imperator.

“Vidim da ćeš me ovim pitanjem proganjati i do kraja večnosti ako je potrebni i zato bolje da ti odmah kažem koji je password – Inter arma silent leges (u ratu zakoni ćute)!” – i pre nego što je Einsteinius stigao da izgovori poslednju reč, Caesar je već bio ispred The Machine, izgovarajući pretposlednju. I u sledećem trenutku, iz crne rupe u prostoriju redom počeše da ulaze kolone robota, androida i klonova, svaka praćena ljudima čudnog izgleda, odevenim u još čudnije odore. Tako su ispred robota samouvereno nastupali mlađi muškarci slično zalizanih kosa u raznobojnim tesnim kostimima na kojima je svetlucao natpis “Ducatti”, koji su prosto odisali energičnošću i preduzimljivošću; za njima se teturao stariji čovek odeven u prljavo, pohabano radničko odelo, koji nije ispuštao sada već polupraznu bocu na kojoj je pisalo nešto kao ????? i oko kojeg se širio oštar, neprijatan smrad koji je parao nozdrve Caesaru, predvodeći neke mašine koje su svojim metalnim pipcima neprestano i u istom ritmu ponavljale jedan te isti niz pokreta; nesnosna buka pratila je androide koji su u prostoriju umarširali strojevim korakom i u savršenom poretku, što je posebno impresioniralo Caesara, a ispred njih su još žustrije, uz pokrete koji nisu bili ništa manje mehanički, štaviše, nastupali ljudi u besprekornim crnim uniformama, na reverima im je zlatnim nitima bilo izvezeno SS; poslednji su u prostoriju ušli klonovi, bespogovorno poslušne ratne jedinice sa čijih je lica prosto zračila beskompromisnost, iza kojih je išla poveća grupa ljudi u poslovnim odelima, pravnika koji su bez emocija utvrđivali uslove pod kojima će se voditi pregovori sa rimskim imperatorom. Kada su svi zauzeli svoje pozicije u prostoriji, iz njihovih grla, kao po komandi je istovremeno odjeknulo:

-O, нуль могущественный император!

-O, poderoso emperador!

-May the Force be with you, Milord!

I Caesar se trgne od siline njihovog pozdrava, ustuknu, pokuša da se nasloni na svog sina, ali umesto njega tu beše Einsteinius, te očekivano propade kroz njegov obris i opruži se koliko je dug, praćeno tihim žamorom i ponekim osmehom među novopridošlicama. “Platićeš mi za ovo Brutuse. Opet te nema kada si mi najviše potreban.” – promrmljao je sebi u bradu, ne želevši pred auditorijumom da otkriva lične, porodične probleme – “Ma šta trabunjate!? I ko ste vi? Ko su ovi.. limeni ljudi, i ostali?” – pokušao je zadrži izgled hladnokrvnost po kojoj je bio poznat – “Ekselencijo, došli smo da Vam ponudimo novu armiju, legije sa kojima ćete ovladati i onim ostatkom antičkog sveta koji do sada niste osvojili…” – u ime svih je odgovorio španski japi – “…jurišnike koji neće pokazati ni trunku milosti prema Vašim neprijateljima…” – nadovezao se SS Öbergruppenführer klecnuvši petama svojih savršeno ispoliranih čizama koje su mu sezale do kolena – “… apsolutno odane vojnike koji će zanemariti sve odredbe Ženevske konvencije i ratnog prava ako je to jedini put do Vašeg trijumfa …” – zadubljen u članove i paragrafe, ne skretajući pogled ka Caesaru, nastavio je vođa pravnog tima Drugog Zemaljskog Konglomerata – “…хик, хик…да, да …хик…и правити 1.500.000 аутомобила марке Lada сваке године …хик…” – stavio je tačku poslednji iz ove šarolike gomile. Uprkos tituli imperatora, Caesar je slepo verovao u principe demokratije, one koje je sam za nijansu izmenio, a gde je on imao isključivo pravo donošenja konačne odluke. I tako je lično odredio redosled po kojem će mu trgovci predstavljati svoje ponude.

Генадий Жданов, 57 година, незапослени машинбравар из Дњепропетровска, био је само још једна од жртвава транзиције у постсовјетској Русији, у тренутку оставши без посла у фабрици трактора и пољоприврдних машина “Јосиф Висарионович Џугашвили – СТАЉИН” у којој је право на приход почео остваривати још као седамнаестогодишњак, у години када је заузимао место потпредседника локалног омладинског совјета КП СССР. Доживео је да му након 37 година, 4 месеца и 17 дана без иједног минута одсуства са посла због боловања или одласка на одмор којих се по личном избору одрекао, и хиљада склопљених трактора и прикључних машина које су храниле, волео је то често да истакне, милионе спокојних грађана унутар “гвоздене завесе” која их је штитила од погубног утицаја декадентног запада, буде уручено решење о престанку радног односа од стране новог управника, голобрадог дипломца Yale универзитета из омражене Америке у скупом оделу, уз крајње типско образложење и лажно саосећање, наименованог од стране новог власника фабрике, успешног локалног моћника који је у периоду транзиције стекао огромно богатство на основу својих веза са људима из војног врха, илегалном трговином радиоактивним материјалима уклоњеним из бојевих глава интерконтиненталних балистичких ракета, које је без икаквих скрупула и размишљања о последицама продавао и оним најекстремнијим терористичким организацијама које су међу своје крајње циљеве између осталих уврстиле и нуклеани погром. Уместо отпремнине, Генадий-ју је понуђен избор између седам вагона поквареног кромпира и сета расходованих робота са линије за производњу аутомобила из оближњег погона компаније која је банкротирала, а коју је за 1$75 откупио исти олигарх.

Генадий није имао идеју шта да учини ни са поквареним кромпиром, нити са полуисправним роботима, али, пошто се никада није женио, пошто није имао ни блиских сродника нити пријатеља, јер фабрика је била читав његов свет и живот, на послетку је решио да узме роботе јер некако су деловали невино, безопасно, беспомоћно, све млатарајући тим својим пипцима у ритму склапања последњег модела Ладе, избаченог на тржиште тек пар месеци пре него што ће се распасти некада моћни Совијетски Савез. И под нормалним околностима љубитељ чашице, Генадий се тада још више одао алкохолу и практично се никада није трезнио, трошећи и оно мало уштеђевине искључиво на омиљену му Водку. Непознато је како је Тхе Мацхине баш њему дала шансу, тим пре што његови роботи нису били оно што су требали да буду. Но међутим, упркос томе што је његовим венама углавном текао алкохол уместо крви, он је несхватљиво брзо схватио суитуацију у којој се нашао, и у којој је увидео прилику да се до краја свог живота реши бриге хоће ли наредног дана бити у могућноси да купи пиће које му је живот значило… и коначно, вољом самог императора, добио је предност да први изађе пред њега и представи му своје роботе.

“…хиц…о…хиц…Сезаме…ево, овде су нај..бољи војници…понос…хиц…Компартије и … “Brutuse, ko je ovaj čudak!? I kakvi su to smešni simboli kojima su njegove reči napisane? Osim toga, zar nije mogao malo manje da zaudara? Ipak on izlazi pred rimskog imperatora!” – nagnuo se ka Brutusu Caesar, dok je jednom rukom diskretno pokušavao da zatvori nozdrve – “Pokažite nam, poštovani Генадий, kojim to moćima raspolažu vaše ratne sprave” – ne hajući za Caesarovo zanovetanje reče Brutus, koji se uvek vodio načelom da finis sanctificat media (cilj opravdava sredstvo), tako da mu sporedne sitnice poput neprijatnog mirisa i treperenja vazduha oko Генадий-ja nisu skretale pažnju – “Ево…хиц…ево, пресветли…одмах…” – reče mašinbravar prišavši glavnom panelu svog najmanje prljavog i pohabanog robota. Nakon što je ukucao odgovarajući niz komandi, robot se veselo pokrenu uz razbacivanje onih svojih pipaka i svetlucanje raznobojnih signalnih lampica – “Lepo, zaista lepo! Ako bismo u svaku od ovih metalnih ruku stavili po gladius ili koplje, Brutuse, ovakva sprava bi mogla da se bori i savlada više neprijatelja odjednom!” – zamišljao je već svoje nove trijumfe Ceasar, dok je Генадий zamišljao veliki stari ambar iza svoje kuće do krova ispunjen sanducima njegovog pića –

“…хиц…а осим тога…хиц…могу да, за мали додатак, учиним…хиц…да вам моји мезимци праве и…хиц…двоколице…много модела и типова!” – sada već siguran u sebe nastavio je Генадий, iako zapravo nije imao predstavu kako bi to mogao učiniti. U tom momentu nad Rimom je zagrmelo i spustio se pljusak do tada nezabeležen u analima Carstva! Ionako u dosta lošem stanju, krovovi imperatorove palate nisu mogli da se odupru tolikoj količini vode i ubrzo su popustili, i to upravo iznad kohorte fabričkih robota u vlasništvu okorelog proletera i bivšeg nosioca Ordena junaka rada SSSR-a. Sa njih su počeli da padaju slapovi bistre kišnice, jedan pravo na nesuđenog Caesarovog univerzalnog legionara ……………BEEE-TEET-KRRRSSSSSSSHHHHHH…gotovo je “panično” zavapio primerak pre nego što mu je duša isparila iz njegovog metalnog tela, u obliku plavičastog dima i mnoštva raznobojnih varnica – “ŠTA JE OVO!!!” – zagrmeo je kao retko kad Caesar, čije je lice dobilo demonski modru nijansu – “Znači li ovo da bi mi nenadana kiša trijumf pretvorila u debakl!!!??? Brutuse, ovaj smrdljivi i prljavi crv, i bukvalno i po karakteru, došao je ko zna iz kog vremena samo da bi nam podvalio! Znao sam, tebe je poslao Pompei Magnus! Priznaj sada ili priznaj pod mukama!!!” – e, Ceasara u ovakvom izdanju do sada niko nije mogao da vidi – “…хиц…хиц…не, не..друже императоре, није…хиц…ово ни-ни-никакав проблем…хиц” – nepovezano pričajući je pokušavao da smiri razjarenog Caesara drug Жданов. Ovo se njemu u 2009. godini često dešavalo pošto je šira okolina Дњепропетровска bila poznata kao oblast sa najvećim godišnjim prosekom atmosferskih padavina u bivšem moćnom komunističkom raju. Znao je da se problem rešava jednostavno, bili su mu potrebni samo okasti ključ broj 12, vilasta “osmica”, inbus od 3/8″ i jedna standardna upravljačka elektronska kartica koja se zamenjuje krajnje jednostavno i u trenu, jer Генадий se sa priručnim alatom snalazio bolje nego sa priborom za jelo!

Mašio se za donji desni džep svog prljavog radničkog kombinezona, tamo gde je oduvek bio pomenuti alat, ali je odatle ispala samo prašnjava prazna boca koju je nekada davno ispunjavalo pola litre piva lošeg kvaliteta. Iz donjeg levog džepa izvadio je treću stranicu oblasnog “Комунистичког манифеста” iz 1954. godine, onu na kojoj je velikim masnim slovima pisalo kako će kapitalizam na kraju morati da poklekne u borbi protiv jedinog pravednog poretka koji postoji, onog koji je po meri radnog čoveka. Taj list hartije bio je njegovo sveto pismo, suština njegovog života….ali i od slabe pomoći u datoj situaciji. Džepovi su se ređali, ali je njihov sadržaj u Генадий-ja unosio sve veći nespokoj, brkajući mu misli: češalj koji je više nemao nego imao zubaca и којим je godinama popravljao svoju frizuru po uzoru na svog idola, druga generalisimusa Стаљина, zgužvana prugasta maramica, tri raznolika dugmeta otpala sa njegove jedine košulje, pozivnica za godišnje druženje bivših radnika njegove bivše fabrike sa njegovim imenom ispisanim zlatnim slovima – “Beskorisno, sve samo beskorisno!” – brzo se treznio dok je gomila na koju je ispred sebe bacao “beskorisnosti” sve više rasla – “АХ! ДУРАК!” – sinulo mu je kada se alkohol u dovoljnoj meri povukao iz njegovog krvotoka – “Па ја сам сав свој алат заменио за две боце ВОДКЕ! Проклети накупац Мељниченко! Искористио је једно од мојих ретких пијанстава! А још је једна од боца била полупразна….” – izvrnutih džepova, sam za sebe, ali na glas je spoznao strašnu istinu Генадий, što nije promaklo Caesaru – “STRAŽA! Ispratite ovog prevaranta do… Ne! Bacite ga, šutnite u crnu rupu, sa sve ovim njegovim spravama. Poštedeću ga jer, ja sam plemeniti imperator naprednih shvatanja. I neka priča tamo u svom vremenu o milostivom Caesaru, iako se nadam da će završiti u nekom svetu gde vladar neće imati toliko obzira prema varalicama!” – ispratio je ovim rečima Caesar Генадий-ja, koji nije imao volje da se opire jer je ionako prestao da se zanima za sopstvenu sudbinu, shvativši da je najverovatnije propustio poslednju priliku da promeni tok svog života – “Ah, svakako, da ne zaboravim. Brutuse, robovima koji su onog dana popravljali krov, svakom za nagradu po jedan dan poštede od poslova i obaveza!” – zaključio je imperator.

Günther Monke, 44 godine, patološki cezaropapist i doživotni Öbergruppenführer SS-sekte “Meine Liebe Deutschland”, prva ličnost ove polutajne organizacije iz burnih vremena pre formiranja Drugog Zemaljskog Konglomerata, zapravo vlade u senci militaristički ustrojenog, ali i veoma nepostojanog Paevropskog Konzorcijuma kasnije preimenovanog u Prvi Zemaljski Konglomerat, samozvani praunuk SS Brigadenführera Wilhelma Monkea, jednog iz loze čuvenih generala Trećeg Reicha koji je srušen u kovitlacu velikog Drugog svetskog rata, legendarnog komandanta odbrane Reichstaga, sa kojim je osim očigledne fizičke sličnosti delio i strast prema beskopromisnom rešavanju svakog problema po hitnom postupku. Oportune frakcije u redovima sekte na sve načine su godinama pokušavale da ospore ovu krvnu vezu, tvrdeći da poseduju dokaze da je Günther zapravo krivotvorio svoj rodoslov iskoristivši slavno prezime i ljubavnu avanturu koju je, baš iz tog interesa, započeo sa mladom pripravnicom, tada novopridošlom članicom sekte u najnižem rangu jugend-aptailung-a i tek svršenom manipulatorkom birokratskih nauka, koja nije mogla odoleti atraktivnoj pojavi i enegičnom nastupu mlade zvezde u usponu, u to vreme tek ambicioznog Standartenführera Monkea, a osim toga je bila zaposlena na određeno vreme u Cetralnom zemaljskom registru – instituciji koja je sve sadržala podatke o svim živim organizmima koji su hodali, disali, obitavali na planeti.

Njihov glavni, mada nikada potvrđeni argument bio je da se Günther počeo nazivati praunukom Wilhelma tek pošto je mlada manipulatorka nastradala pod ne potpuno razjašnjenim okolnostima. I u samoj sekti vladala je podela po ovom pitanju, tako da je Monkeu sasvim dobro došao Novi svetski rat, kako zbog sticanja reputacije među lumpen-članstvom, tako i radi lične afirmacije. Na najbolji način iskoristio je dimenziju panplanetarnog sukoba koji je izbio između Konzorcijuma i Unije Istočnih Imperija da bi eliminisao konkurenciju unutar sekte i sebe promovisao kao njenog jedinog Öbergruppenführera. Posebnu popularnost i status legende među jurišnom pešadijom za privlačenje pažnje neprijateljske paljbe, najbrojnijim slojem unutar sekte, stekao je kada je sasvim sam, bez ičije pomoći, uspeo da obori strah i trepet, noćnu moru ove vojne formacije, nevidljivu predator-letilicu Leviathan koja se na plen ustremljivala brzinom svetlosti i koja je svojim moćnim arsenalom u momentu mogla da zbriše hiljade njenih pripadnika. I to je učinio pogodivši je jednom jedinom granatom iz Drugog svetskog rata, ispaljenom iz zarđalog topa iz Prvog svetskog rata, inače eksponata postavljenog ispred uništenog muzeja u Wisbaddenu, sve nišaneći kroz njegovu cev! Puka sreća ili đavolja rabota tek, ali od tog događaja započinje Güntherov meteorski uspon po hijerarhijskoj vertikali unutar sekte i on u 28. godini i zvanično postaje njen Öbergruppenführer. Inače, sličnost sekte sa nekadašnjom SS organizacijom bila je uglavnom površna, kozmetička takoreći, oličena pre svega u nazivu rangova, dizajnu uniformi i oznaka na njima, načinu začešljavanja članova, ali su postojale i suštinske razlike koje su se ogledale pre svega u pozdravljanju podizanjem leve noge umesto desne ruke, a takođe i pridodatom slovu “L” u pozdravu “HEILL”, sve zbog izbegavanja generalno neprijatnih asocijacija na događaje iz prošlosti. Za to se pre svega pobrinuo sam Günther ideolog koji je, nakon što se ustoličio kao neprikosnoveni vođa sekte, vrlo brzo postao i njen vrhovni sveštenik, što je bilo upotpunjenje njegovih megalomanskih cezaropapističkih ambicija.

Za Monkea pragmatičara, međutim, čovek je bio najveće blago u smislu da je trebalo iskoristiti sav njegov potencijal, nebitno bio taj potencijal podesan za kreaciju ili za destrukciju, i po tome nije pravio nikavu razliku po rasnoj ili verskoj osnovi. Takođe je vrlo dobro znao da je svetla budućnost sekte pre svega povezana sa njenom ekonomskom moći. A kako je glavni zamajac globalne ekonomije u to vreme je bila vojna industrija, najveći deo blaga koje je nekadašnji Treći Reich opljačkao u okupiranim zemljama, na koje je sekta imala ekskluzivno pravo i koje se nalazilo u ultratajnim trezorima čiju je lokaciju poznavao jedino Öbergruppenführer sekte, Günther je usmeravao ka istraživanju i razvolju novih vojnih tehnologija. I tako je, u svetlu njegovih nastojanja da se sačuvaju ljudski životi, naravno ne zato što je bio plemenit već što je to bilo u njegovom najboljem interesu, došlo do potpune realizacije projekta combat- androida, kibernetskih organizama osposobljenih za vođenje borbenih operacija pod svim mogućim i nemogućim uslovima. Predlog da ove borbene jedinice ponesu njegov lik glatko je odbio iako je na Glavnom plenumu sekte on bio jednoglasno usvojen uz frenetičan neprekidan polučasovni aplauz, ne iz skromnosti, već zbog činjenice da Günther nije mogao da podnese postojanje još nekoga sa njegovim likom, pa makar to bila i gomila metala i plastike uobličena da podseća na ljudsko biće. Predložio je stoga da se lik za androide odabere nasumično, iz neke od brojnih istorijskih arhiva sekte. Aplauz je ovoga puta trajao čitavih sat vremena!

“Brutuseeeeeeeeeee!” – odjeknuo je pomalo uplašen Caesarov glas – “Zbog čega svi ovi veštački ljudi toliko liče na tebe!?” – i pre nego što je dobio odgovor, ispred njega je izašao Günther u pratnji svoja dva ordonansa, besprekorno plavokos i plavook, poput otelotvorenja sna svakog genetičara Trećeg Reicha, visok i prav, mnogo viši od Ceasara, pri čemu ga je od najfinijih materijala savršeno skrojena crna uniforma još više isticala u odnosu na zanemelog imperatora, preteći da uruši njegov autoritet kod svih prisutnih – “Mein, kaiser…” – zazvučao je poput grmljavine – “… predstavljam Vam udarnu pesnicu do sada neporažene armije vladajuće SS-sekte “Meine Liebe Deutschland”, sturm-kommando jedinicu Wolf, čije su autonomne ultraotporne visokointeligentne jedinice proizvod naših najblistavijih naučnih umova!” – a zatim ne menjajući intenzitet glasa nastavio – “Kroz više hiljada godina dugu istoriju sukoba u okviru ljudske rase, uočeno je da je količina emocije koja se ispoljava u vidu pokazivanja milosti, izražavanja žaljenja ili saosećajnosti u obrnutoj srazmeri sa efikasnošću ostvarivanja strategijskih vojnih ciljeva.

