Након читања Авантура Бориса К. мој први утисак је био – појавио се роман у складу са својим временом, у мору нових цењених дела, потпуно анахроних, која опонашају најчешће романтичарске форме и израз. Роман који је пронашао нешто ново на потпуно природан начин, без усиљеног и механицистичког експериментисања, у доба када „нико више не верује у девичанске књижевности“, једноставно је истекао из духа 21. века.

Поред алузије на Кафку у самом наслову, Авантуре Бориса К. могу подсетити и на Е. Т.А. Хофмана, немачког романтичара који је својим делом макар два века испред свог времена, елементима фантастике и бизарности, или на Густава Мајнрика посебном врстом страве.

У ширем тематском контексту роман је смештен на подручје где је kњижевност најраније престала да буде аркадијска услед начичканости историјом и такође најраније и у највећем опсегу почела да се бави односом појединца и друштва – у средњу Европу.

Предмет романа је Србија у доба транзиције, без помињања ових одредница, али може схватити много шире. Изразито сатирично дело, уз избегавање замке у којој се нашла сатира данас – институционализована, разводњена, превише присутна, а цинично и осионо је користе и они против којих по својој дефиницији треба да буде усмерена, јер њима ништа не може, а ствара илузију демократије.

Борис К. је приказан најсличније лику из игрице – без истанчаније карактеризације одлази у различите „мисије“. Својом безличношћу, час претераним и опијеним, час млаким залагањем и бизраношћу мисија описује све нас данас – принуђене да се прилагођавамо најразличитијим улогама у сврху остваривања егзистенције, извесно губећи оријентацију и прихватајући и бескорисне улоге из навике, губимо своје есенцијално.

-Čuli smo krik!
– Ali niste čuli šapat.