Sudnica je podsećala na crkvu. Bakropis, kao u pećini, oslikavao je zidove. Tavanica je, bogzna zašto, bila načičkana bokalima, a pod sudnice je bio presvučen mozaikom sačinjenim od lavirinta nesagledivih znakova. Bio je to, kako će Sudija ponosno reći, Novi Kafkijanski zakonik, model 2100 po kome će se izrecivati i pravda i krivda. „Simbole sam svojeručno urezivao hititskim mačem“, reče sudija Kafla odeven u kostim anatolijskog ratnika. Nosio je šlem ispod koga su izvirivale dve veštačke pletenice. „ Gđa Zapisničar mi je pomogla oko.. kako se kaže na engleskom…“

„Der Perücke heil“, dobaci Pripravnica šetajući se po Sali, noseći hiruršku masku. Išla je od porotnika do porotnika, postavljajući isto pitanje: „Jesam li lepa?“, škljocajući makazama.

„Kuchisake – onna, nemoj sad!“, začu se glatki ženski glas, obojen u mračne tonove, odišući ekskluzivnošću. Kao stvoren za oponašanje kiselog humora i kvirki karaktera., „Tek što sam došla od frizera. Ovde vlada haos. Stari porotnici su otišli, a ja, drugookrivljena, miss Nee, moram da sedim ovde, obučena u merino. Teraju me da se predstavljam kao boginja ovaca Duturi, zaštitnica stada u Sumera, dok Narandžuša ne završi sa svedočenjem, nakon čega će biti osuđena prema kafkijanskom zakoniku. Dadoše mi da čuvam i ovu dugodlaku angorsku kozu.“

„Zašto to meni govoriš? Pa ja sam te smestila ovde da sediš..“, zbuni se Kučisake – Pripravnica.

„Uh, jel tebi nešto čudno? Meni se sasvim dopadao moj prethodni autfit.“

„Čudno mi je.. , preznojavala se miss Nee… „Imam neke vizije.. imam…“

Kuchisake pada na pod. Koza crkava. Kafka shvata kako se obukao i od stida pobeže u ćoše sudnice uz urlik: „Ne, oče, ne!“

I podigoše se ostalih 12, što porotnika, što osuđeni, što okrivljeni (jedino je Džezebel sedela, raskrečenih nogu i mrko fiksirala Fuselijevu sliku „Noćna mora“, koja je prikazivala usnulu debelu ženu s inkubusom koji joj čuči na grudima.)

Sudnica se ispuni jarkobelim svetlom.

„Što mene ovaj gleda?“, upita Džezebel koja se treznila, već treći sat. U njoj nešto eksplodira, nakon branjenja tišinom, zaurla, baci se na uljano platno i raskida ga zubima. Potom metodično izreza inkubusa nožem skakavcem koji je držala u čizmi kaubojki.

„Nećeš ti više mene gledati“, to reče i vrati se na svoje mesto. Lice joj obli rumenilo dok je gunđala: „Zaslepljenost, opsena, erotska želja, opsesija“

12. porotnik Inkubus joj priđe i opali joj šamar. Potom se vrati do Kapije zakona, male letve ispred samih vrata Sudnice koja ja podsećala na otirač i na kojoj beše uklesam broj 7. „Gospodine, Rabisu, ne možete napuštati Sudnicu!“, Pripravnica se odvoji od Miss Nee koja je u transu mrmljala, bačena u halucinatornu epizodu:

„O zamislite, zamislite samo da vam autorka Leila preti revolverom, da opali.. Zamislite da ste pogođeni u glavu, pravo u oči, ni manje ni više, i ne samo da preživeli ste, već ste nastavili sa životom, noseći ožiljak u duši za naredne tri decenije. Dali su mi pogrešan kostim. Dajte mi onaj koji moju stvarnost oslikava. Jenki pantalone boje olujnog neba sa limenom dugmadi, dajte! Pruge niz nogu, ja sam boginja zebri, ne ovaca, dajte! Vlajko, moj frizer mi stilizuje i seče kosu godinama unazad. On je super super super i samo on.. on zna šta će na meni izgledati dobro. Kad on mene ozebri, učiroki ili omeriniše, komplimenti šljašte. Sad sam ponovo Zebra.. Gde je Koničiva Onna! Šta je sa ovim čudnim ljudima?“, zagleda se Miss Nee u porotnike, okrivljene i svedoke.