Otuda je iz veštačke inteligencije koja pokreće ove izuzetne borbene primerke uklonjena svaka rutina koja podražava ove u ratu sasvim nepotrebne reakcije. Androidi će biti nemilosrdno efikasni sve do potpunog ostvarivanja Vaše zapovesti i niti u jednom trenutku se neće dvoumiti u pogledu sopstvenih postupaka kada treba postići konačnu pobedu…” – govorio je Öbergruppenführer i govorio, samo što Caesar ništa od toga nije čuo jer mu je nešto drugo odvlačilo svu pažnju. Iako mu se naizgled obraćao sa dužnim poštovanjem, Günther nije propuštao niti jedan momenat da svojom pojavom i korpulencijom zaseni vladara Rima. Uvek na korak od Caesara, uzdignute brade, pogleda ispod oka, snažnog glasa i nadmenog stava u kojem mu čak ni sam sagovornik nije mogao parirati, zaista je odavao utisak nekoga ko u svojim rukama drži sve niti. Svestan da će izgubiti deo ugleda ako se situacija ne promeni, lukavi taktičar je, izduživši sopstveni vrat kao nikada do tada i zadržavši vazduh u plućima koliko god je mogao ne bi li izgledao masivnije, napravio polukrug oko odaje praveći se da upija svaku reč koja mu je bila upućena, uz blago klimanje glavom, sve do stepenica koje su vodile gore ka termama. Konačno dospevši do njih, uspentrao se na prvu i glasno izdahnuo, crven u licu zbog zadržavanja vazduha. Sada su mu oči bile u ravni sa Günther-ovim; sada je moglo da se razgovara i pregovara na istom nivou, odahnuo je. “Prokleti drznik! Pa on me prati i na stepenicama! On želi da me ponizi…” – pomislio je u sebi i osetio nelagodu, pošto uljez nije odustajao, već ga je pratio kako je imperator zakoračio na svaki sledeći, viši stepenik – “…a stepenicama će pre ili kasnije doći kraj. Moram nešto preduzeti!” – paničio je Caesar, što njegovom pragmatičnom duhu nije bilo svojstveno –

“Želeo bih da se lično uverim u sposobnost vaših vojnika koje ste toliko nahvalili. Bilo bi zaista neprijatno videti da neki od rimskih gladijatora savlada vašeg nepobedivog ratnika. Ante victoriam ne canas triumphum, iskustvo me je naučilo ovom zlatnom pravilu” – pronašao je izlaz – “Jawohl! Sehr gut, Kaiser…” – ironično se osmehnu Günther i u sledećem trenutku izda energičnu komandu na nekom Caesaru nerazumljivom jeziku, nakon čega iz savršeno poravnatog stroja istupi jedan android sa Brutusovim likom – “Uz androide besplatno dobijate i šesto dopunjeno izdanje nemačko-latinskog rečnika komandi koji ćete, siguran sam, bez problema moći da protumačite. Prilagođen je vašem nivou obrazovanja i inteligencije” – kao da je osetio podsmeh u glasu pridošlice Caesar, koji se zatim okrenuo ka svom generalu iz pratnje i došapnuo mu –

“Neka pošalju po gladijatore, ali ne one najbolje. Skupi su i potrebne su godine da bi se obučili. Neke prosečne, više njih, i oni će biti dovoljni da se narugamo arogancijii ovog pauna” – progovorila je sujeta iz njega. I gladijatori su stigli, noseći tradicionalno grotesknu opremu, rogate šlemove i štitove sa slikama raznih mitoloških nemani, mrežu i trozupce, što nije posebno impresioniralo Günthera, a android ih je posmatrao svojim optičkim senzorima u kućištima oblika očnih jabučica, hladnim i bezizražajnim pogledom. Bio je prebrz za njih, onako krupne i nezgrapne, poigravao se izbegavajući svaki pokušaj napada bez i najmanjeg oštećenja njegovog tela od lakih ali izdržljivih polimera, a gladijatori su se sve više zamarali i njihovi pokreti bivali sve sporiji. Bili su navikli da svoje predstave završavaju mnogo ranije, sopstvenom ili tuđom smrću, ali to se ovoga puta nije dešavalo. Protivnik je bio neuhvatljiv, a njegovi pokreti laki poput onih kod igrača. Gladijatori su jedan za drugim padali jer njihovo srce nije moglo da izdrži napor, dok je poslednjeg, na jedva primetan znak glavom koji je dobio od Monke-a, android usmrtio sadističkom surovošću na koju ni Cezar, niti bilo ko iz njegove pratnje nisu mogli ostati ravnodušni, okrenuvši poglede. Međutim bila je to ubedljiva demonstracija moći ovih sintetičkih ubica, a zbog sigurnosti carstva se na neke stvari ipak moralo zažmuriti. I dok se Caesar pribrao da napravi dogovor sa njim, Günther je u želji da dobije što povoljniju cenu počeo govoriti i o ostalim karakteristikama svojih androida –

“Nećete pogrešiti Veličanstvo…” – promenio je i ton obraćanja – “… osim što su beskompromisni ratnici, androidi i veoma brzo uče nauke, a sve zatim uspešno primenjuju u praksi…” – i tu se zaustavi Caesarova ruka koja je krenula da overi ono što je dogovoreno usmeno – “Da uče! DA UČE!!! Ne znam šta da radim ni sa ovim jenim Brutusom naučnikom, a biću okružen gomilom Brutusa naučnika-ubica! Samo mi je to potrebno! NE!!! Ne želim vaše kako god ih vi zovete, herr Monke…” – zažario mu se pogled – “…ali, ali, vi niste častan čovek! Mi smo se dogovorili…” – situacija je dovedena do usijanja jer Günther-ova taština nije poznavala odbijanje. I tada je po prvi put u svojoj karijeri pripadnika “Meine Liebe Deutschland” ustuknuo, racionalno zaključivši da ne može poraziti Carstvo samo sa jednim vodom androida. Za to bi mu bila potrebna bar dva, ako ne i ceo bataljon, a on ih nije imao na raspolaganju, ni trenutno niti u budućnosti – “Srešćemo se mi još, negde kroz istoriju!” – zapretio je povlačeći se leđima ka prolazu – “Ne verujem! Ne planiram nikuda iz svog doba! Zbogom!” – uzvratio je Caesar pokazavši mu srednji prst. Sati provedeni pored TheMachine u gledanju talk-show serija konačno su se isplatili!

 

Rise of a Supervisor

 

… Vincent van der Vaart III bio je prosečno dete iz prosečne porodice sa teritorije Unije Beneluxa, prosečnog izgleda, prosečnog interesovanja za školu, prosečnih prohteva i prosečnih potreba, rečju, neko ko ni po čemu nije odudarao od slike standardnog mediokriteta, po svim kriterijumima. Po svim? Pa, ne baš! Naime, Vincent je još od malih nogu bio nekrunisani kralj spletkarenja i trgovine bez skrupula. Poznate su činjenice da su ostala deca uplakana odlazila svojim domovima jer im je Vincent po pravilu oduzimao sve do poslednje 3D-holo-sličice njihovih idola, igrača brutal-ball-a, extreme slaughter-a i ostalih popularnih sportova, igrajući paazak u pauzama između školskih seansi, kao i da je bez problema za sebe i druge koji plate uvek uspevao da izdejstvuje školske procene po želji, a sve manipulišući lažnim informacijama pomoću kojih je okretao predavače jedne protih drugih.

Njegov neobični dar primećen je kada je kao teenager, nizom neverovatnih špekulacija, suprotno svoj aktuelnoj trgovačko-kapitalističkoj dogmi, uspeo da spase skromnu radnju svog oca za prodaju cveća i sveća i da od nje razvije multi-kompaniju za sve i svašta od koje su postali zavisni gotovo svi stanovnici ne samo Unije, već i mnogo, mnogo šire. To je sve postigao u 21-oj! Poziv je usledio lično od Vrhovnog Supervizora, prve figure Velikog Kolegijuma Opskurnih Veština, tela koje de facto upravljalo Drugim Zemaljskim Konglomeratom i bilo stvarna poluga moći na nivou čitavog čovečanstva u drugoj polovini 21. veka. Zvanje Vrhovnog Supervizora daleko je prevazilazilo lična imena svih onih koji su ga nosili, tako da su dotične osobe ostajale nepoznate arhivama Konglomerata, njihova imena brisana iz svih podataka sa stupanjem na dužnost. Nakon što je sa lakoćom, brzinom do tada nezabeleženom u analima Kolegijuma i na neskriveno čuđenje svih članova ove instance, sa maksimalnim ocenama prošao osnovnu i naprednu obuku, Vrhovni Supervizor je dana 01.01.2069, u 00:00 po srednje-kosmičkom vremenu sa zadovoljstvom overio odluku o naimenovanju Vincenta za Glavnog Izvršitelja Drugog Zemaljskog Konglomerata. Vincent je tada imao 23 godine!

Njegovo upravljanje Konglomeratom bilo je ispunjeno brojnim kontroverzama, njegovi hladnokrvnost i brzina u donošenju odluka vitalnih za sudbinu čovečanstva zastrašujući. U vreme njegove vladavine došlo je do “Prvog kontakta”, susreta sa inteligentnom vanzemaljskom rasom, i za njegovo ime vezuje se The First Contact agreement, dokument o uzajamnim odnosima ljudske i rase Meek’ahhel Yaaksonn sa planete Xenna, treće po redu u sistemu crvenog superdžina Atair? u sazvežđu Orla, svojevrsnih kosmičkih Feničana, prevejanih trgovaca kojima je upravo trgovina za ljudsko poimanje nezamislivim brojem artikala predstavljala jedinu svrhu postojanja, koji je precizirao neopozivo vlasništvo Konglomerata nad mesecom i svim onim na njegovoj površini. Ova civilizacija bila je milenijumima starija od čovečanstva, ali su njeni pripadnici evoluirali u potpuno identične individue, spontano, zbog potrebe da deluju inkognito, ilegalno i konspirativno.

Onaj koji je hteo da optuži jednog Meek’ahhel Yaaksonna za prevaru, rizikovao je da optuži čitavu rasu, a sa tim niko nije želeo da se šali, i to je bila velika tajna njihove trgovačke dominacije u galaksiji. Vincentu i ne samo njemu su se oni činili jako poznatima, a specifičan način njihovog kretanja, naime kretali su se unazad i u stranu naizgled klizeći iznad površine, prilikom svakog narednog susreta izazivao je u njemu “deja vu” efekat. A onda mu je, prilikom spremanja svoje prostrane prijemne kancelarije koja se nalazila visoko među oblacima, na vrhu monumentalne građevine koja je predstavljala simbol moći i glavni stožer Konglomerata, iz ruke ispala stara školska knjiga, istorija za drugi nivo elementarnog obrazovanja, koju je prst sudbine otvorio baš na lekciji o pop-ikoni iz 80-tih i 90-tih godina XX veka po imenu Michael Jackson, o sjaju i gašenju njegove zvezde, o nizu protivrečnih operacija kojima se svojevoljno podvrgao, misterioznoj smrti …. “Ma, kakav niz operacija, on se samo transformisao u ono što je oduvek bio, Meek’ahhel Yaaksonn! Otuda ih poznajem! Ova slika, pa to je završni stadijum transformacije! Evo, spominje se i Moonwalk, čekaj ima i video-file … Nemoguće!!! Pa upravo ovako Meek’ahhel Yaaksonni hodaju! Sada shvatam zbog čega su želeli mesec! To je njihovo vrhovno svetilište! Podla bića, sve vreme su to krila! Sve vreme su imali svog špijuna na zemlji!” – prolazile su mu kroz glavu misli u tim momentima, brzinom čak i većom od one kojom je rešavao probleme.

Tada je zamislio plan da se dodvori ovim nenadmašnim svemirskim mešetarima, ne bi li njihove namere preusmerio ka dobrobiti čovečanstva, a pre svega ličnoj! Vincentu se takođe pripisuju i zasluge za potpunu rekonstrukciju monetarnog sistema 2088. godine, za koju je dobio nepodeljenu podršku svih zainteresovanih strana, nešto što se do tada u istoriji nije desilo, Što se tiče ekstrakcije, neki japanac je izmislio bioskener koji može da detektuje promene hormona u organizmu. Zatim prema rezultatima bioskenera, mašina nazvana hormix (hormon mixer) sintetiše supstancu čije je lučenje najaktivnije u toku orgazma. Takođe bi trebala da postoji i mašina koja će da pamti vibracije aure i zatim po zadatoj šemi šalje električne impulse u telo čovekakada je kao osnovna valuta uveden orgazam, čime su podjednako bili zadovoljni i oni koji su kupovali i oni koji su prodavali, odnosno pružali razne usluge. Za svaku kupovinu valjalo je izazvati jedan orgazam, bez obzira radilo se o nekoj sitnoj stvari, sedmičnoj dozi lunch-pilula npr, ili nečemu krupnijem kao što su bili najnoviji alpha-turbospeeder-i posebno omiljeni među mlađom populacijom. Ovaj sistem pokazao se kao generator sreće i blagostanja u svim slojevima stanovništva, donevši tako Vincentu novu pobedu i praktično neograničeni kredit za donošenje odluka u vezi sa budućnošću čovečanstva. Međutim, postojala je i mrlja u Vincentovoj karijeri, nešto što nikada nije bilo dokazano, ali je svakako bacalo tamnu senku na sve ono dobro što je prethodno učinio. Naime, pojedine frakcije naturalista direktno su ga optužile da je odgovoran za egzodus ljudi sa matične planete zbog njene pretrpanosti otpadima svih vrsta, što je uslove za život na njoj učinilo nemogućim, jer je Konglomerat odobrio nekontrolisanu eksploataciju preostalih resursa i usvojio zakone za deponovanje otpada koji su favorizovali profit na račun očuvanja životne sredine. Iako su se pomenute frakcije ugasile na ekspresan način, a najglasniji zagovornici ove teorije misteriozno nestali, senka sumnje je ostala ….

My friend, Meek’ahhel Yaaksonn

“…he-he, he-he, he-hej Vincenet, da li si se video sa onim aktivistima, na-naturalisti-ti ili kako ih već vi bivši zemljani nazivate … ya-hoo, ya-hooo, ya-hoooo!!! Po-pozdravi ih u naše i-i-ime, a-a-a posebno onog zgod-nog de-de-čaka sa lepim o-o-čima!” – odjekivao je ravnomeran, emocija lišen sintetizovani glas iz implanta-prevodioca u Vincentovoj glavi. Uprkos decenijama koegzistencije koju su prožimali saradnja, zavere, spletke, nadmudrivanja i još mnogo toga, ljudska rasa i pored zavidnog tehnološkog napretka koji se vezuje upravo za ovaj period nije uspela da ovlada čak ni najprostijim od sedam miliona dijalekata kojima se služio prosečni Meek’ahhel Yaaksonn, te su ovakvi implanti bili neophodni prilikom svake komunikacije. To najjednostavnije narečje Vincenta je neverovatno asociralo na pevanje, identično onom koje je slušao na video dokumentu kojim je ustvari razotkrio Michaela Jacksona – “I kakav je to smeh uopšte!? Ya-hoo, Ya-hooo, Ya-hoooo!? Pa to ni retardiranom zemljaninu ne bi palo na njegov bolesni um!” – razmišljao je.   Sa implantima je bilo nezgodno to što su bili proizvod vanzemaljske inteligencije, te im se nije moglo u potpunosti verovati, što je naročito bilo naglašeno kod inače veoma podozrivog prvog čoveka Konglomerata. Unutrašnjost vanzemaljskog matičnog broda koji je bio veličine omanje planete bila je skrivena u infracrvenom delu spektra, tako da je sve ono što se tu dešavalo ili nalazilo, ljudskom oku bilo nevidljivo. Jedino je Vincentu i grupi njegovih najbližih saradnika bilo omogućeno da posmatraju dešavanja u unutrašnjosti, pošto su nekim suludim trgovačkim mahinacijama uspeli da od Meek’ahhel Yaaksonna dobiju neophodne infracrvene vizire u zamenu za 8,42 litre sredstva za beljenje! Izgleda da čak ni Vincentu nije bilo jasno šta će njima to sredstvo i zbog čega baš 8,42 litre! Namestivši svoj vizir, Vincent se kiselo osmehnu i otpije gutljaj guste, mlake metalik-zelene tečnosti sa ukusom avokada pomešanog sa gorgonzolom iz spiralne dijamantske cevčice i pokuša da skrene temu razgovora – “Meek’ahhelususe, zar nisi i sam primetio da su posude za napitke kakve koriste zemljani mnogo podesnije od vaših diya-tubulusa? Razgovarajmo o onoj maloj isporuci kristalnih čaša za svečane prijeme, nekih 300 miliona komada beše, zar ne? Zbog čega sada preturati po prošlosti, kada je novo poglavlje o uspešnoj saradnji Meek’ahhel Yaaksonna i čovečanstva na pomolu!” – za stolom u obliku pravilnog jedanaestougla za kojim su sedele dve delegacije ponovo se zaori smeh vanzemaljaca – “YAHOO – YAHOOO – YAHOOOO!!! Sva-sva-svakako Vincente! Mi smo pre-pre-pre svega prijatelji-lji, a oni ču-čuvaju jedni druge. Mi će-ćemo sve učiniti da originalni za-zapis sa holo-pečatom o maloj nezgodi ko-ko-ja se desila izvesnom-nom brodu ne-nekih tamo akt-vista koji su-su ta-da osuđeni na večno pu-putonanje-nje nadsvetlosnom brzi-nom-nom osta-ne zau-zauvek kod nas, ali znaš ka-ko je-je, ima raznih i ljudi-i i Meek’ahhel Yaaksonna…ah, to je zai-sta-sta strašno! Još i snimiti-ti tvog li-li-ličnog nadintendanta ka-ko petlja nešto oko warp-drive-a bro-broda…ne-neptijatno-no, veoma, ne-ne-neprijatno!” – iako se izraz koji bi ljudi tumačili kao podrugljivi osmeh nikada nije skidalo sa lica svih Meek’ahhel Yaaksonna, ovoga puta je Vincent bio siguran da se to na licu Meek’ahhelususa nije razlikovao od stanja njegove pokvarene svesti –

“Proklete kopije pevača, drže me u šaci … trenutno, samo trenutno! Vincente, ovoga puta igraj ha sigurno! Podilazi, obećavaj, garantuj, slaži se, prihvataj, ustupaj, saosećaj se, razumi, teši … osveta će pre ili kasnije doći” – brzo je u sebi smislio plan za izlaz iz bezizlazne situacije – “Kaži Meek’ahhelususe šta mogu da učinim za tebe!” – uzvaničio je ton svog nastupa dok su se advokati iz njegovog pratećeg tima uskomešali i iz svojih akt-kontejnera već počeli da vade holo-ugovore koje su po bezbroj puta prepravljali neprestano otkrivajući nove šupljine u postojećim zakonima – “Mudrost-st je uvek go-go-govorila iz tebe, Vincente … po-pogotovo kada ni-ni-si imao iz-bora. Vidi, mi ima-mo sp-spre-mnu armiju borbenih klonova-va i že-želili bismo da ih isprobamo-mo. Znaš, oni su malo, malo ćudljivi-vi, poneka-ad hoće da razmišljaju svo-svojom glavom, ali su u celini-ni po-pouzdani ratnici, osim ka-da to nisu … no, et-to, zašto da zbog jednog ma-malog propus-ta pro-propadne to-li-ki trud …. ” – nije prestajao da radi implant-prevodilac – “Dođavola…” – izbaci nekoliko psovki Vincent, ne mareći za upozorenja koja su mu preneli najeminentniji preostali naučnici iz sveg čovečanstva da implanti zapravo čitaju njegove misli i emituju ih ka vamzemaljskim relejima za njihovo prikupljanje i skladištenje – “…gde da pronađem kupca za tolike klonove? Pa ratovi se više ne vode! Bar ne kao u stara dobra vremena … Eh, kada bih sada nekako mogao pod zidine Troje, ili još bolje pred Caesara u Stari Rim…” Bogovi budućnosti čuli su Vincentove misli….

I want these clones!

“Vaša preuzvišenosti, Ekselencijo, veliki imperatore Rimskog Carstva i sveg ostalog sveta…” – bile su prve reči Ifigeniusa de Flinka, najeminentnijeg pravnog stručnjaka Drugog Zemaljskog Konglomerata, pregovarača prekaljenog kroz stotine delikatnih misija u kojima je bez ijednog izuzetka pronalazio put do izlaza svakog pravnog lavirinta koji su podigli Meek’ahhel Yaaksonni, Vincentovog ličnog prijatelja i njegovog čoveka od najvećeg poverenja. Izrazito mršav, poguren, kukastog nosa na čijem vrhu su bile stare naočare sa pravougaonim okvirima na kojima odavno više nije bilo boje, upalih sitnih očiju i vodnjikavog pogleda i retke kose češljane udesno sa razdeljkom na istoj strani, Ifigenius je odavao utisak čoveka koji voli da sve drži pod kontrolom – “…iskoristio bih ovu priliku pre svega da pohvalim Vašu mudrost i nepogrešivi osećaj da primetite i odaberete ono što je najbolje po vaše podanike i po Vas, što ste učinili i ovog puta, ne podlegavši sitnim prevarama i trikovima kojima se poslužila naša konkurencija na ovom osetljivom tržištu” – okrenuvši se prema Brutusu sa izrazom ponosa na licu, Caesar mu sa primetnom dozom zadovoljstva u glasu reče – “Ugledaj se, sine moj nezahvalni, kako se valja obraćati čoveku mog ugleda i položaja. Vidiš, iako dolaze ko zna odakle, ovi patriciji nisu zaboravila da postoje retki ljudi koji su po svemu iznad ostalih i ne kriju to da pokažu. Hajde, ti koji uporno sebe nazivaš genijem, kaži mi razlog zbog kojeg se tebi nisu obratili ovakvim tonom. Hajde, kaži mi!” – ovakva Caesarova reakcija za Brutusa nije bila nikakvo iznenađenje. Pa i svaki plebejac je znao da se imperatoru bez problema može prići neumerenim laskanjem i podilaženjem –

“Zato, oče, što si ti kupac a oni trgovci i što im je, poput svih ostalih trgovaca, namera da prodaju ono što inače prodaju i zbog toga će skopiti dogovor i sa Galima, Piktima, Germanima, Iberima, pa i sa samim Pompei Magnusom i onim podmuklim senatorima ako treba, samo da bi zaradili sestercij više” – analitičkim glasom razložno je odgovorio Brutus – “Oh, molim Vas, ne obraćajte previše pažnje na Brutusa, on vam je ovde, znate, neko čije reči niko ne uzima za ozbiljno, neshvaćena duša, ali je u celini dobro dete” – obratio se Caesar Ifigeniusu na čijem se licu nije mogla videti emocija iako je saslušao svaku Brutusovu reč, na čijem se licu zapravo emocija po poslednji put blago mogla primetiti još kada je sa 13 godina, kao najmlađi polaznik u istoriji čovečanstva, uspeo da se upiše na Visoki Magisterijum pravnih nauka koji je kompletirao za nepunih 11 meseci – “A sada, veličanstvo, ako se slažete, pređimo na demonstraciju borbenih sposobnosti naših jedinstvenih klonova. Pošaljite po deset Vaših najveštijih pripadnika lične garde i neka budu pod punom ratnom opremom” – i nakon nekoliko trenutaka u odaju počeše da pristižu elitni legionari, pitajući se kakva je to sad vežba kada su svi ratovi već završeni i gunđajući u sebi što im je nakon večere naređeno da nose tešku opremu, a to je bilo jedno od osnovnih načela rimske vojne doktrine.

Naspram njih mirno je stajao klon na čijem je potiljku bilo utisnuto CU972-A (combat unit 972 – advanced model), posmatrajući ih bez treptanja. Na sebi nije imao ništa od odeće i videlo se da Meek’ahhel Yaaksonni nisu štedeli na materijalu kada su proizvodili ovakve klonove, u svakom pogledu, osim što na njemu nije bilo niti jedne jedine malje, što je izazvalo grohotan smeh među legionarima, ali ipak smeh sa dozom opreza – “NAPAD!” – zapovedio je Caesar i najbliži legionar se potcenjivački ustremio ka klonu ne mareći da li će ga usmrtiti ili samo doživotno onesposobiti, podsvesno ga okrivljujući za ovu vanrednu vežbu. Sve je potrajalo tek delić sekunde i legionar je poleteo kroz vazduh nekih 20 stopa ka udaljenom kraju prostorije, bačen ljudskom oku gotovo nevidljivim aikido pokretom koji je na njemu, ne menjajući izraz na licu primenio klon CU972-A. Svoju pretencioznost platio je slomljenim ručnim zglobom koji je ostao u neprirodnom položaju, zbog čega je urlao od bolova koji su bili jači od svih onih prouzrokovanih ranama iz brojnih bitaka. Videvši šta se dogodilo njegovom najboljem prijatelju, drugi legionar se u besu zaleteo ka klonu, međutim, tek što je zamahnuo mačem da ga poseče, sačekao ga je precizni karate udarac u vrat, te se stropoštao na pod uz krkljanje i borbu da dođe do vazduha. Samo se još jedan od legionara osmelio da direktno jurne na ledeno hladnog i preciznog klona, ali nije ostao svestan da bi uvideo kolika je to greška bila, pošto je momentalno bio zaustavljen savršeno izvedenom kružnom taekwondo nožnom tehnikom od koje mu je njegova ulubljena kaciga odletela sa glave i prozujala samo nekoliko palaca pored Caesarovog desnog uha koji je ushićeno posmatrao demonstraciju sile u svom najboljem obliku.

