OGRLICA RAZDORA
Ili kako sam dobila svoj prvi i jedini pijanino u životu

Ruka i prsti formiraju kupolu. Neko vreme, pre toga, držala sam ruke na površini klavirskih dirki..
Opasnost vreba. Živim u pustoj dolini straha. Nema zagrljenih, okrvavljenih telesa, grad nije razoren, ljudi nisu preplašeni, naprotiv, dok se neka majka porađa tokom pada krstareće rakete na zgradu MUP – a u Beogradu, ovde postoji univezalni sklad, poput univerzalnog rama za prapočelo. Sve čestice na licima u skladu, razlivena u osmeh, ljudi ponovo međusobno razgovaraju. Bombardovanje je događaj decenije! Big party u malogradu! Svi su na ulicama, a ja sam zabila glavu u dirke i pitam te muziko: Zašto ne mogu, ja Salijeri, ispratiti tvoj milozvučni glas. Ti tečeš u meni u plavim valovima… Nanosim ti besmrtnu uvredu svojim pokušajem da te odsviram. Ja.. nedostojna..
„Ti možeš da poboljšaš tehniku, Leila.- Sve je stvar vežbe. Tek će biti svirke!“, tako je govorila profesorka klavira.
Da…
Začuo se zvuk nalik na zvižduk.
Bomba opremljena zviždaljkama. Ne pomeram se sa stolice ispred pijanina i nastavljam da sviram jer je već kasno. Bombe padaju brzo. Zvižduci su namerno priključeni na bombu, zarad oslabljivanja morala neprijatelja i poboljšanja strategije ronilačkog bombardovanja. Koju drugu svrhu mogu sirene imati?
Ako i nemaju pištaljke, uvek prave buku, makar zato što se vazduh pomera – prsti mi preleću po tastaturi. Bomba pogađa metu. Čuo se vrisak. Ili je to samo prsnulo staklo. Krv pada sa prstiju na dirke. Ne prekidam da sviram. Da.. bombe padaju brzo.
**** nastaviće se ****