Inspiraciju za ovaj roman sam dobila, nažalost, ličnim iskustvom sa osobama koje predstavljaju nešto… ovako (videti sliku)

Poštovani mister Clunes,

Na kraju sam traganja. Ili na početku. Ko to zna? Ovo je prvi zapis moje tajne istorije. U njoj se nalaze izgubljene stvari. Možda neću uspeti da, u rasulu uma, pepela – oslepela i nakazna naslikam avetinjsku kuću, a da vi pljesnete rukama i u basu zagrmite: ah, sjajno, ah, vrcavo, sou mač parabolično! Da…

Koliko alegorično,  snoliko i gadno.

–  A realizam? Sve avetinjske kuće liče jedna na drugu… tako bi mogla da započneš zapis. Šta bi falilo? – rekli bi mi čitaoci. Možda i moji literarni junaci koji su mi oduvek davali instrukcije kako da o njima pišem. Znate, gospodine Clunes, i oni imaju pravo na svoje mišljenje. (autor osluškuje)

Da, to je taj glas. Avetinjski ličan. Mislila sam da ste to Vi, da čitam odgovor na pismo poslato vam ovog popodneva, ali.. (autorka uzdiše) To sam samo ja. Trgla sam se iz sna, sve vreme sam knjavala. (obično ne koristim glupi arg, ali neka, ne smeta. A ako smeta, vi recite, blaženi bili…) Zašto mi se nestvarno čini stvarnijim?

Moram da zapišem ovu misao, blistava je.

Samo tren, mr Clunes, samo tren. Sve ću reći. Na vreme. Ništa ne brinite. Neću vas izneveriti. Ta, zar mislite da pišem nekakvu bednu autobiografiju u klasičnom narativu? Dopustite mi da se nasmejem, mr Clunes. Ne vama, o ne vama, nikako.

To je… taj glas. U mojoj glavi, nikako stvaran glas, štoi je šteta. Makar bih se sa nekim sita ispričala, ovako sam sama,  pod budnim okom noćnog terora. Vi znate ko je Rabisu? Dobro je. Ponekad je utešno znati da nisi jedini… Ili ne?

Nekad bih volela da je Rabisu samo moj. To bi laskalo…

“Rabbi Isa… Rabi..sss….” Baš tako govori. Tako voli da me prestravljuje pred san.  Oko 22h, otprilike. Ranoranilac je.

I onda me izudara, dobro me izudara da zaspim.

Kunem se da je ovo istina. Ne pišem bestseler pa da pokušavam da pridobijem čitaoce jeftinim trikovima. Ne bih se usudila da izreknem laž. Ipak pišem umetničko delo, mr Clunes.

Dobro. Priznajem. To je slika laži u prečistom sjaju istine. No, ima tu i malo istine. Tu i tamo prozborim s nekim. Kao na primer s ličnim savetnikom i probačem hrane za mačke gospodinom Hakimom, a on mi na tečnom sirijačkom kaže:

“Nema krošea. To je magija. To nisu pesnice, već Džebrailova anđeoska krila.”

Ali ja znam da to nije tako. Svako govori iz svoje perspektive, mr Clunes. I vi biste, iz plamene hijerarhije anđela izabrali najmoćnijeg, najkrilatijeg, najjačeg i najpoverljivijeg za zaštitu, kakvog Gabrijela. Tvrdim vam. SVE OVO je Rabisuovo vampirsko delovanje”

Znate, mr Clunes,. svesna sam da ne postoji nikakav Hakim Sirijac i da možebitno sanjam i Vas i da me je neko u snu skoro pretukao i da, opet jako verovatno, bežim od ološ – jave kakogod umem i znam, na taj način prodrevši u ultimativni smisao eskapizma.

Ne, ja nisam ta, ona mala žena koja je započela veliki rat, ona Harriet, nisam to ja, mr Clunes. Nisam ja taj tip. Ja se samo suočavam kroz eskapizam. Potirem. Dolazim do suštine.

Rabisu često govori: “Postoji drugi svet. Načinjen je od senki.”

Rabisu priča isklišeizirano. A ja? Ne, ne mogu razumeti sadašnjost, a da ne govorim o prošlosti.

A tako bi bilo divno tuliti o sadašnjosti. U klasičnom narativu. Novinarskim stilom. Bila bi to beskrajna tugovanka u noveli, sačinjena od vanredno jasnih i lepih oblika.

Istovarivala bih, ispovraćivala. Kako ko shvati užase (mog) postojanja. Ovako bi išlo: sedim u tuđem toaletu, buljim u četku za ribanje toaleta koju bih opisala, onako po američki, u sitna crevca, ja, Amerikanka u literaturi, veća Amerikanka i od Hilari Klinton…

Da ne pominjem gorki dim upaljene cigarete. Kakve on samo za pisca mogućnosti pruža! To bih gorko opisala, sekla bih u tananost, udrila bih opisom u goloruka prsa kakvog detalja na podu, plafonu, izvan, unutra, u ono što jesam, u ono što nisam, pre u stvarnosti nego u sećanju, uglavnom obrnuto.

