Kontemplacije iz groba

Mesto dešavanja je duboko iskopani grob unutar arhitektonike Pjera Lašeza koji, kad god mrtvi progovore pod zemljom, postane istovremeno zelen i modar. Mnoge svetske grobne površine ugledale su se na grob Pjera Lašeza. To je crna rupa, baš onakva kakva se zamišlja dok se čitaju opservacije Dantea i Petrarke, i slušaju iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt, kao i kad se smrt posmatra kroz kaleidoskope, onako kako su je reditelji preuzeli iz opšte, kolektivne svesti živih i preneli na platno. U crnilu groba nalazi se voda i poređani darovi pokojnikovih rođaka. Blizu stenične postelje od drveta na kojoj leži pokojnik, nalazi se poklopac koga svaki pokojnik, nakon što mu se oči naviknu na mrak, zna da otvori. Uzeo je dar od svog polubrata koji mu je nakon njegove smrti preoteo ženu, zatim srebrnim upaljačem pripalio bajatu cigaretu i uzdahnuo.

DŽON HEJNS (anonimus, za života neproslavljeni pisac): Molim vas, kad ljudi umru, šta znaju o bogovima, kraljevima, počastima…? Čitavog života sam patio od taštine jer su mi odbijali rukopise. Više puta sam skakao s mosta, kao Balzak, ali bi me uvek primetili neki ribari, koji su ličili na Svetog Petra, čak i onda kada sam poželeo da ubijem onog uspešnog Le Simona. Nikad nije znao da piše. Hteo sam da ga ubijem, da ga slušam kako me, uz krike, moli za milost. Smrt je, kao i rođenje, ravna linija, ali i krajnja metafizička osuda. Između te dve ravne linije, tog cardio aresta, nalazi se život, koga čini vrlina samoljublja. Zbog nje sam patio, a život mi je prošao u protvrečnostima. Na kraju sam postao srč, čisto zlo. Propadao sam psihički, ali ne i fizički. Niko nije znao za buru koja mi je obuzimala telo. Duboko unutra, zavijao sam poput idiota. Moje biće, trulilo je uz krike i grčeve, a uporna tišina mog jalovog postojanja bila mi je večna perspektiva. Večna? Ha ha! Šta sam ja tada uopšte znao o večnosti?! Sada znam, dok se kao crv previjam na grobljanskom podu. Ovaj grob je čuvan, a mrtvaci i dalje sanjaju. Mi sanjamo, ali ne možemo više da ustajemo. Čak iako bi nam dozvolili da otvorimo poklopac i na zemlju izmilimo kao crvi, poludeli bismo od smrtnog vazduha. Za nas, ovozemaljski vazduh sadrži otrov, pritiska nam nosnice i usta, guši nas i davi koščata grla. Doduše, sve to beše i dok sam bio živ.

Između dva groba postavljen je tanki zid od ilovače, koji mrtvaci lako probijaju rukom. Mogu da se provuku kroz ilovaču, da otvore poklopac i udobno se smeste kraj sapokojnika -sapatnika, ako im to, razume se, sapokojnik dozvoli. U samoj arhitektonici grobljanskih katakombi nalaze se, takozvani, Noćni boravci tame u koje može ući i nekoliko pokojnika. Tu se pokojnici socijalizuju i prekraćuju večnost dosade.