Preostali legionari su za trenutak ustuknuli, da bi zatim došli sebi od iznenađenja i organizovali se za grupni napad. Klon nije pokazivao nikakve znake uzbuđenja ovom promenom taktike i bez napora je džudo bacanjem izbacio iz stroja sledećeg legionara koji se glavom zabio u obližnji potporni stub i ostao nepomičan, otevši mu tom prilikom koplje koje je odsečnim udarcem otvorenim dlanom, u maniru drevnih tai-chi majstora, prepolovio na dva dela potpuno istih dužina. Okružen legionarima koji su napadali, obarao ih je naizmenično prikazujući hvarangdo i kendo umetnost mačevanja u kojima je nepogrešivo predviđao svaki naredni korak koji će bilo koji od protivnika načiniti, dok ih više nije preostalo na nogama, sposobnih da nastave borbu. Završio je u istom stavu, mikrometarski precizno na istom onom mestu gde je i izašao pred Caesara, bez ikakvih vidljivih znakova umora, graški znoja, ogrebotina i sveg ostalog što bi moglo ukazivati da je prethodno onesposobio ne jednog, već deset prekaljenih protivnika. Njegov nastup je čak i Brutusa, za kojeg se znalo da mu se redovno dešava da pada u nesvest kada vidi krv, te da prezire vojne veštine i uopšte sve što je imalo bilo kakvu vezu sa vojskom, ostavio bez uobičajenih ironičnih upadica – “JA ŽELIM OVE KLONOVE. JA HOĆU DA IMAM OVE KLONOVE!” – počeo je kao u transu da ponavlja Caesar – “Svakako, Veličanstveni, svakako, zbog toga se i nalazimo ovde. Ali pre nego što napravimo dogovor dozvolite mi da Vas upoznam sa svim pravnim formalnostima vezano za uslove kupovine i preuzimanja robe. Dakle, prema članu XVI, stav 3, tačka 9a, Opšteg Direktive Konglomerata o Spoljnoj Trgovini, vaše obaveze kao kupca su….” – rutinski je počeo da veze već stotinama puta ispričanu priču Ifigenius – “Šta!? Ne, Neeeeeeeeeeee! Zar je moguće? Opet Ius Romanum, ili bar nešto što jako liči na njega! Ali, ja sam oduvek znao da ću biti imperator i da mi zbog toga zakoni nikada neće biti potrebni. Prokletstvo! Zakoni su za senatore da se njima bakću, ne za imperatore. Bogova mi, ponekad zaista pomislim kako u nekim situacijama uopšte ne bi bilo loše imati Cicerona za prijatelja! Brutuse! Hitno po Eisteiniusa!” – uhvatio se obema rukama za glavu Caesar –

“Bojim se, oče, da nećemo imati veliku pomoć od Einsteiniusa. I on se na isti način kao ti uhvatio za glavu kada sam ga priupitao da mi objasni neka neslaganja između različitih zakona. Kaže, od svih nauka, pravo je jedino koje nikada nije uspeo da savlada. Bojim se da smo prepušteni samim sebi i da moramo verovati ovom slatkorečivom trgovcu” – gotovo je došapnuo Brutus – “Pa, ti si mi ne tako davno rekao da trgovcima nikada ne treba verovati, a sada …” – iznenadio se Caesar – “Ako želiš ove vojnike, mislim da nemaš izbora” – završio je Brutus – “U redu, prihvatam sve vaše zakone i staviću lični pečat na svaki papirus koji mi podate, samo da bih dobio klonove” – popustio je Caesar i izdao naređenje nakon čega su u prostoriju počeli ulaziti robovi čija su se leđa savijala pod težinom škrinja sa zlatom iz riznice – “Oh, ali ne, Presvetli…” – uzviknuo je Ifigenius pogledavši sa gnušanjem zlato koje se presijavalo u brojnim škrinjama i nastavio – “Želim da Vas obavestim da će u budućnosti biti pronađena nezamislivo velika nalazišta zlata, tamo gore na nebu, među zvezdama. Ono će izgubiti svaku vrednost i u jednom momentu ljudi iz budućnosti neće vše imati gde da ga koriste. Ono je za nas bezvredan metal i ne možemo ga primiti u zamenu za robu…” – a Caesar je sve ovo u čudu slušao naizmenično skrećući pogled sa advokata ka Brutusu i obrnuto – “Od kada znam za sebe, ratujem da bih otimao, izvinite, oslobađao teritorije od onih kojima pripadaju, i sprečavao ih da uludo troše svoje zlato, štiteći ga u riznicama Rima. A sada mi neko kaže da je to sve uzalud, ili će bar biti” – za sebe je progovorio – “A kažite nam, poštovani, čime Vas možemo umilostiviti ako ne zlatom. Mi za vrednije blago nismo do sada čuli. Znanje Vas sigurno ne zanima pošto ga imate koliko se ne može ni zamisliti” – ubacio se Brutus iskoristivši Caesarovu trenutnu zbunjenost – “Orgasam mensura!” – ostale su bez promene sjaja Ifigenijusove oči kada je ravnomernim glasom ovo izgovorio – “Libido ljudi iz budućnosti jednostavno će iščeznuti zbog izloženosti brojnim stresovima i skoro nerešivim životnim problemima i oni više neće biti u stanju da imaju odnose, zbog čega je moj nadređeni, visokocenjeni Vincent van der Vaart III kao zvanično sredstvo plaćanja uveo orgazam…” – nastavio je – “Libido!? Orgazam!?” – radoznalo je uzviknuo Caesar – “Prirodni nagon za stupanjem u polni odnos kao i vrhunac čulnog nadražaja prilikom praktikovanja istog…” – bez žara je izdeklamovao suvoparnu definiciju Ifigenijus kojem očigledno nisu bili potrebni stresovi kako bi bio pošteđen ove težnje – “Ono što se kod tebe tek povremeno budi i retko dešava, i to samo kada si u društvu nekoliko svojih maserki” – dodao je otrovnu opasku Brutus – “Ono po čemu se ti, Brutuse, ne razlikuješ od ljudi iz budućnosti!” – nije ostao dužan imperator –

“Dakle, tražimo da nam obezbedite potentne individue oba pola, osobe čiji se libido neće trošiti, one koje će u svakom momentu moći da udovolje složenim zahtevima modernog čoveka iz budućnosti. Znamo pouzdano da Rim može da nam udovolji u ovome. Vidite, vaše orgije neostvarena su fantazija skoro svakog čoveka u budućnosti i postale su mit u našem svetu” – okrenuvši se ka Brutusu, Caesar mu zapovedi – “Brutuse, ti znaš one koji se doznaju koji patriciji imaju najbolje robove za pružanje zadovoljstava. Pošalji po njih, a ako se neko pobuni, prenesi da kažu da je Senat usvojio zakon o zapleni robova u ime dobrobiti Carstva” – “Ali, oče, takav zakon još uvek ne postoji, niko se nije usudio čak ni da ga predloži zbog zabrinutosti od izbijanja ustanka patricija. Znaš i sam da su baš ti robovi poslednje čega bi se ugledni Rimljani odrekli” – usprotivio se Brutus – “Eto, zašto nikada nećeš biti imperator, Brutuse! Zakoni postoje pre svega da bi se koristili propusti u njima. Osim toga, da bi se nešto učinilo, ne mora postojati zakon koji će to pokriti, dovoljno je nositi ime koje uliva poverenje…” – počeo je da drži lekciju Caesar – “Ime koje uliva strah, hteo si sa kažeš … ” – ispravio ga je Brutus – “Poverenje, strah, strahopoštovanje … kakva je razlika ako je ishod uvek isti. Nego, dosta priče, hajde brzo na posao, a ja ću ovde pokušati da dobijem nabolju ponudu” – i izgubi se Brutus iz prostorije, a Caesar se okrenu ka Ifigeniusu koji je sa ostatkom tima pripremao po tri primerka ugovora na papirusu, kamenoj ploči i holografskoj projekciji, živo diskutujući sa ostatkom pregovaračkog tima – “Znate, Ifigeniuse, robovi za pružanje zadovoljstava su veoma retka i skupa roba u čitavom Carstvu i oni koji ih žele moraju biti spremni na…” – “Dva roba za jednog klona!” – izgovorio Ifigenius ne sačekavši Caesara da završi započeto – “Upravo tako! Vidim, dobro se razumemo. Dva klona za jednog roba” – glumio je naivnost imperator.

– Da, da, tako je dva roba za jednog klona…

– Pa, to i ja kažem, dva klona za jednog roba…

– Svakako, onda smo se dogovorili, dva roba za jednog klona …

– Jesmo, naravno, dva klona za jednog roba …

I dok se ovo nadmudrivanje nastavljalo, Brutus je, u pratnji legionara, vredno skupljao ljubavne robove, praćen gunđanjem pojedinih patricija koji su se teško odricali svog vlasništva, ali su i na sam pomen Caesarovog imena ustuknuli shvativši da zapravo i nemaju izbor. Niko nije ni primetio njegov povratak, kao ni to da su prostoriju ispunila glatka, namirisana i uljima namazana tela robova.

– Kako to mislite Ifigenijuse da niste rekli dva klona za jednog roba?

– Mislim da sam rekao upravo obrnuto, dva roba za jednog klona, a da ste se vi Veličansvo složili sa tim…

– Ja da se složim sa tako nerazumnom ponudom? Ništa ispod dva klona za roba!

– Bojim se da jedan klon vredi mnogo više od dva roba….

A Brutus je kolutao očima, u čemu su mu se pridružili i preostali članovi advokatskog pregovaračkog tima koji su dobro poznavali do kojih granica mazohizma može dopirati upornost njihovog nadređenog. Shvatali su da ovom nadmetanju nikada neće doći kraj ako nešto ne preduzmu, čega je posebno bio svestan najmlađi od njih, Jacques Pierre Bonvenauox, energični omaleni pravnik razbarušene kose u cipelama sa visokim potpeticama čime je pokušao da nadomesti nedostatak u visini, koji se tiho obratio Brutusu – “Messiuer, mi moramo ovo zaustaviti! Vi ne poznajete Ifigeniusa! On je u stanju danima da ne odustane od onoga što je naumio. Znate, jednom prilikom je pregovarao 74 dana bez pauze, dok druga strana nije bila toliko iscrpljena da je pristala na sve samo da pregovori budu završeni…” – na to je Brutus samo uzdahnuo i dodao – “Uh, bojim se da je ovog puta naišao na dostojnog protivnika. Caesar je takvu nepokolebljivost pokazivao u senatu uvek kada je trebalo doneti zakone u njegovu korist, gde je svojim beskrajnim besedama toliko umarao senatore da bi ako zatreba glasali i da se odriču sveg svog bogatstva u korist plebsa. I uopšte nije pokazivao znake iscrpljenosti…” – no, ipak su se obojica osmelila da prekinu razmenu dve suštinski iste rečenice izgovorene na veoma mnogo različitih načina – “Oče…” – reče Brutus – “Gospodine…” – reče Jacques. I tu započne ubeđivanje kako je za obe strane mnogo bolje da se postigne dogovor, nego da prođu decenije pre nego što se do njega dođe, jer će u tom slučaju klonovima isteći garantni rok, a robovima oslabiti libido, a voštani izrazi na licima dvojice glavnih ljudi u celoj priči polako da se otapaju…

– Dakle, spremni smo da Vam ponudimo zamenu jedan za jednog – gotovo istovremeno uzviknuše Caesar i Ifigenius.

– Odlično, prihvatamo! – gotovo istovremeno odgovoriše Caesar i Ifigenijus, čvrsto prihvativši jedan drugom desne podlaktice u znak sklapanja ugovora, čemu je zatim usledilo rukovanje levim šakama. Usledilo je potpisivanje i pečatiranje nekoliko desetina raznih dokumenata, pravna formalnost od koje se Caesaru malo zavrtelo u glavi, pošto nikada za tako kratko vreme nije stavio toliko potpisa i pečata, čak ni kada je na smrt osuđivao svoje neistomišljenike. Za to vreme kolona klonova, bilo ih je u rangu jedne centurije, i kolona robova mirno su se i u tišini mimoilazile. Klonove su sprovodili ka vojnim odajama da bi ih obukli u odore lične Caesarove garde i naoružali, dok su robovi nestajali kroz prolaz u dimenziji. Za njima je krenuo i pravni tim. Jacques se, srdačno se pozdravljajući sa Brutusom, ipak odlučio da mu otkrije deo istine – “Gospodine, nemojte biti u Rimu u vreme martovskih ida, inače ćete učiniti nešto zbog čega ćete se kasnije kajati do kraja svog života.” – Brutus ga nije najbolje razumeo, iako se pravio da to jeste, široko se osmehnuo i mahnuo u znak pozdrava. Poslednji je kroz prolaz krenuo Ifigenius, poslednji put se osvrnuvši ka Caesaru, uz gotovo neprimetan lukavi osmeh u uglu njegovih usta koji je govorio “prevara je uspela”. Caesar mu je klimnuo glavom, uzvrativši zagonetnim osmehom kojeg je i sam Brutus retko viđao na jegovom licu – “Oče, znaš li ti nešto što ja ne znam?” – upitao je znatiželjno – “Dragi moj Brutuse, zar si pomislio da će velikog Caesara nasamariti jedan pisar iz budućnosti. Naredio sam da neprimetno zamene svakog drugog ljubavnog roba jednim običnim, još dok su bili kod patricija. Povlačenje poteza unapred je jedna od najbitnijih osobina dobrog vladara! Podmukli Ifigenius i njegov imperator iz budućnosti doživeće prijatno iznenađenje, he, he, he…”

 

Nisi ti Caesar! Ja sam!

 

Slavio je Rim reformu svojih legija, pre svega zato što je to značilo nove vojne pohode, nova osvajanja i nova bogatstva. Iako je raspolagao svega jednom centurijom klonova, Caesar je širio utisak kao da ih ima na hiljade, vešto među svetinu odašiljući pažljivo osmišljene laži posredstvom proverenih, iskusnih i pre svega do smrti odanih provokatora. Dobro plaćeni za svoj posao izvrtanja istine, ovi glasnici bez skrupula su neumorno špartali gradom ne štedeći svoje glasne žice, a ujedno imajući strpljenja da porazgovaraju sa svakim ljubopitljivim plebsom, odnosno da razuvere svakog sumnjivca. Stvarno stanje stvari brižljivo je skrivano i od samih senatora Rima jer je njihova neupućenost bilo moćno oružje u rukama imperatora. Pogotovo iz razloga što su većina od njih gajili umereno do izuzetno neprijateljska osećanja prema bivšem konzulu, prizivajući svake večeri duh Pompei Magnusa da se vrati i oslobodi Rim tiranije. Ovako, pošto nisu znali kolikom silom on zaista raspolaže, i pošto su se glasine na koje nisu mogli ostati imuni nezadrživo širile, uz višestruko povećanje njihovog efekta, isto se dešavalo i sa njihovim strahom od podizanja ustanka. Čak su i njihovi lični robovi, krišom, sa ushićenjem šaputali o imperatorovoj novoj armiji. Jednoglasno su odlučili da će Republika morati da sačeka još neko vreme.

Caesar je lagano šetao između redova klonova obučenih u odore njegove lične garde, postrojenih u centralnoj odaji svoje palate. Zagledao je svakog od njih ponaosob i divio se kvalitetu njihove izrade. Bio je ushićen, na licu mu se očitavao nadmoćan osmeh, dok su se u glavi rojile misli kako i na koliko načina sada iskoristiti ogromnu prednost koju je stekao kupovinom ove nepobedive vojske. I sam je, zaokupljen mislima o osvajanju svega što postoji na ovom svetu, na trenutak zaboravio da ih je, bez obzira na zastrašujuću utreniranost i vojnu veštinu klonova, imao svega stotinu i da to nije moglo biti garancija njegove pobede u svakom ratu. Polako je počeo da shvata suštinu i značaj dezinformacija i propagandnog rata prema kojima se inače ranije ophodio sa podsmehom, oslanjajući se isključivo na brutalnu silu svojih kohorti. Smislio je! Proglasiće dan dolaska klonova u Rim državnim praznikom i organizovaće u svojoj palati, na dan martovskih ida, sedmodnevnu grandioznu proslavu sa raskošnim zabavnim sadržajima, na koju će pozvati sve koji nešto predstavljaju u javnom životu Rima. A u toku proslave će svim prisutnima diskretno prikazivati deo svoje nove garde, svojih dragocenih klonova čije će markantne pojave i izrazi bez emocija biti dovoljni da se u začetku spreči svaka ideja o promeni državnog uređenja. Zadovoljan što se sve odvija kako je zamislio, Caesar se uputio ka izlazu odaje presecajući pravolinijske poglede CU jedinica. Zaokupljen sopstvenom ingenioznošću, nikako nije mogao primetiti zenice CU972-A koje su se lagano pomerale prateći svaki njegov korak.

Nije mogao znati Caesar, nisu to znali ni Meek’ahhel Yaaksonni, za podvalu koju su protivnici Vincenta van der Vaarta III, naturalisti koji su koristili svaku priliku da mu naude, uspešno izveli pre nego što im se izgubio svaki trag. Naime, među onima koji su radili za Vincenta i Konglomerat bilo je mnogih koji se nisu slagali sa načinima na koje je Vrhovni Supervizor pronalazio rešenja. Niko mu nije osporavao efikasnost, ali metode svakako jeste. Yosheeda Ozeki bio je glavni čovek za genetski inženjering u laboratorijskom superkompleksu Konglomerata koji je lebdeo nekoliko miliona kilometara iznad dvojne zvezde Gamma-Sagitarius. Poticao je iz porodice sa dugom samurajskom tradicijom, sa ostrva Honšu, a neki čak tvrde i da mu je jedan od predaka bio Veliki Šogun Japana. Opredelio se da svoj dug prema čovečanstvu odradi baveći se naukom, i bio je poznat po čeličnoj disciplini i činjenici da se najbolje odmarao radeći. Za njega 20-časovno radno vreme nije bilo opterećenje, bila je to čast! Niko bolje od Yosheed-e nije vladao oblašću kombinatorike genetskog materijala i on je mogao bez većih napora da stvori svaki genetski kod koji bi se mogao poželeti, da bi se kasnije usadio u novi ljudski organizam. Hteo je da stvara nove Eisnteine, Tolstoje i Mozzarte i Vincent ga je ubedio da je upravo to i bio cilj Konglomerata. Otuda i nije postavljao previše pitanja kada mu je naloženo da pripremi genetsku podlogu za savršenog vojnika, “za garanta naše i mirne i prosperitetne budućnosti naših potomaka” – kako mu je to Vincent stalno naglašavao. Izolovan u kompleksu, nije mogao znati za pravu nameru Supervizora – stvaranje moćne vojne sile koja će osigurati ekspanziju ljudske rase po cenu uništenja drugih bića, sve dok mu nije prišao aktivista iz pokreta naturalista koji je bio ubačen da bi pratio aktivnosti u laboratorijama i izveštavao o tome centralni organ pokreta. Otkrivši istinu i pravu prirodu svog posla, Yosheeda se našao u procepu između ličnog morala i osećaja dužnosti. Spoznavši da sve ovo vreme nije radio za dobrobit pripadnika svoje vrste već naprotiv, tajno je izmenio genetski materijal koji je bio spreman da bude isporučen Meek’ahhel Yaaksonnima koji će ga upotrebiti u svojim naprednim tehnikama kloniranja, pre nego što je počinio ritualno ubistvo ostavivši poslednju poruku u kojoj se obratio čitavom čovečanstvu zamolivši svakog njegovog pripadnika ponaosob za oproštaj. Kodu su pridodate karakteristike izvesnih šizofrenika koje je Yosheeda godinama pokušavao bezuspešno da izleči primenjujući razne metode genetskog inženjeringa. I ne samo to, učinjeno je to na takav način da u vremenu zrelosti jedinke u koju su implantirane one potisnu sve druge osobine i postanu dominantne ako se primeni neki dovoljno jak spoljni čulni nadražaj.

Svetina okupljena ispred carske palate koja je bila okićena kao nikada do tada klicala je, u svojoj kratkovidosti, potkupljena sitnim poklonima bačenim u masu pre nego što će Rimljani plemenite krvi početi da pristižu na proslavu, onima koji su svoje bogatstvo stekli upravo koristeći plitkost i naivnost plebsa. A koliko je koji gost bio bogat, moglo se videti prema broju robova koji su nosili nosiljku dotičnog. Čak se i među patricijima primećivala izvesna netrpeljivost bogatijih prema manje bogatima, gde su prvi prezirali nesposobnost drugih da uvećavaju bogatstvo, dok su drugi mrzeli prve zato što zbog njih više nije bilo prostora za dalje bogaćenje. No, i pored toga, razmenjivali su pozdrave i lepe želje ispred ulaza u palatu kao da su bili vezani zavetom večnog prijateljstva. Na proslavu su jednako pristizali i imperatorovi prijatelji iz koristoljublja i njegovi neprijatelji iz uverenja, valjalo je oslušnuti istinu koju će vino izvući i iz jednih i iz drugih, bila je Caesarova ideja. Senator Marko Tulije Ciceron, jedan od glavnih protivnika Caesarovoj samovolji, izašao je iz svoje nove nosiljke koju je u znak zahvalnosti dobio od najvećeg trgovca uljima u Starom Rimu nakon što je vešto ubedio Senat da izglasa zakon po kojem se ovaj proglašava za jedinog snabdevača Rima ovom potrepštinom. Desilo se to dok je Caesar još uvek bio samo konzul i to je ujedno bio i prvi monopolski zakon u istoriji čovečanstva. Ciceron se okrenuo prema urlajućoj masi od koje ga je razdvajao dvostruki red legionara u punoj borbenoj opremi, jer dobro je Caesar znao da je svetina nepredvidljiva i da je iskra dovoljna da zadovoljnu gomilu preobrati u rušilačku rulju. Iniuriarum remedium est oblivio (lek za nepravde je zaborav) – promrmljao je sa rezigniranim izrazom na licu, uzdahnuo i nevoljno ušao u palatu ne obraćajući pažnju na dva klona koji su poput mermernih statua stajali sa svake strane ulaznih vrata, na šta su mu CU336 i CU831 uzvratili istom merom.

U svečanoj dvorani palate vladao je žamor pomešan sa muzikom koju su izvodili najbolji ansambli Rima i pevanjem bardova za ovu priliku prizvanih iz svih krajeva carstva, povremeno nadjačan rikom veličanstvenih primeraka zveri, tigrova, lavova i medveda koji su pod budnim okom svojih dresera pokušavali da razvale svoje čvrste kaveze, pre da bi pobegli iz tog za njih košmarnog okruženja, nego iz želje da ščepaju plen. Politički, vojni i trgovački vrh Rima okupio se na jednom mestu, uz prisustvo brojnih uglednih predstavnika raznih esnafa, svi sa svojim porodicama i svitama. Muževi su žučno diskutovali uglavnom aktuelne političke teme dok su im robovi, koji su ujedno imali zaduženje da pamte od reči do reči šta je ko rekao, po Caesarovom nalogu stalno i diskretno dopunjavali čaše jakim vinima; nezreli sinovi napadno su, nehajno preskačući preko prebogatih trpeza i gazeći po najfinijim jelima, proganjali poluobnažene plesačice koje su bežale od njih uz provokativni kikot; supruge su se okupljale u grupice i neumorno ogovarale žene koje tada nisu bile u blizini, da bi već u sledećem trenutku predmet ogovaranja postale one sa kojima su do pre par momenata ismevale nečiju haljinu, frizuru ili šminku; a ćerke su krišom posmatrale nekog od deset klonova pravilno raspoređenih po obodu okrugle dvorane i neretko se gubile u svojim maštanjima prilazivši im i pokušavajući da im zadignu toge u čemu su ih sasecali pre hladni pogledi onih koji su ih nosili, nego prekorni glasovi njihovih majki.