Miss Nee najpre čoveka u crnom koji se raspravlja sa zapisničarkom. „Rabisu!“, prepoznade ga i Miss Nee. Raširi ruke, a mantil mu zaleprša. Miss Nee spazi kandže. Tad i on spazi nju i uputi joj podsmešljiv pogled dok je klizio kroz zid, praćen vriskom Zapisničarke koja pade na kolena zabadajući snažno makazama u pod urlajući: „Nisam mu lepa, nisam nisam, a nisam ga napola razrezala, ko je on ko je ko je!“

Svakoga je u Sudnici skolio problem. Izuzev 11.porotnika Barnuma, Kralja Cirkusa. Bio je okružen neobičnom svitom dobro dresiranih jednonogih svinja. On pogleda u Miss Nee. Usta mu je krasio ožiljak od uveta do uveta, sa koga je kapala krv i kvasila mu leptir mašnu bele boje. Očigledno je udelio kompliment Pripravnici.

„Ne shvatite me pogrešno. Ja nisam čudovište. Moje srce je sa svinjama. Vidi kako se trude“

„Odsećiću ti brk, ja Šulinkate! Mačem i bodežom nađenim u grobu!“, Miss Nee nije prepoznala debelu brkatu ženu po imenu Meri En Koton, ozloglašenu viktorijansku trovačicu dece koja je u jednoj ruci držala srebrni mač, a u drugoj glave 10, 9tog i osmog porotnika…

„Trujem, a ne želim to!- baci pogled na jednu od glava – Ja jesam bila čedomorka, ali istorije mi, makar sam to činila sa stilom. Zengua je žvakala sinovljevo rame u nastupu kanibalizma dok.. „Zadobio sam teške modrice i krvarenja“, progovori ženina glava, imitirajući sinovljev glas.

Miss Nee vrisnu i pokuša da se izvuče iz porotničke lože, sa sve crknutom kozom, kad shvati da neko odnekud ili nešto baca ka njoj kožne kaiševe izrađene po najnovijoj, fensi modi (baš one koje je volela da kupi nakon frizeraja i njima se diči) i da joj se jedan po jedan obmotavaju oko nogu, ruku, vrata, neki od njiih su se smanjili u toj meri da su joj obmotali prste, stezali ih, preteći da ih slome.

Bio joj je potreban samo tren da shvati da joj je Zapisničarka, baš kao u filmu Ichy The Killer, odsekla deo jezika i ponudila.. NJOJ! Kao pokoru.

„Izvol’te autorka. Jesam li lepa?“

Mis Nee nije vrištala uhvaćena u Rabisuovoj verziji natrprirodnog. Krv joj je šikljala iz usta, ali ona je mislila samo na Džef Dejvis šešir. I na još nešto.. Ah – ha!

„Pa ovo.. sve ONA radi… Bogca mu. K’o Keri… Vatra u slovima! I nešto se neobično dešava s mojim mozgom. Ja.. razmišljam! Koristim i simboliku! “

Dok je Miss Nee razmišljala, nekoliko moždanih oblasti udružiše svoje kapacitete, a ne samo četvrtina kao do sada i ona shvati da je postala pametna. Kafkijanska slova uklesana u mozaiku su bubrela, a njene oči se zamutiše od suza, dok joj se istovremeno podizala kosa na glavi. To je autorka, sasvim mirno, opipavajući pogledom groteskne predmete oko sebe, nešto dopisavala, pa brisala, te bi joj oko uhvatilo kakav neučtiv predmet, a onda bi ona nešto dopisala i predmet bi se našao na nečijoj glavi i to je verovatno radila satima, neumorno, brižljivo dopisujući, potom se zagledavši u misterije natprirodnog koje je verovatno sanjala jer su joj kapci bili sve vreme spušteni.

