Ono što je važilo za svakog poštovaoca kapitalizma s kraja 19. veka prožetog plutokratijom, za mladoga Petronija P koji se, nešto malo pognute glave, kao da hvata velike misli nevidljivim antenama, šetao okolo Terazijske česme, važilo je dvostruko!.
Petronije P, neafirmisani pisac, nesvršeni filolog, bio je verni glasač DS-a.
Budući da je bio idealist, nije mu smetala činjenica da je, možda nesvesno ili pod uticajem nju ejdž mesmerizma, dakle, protiv svoje svesne volje, bio bolno vezan za sugerisanu mu iluziju voljene Demokratije

– O, Petronije P, govorili su mu slobodni mislioci – zar ne shvataš da problem leži u kapitalizmu? Da si verni fan teokratije sa prividnim sistemom demokratskog izbora, plemensko-fašisticko društvenog uređenja, i plutokratskog ekonomskog uticaja Srbije anno Domini 2011..

Tako su govorili ti vražji futuristi…

-Njihov bes je pogrešno usmeren. –nehajno bi odmahivao rukom Glasač, dok je kafenisao sa svojim najboljim prijateljem, osnivačem nove, tek procvetale stranke SPC-a koja se zalagala za Loženje I nadala se, svim srcem, bukvalnom značenju svog programa.
Da, da! Problem leži u kapitalizmu! Mnogi to ne znaju, pa lupetaju kao Maksim po diviziji!-diskusije sa strankama Prošlosti I Futuristima neretko bi trajale duboko u noć..

Petronije je voleo polemike. Parlamentarna monarhija bila je za njega parlamentarna serokratija, a Beti Druga ne samo satanistkinja, već I slobodna zidarka!

-Kako to, o Petronije?
.-A kako ne? E moj prijatelju-sažaljivim bi tonom Peteronije- manje vina, manje vina…!

Neretko bi ga spopao bes, kroz revolt kojim su odisale njegove vatrene polemike::

Nisu mi jasni protivnici demokratije. Kad god ih pitam šta je to što oni žele, uvek ispadne neka tiranija sa primesama fašizma! Trice!
Vodio je diskusije i sa psima lutalicama I pokojim rastrojenim prolaznikom kome bi jedno oko od stresa šetalo u stranu… dok je delio flajere u Prizrenskoj, sa žarkim pogledom čoveka kome će se ispuniti davno prorečena želja… u pravcu Obilićevog venca, gde je uvek bila pozamašna gužva, a kafići prepuni Glasača.. Bila je to njegova konačna destinacija!
Dok se penjao ka Terazijama, obrevši se u tamnom tunelu kao svojevremeno liričar Dante u gustoj šumi ukletih breza, prošao je kroz prolaz sa čije se desne strane izdigla Rajsfajzen Banka, a sa druge je slepi harmonikaš mehom harmonike, uz miris pečenog kestenja, oživljavao nostalgiju na jesenje svadbe i čuo pesmu od koje mu niz kičmu prođoše žmarci, kao ubici trnci u savesti. Čuo je staru zagorsku pesmu ,,Sve ptičice iz gore”, kad mu se učini (ma nije mu se to zaista pričinilo, uveren je bio!) da slepi prosjak, po profesiji diplomirani mikrobiolog, kako je pisalo na psećoj pločici oko vrata, ratuje sa gramatikom istom silinom kojom NATO juriša na barikade svete srpske zemlje! Kao filolog I osvedočeni patriota pobuni se, a laka pena mu nakvasi krajeve usana.

U njemu bes izazva iznenadnu spoznaju da su sve ptice na Terazijama naglo zaćutale, a neke od njih su I pocrkale. Kako je harmonikaš pevao, tako bi se sručile na zemlju, ponajviše oko Terazijske česme. Istovremeno, iz obližnje mesare zamirisa na sveže, tek malo zagorelo, pečenje…
Pa zar se to tako peva? Sve ptičice izgore!?? Nije to pesma koja govori o nekom ražnju sa ulovljenim pticama!-promrmljao je u bradu I pobegao. Leševi ptica kod hotela Rusija nateraše ga da pređe na drugu stranu, da ubrza korak, da trči mahnito, dok ga je košava ąibala,. a suze se nezaustavljivo kotrljale niz njegovo mlado lice..
Čitav dan bio je rastrojen. Prošla je nedelja-dve. Slabo je jeo. Gotovo da nije spavao.. Osećao je da mu živci popuštaju. Što je više razmišljao o ptičjem ražnju, a budući da je, I pored opravdanog štrajka što ga nameću ideali, bio I gladan, reši da se obračuna sa prosjakom! Na licu mesta. Nazu najbolje patofne, okači prigodnu ploču oko vrata na kojoj je pisalo Gramatičar I nesvršeni Lingvist, u skoku preskoči Konja, Kneza I Terazije, preko automata RF banke pređe ovlaš stopalima (kao da su “školice”) -uhvati prosjaka za gušu (a on je svirao neprekidno, meh razvlačio, a pesmu nije menjao..) I viknu iz dubine glasačkih pluća. Prosjak ga je slušao hladeći se glasačkim listićem Liberalne stranke.

-Nije ti to ražanj, čujes li, o mikrobiolože! Ti bar znaš da ptice ne mogu tako da izgore! Nit’ vrapci, nit’ albatrosi, a tek kosovi!

Tad mu kolega sa biroa, svršeni biolog (što nikako nije menjalo stvar..) podsmešljivo reče:

-Ne žesti se, o plemeniti, pismeni prijatelju! Budi blažen, jer Zagorci imaju tek malo čudnu gramatiku.

Tad pale ptice na platou kod Terazijske česme oživeše.
I propevaše.