Ako bi neko pažljivo zagledao, primetio bi da ih je Caesar odabrao prema uslovu da makar malo podsećaju na njega, dok je bio mlađi svakako. Svestan da više nije u najboljim godinama, da mu je lice već uveliko izborano a telo omlitavelo, uz još uvek sveže sećanje na neprijatno iskustvo koje je imao sa Günther Monke-om, po svaku cenu je želeo da izbegne situaciju da ne bude u cetru pažnje. “Uh, kakva bi to propast bila da sam popustio onom manijakalnom Öbergruppenführer” – lupalo mu je srce dok je izdvajao klonove koje će pokazati okupljenoj eliti – “Sada bi Brutus bio glavna ličnost na proslavi pošto bi svuda bio njegov lik! Sin mi svakako jeste, ali bi se Rim sa njim na čelu urušio istog momenta kada bi zauzeo cehtralno mesto u Senatu. On je učenjak, čudno razmišlja, čak mogu da kažem da je i dobar, iako voli da se ruga, ali da vlada…” – nelagodno je razmišljao o mogućem ishodu, uz olakšanje zbog činjenice da do toga ipak neće doći. Unutrašnji osećaj zaustavio ga je ispred klona CU972-A. Jedinka ni po čemu nije podsećala na Caesara, ali je u toj pojavi postojalo nešto različito, nešto jedinstveno. Osim toga, ovoga puta je primetio imperator da ga zenice klona prate dok je obilazio oko njega pažljivo ga zagledajući, za razliku od ostalih koji su tupo gledali u tačku ispred sebe. “Ovo će biti moj lični pratilac! Brutuse, za njega posebna odora! Za njega posebno mesto u mojih ličnim odajama! Ustupićeš mu svoju postelju.” – obratio se svom usvojenom sinu ovog puta u ulozi pisara koji će beležiti Caesarov izbor, koji je zadremao za stolom pošto je on neumorno preinačavao svoje odluke – “Brutuse, zabeleži ovog… na njemu stoji oznaka CU498…ne, ne, čekaj, nemoj…nos mu nije pravilan poput mog. Evo, ovaj je dobar, da … zove se, ha, ha … pazi, zove se CU666…hmmm, ne, ne, briši ga … pogledaj mu čelo, kao da mu izbijaju rogovi sa strane, a moje je tako ravno i pravilno…” – prolazili su sati a na papirusu nije bilo ništa sem precrtanih oznaka i karikiranih Caesarovih portreta koje je Brutus, onako netalentovan za crtanje, u dokolici naškrabao. “Naravno, oče, svakako. Samo, nisi pažljivo slušao Ifigeniusa. Klonovi ne spavaju, oni ne jedu, ne piju, njima nije potrebno isto što i nama. To nisu ljudi iako po svemu na njih podsećaju. Napravljeni su tako da mogu da žive samo udišući vazduh i to je sve. Sumnjam da bi se tvoj novi miljenik snašao u mojoj postelji, pa sve i da mu tvoja lična maserka pravi društvo!” – zajedljivo dobaci Brutus usnulim glasom ne podižući glavu od stola. Nije mogao primetiti kako su i Caesar i CU972-A istovremeno uputili poglede ka njemu, svaki praćen drugačijim mislima.

U jednom momentu žamor je utihnuo, muzika i pevanje su prestali, a pokreti se umirili. AVE, CAESARE!!! – prolomilo se dvoranom iz stotina grla kada se imperator pojavio na vrhu dugog strmog stepeništa teatralno se podbočivši, u pratnji za ovakve događaje već uobičajeno nezainteresovanog Brutusa. U pozadini, u mraku hodnika iz kojeg je došao nazirala se preteća, pomalo zlokobna senka CU972-A. Caesar je na glavi nosio zlatni lovorov venac, isti onaj koji je imao kada je trijumfalno umarširao u Rim označivši početak kraja stare Republike, njegov omliljeni simbol moći koji je za njega imao i veliku emotivnu vrednost. Bio je zaogrnut u jednostavnu belu togu oivičenu pozlaćenim trakama, tako da su se mnogi ugledni Rimljani koji su ove večeri bili prisutni postideli raskošnih odora i gomile nakita pod kojima su teško disali i još teže se kretali. Nikome nije bilo stalo da sopstvenim sjajem zaseni veličinu pojave prvog čoveka Carstva. “Oče, mislim da si se preskromno obukao za ovako svečanu priliku” – došapnuo je jedva čujno Brutus – “Sledeća lekcija iz politike moj Brutuse, habitus non facit monachum. Primeti kako će se svi ovi pompezni lakrdijaši klanjati čoveku u običnoj odori, kako će mu na sve načine podilaziti govoreći mu ono što želi da čuje, kako će mu se ulagivati samo da bi bili u njegovoj milosti. Da sam se pojavio u svom najkitnjastijem oklopu optočenom draguljima, da sam stavio toliko nakita da me ni svi moji konovi ne bi mogli podići, to bi samo bila jedna gomila zlata protiv druge, a moć obitava u čoveku, ne u njegovom bogatstvu. Bogatstvo je samo posledica moći!” – tiho je odgovorio Caesar blago nakrivivši glavu ka Brutusu, pri čemu je za politiku uvek ravnodušni Brutus prestao da ga prati čim je čuo da se spominje reč lekcija. “Kod tebe je, mali moj naučniče, sve prosto i očigledno. Uvek može golim okom da se vidi šta je više, veće ili teže, a u politici, što je vladar mudriji, to on razmišlja više koraka unapred…” – bila je omiljena Caesarova rečenica kojom je završavao svaki svoj monolog u kojem je veličao sopstvenu lucidnost, i koju je Brutus već toliko puta u svom životu čuo da su mu ruke već podsvesno kretale ka ušima da ih zatvore na prvi nagoveštaj njenog ponovnog izgovaranja. Međutim, neko je sa nepodeljenom pažnjom pratio i upijao svaku reč koju je veliki osvajač naglašavao. CU972-A je po prvi put u svom veštački podarenom životu, u svojoj glavi, samostalno, sopstvenim mentalnim naporom stvorio prvu misao. U do tada ugašenom oku zasijala je iskra!

Stepenik po stepenik, Caesar je silazio ka zvanicama sve više i više uzdižući svoju bradu, dok je naklon gostiju bio sve dublji što se se oni nalazili bliže podnožju stepenica. Skoro svako je želeo da baš njegova snishodljivost bude prva uočena i nagrađena trenutkom pažnje najmoćnijeg čoveka sveta. Jedini koji su ostali nepomični bili su klonovi. I pre nego što će imperator zakoračiti na poslednji stepenik, nekako u istom momentu i Brutus i CU972-A primetiše kraj toge kako se izdajnički podvlači ispod njegove sandale. Povučen osećajem odanosti, CU972-A krenu da zaustavi Ceasara i ukaže mu na ovaj podli čin, ali ga zaustavi Brutusova ruka, uz kažiprst koji je stavio preko svojih usana, gest čije značenje prvi među klonovima nije znao. Pogledi su im se susreli taman dovoljno dugo da ne vide kako se Caesar celom svojom dužinom opružio preko pečenog vola i ostalih bogato garniranih jela koja su bila poslužena na najbližem stolu. I dok su se svi ostali utrkivali ko će pre pomoći Ceasaru da se što pre makne iz ovog ponižavajućeg položaja, u uglovima njihovih usta zaigrao je lagani podrugljivi osmeh. CU972-A je brzo učio.

Pridigao se brzo i pribrao Caesar. Nisu ovakvi ispadi njemu bili strani. Imao je on bogato iskustvo sa njima. Jedino je nezgodno bilo to što su se oni po pravilu dešavali u veoma bitnim momentima za Rim i za njega lično, ali iz izvesnog razloga nikada nije uspevao da ih izbegne. Dobro je znao da mora i ovakve situacije da pretvori u svoju prednost. U svakom drugom slučaju cena bi bila gubitak autoriteta među podanicima i izvrgavanje ruglu, a to nipošto nije smeo da dopusti. Otuda je preko razgranate mreže svojih uhoda i provokatora, iste one koju je iskoristio za širenje priče o nepobedivosti svojih novih klonova, razglasio među plebsima, što je kasnije stiglo i do ušiju svih pripadnika visokog staleža, priču kojom je vešto prikrio svoju urođenu trapavost maskirajući je navodno lucidno smišljenim proverama koje su za cilj imale da se otkriju neprijatelji Rima, njegovi neprijatelji. Neprijatelj je bio svako čija bi reakcija naginjala ka ismevanju. Od takvih je imperator pomalo zazirao, poštovao ih čak, dok je ostale, one koji su mu brzinom geparda priskakali u pomoć, a takvi su bili u dominantnoj većini, ili prezirao ili ih uopšte nije primećivao. A glavni razlog njegovih nespretnosti bio je najstrože čuvana tajna Carstva, strašna istina za koju su mu trebale godine da joj izbriše svaki trag. Naime, Caesar je imao dva leva stopala! Do ovog zapanjujućeg saznanja je i Brutus došao sasvim slučajno, ušavši krišom u lične odaje svog oca dok je ovaj imao jednu od svojih beskrajnih beseda u Senatu, i primetivši ispred njegovog kreveta jednu do druge, dve leve papuče! Čak se ni ovaj majstor cinizma nije usuđivao da, makar i onako uzgred, pomene stopalo u bilo kom kontekstu, pa i kada je nasamo razgovarao sa Caesarom. Imperator takve stvari nikome nije praštao. U glavi CU972-A se, međutim, dešavalo upravo suprotno pošto je on ovog smešnog čoveka, još od kada je doveden u Rim, posmatrao isključivo kroz prizmu komičnih situacija u kojima ga je stalno viđao. Za njega je Caesar počeo da biva ništa drugo do klovn u odlično osmišljenoj predstavi, pa je i onaj osnovni implantirani osećaj odanosti polako počeo da iščezava. Sasvim spontano njemu u njemu javila ideja da su Rimu potrebne promene.

”Najbolji među Rimljanima, prijatelji moji…” – započeo je Caesar pripremljeni govor koji se gotovo potpuno razlikovao od stvarnog mišljenja koje je imao o okupljenima – ”… znam da je u prošlosti bilo neslaganja sa mnogima od vas…” – nastavio je dok mu je pogled prelazio dvoranom u potrazi za Ciceronom – ”…ali se nadam da je ta malum discordiae sada zauvek nestala…” – pojačavao je svoj glas koji se u potpunoj tišini odbijao od tavanice i zidova velike dvorane tako da se sticao utisak da je u njemu bilo nečeg natprirodnog – ”…jer sam Rimu podario vojsku koja će osigurati da se njegovo zlatno doba nastavi još mnogo narenih godina! SNAGA I ČAST! ŽIVELI RIM I NJEGOV IMPERATOR!” – i među gostima nastupi delirijum u kojem se histerično klicalo Rimu i Caesaru. Jedino je Brutus smireno sedeo za glavnim stolom iza imperatora, nabadajući zrnevlje grožđa, svog omiljenog voća i ujedno jedine hrane koju je mogao da podnese, na svoju viljušku. Buka je počela da postaje nesnosna, prelazeći kritični nivo podnošljivosti do kojeg su klonovi još mogli da imaju zdravorazumske reakcije. Yosheeda Ozeki je bio genije svoga zanata i do detalja je tačno predvideo kako će se oni ponašati ako im se poremeti rad centralnog nervnog sistema, a to se upravo dešavalo. Jedino nije mogao znati da će se potencijalni Vincentov debakl pretvoriti u košmar Gaja Julija Cezara, nešto što će bitno uticati na dalji tok ljudske istorije.

U sveopštem zanosu neprimetno je prošao trenutak kada su čudne stvari počele da se dešavaju sa klonovima koji su te večeri bili prisutni u svečanoj dvorani. CU541 koji je stasom snažno podsećao na imperatora odjednom je počeo da dubi na glavi; CU711 koji bi po liku mogao biti dvojnik imperatora iz mlađih dana strasno je zagrlio stub do kojeg je prethodno mirno stajao, počevši da mu recituje stihove Lorda Bajrona; CU123 čiji je stav odisao nadmenošću kojom se karakterisao prvi čovek Carstva počeo je da izvod vratolomije dostojne modernih olimpijskih prvaka u gimnastici; CU449 sa bojom očiju poput Cesarovih počeo je da podražava glasove i pokrete afričkih šimpanzi; CU222 i CU223, klonovi blizanci koji su veoma podsećali na Marka Antonija, što je u Caesaru budilo setne uspomene na prošla vremena, sumanito su počeli da jure žene bez obzira na njihovu dob, razgrćući njihove muževe… nastala je panika u kojoj status pojedinaca nije igrao nikakvu ulogu, u kojoj su jedni gazili preko drugih kao da se radilo o najobičnijim robovima. Nekako istovremeno, CU336 na straži ispred ulaza u dvoranu počeo je da gađa legionare kamenjem od pola kilograma naviše i to takvom žestinom da je dežurni centurion na posletku morao da naredi prelazak u ”kornjača” formaciju. Sve to je masa ispred palate sa odušeljenjem pozdravljala, ovacijama nagrađujući svaki pogodak u glavu nekog zlosrećnog legionara. CU831 sve vreme ih je dodatno zabavljao pričajući viceve prožete engleskim humorom koje masa svakako nije mogla razumeti, ali joj je to sve svejeno izgledalo jako smešno. Svaki od Ozekijevih šizofrenika reinkarnirao se te večeri kroz nekog od klonova pretvarajući Caesarovu noć trijumfa u noć poraza, tih martovskih ida.

”Stanite, prekinite, u ime Rima, u ime Caesara … to jest mene!” – unezvereno je vrištao, mlatarao rukama i pomalo se gubio imperator pokušavajući da glasom nadjača vrisku prestrašene rulje – ”Kako se usuđujete da mi to radite! Znate li vi ko sam ja!? Ja sam slavni Caesar! CEASAR!!!” – u tom momentu pred njega je zakoračila atletska figura klona CU972-A, potpuno ga zaklonivši svojom korpulentnošću od pogleda ostalih – ”NISI TI CEZAR! JA SAM!” – izgovorio je ledenim glasom, a zatim imperatoru udario šamar od kojeg je ovaj preleteo sto iza njega…

Nikome nije bilo jasno zbog čega se CU972-A u sledećem momentu beživotno stropoštao na pod dvorane. Ostali klonovi, svih stotinu, sledili su njegov primer pretvarajući se u nepokretna tela. Da li je rečenica koju je CU972-A samostalno sastavio bila toliko jaka da mu se mozak u sledećem momentu nakon što ju je izgovorio jednostavno pretvorio u beskorisnu masu, pa se to prenelo i na ostale iz njegove vrste? Da li je Ozeki napravio da između njih postoji toliko snažna mentalna povezanost da se ono što se dešava u glavi jednog klona istovremeno dešava u glavi svih ostalih? Da li je revnosni naučnik ipak preduzeo izvesne sigurnosne mere koje su trebale da jasno odrede mesto čoveka i klona u priči o sluzi i gospodaru? Bio je jedini koji je mogao da pruži odgovor na sva ova pitanja, a  odavno je na onom svetu krenuo u potragu za savršenim pupoljkom trešnjinog cveta.

Oni koji su preostali u dvorani, izgrebani, raskrvareni, u ritama koje su nekada bile blistave odore, lagano su i u tišini sa svih strana prilazili prevrnutom stolu u njenom pročelju. Iza stola se tek povremeno čulo tiho krkljanje. Odvažili su se da pogledaju preko ivice. Pogleda uprtog ka tavanici, raširenih ruku, sa sandalama spalim sa njegova dva leva stopala, Caesar se svom dužinom ispružio preko Brutusa koji je iako živ i nepovređen, nepomično ležao pod njim. Na njegovoj beloj togi umrljanoj mastima sa pečenja polako se širila krvava mrlja – ”Etiam tu… mi fili Brutus … zar i ti jedeš grožđe viljuškom… ” – bile su njegove poslednje reči pre nego što mu je pogled zauvek ugasila Brutusova viljuška koja mu je probola srce.

 

 

OKTAVIJAN

OKTAVIJAN – SUVIŠE NEZREO DA BI BIO IMPERATOR

 

 

“Debeli mršavi mladi i visoki niski stariji senator, svaki sa po dva oka u i dva uva oko glave, sedeli su licima jedan naspram drugog pogleda uperenih u suprotnim pravcima, na spoljnom stepeništu u unutrašnjosti nedovršene zgrade starog Senata koja se tiskala između Forum Romanuma i Forum Cezarisa, nadmećući se pod vedrim nebom ispod krova zdanja u poznavanju latinskih izreka na grčkom jeziku. Prvi senator je drugog nazivao ocem, ali drugi prvog nije nazivao sinom. Kako je to moguće, ako se zna da je mladi senator sigurno prisustvovao sledećem, a stariji će izvesno prisustvovati prošlom redovnom zasedanju Senata?” – odjekivao je u Oktavijanovoj glavi siktavi glas jedne od gorgona, koja ga je na svakih šest dana posećivala u snu, proganjajući ga uvek istom, naizgled jednostavnom, ali njemu ipak nerešivom zagonetkom. Mladi aristokrata je neretko provodio besane noći između njena dva pojavljivanja u potrazi za potpunim odgovorom koji mu se, kako je vreme odmicalo, činio sve više nedokučivim. Ovo nije bila obična pitalica poput onih koje su u dugim pauzama između dva vatrena govora u Senatu u prilog zakonima koji će uvećati njihovo već ionako ogromno bogatstvo, u dom njegove majke donosili dokoni gramzivi senatori iz Kurije, inače česti gosti Atije od Julija. Ovde nije mogao da se naslađuje njihovim zaprepašćenjem i sramotom koje su osećali kada im je, uz potcenjivački i izraz nevoljnosti na svom licu, u trenutku rešavao probleme koji su njihovim imovima bili nepremostivi. Prisećao se svog velikog ujaka Cezara koji mu je, sedeći mu u krilu, nekoliko puta pomenuo gorgonu koja mu je dolazila u snove i postavljala mu zagonetke nakon kojih se uznemiren budio, ali na osnovu kojih je donosio naizgled nelogične odluke koje su se kasnije ipak ispostavljale kao najbolje moguće po njega lično. Za razliku od Oktavijana, Cezar je bez izuzetka rešavao svaku postavljenu mu zagonetku zbog čega su mu mnogi njemu bliski ljudi pripisivali genijalnost. Međutim, ono čega se Oktavijan takođe dobro sećao, a što ga je posebno pogađalo, bila je očigledna nepravda koja je bila učinjena kada se radilo o težini postavljenih zagonetki. I dok je njegov briljantni um morao da pronađe izlaz iz zamršenog lavirinta, Cezar je dobijao trivijalna pitanja poput onog “Koliko je desnih sandala potrebno da bi se obula dva leva stopala?”. Zarekao se da će pronaći način da se osveti sestrama gorgonama.

Spavao je Oktavijan nemirno, na prostranom krevetu izrađenom po posebnoj narudžbini njegove majke, jer mu se u prošlosti uvek dešavalo da zbog čestih košmara i po nekoliko puta u toku noći padne sa običnog kreveta za odrasle. Uvek se naglo okretao sa jednog boka na drugi nešto nerazgovetno mumlajući na latinskom, kada bi se u snu raspravljao sa gorgonom o tome kako može postojati samo jedan Conservator de Res Publicae. A ona se uvek samo podmuklo i pokvareno cerila ignorišući svaku njegovu reč i rugajući mu se kao da je nedozrelo dete, zbog čega se Oktavijan, koji je sebe smatrao zrelijom osobom od gotovo svakog rimskog senatora ili patricija, trzao i obliven hladnim znojem kidao sa sebe spavaćicu svoje majke. Bio je opsednut nošenjem stvari svojih najbližih i koristio bi svako njihovo odsustvo da bi se uvlačio u lične odaje i isprobavao svaki deo odeće, uz robove koji su diskretno okretali glavu na drugu stranu, jer su se njega ponajviše od svih plašili.

Oktavijan je mrzeo ljubavnike svoje majke jer bi ga ona u njihovom prisustvu često zanemarivala i nogom gurkala u stranu još dok je bio trogodišnjak. Zbog toga je smišljao prave male ratne operacije da bi oterao uljeze iz njihovog svetog doma. Najverniji saveznik u tim diverzijama bio mu je njegov ljubimac, ratni pas kojem je dao ima Kerber, veteran iz mnogih vojnih kampanja kojeg je zbog hrabrosti i zasluga lično Cezar oslobodio dužnosti i dodelio na čuvanje i službu svom mladom rođaku. Kerber je bio zver kojoj niko iz kuće Julijevih nije mogao prići, koja je osakatila mnoge robove i učinila ih beskorisnim prouzrokujući time dodatne troškove Atiji što je bilo neoprostivo, a koju je Oktavijan spasao zaštitivši je svojim telom kada su strelci krenuli da je usmrte. Pas mu to nije zaboravio i postao je njegov stalni pratilac i čuvar, pretvarajući se pod njegovom šakom u pitomo cvileće štene. Jednom prilikom ušunjao se u sred noći u sobu svoje majke u kojoj je bučno hrkao ko zna koji njen ljubavnik i premazao njegov pozamašni stomak mastima od pečenja sa večernje gozbe, a zatim uveo Kerbera. Iako ne više toliko osetljivog njuha, mišićavo telo čuvara u trenutku se našlo na prestravljenom još uvek bunovnom proćelavom čoveku čije se lice našlo na svega par centimetara od iskeženih snažnih čeljusti. Hitrinom i snagom koje mu se nikako ne bi mogle pripisati na osnovu fizičke pojave, a koju čovek poseduje samo u trenutku apsolutnog očaja, skočio je sa kreveta zbacivši sa sebe nimalo laganog Kerbera i ustuknuo ka prozoru dok je izdajnička mesečina otkrivala lice jednog uglednog patres et conscripti. Jedino što je ovaj brižni suprug i otac još uspeo da uradi pre nego što će po poslednji put uz vrisak da napusti kuću Julijevih, bilo je da zgrabi svoju tesnu tuniku sa dve poprečne široke grimizne pruge, tradicionalni simbol visokomoralnih osoba posvećenih porodici i predanosti radu u cilju opšteg dobra. Njegove prepoznatljive crvene sandale sa zlatnim kopčama ostale su u zubima Kerbera kao Oktavijanov plen i nepobitni dokaz nečistosti čak i onih koji su slovili za najčistije među čistima, nešto čime ga je on držao u šaci dugi niz godina kasnije. Ništa bolje nisu prošla ni trojica uticajnih senatora, inače zakletih republikanaca, koji su na prvo naredno zasedanje Senata došli bosi žaleći se na žuljeve i po koje kurje oko, pri čemu je mnogo više upadljiva bila promena njihovih stavova i glasanje za zakone koji su išli u prilog Cezaru. Tako je od Oktavijanove kolekcije sandala direktnu korist imao i sam čuveni konzul, na šta je ovaj bio veoma ponosan. Nakon toga je postao običaj da zakleti zagovornici republike zaključuju svoja obraćanja Senatu pompezno izgovarajući popularu izreku “cave canem!”, što se moglo prevesti kao “čuvaj se psa!”. Iako je prava istina bila javna tajna, a njena suština daleko prostija, izreci je iz pragmatičnih razloga nađeno poreklo čak u drevnoj Pompeji, ne bi li se prikladnom simbolikom privukla bene struja optimata da se prikloni Cezarovom protivniku.