Najednom se autorka okrete ka Miss Nee i pogleda je. Sjaj u njenom oku vratio je sve neurone tamo gde (i koliko) im je bilo mesto na rođenju Miss Nee i Miss Nee opet oglupavi sasvim. Tad začu neko komešanje i prigušeni smeh. Poslednje što je shvatila jeste da je autorka promenila dizajn prostorije, porotnike dovela u red, restaurirala je sliku na zidu dok ju je Dzezebel s mržnjom posmatrala i mnogo toga još. Zamisli se malo, gricnu olovku, a onda naglas reče: „Da se Miss Nee vrati mogućnost vrištanja“

I još nešto dopisa. Miss Nee shvati da joj je autorka podarila revolver i to baš magnum koji je toliko volela, s porukom u kutijici, svezanoj mašnicom. Miss Nee pažljivo otpakova demonski poklon i izvadi ceduljče na kojem je pisalo: „Na sebi ga možeš upotrebiti bilo kad.“ I za kraj, uz đavolski osmejak, zapiše još nešto, a kako bi joj olovka krenula ka hartiji, tako bi miss Nee podišli srsi. Tad Autorka udesi da bokal vode sruči s plafona na glavu Miss Nee Od Alpake…

Kafka je gladio čas belu kragnu od najfinije čipke, čas nauljenu crnu kosu. Uši su mu strčale, a licem mu se razlivao bolni grč.

Porotnici su nosili svečana i ceremonijalna odela. Čista odeća sve čini čistim. Muškarci su nosili crne mantile sa svilenim reverima i leptir mašnom. Žene su pratile viktorijansku modu. Tu i tamo autorka bi nekom odsekla nos ili usta, ali na kraju beše zadovoljna ozbiljnošću dizajna kako sudnice, tako i prisutnih i odloži zlokobnu svesku, još jednom pogledavši miss Nee ispod oka.

Jedino je Džezebel nosila turske pantalone, ispunjene konjskom dlakom, čvrsti dublet i pletene čarape, kao i visoke čizme od teleže kože.

„Vidim ja sve šta ti radiš ovim jadnicima. Ali, ne mogu tvoje karakondžule biti strašnije od Killers klubova, centralnih booze destinacija, u srcu Harlema što kao svici svetle u opasnim njujorškim noćima“, rečit beše njen prezriv pogled, jer se branila ćutnjom.

„Khm.. – nakašlja se Kafka – Slučaj Narandžuša… gde je ona?

„Kasni, Sudija, ali mi je javila, evo sad će, samo što nije“, dobaci portir iz ćoška.

„Vama? – ukoči se Kafka – imate neke veze sa optuženom?“

„Nisam samo ja, gosn’ Sudija. Ja joj samo uplaćujem post net, jer ima fizički problem. Neki put joj vaše bivše kolege uplaćivale, a i čistačica. Ima i novinara, ako želite, kaže, poslovaćemo, Sudija, poslovaćemo..“

Kafka prezrivo odmahnu rukom:

„Sudiće joj se po vertikalnoj logici Kafkijanskog zakonika, što znači da.. Vi znate da čitate slova uspravno i povezujete, rekli ste..“, nesigurno će Kafka upućujući preplašene poglede Pripravnici.

Ali, nije bilo potrebe za logikom jer na Kapiji zakona je stajala Narandžuša, poduprta čvrstom, nabildovanom rukom Borisa K. koji joj je nešto šaputao u uho i osmehivao joj se. Tad Narandžuša kobno reče:

„Ma mani me. Daj pivo. Priznajem sve!“