http://afirmator.org/leila-samarrai-dusevna-hrana/

Tog snežnog popodneva, gosti su, kao sleđene seni, nadirali kroz masivna čamova vrata otmenog restorana. Nosili su vunene kape, prekrivene kupama od snega. Kako su skinuli kape, tako su se kupe topile. Ledene kapi kvasile su kapute i prskale pod. Gosti su trljali dlanove ne bi li se ugrejali, smireni i ušuškani, pod svetlošću staklenih lampiona. Razgibavali su promrzla tela, prozeblim prstima otresali sneg sa kaputa, gunđajući sebi u bradu:

„Prokleto vreme!“
„Dugo ne bi ovakvog kijameta!“, uzvikivali su mračnog izraza lica kao da recituju poemu sa melanholičnim krajem.
Sve se osećalo na viski.
Gosti posedaše nasuprot proćelavog čovečuljka koji se razbaškario za stolom, odmarajući se kao sultan u nosiljci. Pažljivom oku nije moglo da promakne da je bio isuviše umoran da bi mogao da zaspi i opusti se.
Boris K. beše, pre dvadeset i kusur godina, ambiciozan i revnostan čovek bez početnog kapitala. Jednog dana setio se kako bi mogao da zaradi novac: zaposliće se kao proizvođač ideja. Ali, od ovog posla ne vide ni cvonjka.
Svejedno, proglasiše ga patentologom, stručnjakom za ideje koje je prodavao u bescenje — ponekad i za najobičniji đevrek.
Oni mu ipak omogućiše povremene poslove poput posla kafe kuvara u poludržavnim firmama, što je bio Borisov ideal. Tako se, između ostalog, prihvatio i gomile drugih zanimanja: od taksiste, preko teoretičara socijalističkih ideja Mao Ce Tunga, do poslanika, glavne arterije u telu fenomenopubličke Skupštine. Kršeći izazove snagom dvehiljadugodišnjih vojnih strategija, pun optimizma, oran i spreman da se kao budista ponovo rodi u formalinu, Boris K. je tačno znao šta želi.
Ali, pored toga, Boris K. je krio i jednu veliku tajnu.
Samo je on znao kako pravilno da se smrša, a da se pri tom ne oseća glad. Uredno je deponovao patent u Zavodu za intelektualnu svojinu. Jedan od tih patenata upravo je primenjivao u pomenutom kafiću. Gosti opuštenih stomaka radoznalo su ga posmatrali želeći da odgonetnu tajnu njegove vitke linije.
„Ima bar deset godina kako ga nisam video da nešto žvaće!“, šaputali bi, dok bi prolazio restoranom ka unapred rezervisanom stolu.
Tajna nikako da bude odgonetnuta. Mnogi bi odustajali, tvrdoglavo odričući:
„Jadnik je naprosto poludeo“, gledali su besno jedni u druge.
Boris K. je podgrevao radoznalost gostiju otmenog restorana za intelektualce, samim svojim prisustvom. Rešio je, iz nepoznatih razloga, da otkrije tajnu baš tog snežnog popodneva.
„Kao i obično“, zapovedio je odsečnim glasom, a potom je ispustio jedno „Ah!“, proturivši ruku kroz prazne džepove. Uzdahnuo je, a zajedno sa njim i svi prisutni, još radoznaliji, gladni svete tajne koju je ovaj čudak krio ispod čela.
„Od čega li živi? Da li jede?“, ispitivali su kuvara Japanca, bliskog prijatelja Borisa K.
„Oh, nema on da plati. Ali, uvek se dobro najede“.
„Kako to?“ Kuvar bi odbijao da daje dodatna objašnjenja.
„Da li je u pitanju čudo nauke? Fenomen?“ Svet je bio na pragu novog otkrića. „Čovek koji ne jede dvadeset godina, ako ne i manje, ako ne i više, a ne slabi i još priručnike o zdravoj ishrani piše! Da dodamo još i da je načitan, a znamo da je teško čitati praznog stomaka“, govorili su. I to je bila istina.
Kako je Boris K. seo i naručio jelo, tako su upali novinari. Kamere su zazujale, a blicevi sevnuli. Gomila sveta nagrnula je u restoran da odgonetne Tajnu vitke linije.
„Živeti, pisati recenzije, a pri tom ne ždrati! Da nije možda ovo nagoveštaj apokalipse?“, govorili su vernici.
„Trik, nema sumnje“, govorili su skeptici.
Ali, svi su želeli da vide jedno. Čudo! Kuvar dostojanstvenog izraza lica s pregačom oko stomaka, donese ajncer u levoj ruci. Dok je Boris K. govorio, kuvar je u blokče revnosno zapisivao:
„Znači… kao i obično. Predjelo: Gde si Puškine? U sosu sa Harmsom. Za glavno jelo: Pohovani Kaligula sa prelivom Nekronomikona i to ona najkrvavija priča. Možda nešto za popiti?“
„Sva vina iz Starog zaveta.“
Vernici uzdahnuše i prekrstiše se.
„Nećete Novi? Ima i tamo finih… Nešto sa menija apostola? Imali su fino posluženje…“
„Ne. Radije bih glodao Sartrov Zid. Kažu da u cigli ima proteina na izvol’te“. Skeptici aplaudiraše. Egzistencijalisti se guraše u prvi red, dok Kamijevci smatraše da je sve to apsolutno besmisleno i napustiše prostoriju.
„Šta ti je duševna hrana…“, uzviknuo je neko, a ostali uputiše krike odobravanja. Potom svi krenuše da naručuju raskošna jela sa trpeze, sledeći primer Borisa K.
Ispostavilo se da se Boris K, pre dvadeset godina, podvrgao jednom magijskom ritualu u hramu Šaolin, posle kojeg je dobio fatvu da umesto hrane jede samo visokomoralna intelektualna dela.
Otkrivši ovu veliku tajnu, građani Fenomenopublike postaše najtvitkija nacija na svetu. Apetit je prešao sa stomaka na mozak: ako se čita loša literatura, svima mora da pripadne muka. Tako je nacija morala, ne samo da jede ono što čita, već da jede isključivo dobru literaturu.
Tako su dela uglednih književnika sa šeširima i širokim osmesima, koji su se često pojavljivali na televiziji, završila na deponiji. Knjižare su zamandalile vrata kada su građani Republike navalili, tražeći ukusne korice gospodina Mana u izdanju „Riders Dajdžesta“.
Tako je odjednom, u knjizi Borisa K, pronađen lek za osteoporozu koji samo tvrd povez Tragedije genija može da izleči. Bilo je tu još začina, a jedan od njih sadržao je lek za rak. Srčani bolesnici konzumirali su isključivo poeziju, jer im je proza u sosu bila strogo zabranjena. Začin a la Pirandelo i piletina a la Dvorska i druga posla postala su već pomodarska jela od kojih se pomalo moglo i ugojiti.
Tada su knjige, jednim potezom svemoguće ruke, zbrisane sa lica Zemlje.