Oktavijan je bio skoro bolesno privržen svojoj porodici iako im je često zamerao što su od njega zahtevali da se ponaša u skladu sa svojim godinama i dane provodi u dosadnim zabavama koje su uobičavali njegovi dokoni vršnjaci iz bogatih porodica. Nakon smrti svog oca u jednoj od mračnih rimskih sporednih uličica pod nerazjašnjenim okolnostima, rečeno mu je da su ga pregazile dvokolice koje su se kretale neprilagođenom brzinom i kojima je navodno upravljao neimenovani pijani pripadnik kuće Junijevih, njegov zaštitnički odnos prema majci još se više razvio. Počeo je da je brani i kada je bilo potrebno, ali i kada ona to nije želela. Od tada je postao netrpeljiv i prema Brutu Juniju kojeg je do nemilog događaja uživao da ponižava u oratorskim veštinama. Porodičnu kuću u kojoj je živeo sa majkom i obožavanom mu sestrom Oktavijom podigao je njegov slavni čukun čukundeda i ona se prenosila kao nasledsvo sa generacije na generaciju njegovih predaka. Bogatstvo im se sve više uvećavalo uprkos krajnje rasipničkom načinu života koji je bio osoben svim Julijevcima, svim osim Oktavijana koji se gnušao neracionalnog rasipanja zlata i koji je uvek iz više uglova sagledavao situaciju pre nego što je odlučivao da potroši i jedan sestercij. Bila je to klasična patricijska kuća nalik mnogima u Rimu, sazidana od cigle, sa crvenim krovovima načinjenim od keramike i sobama koje su okruživale centralno dvorište. Kuća je bila skromno oslikana po zidovima, ali je zato pod bio prekriven raskošnim mozaicima koje su izradili najbolji majstori doba iz kojeg je poticala. U Kući su se nalazili atrium, hram u koji se odlazilo samo kada se od bogova nešto tražilo, privatna kupatila u kojima se provodilo više vremena nego u svim ostalim prostorijama zajedno i sasvim malo nameštaja, nešto što je najviše od svih ukućana priličilo Oktavijanu kojem je asketski način života upravo i bio jedini svrsishodan.

A sada se borio sa svojim košmarom u kojem je panično jurio za čepovima za uši koji su mu naizgled stalno bili pri ruci, ali su se uvek kada bi u snu rukom pošao ka njima u poslednjem trenutku izmicali i premeštali na neko drugo mesto, odakle su mu se rugali glasom gorgone. Sve to vreme slušao je pokvareni smeh svoje progoniteljke dok mu se priviđala kako sumanuto talasala zmijskim kosama. Iako je dok je sanjao znao da beg nije moguć, ipak je uporno bežao od svojih priviđenja, i taman kada bi pomislio da je nadomak utočišta, zapinjao bi o porube Atijine spavaćice koja ga je stezala da ne može da dođe do daha i propadao u bezdan ka gorgoni koja je poprimila lik njegove majke i koja je užarenih očiju siktala prodornim glasom koji bi unespokojio i Odiseja, kralja Itake sa kojim je Oktavijan često voleo da se poistovećuje – “Uzeo si mi najbolju spavaćicu, ti mali razvratni zlikovče!” – trgnuo se iz sna ka spasonosnoj javi žestinom kao da se bori za goli život i pri tome pocepao sa sebe bogato ukrašen komad odeće ne bi li mu u pluća ušao vazduh. Napravio je kobnu grešku jer su spavaćice bile Atijina strast, a ona koju je upravo uništio bila joj je omiljena jer je došla kao dar od Marka Antonija, jedinog muškarca u njenom životu pored kojeg je osećala da nema kontrolu. Čak je pomislio i da je sa njim svršeno, da mu majka ovaj greh nikada neće oprostiti, da će ga poslati u neki hram gde će ostati zatočen do kraja svog života jer je na to imala zakonsko pravo, a Oktavijan je iznad svega insistirao na poštovanju zakona. A onda se prisetio da je zapravo sam u kući, pošto su obe otišle u posetu Marku Antoniju na nekoliko dana. Odjednom je osetio neverovatnu simpatiju prema svom iznenadnom spasiocu, tom arogantnom i sirovom siledžiji, zanemarivši da je upravo on istovremeno bio i uzrok njegove nevolje. Prestao je da tuguje nad svojom sudbinom i počeo da osmišljava izlaz iz neugodne situacije. Široko je otvorio usta i zagledao se u tavanicu, uvek je to činio kada bi se prepuštao dubokim razmišljanjima, a ovo je moralo da bude veoma duboko jer je majka bila jedna od retkih osoba koje su bile imune na njegovu moć ubeđivanja. Osetio je parajući bol u vilici u kojoj je nešto nedostajalo.

U Siriji su u najvećoj tajnosti Oktavijanu napravili posebnu zlatnu protezu jer je on kao veoma mlad izgubio skoro sve zube. Kada bi se nasmejao za trpezom, a zasmejavali su ga vicevi koje niko drugi nije nalazio smešnima, zlato bi bljesnulo posekavši zabezeknuta lica senatora i zaronivši im u dubinu očiju, čupajući iz njih sve prikrivene spletke, te podle i prljave laži i tajne, nakon čega su za stolom redovno zavladali mračno raspoloženje i mučna tišina. Oktavijana je, iako su ga od detinjstva krasili nepokolebljivost, hladnokrvnost i utanačenost, te šturost u iskazivanju bilo kakvih emocija, posebno nervirao jedan, takozvani  princeps senatus koji je imao devedeset godina i svih 32 zuba u glavi. Za Oktavijana su ti kalcifikovani organi ostali privilegija i dok je sa svojih petnaest posmatrao najstarijeg senatora, zakleo se da će se jednog dana osvetiti Bogovima za nepravdu koju su mu odmalena učinili. Tako se u mladom Oktavijanu rasplamsala neka vrsta osvetničke ambicije…

Svaki drugi rob bi pognuo glavu ili bi po svaku cenu pokušao da sakrije podsmeh pred prizorom kada etrurska proteza ispada iz Oktavijanovih usta, svestan da bi jedino smrt mogla da bude dovoljna kazna za takvu uvredu gospodara. Svaki drugi, ali ne i Feliks, Oktavijanov lični rob od njegovog rođenja i čest savetodavac, krupni Nubijac kojem su bile odobrene razne povlastice između kojih je bila i ona da sme da dotakne ovu protezu. I ne samo da je dotakne, već i da je podigne, očisti i opere, te pomogne mladom gospodaru da je stavi kako valja, uživajući u retko lepom Oktavijanovom osmehu više nalik grču usled bola u vilici, koji je otkrivao prisustvo samo jednog zuba tačno na sredini, već poprilično načetog karijesom. Feliksu se tolerisalo čak i kada bi se grohotom nasmejao, pomislivši kako, eto, i graciozni mladi gospodar britkoga uma i zgodnog tela koje su kvarile crvenkaste pege posute po svetloj koži, ima manu koja će mu večno kvariti gracioznost jednog Apolona. Bio je suviše vredan Oktavijanu da bi ga se ovaj odrekao zbog takvih bezazlenih, a u suštini dobronamernih gestova. Bio je povezan i imao rešenje za skoro svaki problem u koji je Oktavijan zapadao. A po pragmatičnosti je ovaj mladi Julijevac prevazilazio i samog Cezara.

Feliks je bio poseban i po tome što je uvek imao neverovatnu sreću u kocki, zbog čega  ga je, u svojstvu talismana, i sam Cezar često dovodio u svoje odaje gde se u bestidno velike sume kockao sa Markom Antonijem i senatorima i patricijima koji su mu bili naklonjeni. Bilo ovo u vezi sa bogovima ili ne, činjenica je da se od momenta kada je Cezar počeo da pozajmljuje Feliksa od Oktavijana imperatorovo lično bogatstvo višestruko uvećalo, dok su odnosi sa pomenutim senatorima zahladneli. Oni su počeli u toj meri da izbegavaju redovne večernje partije na svakih pet dana da ih je morala privoditi Cezarova garda, ne bi li dobrovoljno izgubili još neki deo svojih bogatstava. Tako je ovaj rob istančanog duha stvorio sebi više moćnih neprijatelja i od samog Cezara, a mnogi senatori su svoj dan započinjali odlaskom u hramove radi bacanja kletvi na Feliksa, gde su nadglasavali republikance koji su bacali kletve na Cezara. Neki su čak i zazirali od njega kada bi seo iza Cezara, prozivali ga da je nečist, a on im je prkosno odgovarao – “Jednoga dana videćete ovog Nubijca u grimiznoj togi!” – uz blagonakloni osmeh svog zaštitnika. Strahovanja senatora nisu bila potpuno bezrazložna, jer taj rob je znao mnogo više nego što bi se moglo pretpostaviti. Sa izrazom lica pantera u bekstvu često je provocirao goste kuće Julijevih koji su govorili da ga treba “naučiti pameti”, jer “Zver može da se ustremi na gospodara”, kadgod bi mu se neko obratio tonom koji nije podnosio. Feliks je i ovog puta bio rešenje Oktavijanovog problema jer je njegova sestra bila vešta sa tkaninama. I ne samo to! Ona je bila svojina Marka Antonija i lično je sačinila inkriminisanu spavaćicu, u dva istovetna primerka jer je poznavala Atijinu narav, njenu sklonost da stvari koje joj nisu po volji uništi, da bi već u sledećem momentu za njima zaplakala. Bila je majstor svog zanata i za kopijom spavaćice nije bilo potrebe, sve dok na površinu nisu izašle Oktavijanove nastrane sklonosti. A Feliks je zadržao svoj oreol pravog čoveka u pravom momentu, mada se za mesto to ne bi moglo reći. Bio je rob sa velikim slovom “R”.

Nisu Bogovi Budućnosti uzalud njega poslali Oktavijanu. Imali su oni planove u koje čak ni Cezar nije mogao u potpunosti da pronikne. U tajnim arhivima koje su se nalazile u spavaćoj sobi njegove majke, nalazili su se portreti bebe Oktavijana sa ružičastim pegama po obrazima, potom crteži Oktavijana koji je imao sedam godina držeći pod pazuhom svitke čuvenih monodija i političkih pesama tog starog zaverenika i aristokrate, grčkog Alkeja, svedočenja dadilja da je patio od potpunog odsustva mlečnih zuba i još jedan portret desetogodišnjeg Oktavijana koga je krasio jedan jedini mlečni zub sa karijesom.

Oktavijan je imao još jednu skrivenu požudu. Voleo je da bičuje i da bude bičevan. Ponekad je to radio sa svojim robovima, uz izuzetak Feliksa, a katkad su u tome učestvovali i imućni patriciji, oni čije bogatstvo nije bilo manje od pola miliona sestercija. Bio je krajnje nemaštovit kad su perverzije u pitanju, gadio se orgija i bliskog telesnog kontakta, uz izuzetak jahanja robova. Imenujući ga časnom titulom dominusa, rob bi kleknuo ispred Oktavijana da bi mu se ovaj popeo na leđa. Počastvovani rob bi ga zatim nosio po odajama, dok bi Oktavijan vitlao bičem oko sebe, pogađajući stubove, nameštaj, ostale robove koji ne bi uspeli da se sakriju na vreme. Nije mogao ni pretpostaviti da će u neartikulisanim zvucima “Ihaa! Đihaa!” koje je razdragano ispuštao dok se klatio na leđima zahuktalog roba 20 vekova kasnije inspiraciju pronaći izvođači američkog folka.

Jutarnje sunce obasjavalo je Oktavijanov ponosni rimski profil zaslepivši ga u trenutku dok je mrzovoljno trljao svoje bolno levo oko nateklo zbog promaje kojoj je cele noći bio izložen. Znao je da će majka nemilosrdno kazniti roba koji nije zatvorio prozor u njegovoj spavaćoj odaji, ali ga to nije mnogo pogađalo. Započinjao je novi dan od kojeg nije očekivao ništa više i ništa manje od onoga što se desilo prethodnog. Ovozemaljske stvari koje su zaokupljale ostale ukućane njemu su bile mrske i počeo je ozbiljno da razmišlja o smislu života, a bilo mu je tek petnaest. I ovoga puta, kao i uvek kada se pridizao iz kreveta, vodio je računa da blistava etrurka ostane u njegovoj pozadini, tako da bi se slučajnom posmatraču koji bi se u tom momentu našao na vratima sobe učinilo da vidi veliki zlatnik sa njegovim likom. Poređenje sa prirodom nije dolazila u obzir i pored sve čuvene i nadaleko znane etrurske mudrosti na koju su se Rimljani ugledali vekovima ranije. Još uvek pospan, pokušavao je da namesti svoju protezu tako da ne ošteti jedini preostali zub u vilici. Svest mu je još uvek bila pomućena i jednostavno nije bio spreman za dve ženske prilike koje su bukvalno provalile u sobu uz radosnu, skoro histeričnu ciku. Ispustio je dragoceni predmet koji se otkotrljao na pod, tek za koji milimetar izbegavši da se nađe ispod sandale jedne od njih. Bile su odevene u raskošne tunike načinjene od pamuka uvezenog iz Indije i jurile su iz polumraka ka njemu, što je u Oktavijanu proizvelo osećaj blagog nespokoja, pa čak i straha. “Da li ja ovo još uvek sanjam?” – razmišljao je neracionalno – “Da li je gorgona ponovo tu, vratila se sa svojom sestrom koja će mi postaviti još težu zagonetku? Ali…bila je tu sinoć! Zbog čega je promenila raspored? Možda nisam rešio zagonetku na vreme? Možda će me zauvek zarobiti u ovom svetu duhova!Možda se nikada više neću probuditi” – počela je da ga obuzima panika iako na javi nije bio srećan. Može se reći da je osetio veliko olakšanje kada mu se oko vrata bacila njegova obožavana Oktavija i stegla ga silinom od koje joj je prsnuo grudnjak, neumereno ga obasipajući poljupcima. Pomalo ga je zabrinulo što se u tim trenucima osećao prijatno jer se do tada bez izuzetka gnušao i svake pomisli o fizičkom kontaktu sa drugim bićem. Na par koraka iza Oktavije, na nešto dostojanstveniji način prilazila je Atia, sa izrazom ponosa i zadovoljstva na licu, te smeškom Mona Lise, istim onim koji joj je igrao na usnama uvek kada bi se vraćala iz vile Marka Antonija. Hladila se lepezom iako je u prostoriji vladala jutarnja svežina, a u ruci je vrtela suncobran prošiven srebrnim nitima koji je za nju posebno naručio glavni rimski cenzor za kojeg ju je vezivalo i nešto više od pukog prijateljstva, iako je sunčevih zraka bilo malo. Oktavijan je odavno odustao od pokušaja ubeđivanja majke da neke stvari jednostavno ne idu jedna sa drugom, no ovoga puta mu je i pored trenutnog zaprepašćenja bilo jasno se tu radi o nečem drugom, da mora postojati veoma jak razlog za ovakvo ponašanje njegovih najbližih. Još uvek napola budan, čekao je objašnjenje.

“Moj sin je postao jedan od najbogatijih Rimljana! Moj sin će postati i jedan od najuticajnijih Rimljana, ako ne i prvi među njima!” – kao u magnovenju je ponavljala Atia milujući Oktavijanovu razbarušenu kosu. San koji je gajila poslednjih desetak godina bio je na korak do ispunjenja – “Priča se, Oktavijane, da te je ujak Gaj imenovao za jedinog naslednika. To ćeš i zvanično postati nakon čitanja njegovog testamenta na ceremoniji sahrane. A ti sada kada ti se ceo Rim počne ulagivati i podilaziti ti budi i dalje ravnodušan i nezahvalan prema majci koja te je takvim vaspitala i čoveka od tebe načinila” – gotovo je uvređeno izgovorila. Oktavijan se našao u čudu. On!? Naslednik!? Njegov racionalni um nikako nije mogao da objasni motive zbog kojih bi ga ujak Gaj opteretio ovim bremenom. Njegova ranija sećanja na Cezara nisu ni postojala jer kada je on kretao u pohod na Galiju, Oktavijan je još uvek bio u kolevci. Po povratku u Rim, pobednički entuzijazam oslobodilaca brzo je iščezao pred nagomilanim realnim problemima od kojih su se pojedini ispostavili kao u tom momentu nerešivi. Valjalo se pre svega izboriti sa epidemijama mnogih poznatih i nepoznatih boleština koje su harale po sirotinjskim četvrtima i pretile da se prošire i do domova onih važnijih Rimljana. Korupcija je bila javna i predstavljala je bolesno tkivo u temelju Carstva. Stvarni gospodari rimskih ulica bile su bande razbojnika, ubica i pljačkaša koje su podelile grad na terirorije i i ta saradnja je zapravo bolje funkcionisala od same države. A u državnoj blagajni nije preostalo ni približno dovoljno novca da bi se sve ovo makar prikrilo. Cezar je u nekoliko navrata krišom dolazio u kuću ne bi li se Oktavijanu požalio na očajnu situaciju u kojoj se našao, žaleći za vremenom kada je sa svojih nekoliko desetina hiljada ljudi bio u okruženju pola miliona ratobornih Gala. Njemu je najviše verovao, čak i više nego što je verovao Marku Antoniju, toliko da je pred njim komotno skidao sandale i gladio svoja dva leva stopala. I tada bi njih dvojica vodili duge razgovore koji bi iz Oktavijana izvlačili ono najbolje ili ono najgore, zavisno od sudbine koja bi nakon toga sledila pojedincima, grupama  ili čak celim slojevima Rimljana. Posedovao je pragmatizam na kojem mu je i sam Cezar zavideo, bezosećajnost zbog koje se konzul ponekad pitao razgovara li on to sa ljudskim bićem, beskompromisnost koja je ulivala poverenje ali i plašila, te hladnokrvnost koja ga je činila savršenom osobom za donošenje velikih odluka u teškim vremenima. Celokupni utisak kvarile su samo te proklete pege koje nikako nisu silazile sa lica, ali to Cezaru nije smetalo. Shvatao je da pred sobom ima osobu koja raspolaže jačim oružjem nego što su to koplje, mač i štit.

Oktavijan je ustao iz kreveta i nesigurnim korakom krenuo ka Feliksu koji je pridržavao lavor sa vodom za umivanje. Pod pritiskom spoznaje da će sve češće prisustvo Marka Antonija postati nužna neminovnost, teturao se poput nekog nezgrapnog metalnog čoveka o kojem je naučio iz ujakovih beseda, dok je pljuskao lice hladnom vodom i rutinski nameštao svoju protezu. Brak Antonija i njegove majke bio je sve izvesniji, a to je automatski značilo i direktno uplitanje novoimenovanog konzula u raspodelu Cezarove zaostavštine. To nije smeo da dopusti i njegov brilijantni mozak kovao je zamršene planove koji su svi nosili zajednički imenitelj: kako se rešiti uljeza koji je u stanju da protraći svako bogatstvo i koji uzgred uvek pojede sve smokve sa stola. Smokve su bile jedna od retkih Oktavijanova strast iako je patio od nekog vida anoreksije, bolesti koja je bila poznata jedino Bogovima budućnosti.

Tešila ga je činjenica da Marka Antonija već neko vreme nije bilo u Rimu, a da pri tome niko nije znao gde se izgubio. Imao je on običaj da jednostavno iščezne na neko vreme, pa bi se kasnije ispostavljalo da je obilazio svoje bezbrojne ljubavnice širom Carstva. Međutim, uvek se vraćao, i što je Oktavijana još više zabrinjavalo, imao je nepogrešivi osećaj da se vrati u momentu koji je bio najnepovoljniji za one koji ga nisu smatrali prijateljem. A vreme je još uvek bilo takvo da je um morao da se povlači pred brutalnom silom.

“Da se udaš za Marka Antonija!? Ali, zar ne misliš da bi to sada bili nepotrebni troškovi, majko? Svakako imaš u vidu da ako se budeš opet udavala, a već sam zaboravio koji bi ti to put bilo, treba platiti ovenčavanje tvoje i glave Antonijeve lovorovim vencima od čistog zlata…” – nervozno je odvraćao Oktavijan majku od nečega što je ona odavno naumila da učini – “… po takvo zlato bi trebalo ići u Judeju, majstora koji izrađuju lovorove vence ima za prste jedne ruke onog prosjaka na forumu kojem su ostali samo palac i kažiprst nakon što je uhvaćen u krađi, i ne zna se ni gde se tačno nalaze, sve to iziskuje mnogo vremena koje nemamo, a sve manje od toga ne bi dobro izgledalo u očima plebejaca koje jedino raskoš događaja poput trijumfalnih parada, velikih svadbi ili proslava praznika zaslepljuje da ne vide da je u njima zapravo najveća snaga Rima i da oni u suštini predstavljaju temelj ovog Carstva!” – po prvi put je izgovorio ono što je odavno shvatao, način funkcionisanja i sprovođenja vlasti u Imperiji – “I šta misliš, ko će sve to da plati sad kada je Antonije bankrotirao po treći put. Nazivaš sebe najpraktičnijom ženom Rima, a sama si snosila troškove za sve svoje svadbe i Rim ti se zbog toga podsmevao, a tvoje licemerne prijateljice tajno ogovarale kako kupuješ muževe. Da ne spominjem da je tačno sedam jedanaestina porodičnog blaga utrošeno samo u tu svrhu…” – nije mogao da prećuti ovakvo rasipničko i neodgovorno ponašanje svoje majke koja svet nikada nije posmatrala njegovim očima.

“Ti mala škrtico, ti bezdušni zlikovče, ti proračunati nezahvalniče!” – Atia mu je prišla i iz sve snage mu udarila šamar čiji se eho još dugo nakon toga prolamao odajom, šamar zbog kojeg je Oktavija zaplakala umesto Oktavijana, a Feliks samo pognuo glavu podižući sa poda protezu koja je tom prilikom izletela iz usta – “Možda češ jednog dana postati imperator, ali za sada si još uvek samo moj sin i ja ču tebi govoriti šta da ćiniš a ne ti meni!” – grmela je nekontrolisano mešajući slova “č” i “ć”, odnosno “đ” i “dž”, što se dešavalo uvek kada bi je obuzela plima gneva. Bila je to Atijina javna tajna. Zapravo svaki Julijevac je imao po neku manu i to je prost narod smatrao vrstom blagoslova od strane Bogova. Verovali su da ono što Bog uzme jednom šakom, vrati drugom, onom koja bi zatvarala usta njihovim lajavim neprijateljima – “Sad kada dragi ujak Gaj sa dna svoje vreče uzima poslednji sestercij da bi ga dao onom džavoljem vozaću Herkulu koji prebacuje preko one reke, ti i dalje misliš samo na novac!” – siktala je obuzeta negativnim emocijama, dok je Oktavijan našao snage da se od srca nasmeje njenoj neobrazovanosti, i to je bila jedna od retkih prilika da se iskreno smeje, češto čemu je mogla da svedoči samo nekolicina odabranih poput njegove sestre ili Feniksa.