Kad bih samo pušila! Kad bih samo mogla da nađem  reči koje su od mene pobegle, blebetala bih o mračnoj pećini sadašnjeg i strasti prošlog i nečeg trećeg (a to ne bih imenovala, misterioznosti radi), no, opakog, što uvek se u smrti okonča, sačekavši smrt sa svim raspalim stvarima da se u grob stameni ujedine.

Opako biće, Rabisu, poprima raznorazne oblike, on traje do gorkog kraja, do prašine, tokom života do buđenja, ali samo kod nekih, tvrdi Rabisu i dodaje: “Ti si odabrana.” Dodaje da je polaskan mojim izrazom lica nakon buđenja, “Tako divno obrubljenog strahom, lice luzerke u kojoj se nastanilo celokupno iskustvo ljudske samoće. Autorko, ti si arhetip!”, oduševljeno će demon. “Fascinira me tvoj opak i lucidan nagon za nastavljanjem beskorisnog života…” drži me za meso i kosti kadgod poletim da se bacim kroz prozor  nakon buđenja. “P0lako… Ne tako beskorisnog. Pred tobom je zadatak koji moraš ispuniti ma koliko ga mrzela. Moraš rečima, onako hilarično, da ukleseš u stub srama (javiću ti u snu tačnu lokaciju gde ćeš da staviš spis kad ga dovršiš) o čudovištima kakva ni sam eonima nisam video. Monstrumima većim od mene samog. Prokaži ih i uništi. Postoji samo jedan Rabisu!”, mrgodno će on. Tako on prkosi mojoj zlobi – “Ti si zlobna, ponosna I opasna. Tvoja zloba puca visoko.. Kad sam video kakvi te demoni na javi obilaze, shvatio sam da nikako ne možeš biti obična i da si i ti.. neka vrsta Rabisuovke, na svoj način razume se”.

“Čista duša pade mi u krilo. Nešto kao anti – Rabisu, no still opaka.. Uživa u senkama. Ni za šta na svetu te ne bih propustio. Vidim, nisu ni oni. Ti ćeš mi pomagati da lociram nove demone, ako ih ima još…”  Čini sve Rabisu ne bi li mi se približio, začikavajući me da sam jutrima anti – demonka, a negde pred ponoć okorelo zlo ili.. obrnuto. Naši razgovori se odigravaju tokom REM faze. Ako pripovest tvoja ostavi mesta, ako tvoj duh na tren, smiren umukne pred nastupom strasti da se sve potanko iskaže, ispripovedaj, ne sa manjim ushitom, u kurzivu naše tajne noćne susrete. kao pravi Pehovin svedok!”, Rabisu je u telu demona čezn uo za šalom. Često je tvrdio da redovno sedi pored mene, nevidljiv, mada mu ne bi palo tepko da sebe pohrani u dubine moje duše i tu se nastani. “I tako mi redovno, znala ti to ili ne, živimo i najavi, zajedno gledamo Penny Dreadful”..

Rabisu me je prestravljivao do mere gubljenja razuma. No, uvek je znao kad da se zaustavi. Očito je želeo da me upravlja mojim odlukama u svoju korist jer mu je do napisane knjige jako stalo. S druge strane, kakav bi on demon bio da me ne muči bez preke potrebe. tek žalosno priviđenje. Možda i plod mašte namučenog uma. Rabisu je stvaran!

“A onda neće ostati ništa do hrabrosti da se bude svoj I izgradi istina i unutrašnja tajna. Tako ćeš i pisati. Smrt bez žurbe. Čežnja da rastočiš mrak, da u naručje vekova rečima ukleseš zločinstva što su ti načinili. Da od njih sačinjih odsanjane nule. Nema većeg monstruma od Rabisua i ako to učiniš mojim konkurentima, ja ću te pustiti da spavaš mirno, kao zaklano čedo… ” Sve dok ne prokažeš te male demonske gnjide, malaksaćeš od straha, opkoljavaću ti bol, iznova ćeš proživljavati vriskove iz tame, vrištaćeš i urlaćeš nalik na zapaljenu vatru bićeš. Komšije probudićeš!” – grohotom se smejao Rabisu i sam pomalo zbunjen smehom usled pretnji koje navode prokletnike da se ne nadaju ničemu boljem do bezbolne smrti, načini pomalo tužan izraz lica, umoran od mnogobrojnih izrečenih drevnih pretnji. Više nego bilo čega, Rabisu se bojao klišea, ali mu je retko umeo umaći. No, bio je strašan, nadvijen nad samoćom i bolom. “Dok to ne učiniš i spis ne sačiniš, uskakaću ti u san”, zapreti glasom promukle vrane.

“Imam li izlaza?”, upitala sam ga jednom, dok sam se ogledala u njegovim crnim očima, tokom jedne more, hodajući među ruševinama  starogrčkog polisa, grozomornog izgleda, po Rabisuovom odabiru, ljubeći čeljusti reke Nestos.

Muzika

Eskapizam

Radost

Tuga

Sve.

I ničeg ljudskog nema pod suncem.