“Ha, ha, ha, nemoj se brukati, majko! Drži se ti priča o garderobi i nakitu, o prijemima i zabavama jer ti to mnogo bolje ide od grčke mitologije…” – cerekao se Oktavijan otkrivajući izglancanu protezu dok su mu se oči pretvarale u dve vodoravne linije koje su se gotovo spojile – “… nije Herkul nego Haron, skeledžija, ustvari skeleđija koji preko reke Stiks prebacuje duše umrlih u podzemni svet. Pokojnicima su preko sklopljenih očiju stavljali dva novčića kojima bi njihove duše platile ovu uslugu, samo, to se odnosilo na Grke i nisam siguran da su Rimljani načinili sličan pakt, pogotovo ne ujak Gaj koji bi sigurno ovo smatrao preplaćenim…” – podrugljivim tonom je demonstrirao svoje savršeno poznavanje ove oblasti izmičući vazi kojom ga je Atia gađala.

I trajala bi ova rasprava unedogled, nije to bilo nepoznato onima koji su obitavali u kući Julijevih, dok se ne bi završila na neki od već uobičajenih načina u kojima je Oktavijan jedini izvlačio deblji kraj. Ako to nije bilo bičevanje korbačem napravljenim od materijala koji ne ostavlja ožiljke, onda se radilo o skoro sadističkom davljenju u lavoru, gde se Oktavijan očajnički borio da dođe do daha dok bi ga snažna, gotovo muška ruka njegove dominantne majke držala pod vodom sve dok ne bi prestao da se otima i daje znake života. I pored svih nastojanja da mu na lice nabaci izraz straha dovodeći ga do ivice smrti, kada bi njen stisak popustio a poplaveli lik Oktavijana se pojavio ispod vode, uvek je to bio onaj isti ravnodušni izraz koji se godinama nije menjao. Imao je on pouzdani način da skrene misli u tim momentima kada ga je sekunda delila od susreta sa Herkulom, kako bi to Atia rekla, tako što je razmišljao o zagonetki koju mu je postavila gorgona, a na koju nikako nije pronalazio odgovor.

Međutim, Atijina spontana reakcija ovoga puta iznenadila je sve uključujući tu u nju samu – “Oprosti mi najmiliji moj na onom šamaru, malo sam se zanela, navikla sam da te mučim i ponižavam, kao i ti mene uostalom, a navika je gadna stvar, ponekad je jako teško promeniti je…” – tepala mu je milujući mu kosu dok su joj kroz glavu promicale slike najmodernijih nosiljki, najbržih dvokolica, raskošnih zabava i ostalih pogodnosti koje su se podrazumevale kada se radilo o Cezarevom nasledniku. Ne hajući za ovaj iznenadni izliv nežnosti svoje majke iako se nije mogao setiti poslednjeg puta kada je bila u takvom raspoloženju, Oktavijan je grozničavo premetao reči zagonetke u svojoj glavi – “Ako je on njegov sin, a on nije njegov otac, onda mora da mu je majka? Ne. To nije krucijalno. Gorgona je lepo rekla: zasedanje Senata. Ključ je u Kuriji. Ključ mora biti u Kuriji…”

“Kluč je u Kuliji!” – uzviknuo je kao probuđen iz dubokog sna, ne izgovarajući pravilno slovo “r”, što mu se dešavalo uvek kada bi bio obezubljen, i nakon čega bi mu Feliks ponovo nameštao protezu. Škljocnuo je zubima što je bio signal Kerberu koji se stvorio kraj njega i počeo da reži na Atiju. A ona nije obraćala pažnju na ratobornog ljubimca, nego je nastavila da priča sama sa sobom – “…najfinije odore koje ćeš moći sebi sada da obezbediš…i meni jednu modernu preslicu takođe, ova stara se izlizala…” – unapred je trošila novac svog sina – “Molim!? O čemu vi to!?” – trgnuo se i pogledao u razdragana lica majke i sestre dok ga je obraz još uvek pekao od Atijinog šamara. Njega je oduvek zanimala moć i samo moć. A nenadano se našao u situaciji da ju prigrabi i upotrebi, što nikako nije bilo u saglasnosti sa planovima koje su njegovi majka i sestra već počele da prave umesto njega. Nije mu trebalo mnogo da ih sa prezirom je odbaci.

U neuobičajenoj tišini pripremao se Rim da isprati svog Cezara u zagrobni život. Na ulicama nije bilo svakodnevnog okupljanja svetine, forumi su bili prazni, iz hramova se nisu čule ni molitve niti kletve, površine u bazenima javnih kupatila bile su mirne, dok se iz amfiteatara nije čuo žamor. Jedino što je tog jutra odzvanjalo bio je žubor vode koja se kroz brojne akvadukte slivala ka gradu svetlosti. Plebs je obožavao svog ubijenog imperatora i prosto se osećala njihova želja da se obračunaju sa onima koje su smatrali krivim za njegovu smrt. Cezar ih je, dobro procenivši njihovu potkupljivost, pridobio sitnim, bezvrednim takoreći poklonima, sklopivši na taj način sa malo uloženog novca pakt sa najmoćnijim saveznikom. Navukavši preko sebe kožu sluge Rima i svih Rimljana, vešto je manipulisao njihovim osećajem odbojnosti prema senatorima i njima bliskim patricijima, nazivajući ih “moj narod” uvek kada je trebalo zapretiti nekom neposlušnom ili zastrašiti nekog tvrdoglavog pripadnika više klase. Činjenica da ga je verno sledio Marko Antonije, taj omiljeni rimski general, kupila mu je i bezuslovnu odanost vojske. Jednostavno, bio je nenadmašan kada je trebalo istaći lične kvalitete a sakriti mane, i to su mu priznavali čak i zakleti neprijatelji, kojima bi toliko ušao u podsvest da se dobijao utisak da bi ga se i mrtvog pribojavali. Atiji je kao najbližoj srodnici umorenog vladara po zakonu pripala časna dužnost da osmisli ceo ritual sahrane, dok je u odsustvu Marka Antonija Oktavijan trebalo da bude taj koji će Rimu obznaniti poslednje želje voljenog Cezara.

“Ali majko, ovo ne bi trebalo da budu dani visoke mode u Rimu, ovo je sahrana!” – hvatao se Oktavijan za glavu dok je sa majkom obilazio Marsova polja na kojima će se održati pogrebna ceremonija, jer nije bilo tog trga u Rimu koji je mogao primiti sve one koji su želeli da po poslednji put pozdrave odlazećeg cara – “Ovo pozlaćeno svetilište u vidu kopije Venerinog hrama u kojoj boginja nosi tvoj lik i čiji svod podupiru titani sa likom Marka Antonija, ovaj neprimereni šareni podijum nakrcan cvećem jarkih boja sa mermernim stubom u sredini na koji želiš da se okači ujakova krvava toga, ova teška i nepraktična nosila od slonovače sa tim užasnim crtežima po sebi, a tek zlatne odore koje će imati oni koji će nositi ujaka i toliko nojevo perje, pa oni nenadareni bardovi koje si platila izgovaraju svoje banalne stihove…sve tako snažno odiše potpunim neukusom! Čak je i lomača napravljena od drveta koje kada se zapali, daje mnogo više dima nego vatre!” – unezvereno je komentarisao dok je Atia ponosno posmatrala autentična otelotvorenja svojih ideja i produkte svojih misli. Nije smeo ni da pomisli na trošak koji će biti napravljen i zbunjeno je sračunavao kako će ga nadoknaditi – “Zar ti misliš da bi ujak sve ono što je za života stekao potrošio na sopstvenu sahranu!? Pa on bi prvi želeo skromnu ceremoniju, dok bi sve svoje blago namenio Rimu i dobrobiti njegovih građana.” – izgovorio je u dahu iako je znao da samoljubivi Cezar nikada ne bi mirno otišao sa ovog sveta bez raskošnog ispraćaja, onakvog kakav i dolikuje jednom božanstvu – “Neću u onu tuniku koju si mi namenila. Pa ona je roze boje, a ja nisam žensko! Osim toga, jedan rukav je kraći, uska mi je u ramenima a široka u pojasu i pada mi preko kolena! Ti kao da želiš da me učiniš smešnim pred svima koji će biti prisutni. I mrzim kada se na odeći nalaze izvezeni ukrasi od srebrnih niti jer sam alergičan na srebro i uvek se ospem!” – otvoreno se drznuo ohrabren činjenicom da je na pragu rešenja gorgonine zagonetke za koju je bio ubeđen da predstavlja i ključ u oslobađanju od uticaja svoje majke.

“Tišina, dečače! Ili možda želiš da slova u ujakovom testamentu promene redosled, a neka imena se zauvek izgube iz njega!” – sevnula je očima ka svom buntovnom sinu – “Mnogo sam uložila da bih uverila Antonija da je škrinja sa dragocenim dokumentom najsigurnija kod mene! On, ma gde bio, i dalje živi u zabludi da nema konkurenta i da će biti sledeći imperator. Ne teraj me da se molim za njegov povratak! A možda će se pojaviti i neki drugi testament, onaj u kojem se Atija od Julija imenuje zaštitnikom Carstva na neograničeno vreme…ili da proglasim sebe za caricu…hmmm, ne, ne, Rim još nije spreman za ovako kapitalnu promenu…ipak je ovo još uvek svet muškaraca i neka oni i dalje misle da njime upravljaju.” – razmišljala je na glas – “Nego, bolje mi pomozi da sačinim novi spisak senatora, da smanjim njihov broj sa tri stotine na dve stotine devedeset i sedam. Nova organizacija državne uprave sa manjim brojem senatora svideće se plebsima. Ali, to sve moraju da budu proverene osobe, osobe od poverenja, one koje se uvek mogu potkupiti razumnim svotama novca, znaš na šta mislim…a niko bolje od tebe ne poznaje sadašnje senatore i načine na koje se Senat može kontrolisati. Kaži mi i kako da tebe proizvedem za najstarijeg senatora, prvaka Senata, iako imaš samo petnaest godina.” – smireno se ponovo obratila Oktavijanu, koji joj je prišao i zagrlio je, shvativši da je Atia protivnik kojem je u tom momentu bilo bolje pridružiti se, nego mu se suprotstavljati.

Duge kolone Rimljana koji su se u tišini disciplinovano kretali ka mestu gde će biti spaljen veliki čovek povezivale su poput krvnih sudova grad sa Marsovim poljima. U masi su nemo jedan kraj drugog stajali velikaš plemenite i seljak kroz čije je vene tekla prosta, plebejska krv, bogati gramzivi trgovac i drski razbojnik koji ga je redovno pljačkao, istrošena prostitutka i devičanska Junonina sveštenica, pas lutalica izbrazdan ožiljcima koji su mu nanele brojne mačke koje je lovio i ulovio i mače koje još nije ni razlikovalo ko su mu prirodni neprijatelji. Rim je bio ujedinjen kao nikada do tog momenta. Jedina podela koja se ni u ovoj prilici nije mogla prevazići niti prikriti bila je ona između dve grupe senatora. Za njih je bila podignuta posebna tribina koja je gledala ka okupljenoj masi, kao da je Atia i na taj način želela da ukaže na njihovu tradicionalnu suprotstavljenost narodu Rima, a osvedočene republikance predvođene Ciceronom je od onih koji su podržavali Cezara diskretno ali ipak primetno razdvajao četvorostruki red elitnih legionara. Obezbeđenje koje je držalo na oku hiljade okupljenih bilo je daleko komotnije jer nije bilo potrebe za nekim posebnim merama. Gomila je imala mnogo više osećaja za trenutak koji se dešavao, nego što su to imali njihovi uzvišeni predstavnici. Atia je u jednom momentu čak i pomislila da oslabi daske ispod omraženih zagovornika republike, da ispod tribine razbaca stotine zmija otrovnica, smrtonosnih paukova i sličnih gamižućih ogavnih stvorenja i tako presudi onima za koje je verovala da stoje iza cele priče o pobuni kolonova i koji su samim tim odgovorni za Cezarovu smrt. Međutim, odustala je na Oktavijanovu primedbu da jedan grandiozni javni skup nije najbolja prilika da se izvrši takvo masovno i surovo pogubljenje, pa makar se radilo i o grupi senatora, te da će za obračun ostati vremena nakon što se ustali visoki položaj njihove kuće u hijerarhiji vlasti Carstva.

“Cicerone, priča se da je mladi Oktavijan od Julija legitimni naslednik tiranina, da će postati novi i jedini rimski konzul, i povrh svega će nam to danas lično u lice pročitati. Cezar nam se ruga čak i na svojoj sahrani.” – polušapatom se velikom govorniku obratio senator Kasije koji je sedeo sa njegove leve strane i nervozno lomio prste – “Ah, Kasije, to je zaista i više nego neočekivan razvoj situacije. A ja sam pomislio da će poslednja želja ‘slavnog čoveka’ biti da Rim ponovo postane republika! Da se sve vrati u ono sumorno stanje koje je postojalo pre nego što se izbavitelj vratiti u posrnuli Rim iz raskošne Galije.” – rezignirano je tonom prepunim ironije uzvratio Ciceron ne pogledavši Kasija, nego pažljivo prateći šta se dešava na podijumu, gde je dvadeset snažnih centuriona odevenih u Atijine kreacije, podsećali su na mešavine papagaja i paunova, upravo donosilo Cezarovo telo. Izgledao je spokojno i zadovoljno, kao da je na ovom svetu uradio sve što mu je bilo predodređeno, te nema više potrebe da se tu zadržava – “A evo i našeg budućeg vladara, Kasije. Tu je i ona harpija Atija. Nje se bar u početku moramo najviše čuvati, ali mislim da će je Oktavijan vrlo brzo, za koju godinu već, prevazići po svemu negativnom što se u njoj nalazi. Postoji nešto u tom dečaku što je istovremeno zadivljujuće i zastrašujuće. Veruj mi, Kasije, može se dogoditi da ubrzo požalimo za Cezarovim prisustvom i počnemo da prizivamo Marka Antonija da se vrati ko zna odakle. Ove ulizice iz Senata nadglasale su nas u donošenju dekreta kojim se pokojnom despotu dodeljuje božanski status, ali imam osećaj da je to ništa u poređenju sa cenom koju ćemo tek platiti.” – završio je osećajući neku nelagodnost i proveravajući iz nekog razloga čvrstinu daske na kojoj je sedeo. Nije bilo senatora koji se nije zapitao gde se nalazio Brut, čije je odsustvo predstavljalo presedan.

I napokon je započeo ispraćaj pokojnog imperatora ceremonijalnim kačenjem toge u kojoj je bio ubijen na mermerni stub na sredini podijuma. Atia se pobrinula da se tkanina dodatno okrvavi, proseče mačevima i probode kopljima da bi se prikrila sva tragikomičnost načina na koji se završio Cezarov život, a ujedno stvorio mit o njegovoj herojskoj pogibiji tek nakon što je bio brojčano nadjačan. U podnožju stuba bile su sandale, leva koja je bila originalna i desna koja je trebalo da sačuva tajnu čije bi otkrivanje moglo da dovede do preispitivanja Cezarovog božanskog porekla. Želela je da njihovim bacanjem u masu proizvede delirijum koji će u istom momentu usmeriti u svoju i korist svog sina, mada joj je razum govorio da bi se sve to veoma lako moglo pretvoriti u nezaustavljivo divljanje rulje koja u takvom stanju neće mnogo mariti pali li se kuća Junijevih ili Julijevih, jer je nepismenima i jedno slovo dovoljno da ne razlikuju sunce od meseca. Najveća žrtva jednog takvog čina bio bi upravo sam grad, a ona ipak nije želela da bude zapamćena kao žena koja je presudila Rimu. Procenila je da će izlaganje ovih svetih odevnih predmeta, uz malo uživljavanja u ulogu neutešne rođake, biti dovoljno za sticanje simpatija Rimljana. A zlatni venac koji je Cezar u retkim prilikama nosio na glavi je zadržala kao uspomenu na njega, ali uspomenu koja bi se mogla dobro iskoristiti u budućnosti, na jednoj drugoj glavi ako se za to ukaže i najmanja prilika.

Spaljivanje tela imperatora trebalo je da bude poslednji čin ceremonije, nakon što Oktavijan pročita njegovu oporuku, a pesnici, muzičari i govornici se pobrinu da prisutni padnu u trans. Bilo je ozbiljnih zagovornika da se kremacija obavi u velikom hramu Jupitera kako bi Cezarovu dušu jedan planinski orao koji bi tom prilikom bio oslobođen direktno odneo vrhovnom božanstvu, bez da se gubi vreme sa prolascima kroz razne oblasti sveta mrtvih, jer, govorili su, ono što je Jupiter na nebu, to je Cezar bio na zemlji i prirodno je da njih dvojica budu jedan uz drugoga. Međutim, prilikom podizanja ove grandiozne građevine, neko je naopako okrenuo crtež hrama, zbog čega je on bio postavljen naglavačke, sa krovom tamo gde bi trebalo da se nalaze stepenice i stepenicama na mestu krova, što se primetilo tek kada je vrhovni sveštenik pokušao da izvede prvi obred u kojem je novo svetilište trebalo da se predstavi bogu u čiju čast je podignuto. Nije bio u mogućnosti to da učini zato što se oltar nalazio na podu hrama, visoko iznad tavanice. I nakon što su propali svi pokušaji da se kopita žrtvenog bika zalepe za oltar, životinja je jednostavno bila preteška za sve poznata lepila tog doba, uz činjenicu da je vrhovni sveštenik patio od vrtoglavice koja bi mu bila ozbiljna smetnja da ritual vodi okrenut naopako, problem je delimično rešen tako što je na tavanici podignut novi oltar. Prvo spaljivanje tragično je završeno pogibijom velikog broja sveštenika i prisutnih usled gušenja, jer su se otvori za odvođenje dima nalazili pri dnu bočnih zidova, a ne tamo gde im je zapravo i bilo mesto, ispod tavanice, tako da je unutrašnjost hrama bila smrtonosna zamka za sve koji su se u njoj nalazili. Atia je znala za to i bez zadrške je odbila svaki takav “dobronamernan” predlog, od kojih je skoro svaki potekao iz tabora Cezarovih protivnika.

Oktavijan se dosađivao u podnožju podijuma slučajući ulizičke hvalospeve i na brzinu spevane plitke pesme u čast svog ujaka. Okupljena gomila je očigledno delila njegovo mišljenje kada je uz negodovanje propraćala svaki govor senatora i bogatih Rimljana, jer je znala da su oni sav svoj ugled i položaj, a i nezanemarivi deo svog blaga stekli upravo licemerno se dodvoravajući Cezaru. Pesnici su prolazili mnogo gore, njih je zasipala kiša trulih jabuka i pokvarenih jaja kojima su okupljeni izražavali svoje mišljenje o njihovim umetničkim dometima. Uzvici odobravanja mogli su se čuti samo kada se u pauzi između dva obraćanja u masu bacao hleb i simbolični pokloni. Karta na koju su majka i on igrali bili su primarni instinkti, i ona je gotovo uvek značila siguran dobitak. Ponekad bi mu kroz telo prostrujao impuls nervoze, ne zato što će se po prvi put naći ispred desetina hiljada okupljenih ljudi, već zato što su mu se već bili ogadili nastupi rimskih velikaša u kojima su između ostalog i napadno nastojali da se stave na uslugu sledećem vladaru Rima. Na dlanovima mu je bila kutija sa testamentom koji je trebalo otpečatiti i pročitati javno, i samo je priželjkivao da se sve jednom već završi. Čak je prestalo da mu bude bitno i šta će dokument otkriti, koga će unesrećiti, koga izdići iznad ostalih. Okupiran sumornim mislima, nije ni čuo poziv sa podijuma, već ga je oštar bol u rebrima nakon Atijinog udarca laktom podsetio zbog čega se nalazi tu gde se nalazi, i da je konačno došao red na njega.

Uspeo se Oktavijan na podijum, krenuo ka njegovoj sredini i nespretno zapeo za izložene ujakove sandale, opruživši se potrbuške po podu svom svojom dužinom. Udarac je bio toliko jak da mu je izbio jedini preostali zub iz glave i potpuno iskrivio zlatnu protezu. Nakon trenutka potpune tišine, među okupljenima se prolomio gromoglasan smeh od kojeg su Marsova polja počela da odjekuju. Čak je i na senatorskoj tribini postignut konsenzus, te su se i zakleti neprijatelji zajedno smejali ovoj Oktavijanovoj nespretnosti – “I tako se postaje konzul, Scipione. Gledaj i uči ono što za svojih tri decenije senatorstva nisi shvatio. Svetinu ne možeš pridobiti beskrajnim besedama o tome šta je ispravno a šta nije, šta je moralno a šta nije. Na njih najveći utisak ostavljaju gestovi, pozitivni ili negativni sasvim je svejedno.” – obratio se najstarijem senatoru, svom dugogodišnjem saborcu u Senatu, Ciceron zadržavši na licu krajnje ozbiljan izraz – “Čak nisam siguran da li se mladom Oktavijanu ovo desilo sasvim spontano, ili je već shvatio principe na kojima Rim počiva i sam se pobrinuo da ostane upamćen.” – sumnjičavo je zavrteo glavom.

“Zapamtiću vam ovo ismevanje! A i svi vi ćete zapamtiti dan kada ste se rugali Oktavijanu od Julija!” – pridigao se i besno prosiktao Oktavijan. Glas mu je zbog iskrivljene proteze zvučao drugačije, ali se preteći ton u njemu mogao jasno razaznati. Atia je zanemela. Znala je da dalje vode samo dva puta. Jedan je bio put propasti za kuću Julijevih, a drugi put ka uzvišenom. Tih nekoliko momenata trajali su duže od celog prethodnog Oktavijanovog života i on sasvim izvesno nije bio svestan težine izgovorenih reči. Pomislio je da se i ovde može ponašati kao što je to činio kod kuće za stolom, da ponižava i preti bez posledica. Vojska je prešla u stanje pripravnosti, plemstvo se spremilo za dostojanstveni beg, a senatori već smišljali čime će zagovarati plebse koji se ka njima ustremljuju. Svi su čekali odgovor mase. A u masi je zavladao muk. Sve se smirilo i utišalo, postalo pokorno i poslušno, spremno da čuje poslednju volju Cezarovu, pa makar i izrečenu šuštavim Oktavijanovim glasom. I jedan Ciceron je na sve to zanemeo. Pribrao se i Oktavijan, po prvi je osećao da je poštovan i da na to mora odgovoriti jednakim poštovanjem, možda ne baš jednakim. Otvorio je kutiju previše skromnog izgleda da bi se u njenoj unutrašnjosti nalazilo nešto toliko važno kao što je Cezarov testament, slomio pečat i razvio grubu hartiju koja se tvrdoglavo otimala i uvijala nazad. Pomalo je ostao zbunjen jer je očekivao mnogo više od nekoliko rečenica koje su bile napisane nemarnim i jedva čitljivim rukopisom. Ujak Gaj kao da je pisao levim stopalom, pomislio je i u sebi se nasmejao zamislivši taj prizor, a zatim počeo da čita:

“Meni pisanje poslednje volje nikada nije bilo u mislima. Verovao sam da ću živeti i vladati dugo, da će mi bogovi podariti večni život pošto uvide da sam ja jedan od njih, ako ne i samo otelotvorenje Jupitera na ovom svetu. Smatrao sam da nema smrtnika dostojnog da nastavi moje delo i zbog toga se nisam trudio da potražim svog naslednika jer sam se gotovo uverio da takav ne postoji.”

Podigao je pogled sa teksta i pogledao ka majci koja mu je zbunjenog izraza na licu uzvratila pogled koji je govorio da ona zaista nije znala šta u testamentu piše. Cezar jeste bio narcisoidni egocentrik, ali da tu svoju osobinu najjače ispolji prilikom pisanja oporuke, to čak ni opozicija u Senatu nije očekivala. Njima je to išlo u prilog jer neimenovanje osobe koja bi preuzela nadležnosti pokojnog imperatora značilo je njihovo prebacibanje na Senat u kojem su poslednjih dana značajno porasle simpatije za republiku. Nastavio je sa čitanjem…

” Marko Antonije, bio si mi najveći prijatelj, ali si jednostavno nestao kada si mi bio potreban. Ti jesi najbolji general kojeg je Rim ikada imao, ali politika jednostavno nije za tebe. Ne usuđujem se da sve ostavim u rukama jednog brzopletog, arogantnog i pomalo nezrelog ženskaroša koji nije dorastao donošenju krupnih, sudbinskih odluka. Žena koja bi uspela tebe da obuzda, upravljala bi Carstvom, a to bi značilo njegovu propast. Međutim, od tebe tražim da ispuniš moju poslednju želju koju, nadam se, nikada neću imati potrebe da poželim. Nemoj se štedeti u pomoći onom kojeg ću kasnije imenovati za naslednika i ostaviti mu svoje ime. Ja ću sa nebesa budno pratiti tvoje ponašanje i u snovima te proganjati ne budeš li ovo poštovao. Na posletku, ko zna gde si ti sada i da li ćeš se ikada ponovo vratiti u Rim, tako da sam sve ovo možda i zalud pisao.”

Nakon što je pročitao ovaj deo testamenta, Oktavijanu se oteo uzdah olakšanja koji je vešto prikrio nakašljavanjem nakon kojeg je otpio nekoliko gutljaja vode. Po njegovoj proceni najozbiljniji suparnik je bio uklonjen. Odahnuo je i Ciceron jer se znalo da je između njega i Marka Antonija oduvek tinjala netrpeljivost iako su nosili ista vlastita imena, nešto što bi trebalo da simbolizuje i slične poglede na život i svet. Obično raspoložen za intelektualne rasprave u Senatu i veoma govorljiv, Ciceron je bio neobično tih uvek kada je zasedanjima prisustvovao Antonije. Ne zna se šta je bilo jače, njegov strah od generalove naprasite narav dok ga je iritirao namerno brkajući reči “carstvo” i “republika”, ili Antonijeva mržnja prema njegovom insistiranju na donošenju zakona i njihovoj primeni na sve Rimljane bez izuzetka. Gotovo da je, uronjen u misli, propustio početak dela u kojem se Cezar obraćao njemu i ostalim zagovornicima republike…

” Cicerone, lukava lisico, ti sada sigurno nešto spletkariš sa Scipionom i Klaudijem kako da ponovo uspostavite Republiku. Možda ih i neprimetno ismevaš time što im govoriš da će moja poslednja želja biti da se sve vrati na stanje kakvo je bilo pre mene i da se Pompej reinkarnira. Šteta, a mogli smo biti prijatelji i to ponajbolji, samo da nisi bio toliko tvrdoglav u insistiranju na tom prevaziđenom državnom uređenju. Znaj da sam te uprkos stalnim nesuglasicama poštovao kao rivala vrednog pažnje i borbe, pa smatraj sledeće mojim ustupkom i prema tebi…”

Na red je dolazio završnii deo, onaj koji bi trebalo da razreši sve zagonetke. Oktavijanu se srce počelo jače da udara i počeo je da pomalo gubi kontrolu nad sobom jer se ispod poslednjih par rečenica nalazila samo prazna hartija. Šta ako informacije njegove majke nisu bile pouzdane, šta ako je ujak u poslednjem momentu odlučio da je on, Oktavijan, suviše nezreo da bi bio imperator, prolazilo mu je kroz glavu. U jednom momentu je čak izgubio vazduh, skoro da se onesvestio, ali se brzo pribrao i završi sa čitanjem testamenta. Iako je odlučio da to učini stiočki i dostojanstveno, bez obzira na sadržaj poslednjih redova, i tako očuva ugled kuće Julijevih, glas mu je ipak jedva primetno zadrhtao…

“I na kraju, red i zakon nalažu da Rimu predstavim svog naslednika. Senatori, patriciji i plebsi, ostavljam vam mladog Oktavijana od Julija, sina moje drage rođake Atije, mog rođaka, da nosi ime moje, da obavlja sve dužnosti moje i da jedini raspolaže imovinom mojom. Znam, mlad je, reći ćete, što je istina, ali verujte mi, veoma brzo ćete se uveriti da je ovaj dečak sposoban da upravlja Carstvom, možda ne tako uspešno kao što sam to činio ja, ali svakako i više nego dovoljno da bi Rim nastavio da ide putem napretka. Ovo je moja poslednja želja i ona je neopoziva!”

Rim je očigledno bio zatečen voljom svog bivšeg prvog čoveka, nespreman da bude poveren na upravljanje osobi sa nedovoljno godina a pre svega iskustva u snalaženju u mutnim i prevrtljivim političkim vodama, iako je Oktavijan već nebrojeno puta dokazao da nadgovaranje bilo kog senatora ili čak čitavih grupa ovih pohlepnih predstavnika naroda nije bilo nešto u čemu bi trebalo da se obučava i od čega bi trebalo da strepi. Rasprave sa njima oduvek su mu predstavljale samo prilog uz večeru u porodičnoj kući, pomalo monotonu zabavu koja mu je u uzvesnoj meri otvarala apetiti. Samo, jedno je bilo navoditi ove u suštini lukave političare upućene u svaku vrstu spletkarenja da, kada su pod snažnim dejstvom vina, sami sebe dovode u protivrečnost, a sasvim drugo upasti u zamku upuštanja u otvoren oratorski sukob sa njima u Senatu. Oktavijan je odlično savladao ovu lekciju i nije nameravao da se ubuduće uči na sopstvenoj grešci te vrste. On uopšte nikada nije želeo da se uči na svojim, već isključivo na tuđim greškama. I uprkos blagoj tremi koju je osetio pošto je pročitao i poslednju reč iz ujakovog testamenta, prouzrokovanoj za okupljene senatore nečuvenom odgovornošću koja mu je neshvatljivo poverena, osećaj moći koji je u njemu počeo da se začinje brzo je potisnuo tu nelagodnost i učinio da mu u tom momentu bude prijatno u sosptvenoj koži.

Trenutak inauguracije Oktavijana u vladara Rima čak je i Atiju paralisao i ostavio je bez reči u prvom trenutku, bez obzira što je ona već uveliko računala sa ovakvim ishodom. Skupo je platila da bi se jedna neproverena glasina ispitala ne bi li se došlo do pouzdane informacije, sa ciljem da sve to naknadno višestruko nadoknadi. Ovo je bila i njena pobeda i zbog toga je bila prva koja je, dok su se svi okupljeni u neverici okretali jedan ka drugom i sumnjičavo odmahivali glavama, podigla sa svog mesta, uskliknula svom sinu i zapljeskala rukama ne štedeći dlanove, nagrađujući tako, međutim, više sopstvenu dovitljivost nego sinovljev trijumf. Uspelo joj je da svojom burnom reakcijom potpali rulju, ovaj najbrojniji sloj u Carstvu tradicionalno je bio najzahvalniji uvek kada se govorilo o primene veštine manipulisanja osećanjima, tako da nije mnogo vremena prošlo pre nego što se iz hiljada grla horski počelo prolamati “AVE, OKTAVIJANE”, od čega su podrhtavala Marsova polja. I dok je raspoloženje mase polako prelazilo u kolektivni delirijum, senatori su se nevoljno, ali zbog plime zadovoljstva među brojnim plebsima čemu u tom momentu nisu želeli protivrečiti, ujedinili u diskretnom aplauzu novom vladaru Rima. Pragmatično su zaključili da nije vreme za dovođenje u pitanje Cezarove poslednje volje, te da će boljih prilika za marginalizaciju mladog konzula u budućnosti svakako biti.

I dok su Oktavijan i Atija uzdignutom desnom rukom otpozdravljali oduševljenoj gomili koja je bučno uzvikivala njihova imena, u njihovoj pozadini se nezainteresovana Oktavija kojoj ovakve ceremonije nikada nisu bile drage posvetila omiljenom joj pletenju. Skoro niko nije primetio kako su se u daljini poslednji redovi okupljenih Rimljana počeli u neredu razmicati da bi propustili zahuktale dvokolice sa čijih su točkova blještala britka sečiva koja su pretila da poseku svakog ko ne bi bio dovoljno brz. Njihov zlokobni huk bio je sam po sebi dovoljan da u čoveku proizvede panični strah, ali je ostao u senci pojave koja je dvokolicama upravljala i sve vreme razjareno iz sveg glasa urlala “ZAKASNIO SAM! ZAKASNIO SAM!”. Iako je bilo mnogo toga čudnog u vezi sa njim, lik vozača se sve više razaznavao kako su se dvokolice približavale podijumu sa Cezarovim nespaljenim telom na koje su svi u magnovenju zaboravili. Odeven u pripijene crne kožne pantalone i prsluk koji su mu rađeni po meri, tela izvajanog u teretanama Kalifornije sa početka 21. veka i prekrivenog brojnim tetovažama kako to i priliči članu jednog hardcore banda, sa pirsinzima na svim zamislivim i nezamislivim mestima, našminkanog lica i očupanih obrva, sa “fender-stratocaster” električnom gitarom prebačenom preko leđa, Marko Antonije pokazivao je svima da ga boravak u budućnosti nije odučio od ratničkih veština za koje je oduvek bio prirodni talenat. I dok je nabildovanom desnom rukom bez većih napora zauzdavao dva ždrepca koja su vukla dvokolice, u levoj je pridržavao notebook računar, jedinu stvar osim gitare koju je uspeo da zgrabi pre nego što će uteći iz budućnosti.

“Prokletstvo! Antonije! Baš je sad morao da se pojavi! On uvek sve mora da pokvari!” – procedio je na ovo neprijatno iznenađenje Oktavijan, dok su mu pege na licu potamnele. “Ah, Antonije! Tako mi je nedostajali njegov sirovi mentalitet i odsustvo manira.” – strastveno je izgovorila Atia zatvorenih očiju, prisećajući se svih noći provedenih u njegovoj vili. “Eh, evo i Antonija. Sada će cirkus biti potpun.” – sebi u bradu je promrmljao Ciceron, ne verujući da se Rimu sve ovo dešava. Svako je za sebe prokomentarisao događaj, dok je Marko Antonije na sebi svojstven način bahato prikočio dvokolicom ispred podijuma, skočio sa nje i gotovo pretećim korakom se ustremio ka onima koji su se na njemu nalazili…

 

MARKO ANTONIJE – NOVI POČETAK

 

 

Nije stigao Marko Antonije ni da zažali što su ga njegova nadmenost i nekoliko vrčeva vina više, poneli da se približi onom prokletom predmetu kojem ionako nikada nije verovao. Samo on zna koliko je ubeđivao Cezara da se otarasi svog novog simbola, vrati ga tamo gde je pronađen ili čak uništi nakon što je Pompej bio sramno poražen u veličanstvenoj bitci. Međutim, prijatelj ga ipak nije poslušao, pre zbog toga što se i sam jednakosti između njih i neprijatelja Rima, nego što je imao ideju i znanje kako da objekat dalje iskoristi. Antonijevo putovanje kroz pukotinu u vremensko-prostornoj dimenziju trajalo je kraće od trenutka i bilo je poput bljeska u glavi, nakon čega se ošamućeni general našao u 2010. godini. Pao je u mrak, u neku metalnu kutiju prepunu stvari koje su odvratno zaudarale, baš u momentu da primeti kako se silueta nekog nepoznatog čudovišta sa zažarenim očima, kakvo čak ni u starim pričama nisu opisivali, uz zlokobno režanje ustremila ka kutiji do njegove. Neman je bila ogromna ali i nekako nezgrapna, što je bilo u suprotnosti sa svim predstavama koje je Antonije imao o ovim strašnim bićima. Svojim pravim, čvrstim kracima je dograbila kutiju i snažno je zavitlala u vis proždirući njen sadržaj ustima koja su joj se nalazila na leđima. Strah je potekao venama heroja Rima, po prvi put od kada se kao petogodišnjak zamalo nije ugušio zatrpan izmetom slona Hanibala iz cirkusa koji je gostovao u njegovom rodnom gradu, kada je neoprezno i sa pogrešne strane prišao životinji dok se sa vršnjacima igrao Punskih ratova i u ulozi Scipiona Afričkog predvodio napad na omražene Feničanske plaćenike. U momentu kada se zver okrenula ka njemu, proradio mu je instinkt za preživljavanjem, nadograđivan kroz brojne bitke i ratove, glačan u mnogim javnim, polutajnim i tajnim političkim sukobima. Poput leoparda je elegantno i gipko iskočio iz metalne zamke i pre nego što je monstrum stigao da je ščepa, isukao svoj mač iz korica, zamahnuo i svom žestinom raspalio po kraku. Mora da sam joj presekao neku žilu, pomislio je uzbuđeno, dok je iz oštećenja na kraku liptala neka gusta crna tečnost. Zver se povukla, a zatim brzo okrenula i dala u beg, praćena ponosnim ali i pretećim pogledom Marka Antonija koji se iz opreza povlačio unazad dok nije leđima udario u čvrst zid. Uplašeni vozač kamiona gradske čistoće izgubio je kontrolu nad viljuškom za podizanje i pražnjenje kontejnera nakon presečenog creva za ulje. Već prilično umoran zbog rada u noćnoj smeni, ispustio je neispražnjeni kontejner, okrenuo svoje vozilo i krenuo ka garaži. Bilo mu je dosta ludaka za ovu noć, pogotovo što je već prošao kroz više napada neuračunljivih manijaka i grupica fanova kalifornijske hardkor atrakcije, benda Avenged Sevenfold, koji je u matičnom Long Biču te večeri imao koncert za nezaborav. Bio je 25. jun, 3:24 pm po pacifičkom vremenu, kada je prolaz između dimenzija iščezao.

Zgrada od čijeg zida se Antonije odbio bila je neko rimsko zdanje, veće od svake građevine koje se tog trenutka mogao setiti. Iako je bilo mračno, moglo se naslutiti da je zgrada bila visoka a njena unutršnjost prostrana, kao i da bi bilo potrebno dosta vremena da se cela obiđe. Iz njene unutrašnjosti dopirali su potmuli zvuci, nalik grmljavini u daljini, ali se mogao razaznati i nečiji snažan i pomalo hrapav glas kako ovu grmljavinu prati nerazumljivim rečima. „Ovo su sigurno neki pagani koji se mole svojim nečistim božanstvima”, pomislio je, nerado se prisećajući svog poslednjeg lova na druide iz Britanije. Zamrzeo ih je jer su ga ovi, pre nego što će biti posečeni, posuli nekim prahom koji je u nekoliko narednih meseci potpuno neutralisao njegove sposobnosti kao ljubavnika, čime mu je trajno bila narušena reputaciju na ovom polju. Kad god bi u tom periodu legao sa ženom, Antonije bi se, reagujući na nadražaje, po celom telu osipao plavim i crvenim trouglastim flekama, nos bi mu se produžavao, uši postajale klempave, a stopala rasla. Vest se brzo pročula Rimom tako da mu ni visoki položaj u Carstvu nije mogao pomoći da pronađe ženu koja bi sa njim pošla u krevet. Bio je bio primoran da pređe na robinje i u tom, kako je kasnije govorio, najtragičnijem delu svog života, samo mu je činjenica da nije probirač pomogla da iz njega izađe jači. Ipak, nije mogao a da sebi ne prizna da mu grubi i snažni zvuci koji dolaze iznutra zapravo prijaju i da ga na neki način ispunjavaju energijom.

Dugo je pratio ovalni zid građevine, verujući da će ga, pre ili kasnije, dovesti do nekog od njenih ulaza. Napokon je stigao do prednje strane ogromnog stadiona za američki fudbal koji je bio specijalno preuređen za održavanje večerašnjeg koncerta. Moćna rasveta zaslepila ga je svetlošću jačine desetine hiljada baklji, skupljajući mu nenaviknute zenice i proizvodeći nepodnošljivi u bol glavi. „Da li je ovo prebivalište samog Jupitera!? Ili je možda neka provincija u kojoj nikada nisam bio? A da nije neko daleko, nepoznato carstvo?” Postavljao je samom sebi mnoštvo pitanja na koje nije imao odgovore. Primetio je poveću grupu ljudi koja se gurala ispred prolaza koji je očigledno predstavljao ulaz u građevinu. „Bolje je da pitam nekoga. Eno, tamo je grupa ljudi u nekoj neobičnoj odeći. Oni će sigurno znati gde sam dospeo.” Hitrim korakom zaputio se prema udaljenoj grupi fanova, tinejdžera koji su bili prekriveni obeležjima benda, pokušavajući da ubede dvojicu rmpalija iz obezbeđenja da ih propuste bez karata. Prelazeći preko parkinga ispred stadiona, zadivljeno je posmatrao mnoštvo raznobojnih četvorokolica sa čijih se glatkih površi odbijala svetlost. Bile su natkrivene i sa svih strana zatvorene nekim providnim, naizgled čvrstim pločama, samo, nigde nije primećivao konje koji bi ih vukli. Nešto ga je teralo da proveri jesu li izdržljive koliko su oku primamljive. To je bilo nešto čemu nije mogao da se odupre, pa je ponovo zavitlao mačem, zarivši ga kroz haubu metalik crvenog Ferarija parkiranog na rezervisanom mestu. Alarm je bolno zapištao kao da je Antonije u njega zario svoj mač. U tom trenutku se popališe sva svetla na skupom automobilu što vojskovođu natera u beg. „Ovde je sve živo! Zato nema konja!”, paničio je u sebi, na prstima se šunjajući između ostalih automobila, pazeći da nekog od njih ne dodirne i probudi. Osećao je krivicu, žalivši što je povredio onu četvorokolicu. U trenutku je čak pomislio da bi u budućnosti mogli postati i prijatelji, ali su glasna muzika, gužva na ulazu i ogroman prostor parkinga ubrzo progutali njene vapaje. I dok su očajni tinejdžeri opreznim šapatom razmenjivali psovke na račun ona dva momka sa ulaza, Marko Antonije je prošao pokraj njih, ljubopitljivo im zagledajući majice sa likovima članova benda, kožne prsluke prekrivene amblemima i mnoštvo svetlucavih ukrasa kojima su bili probili noseve, jezike, uši i ostale delove tela. „Čoveče, vidi Spajdermena!”, uzviknuo je mršavi, bledunjavi mladić sa čiroki frizurom koji je nosio naočare sa povećom dioptrijom. „Ne čoveče, promeni naočare! To je Supermen! Zar ne vidiš da nosi crveni plašt!”, ispravio ga je drugi koji je imao probušeni jezik i niz minđuša u svom levom uhu, a zatim obojica prasnuše u smeh. „Glupani, i vi ste položili razred! Pa zar ne vidite da je to Cezar!”, pridružila im se atraktivna drugarica našminkana upadljivom crnom šminkom, sa desetinama raznobojnih narukvica na obe ruke. Antonije se zapitao kako je moguće da ova nimfa zna za Cezara i kako je uopšte mogla da napravi tako drsku grešku i da ih pomeša. Pomalo se i uvredio, jer su već neko vreme kružile priče da Cezar ne bira, da podjednako uživa kako u ženskom tako i u muškom društvu, kao i da često ima probleme sa potencijom. Udar na njegov libido bio je udar na njegov život, ako ne i više od toga. U Rimu je postojao samo jedan način za spiranje ovakvih uvreda, i to krvlju onih koji bi ih izrekli. No, ovo je bio nepoznati svet i čuveni strateg je odlučio da ga prvo ispita, pa tek onda u njemu primeni proverene metode. Očekivao je da će se mnogo toga razjasniti unutar grandioznog hrama iz kojeg su dopirali zvuci koji su mu se toliko dopali da je čak nešto i zapamtio, pevušeći refrene koji su se više puta ponavljali, mada nije znao njihovo značenje. Potrčao je ka ulazu dvorane, kada je udario u nešto čvrsto i poput klade pao na leđa.

Lagano spuštajući svoju mišićavu, tetovažama prekrivenu ruku koja je podsećala na poveću kladu, Bimbo se obratio svom drugu iz detinjstva Džimbu sa kojim je držao stražu na vratima. „Hej, brate, ovo je sigurno bio najoriginalniji pokušaj da se upadne na koncert bez karte!”, promrmljao je

kroz zube koji su mu preostali u vilici posle bezbroj tuča preko kojih je gradio svoju reputaciju.

„Pazi, ortak se zaleteo i hteo da prođe, a ja ove nedelje provodio u teretani po pet sati svakog dana I uzimao one nove steroide od kojih sam postao dvostruko širi i samo tri puta gluplji!” „Da brate, pametan je kao da je odjednom uzeo mesečnu dozu steroida! Ima toliko drugih načina da čovek izvrši samoubistvo, i skoro svi su manje bolni od ovog! Niko ga nije obavestio da se pored nas dvojice još niko nije provukao”, uz odobravanje je dodao Džimbo koji je bio za nijansu manje glup od Bimba. Naravno da niko od ove dvojice nije mogao da prepozna Marka Antonija, jer je i Džimbu i Bimbu istorija bila omraženi predmet zbog kojeg nisu uspeli da završe srednju školu. Njihov najbliži, ujedno i jedini susret sa bilo kojim rimskim velikašem desio se kada su nastavnika istorije po glavi tukli knjigom sa tvrdim koricama na kojima se nalazio lik Cicerona i u kojoj su bile citirane sve mudre izreke ovog besednika. Imali su nešto zajedničko sa Antonijem koji je pod njihovim nogama krstario carstvom snova i senki, a da toga nisu bili svesni.

„Antonije, ti nisi Antonije, ti si Antonija, i smesta da si prestala da se oblačiš kao dečak i da se igraš ratova i bitaka. Odmah da si uzela da vezeš ili predeš!”, govorila je devetogodišnjem Marku Antoniju njegova majka dok je u vatru ognjišta njihove skromne kuće bacala drvene mačeve I štitove, njegove omiljene i jedine igračke, koje je sam napravio. „Majko, ali … ti si … umrla … kako!? Ja sam muško! Uvek sam bio muško! Ovo ne može biti istina …” Marko Antonije je prolazio kroz poslednje trenutke svog najgoreg košmara dok mu je grohot Bimba i Džimba odzvanjao u ušima.

Snažno se trzao i u magnovenju mahao rukama terajući ptičice koje su mu letele oko glave i cvrkutom parale uši. “Proklete ptice!” – prošlo mu je kroz još uvek mutne misli – “Atijina spavaća soba bila je puna kaveza sa pticama koje su neizdrživo kreštale! Tada nikada nisam mogao da…” – nije želeo ni da se priseća toga. Pokušao je da se pridigne ali su mu noge i dalje bile nesigurne. Pred očima su mu se još uvek naizmenično smenjivali prizori mesta koje je njegov duh posetio dok je on više od sat vremena bio u nesvesti i groteskni likovi nasmejanih rmpalija – “Hajde, čoveče, ustani. Nemoj da se ljutiš na Bimba. Samo je radio svoj posao” – pripomogao mu je Džimbo u kojem je ovaj neznanac u egzotičnoj odeći čak probudio i simpatiju – “Ja sam veliki Džimbo, Bimba si već na neki način upoznao, a ko si ti?” – upitao je Antonija koji je staklastog pogleda zurio u jednu tačku – “Ja…ko sam ja? Ne sećam se … ničega se ne sećam…osim da sam muškarac…” – sricao je nepovezano teturajući se u svim pravcima – “Ja sam Antonije, Marko Antonije…tako je … Antonije … najveći general Starog Rima!” – uzviknuo je kada mu se um dovoljno razbistrio. Dvojica izbacivača u čudu su se pogledala – “Ti si Entoni, Mark Entoni!? Onaj Mark Entoni, muž Dženifer Lopez!?” – oteo se uzvik oduševljenja Džimbu koji je potpuno zanemario ono drugo što je Antonije nekako prozborio, a i da nije, ta dodatna informacija mu ne bi mnogo značila – “Pa šta ti tražiš ovde!? Da li Dženi zna da si zbrisao na koncert Avenged Sevenfolda? Ah, kapiram… zato si se prerušio!” – raspričao se ništa manje razdragani Bimbo u čijoj se maloj obrijanoj glavi nasađenoj na široki vrat spontano rodila misao da možda ima još nade za ovaj svet sad kada su reperi počeli da prelaze u metalce – “E, ovako, ti nama po autogram, a mi tebe puštamo na koncert, dogovor?” – i pružiše mu dva flajera za koncert koji je upravo besneo u njihovoj pozadini. Još uvek grogiranog Marka Antonija zbunila je reč autogram. Da li su želeli njegove sandale, njegove narukvice ili možda plašt? Malo mu je neprijatno bilo da pokaže da ne zna o čemu se radi – “Hajde, čoveče, naškrabaj nam tu svoje ime i upadaj! Zar to nije pošteno?” – nestrpljivi su bili Džimbo i Bimbo. Da li ga to ova dvojica proveravaju zna li da piše, pomišljao je, ali drugog izbora nije imao ukoliko je želeo da vidi kakav se to ritual odvija u hramu. Na brzinu je napisao svoje puno ime na latinskom jeziku, sa sve imenima slavnih predaka do pradede pružio im listiće i šmugnuo kroz poluotvorena vrata na ulazu. Šta god da je napisao ne bi promenilo stvar, jer Bimbo i Džimbo nikada nisu dogurali do trećeg razreda srednje škole, onog u kojem se između ostalog uči i latinski jezik.

Protrčavši kroz ulazna vrata zaokupljen mislima koje su u potpunosti bile ispunjene krupnim pojavama Bimba i Džimba, Antonije se neoprezno ponadao da mu se ništa gore od onog što je pre nekoliko momenata preživeo više ne može desiti. Njegova čula bila su potpuno nepripremljena na šok koji je usledio kada je ne smanjujući brzinu uleteo u fanove koji su se tiskali u parteru ogromnog prostora u untrašnjosti univerzalne sportske arene u Long Biču, posebno preuređene za koncert, po kritikama najuticajnijih časopisa koji se bave čvrstim zvukom, najperspektivnijeg američkog HM benda. Šarolika masa padala je u delirijum sa svakom najavom sledeće pesme. Tu su se mogle videti sve generacije, presek američkog društva, i to: roditelji sa decom koji su želeli da im potomstvo stasava uz muziku sa identitetom; stariji parovi kojima su ovakva dešavanja postala uobičajeni deo subotnjeg izlaska nakon partije bridža i popodnevne čajanke na kojoj su se prisećali kako je to nekada bilo; provokativno odevene atraktivne devojke na granici punoletstva čija su se vitka tela povijala pod težinom nimalo diskretnih muških pogleda; srednjoškolci koji su baš to veče po prvi put u životu popili žestoko piće i upoznali se sa alternativnom realnošću uronjenom u dim koji je oslobađala tinjajuća marihuana; marinci iz obližnje baze za obuku specijalnih jedinica koji su se držali zajedno kao da je oko njih sve sam neprijatelj i sa gnušanjem odbijali svaku pomisao da se na bilo koji način mešaju sa okolnim civilima, gnjavežom koji su isključivo posmatrali kao kolateralnu štetu; motorciklisti kojima je drum bio dom, putovanja od jednog do drugog koncerta stil života, a prema vodi i sapunu su gajili slične emocije onima što su vampiri osećali prema sunčevoj svetlost i srebru. I od svih njih, slučaj je hteo da Cezarov prijatelj od najvećeg poverenja naleti baš na zid sačinjen od snažnih tela momaka koji su veoma podsećali upravo na njegove poznanike sa ulaza, obožavaoce kulta tela i parajućih gitarskih rifova, od čijih se širokih leđa odbio poput kamička kojeg je musavo dete nekog plebsa hitnulo ka čeonom zidu Senata. Po drugi put je u razmaku od svega nekoliko minuta završio na podu ošamućen od siline udarca, a da mu se misli u glavi nisu ni razbistrile nakon što je glavom nemilosrdno nasrnuo na Bimbovu pesnicu. To međutim nije bilo ništa u poređenju sa onim šta ga je čekalo u unutrašnjosti zdanja.

Mnoštvo moćnih reflektora postavljenih na konstrukcije visoko ispod svoda dvorane koja je pod normalnim okolnostima, kada su se tu vikendima održavale utakmice profesionalnih košarkaške i hokejaške lige, komotno primala i do dvadeset pet hiljada bučnih gledalaca sa sve navijačkim rekvizitima, kokicama, hamburgerima i osvežavajućim napicima, živahno je pulsiralo poput kakvog organskog tkiva raznobojnom svetlošću prateći brzi ritam muzike koja je grmela sa bine. Snagu i energičnost oštrih tonova i nesvakidašnjih vokala nije mogla nadjačati čak ni gomila pirotehničkih efekata koji su u neprekidnoj seriji zaglušujuće detonirali obavijajući binu plamenim stubovima. Zraci iz desetina stroboskopa parali su dim koji je nadirao sa svih strana bojeći ga u živopisne nijanse. Sva dešavanja sa bine su se posredstvom nekoliko desetina kamera do najsitnijeg detalja direktno prenosila i na monitore ogromnog centralnog semafora koji je poput Damoklovog mača zloslutno visio nad glavama već poluomamljenih i svakako smanjeno uračunljivih posetilaca koncerta, i na mnogobrojne glomazne i tehnološki skoro savršene video-bimove visoke rezolucije. Radilo se prototipima koji su se još uvek nalazili u fazi testiranja, a koje je za ovu priliku ljubazno ustupila kompanija “Uchyo-Yamatake”, svetski lider u istraživanju i primeni novih video tehnika u prenosu koncerata sa nivoom buke ne manjim od 400 decibela, sve na urgenciju japanskog premijera Išide Morihei-ja lično, jer se zidovi sobe njegovog starijeg sina nisu mogli videti od postera članova benda. Pričalo se da ovaj skromni političar, povremeni pisac haiku-poezije, strastveni vrtlar i posvećeni šintoista isprva nije hteo da udovolji hiru svog prvorođenog deteta. Nije popustio ni pred ozbiljnošću sinovljevih pretnji da će počiniti ritualno ubistvo, nego je to učinio tek pošto mu je mladi Tođo zapretio da će se prijaviti na terapiju odvikavanja od rada. Jednako kvalitetan besprekorno čist zvuk ravnomerno se prostirao i do onih najzabačenijih kutaka u unutrašnjosti Long Bič arene posredstvom nekolicine zvučnih stubova, inovacije koja je začeta u odeljenju za istraživanje i razvoj poznatog “Pure Sound Inc”, gde je iz temelja promenjeno shvatanje zvučnika kao jedne u principu šuplje kutije i nametnut gotovo revolucionarni koncept pojačanog obrnutog piezoelektričnog efekta. Udruženje belih anarhista Džordžije, što je samo eufemistički naziv za paramilitarnu organizaciju koja je svojim ekstremnim stavovima prema Afro i Hispanoamerikancima uspela da postidi čak i jedan Kju-kluks-klan i koja je vladu SAD proglasila za svog doživotnog zakletog neprijatelja, lansiralo je u svom lokalnom glasilu pod nazivom “Od bele nemoći do bele premoći” tvdrnju da savezna vlada vodi masovni specijalni rat protiv belog stanovništva i da se tu ustvari radi o projektu koje je finansiralo savezno ministarstvo odbrane SAD sa ciljem da se u svest belog čoveka usadi blagonakloni i pomirljiv stav prema državnim instituacijama i potezima koje one vuku. To bi se, prema ovoj optužbi, činilo posredstvom hipnotičkih impulsa utisnutih u signale čije se noseće frekvencije poklapaju sa rezonantnom frekvencijom mozga, čime bi bile potpuno potisnute sve druge misli. Ove optužbe imale su širok odjek, te su uz dosta muke zataškane uz neubedljivo obrazloženje da za njih ne postoje ni dokazi niti realni osnov. Međutim, bez obzira na sve ovo, koncert Avenged Sevenfolda sigurno nije bio pravi izbor gde bi se isprobalo dejstvo ovog navodnog novog oružja, jer bi se prosečni fan benda jedva mogao prisetiti i imena aktuelnog predsednika SAD, dok o polugama vlasti u državi niti je znao, niti je imao potrebu da razmišlja.

Sa već bogatim iskustvom dolaženja svesti nakon iznenadnih udara o tvrde površi, Antonije se ovog puta brže pridigao i osetio olakšanje jer su ga noge primetno bolje slušale nego što je to bilo u epizodi sa ulaza. Međutim, čulni nadražaji prouzrokovani naglim susretom sa tehnološkim čudesima modernog doba u kojem se zbog sopstvene nepromišljenosti našao daleko su premašilvali gornje pragove izdržljivosti postavljene u, u poređenju sa ovim koncertom, relativno pitomom ambijentu Starog Rima. Bio je on učesnik mnogih nemilosrdnih sukoba u toku kojih su krici ranjenih i umirućih vojnika, te njiska konja u samrtnom ropcu do bola naprezali bubne opne, prizori do neprepoznatljivosti iskasapljenih ljudi izazivali mučninu i povraćanje čak i kod veterana iz mnogih vojnih pohoda, a smrad nagorelih i poluraspadnutih tela dovodio do vrtoglavice, ponekad i do gubitka pamćenja. Nekako spontano se dešavalo da je sa svakom narednom bitkom sav taj užas sve manje dopiralo do njega, postajao je deo njegovog posla, svakodnevna rutina čak, tako da je na posletku bio sasvim oguglao. Njegovo raspoloženje pre nego što će legije pod njegovom komandom pregaziti neprijatelja variralo je od ravnodušnosti do egzaltacije, u zavisnosti od reputacije protivnika. Ali se sada suočavao sa nečim potpuno nepoznatim, nečim što se nije baš moglo nazvati neprijateljem, ali izvesno nije moglo biti ni prijatelj, zbog čega desnu šaku iz opreza nije skidao sa drške svog mača. Upravo ta neodređenost uskovitlala je u njemu davno zaboravljeni osećaj straha, koji ga je prožimao zajedno sa sa divljenjem i radoznalošću svojstvenom detetu koje je tek počelo da spoznaje svet oko sebe. Sviđalo mu se ovo novootkriveno carstvo, sada je već bio ubeđen da drugog objašnjenja ne može biti, ali mu je istovremeno smetalo to što ga niko nije prepoznavao po liku, niti obraćao pažnju na njega, osim one dvojice i to tek nakon što m je rekao svoje ime. U Rimu su postojali oni koji su bili uz Cezara i njega i oni koji su bili protiv, tako da je njegov mozak bio navikao da radi samo sa te dve konstante, dok o promenljivama nije bilo reči. Bilo je to zbunjujuće stanje u kojem se njegova svest zatekla i nije imao nikakvu ideju šta dalje činiti, možda i po prvi put nakon što je nestašni i pun života dečak Marko Antonije do perfekcije isplanirao osvetu prema svom vršnjaku Septimusu Brutaliju, sinu bahatog potkivača i lokalnom siledžiji koji je bio za glavu viši i nekih dvadesetak kilograma teži od njega. Kada mu je dozlogrdilo da stalno dobija ćuške zato što je u jabuci koju je svakodnevno u pola dana donosio Brutaliju bio crv, da glavom razbija orahe koje mu je davao uvek kada bi ovaj procenio da su njihove ljuske bile pretvrde, da laže u njegovo ime i preuzima krivicu za nešto što nije učinio, nakon čega je redovno višestruko dobijao batine, od Brutalija za nagradu, od prodavca sa obližnjeg foruma zbog krađe koju nije počinio, od oca kojem je to bio jedini način da ga vrati na pravi put, rešio je da jednom i za sva vremena privede kraju ovo zlostavljanje. Znajući za naviku svog mučitelja da svakog jutra gotovo u isto vreme sa uživanjem odlazi u nužnik, pred zoru se uvukao tamo i koprivom dobro natrljao površ oko rupe. Sakrio se iza obližnjeg žbuna i strpljivo sačekao da njegov arhineprijatelj zatvori vrata za sobom, a zatim se prišunjao i iz vreće oprezno istresao nekoliko osinjaka ispred njih. Bolni urlik koji je prelazio u vapaj bio je dug i intenzivan, a divlje ose nisu imale ni malo obzira kada je Brutalije izletevši napolje nagazio njihova teškom mukom sagrađena legla. Potkivačev sin mahnito je trčao u krug pokušavajući da utekne pobesnelom roju, ali je bio previše laka meta. Trenutak je bio idealan za drugi deo plana. Iskočivši iza žbuna, Antonije se zvonko nasmejao i narugao posramljenom protivniku, što ovom nikako nije prijalo, te je bez obzira na bol koji je trpeo pojurio za svojom uobičajenom žrtvom naslućujući da je ovo što mu se desilo upravo Antonijevo maslo. Na takvu reakciju Antonije je i računao, a znao je da ako nije bio jači, a ono je uvek bio brži od Brutalija. Ova računica umalo ga je koštala teških batina jer su bol i bes učinili da Brutalije trči dvaput brže i gotovo ga sustigne u uskoj uličici u koju je Marko utrčao da bi se teror nad njegovim progoniteljem nastavio. Obuzet samo jednim ciljem, da stigne tog žgoljavca i nahrani ga koprivama, nasilnik nije primetio da je Marko neprimetno preskočio popreko uličice razapet konopac koji je bio skriven u senci jutarnjeg sunca. Sledeće čega se posle prisetio je da se svom težinom pružio se po kamenoj stazi, kom prilikom je ostao bez svih prednjih zuba i sa zgnječenim nosom, dok je sa daske iznad na njega pala velika kanta sa smolom za koju je konopac bio privezan. Panika i strah su zamenili razjarenost, što je bilo sasvim dovoljno da Brutije nakon što se pridigao upadne i u korito sa guščijim perjem. Ovo nije bilo deo plana, već nagrada Marku Antoniju za maštovitost i trud koji je uložio da bi odbranio svoje dostojanstvo. Od tog događaja Brutalije je svakog dana kroz jedva odškrinuti prozor krišom pažljivo osluškivao zvuke sa ulice, hvatajući periode kada među njima nije bilo Antonijevog veselog zvižduka da bi izašao iz kuće, jer nije želeo da rizikuje ponovni susret sa njim. A Antonije je postao svestan da je predodređen za velika dela.

Dok su poslednje scene ovog događaja iz detinjstva koji je promenio i tok njegovog života i način njegovog razmišljanja bledele, Antonije se teškom mukom probijao ka bini da bi napokon stigao do rastojanja sa kojeg je mogao dobro da osmotri petoricu članova benda sa sve brojnim tetovažama koje su im prekrivale svaki otkriveni deo tela. Sećao se da su mnogi neprijatelji Rima pre odlaska u bitku redovno stavljali boju na svoja lica, crtali jednostavne simbole po svojim telima i ispijali neke napitke oštrog mirisa i gorkog ukusa koje su spravljali njihovi sveštenici, sve u zabludu da će ih ovaj ritual odbraniti od dodira hladnog sečiva i dati im nadljudsku snagu, a kada su uviđali da magija ne deluje, obično je to bilo prekasno. On generalno nije verovao ljudima koji nose crteže po sebi, i pred sobom je to uvek pravdao jednim ali ubedljivim razlogom, mrljom sa početka svoje vojničke karijere koja je tek kasnije, kada je postao uticajan i bogat, bila izbrisana iz carskog arhiva da ne bi narušavala mit o briljantnosti njegovog vojničkog uma. Tada je kao najmlađi ali i isto tako i najambiciozniji centurion u rimskoj vojsci bio određen za komandanta pratnje delegacije Senata, čoveka zaduženog za njihovu bezbednost, koja se zaputila u Memfis na trgovačke pregovore sa nekim po redu Božanskim Ptolomejem, faraonom Gornjeg i Donjeg Egipta, sinom Nila i Sahare, zemaljskim obličjem boga Ra, prvosveštenikom trske i pčele… Nekoliko meseci pre nego što će zaploviti preko Sredozemnog mora, pregovarači su muku mučili da upamte sve ove nazive i titule, jer se znalo da vladar Egipta insistira da ga uvek oslovljavaju navodeći u pravilnom redosledu svaku od njih i da odbija da progovori ako se načini i najmanja greška.

Bila je to Ptolomejeva uobičajena pregovaračka strategija iznurivanja da bi postigao svoj cilj. Pošto se ovoga puta radilo o ugovaranju cene žita i pošto se time direktno kupovao mir u Rimu, delegirani senatori danonoćno su u Senatu ovo učili i međusobno se preslišavali pošto je na posletku i njihovo bogatstvo posredno zavisilo od ishoda pregovora. Marku Antoniju sve to nije trebalo. Njegova jedina briga bila je da se svaki član ove delegacije ceo vrati u Rim, sa svim svojim telesnim delovima, i to u suštini nije bila zahtevna dužnost pošto se niko ne bi usudio da na sličan način izaziva gnev Republike. On se sa svojim legionarima mahom dosađivao dok su trajala napeta nadmudrivanja u kojima su obe strane ostajale čvrsto ukopane na svojim polaznim pozicijama, pri čemu je više od polovine vremena uvek proticalo u pravilnom izgovaranju svih Ptolomejevih titula. Vreme su prekraćivali nalivajući se kvalitetnim egipatskim vinima i igrajući društvenu igru pod nazivom “Centurion uvek dobija”. Primetio je tada Antonije da su svi, muškarci, žene i deca, bez izuzetka bili namazani po licu jarkim bojama, i to uglavnom oko očiju i duž usana, dok su robinje i robovi zaduženi za telesna zadovoljstva to bili i drugde, uz diskretne crteže na onim intimnijim delovima tela. Nakon mesec dana boravka u egipatskoj prestonici, od velike količine popijenog vina počelo mu se pričinjavati da čak i sve kamile imaju obojene njuške, iako je to međutim bio slučaj samo sa ličnim Ptolomejevim životinjama. I onda su Egipćani učinili nešto što je potpuno diskreditovalo delegaciju Republike, a što je kasnije bilo navedeno kao bezbednosni propust i stavljeno na teret Marku Antoniju. Nakon što su se senatori povukli u svoje odaje iscrpljeni nakon višednevnih neprekidnih nadglasavanja sa domaćinima, polupijane rimske vojnike na straži ispred vrata odaja počele su da mame poput gazela vitke, crnopute oskudno odevene lepotice, sve kao jedna, sa crtežima glave pitona sa razjapljenim čeljustima preko celih leđa, boga Ozirisa na levom ramenu i žitnog klasa iznad desne obrve. Jasne oznake elitne Ptolomejeve jedinice za subverzivna dejstva. Iza njih su se sasvim slučajno pojavile njihove egipatske kolege koje su se velikodušno ponudile da odmene legionare na dužnosti tako što će staviti njihove oklope, pa u mraku niko neće primetiti razliku, što se vojnicima učinilo kao idealna prilika za razbijanje monotone svakodnevice kroz koju su u poslednje vreme prolazili. Više nije bilo prepreka da se vešti špijuni nečujno uvuku unutra, što je bilo nepotrebno jer su senatori hrkali toliko glasno da bi se i slon mogao neopaženo ušunjati u odaju, i isprskali svu njihovu odeću kravljom mokraćom.

Za to vreme, Marko Antonije je na granici nesvesnog stanja u svojoj sobi grlio statuu sfinge i nešto joj prisno šaputao, pošto mu je Klepsidra, prva zavodnica među jednakima, ona koju je Antonije zapamtio po čvrstom i zgodnom telu prekrivenom hijeroglifima, u vino usula prah za izvrtanje realnosti. Inače, posipanje kravljom mokraćom se u trgovačkim krugovima smatralo najvećom sramotom i običaj, poštovali su ga čak i Rimljani, je bio da oni koji se na pregovorima pojave šireći oko sebe pripadajuće mirise moraju prihvatiti uslove koje nameće druga strana. Jasno je to bilo i senatorima koji su narednog dana postiđeni stavljali pečat senata i svoje potpise na ugovor koji je po svom sadržaju bio možda i gori od prethodnog, ali su svakako unapred znali kome će pripisati ovaj fijasko. U Senatu je bio jak glas koji je pozivao na Antonijevu smrt i tako bi se izvesno i dogodilo da se u celu priču nije umešao Cezar. Od tog dana, Marko Antonije je postao nerazdvojni pratilac svog spasitelja.

Ali crteži na ovim sveštenicima koje je upravo posmatrao kako se na jedan najblaže rečeno neobičan i žustar način raspravljaju sa svojim bogovima i obraćaju sledbenicima koji su im uzvraćali istim rečima, bili su raznovrsni i sa mnoštvom detalja. Takve slike nikada pre nije video ni kod jednog plemena ili naroda iako se njegov krvavi put protezao širom Rimu poznatog sveta. Podijum je imao nešto što je podsećalo na oltar, međutim, na njemu su se nalazile valjkaste posude preko kojih je bila prevučena neka tanka koža i okrugli metalni štitovi u koje je jedan od sveštenika besomučno udarao. Rev nije bio samo bubnjar Avenged Sevenfold-a, bio je takođe i glavni tekstopisac i kompozitor, idejna snaga benda. Nigde nije bilo životinja za obrede prinošenja žrtve što je u Antoniju pokrenulo sumnju da se ovde radi o nekoj novoj, nepoznatoj sekti. Ali je tu misao odbacio, jer su sve sekte bile tajne i sa mnogo manje pristalica nego što je bilo ljudi oko njega. Osim toga, pošto ih je Rim zabranjivao i stavio van zakona, njihova okupljanja mogla su biti samo tajna, a ovo je bilo i više nego otvoreno i javno..