VILIJAM ŠEKSPIR (iz svog kovčega): Kakva patetika! Kakva samoubilačka patetika sujetnog ekstraordinarijuma koji kontemplira o životu a piše kobasičarske rečenice. Hejns, može li se reći da Vi ni SAD OVDE niste lišeni pijačarske sujete? Kažete da imate talenta i da vam je uskraćena slava, nešto Vas nisam zatekao u pokušaju da nakon smrti ispravite nepravdu. Kada ste vi za ovih dvesta godina nešto napisali? Ne vadite se na to da nemate olovke! Mene su sahranili sa gomilom pera i mastila u koje su smućkane tajne Da Vinčija, koji je smešten u susednom boravku za slikare. On mi razređuje mastilo, a zauzvrat traži samo seksualne usluge, što mi, zaista, ne pada teško. Ja sam spreman da mastilo podelim sa vama, ali Vi i ne tražite, Vi bi samo da kukate. Vi ste se ubili nakon neuspešne priče s lošom fabulom u kojoj izričito govorite o nekakvom bezimenom autoritetu koji se ruga čitaocu jalovom misterijom s besmislenim zapletom, pa se tako u Vašem romanu javlja zalutali metak koji, kao slučajno ulazi kroz prozor, ne zna se ni odakle ni od koga, i ubija baš glavnog junaka. Moglo je tako biti, ne sporim, ali tu nastupa Vaša patetika, jer Vi se ne možete oprostiti bez drame, bez cviljenja i patetičnog pisanja u kojem krivite sve druge sem sebe. Ja sam dramaturg, ali Vama zaista ne nedostaje patosa, no Vaše umiranje nije patos, nije bolni događaj, naprotiv, ubili ste se na radost sveta. Opevati spermu Šilera i Vitmena i pokušati da im dodate apologetske motive, kao i napisati krimi roman o devici koja je rodila Šilerovo vanbračno dete, to je sasvim budalasto. Vi niste Budala u Hristu, Vi ste Budala u Šileru!

Sedef Osmi, pesnik jeretik, spaljen na lomači, malo pre Đordana Bruna, godine 1665. sluša razgovor.

SEDEF OSMI: Ja se nisam ubio, već sam od kukavičluka ubio svoju dušu, i stidim se toga. Vatra me je oduvek plašila, i pomisao da će se moji udovi rastočiti u njoj, naterala me je da pred smrt napišem pesmu u kojoj sam postao žena.

VILIJAM: Žena?

SEDEF OSMI: Pesma se zove „Jajnik jednog jeretika“. Oble male limfne lopte u kojima se koti dete zaparale su trbuh in momentum, kad se moj ud rastočen vatrom, kao zapaljena kobasica, zgužvao u dve vatrenocrvene lopte iz kojih je izniklo Agnus Dei- jagnje božje. Tu pesmu je sâm inkvizitor pročitao u kadi, pritom se smejući naglas i žvaćući ljutu kobasicu. No, to me nije spasilo od smrti, ali je inkvizitor poželeo da vidi da li sam toliko umešan u poeziji, te da li sam zaista postao ono što ne mogu biti, a to se moglo učiniti samo klasičnom proverom. Dok sam goreo, bilo mi je žao pesama koje nisam napisao, a osetio sam i nemoć muškarca jer sam imao priliku da uđem u dušu velikoga inkvizitora. Nikad nisam smatrao da sam nesposoban da zadovoljim jednog muškarca. No, čini se da je inkvizitor uživao, čak sam jednog trenutka pomislio da se vatrica može izbeći. Šta ti je poslovan čovek! Rekao mi je:

„Sedefe, izvanredno, ali pesma je čarobnica jednog vrača, s tim što se Vi niste PREOBRAZILI. Vaše telo će goreti, ali će zato Vaše delo večno da živi u mom srcu….“

DŽOJS: O majn mister men O’ Nil! Ti što irske pašnjake paseš, čitavog života si hteo da budeš samo pastir i da se odvojiš od domovine koja te je terala da joj posvećuješ stilizovanu, premda, dosadnu prozu koja se bavi lutanjima, lutalicama, đubretarima u odiseji, odisejima na đubrištu sveta, ti čija je majka želela da budeš sveštenik, ti koji si…

KAFKA: Opet bunca o majci. Čuo sam da se ovih dana snima film o njegovoj majci, zove se „Hrabro srce“, a igra je Mel Gibson.

DŽOJS: Opet si me pomešao sa Holanđaninom lutalicom.

HOLANĐANIN LUTALICA: Ne mešajte me sa Škotima i pustite me da plovim. Hik!

REMBO: Ko je sa nama ovde sahranio ovaj pijani brod?

KAFKA: To nije brod, to je kažnjenička mašina.

HEJNS: Tišina! Vi proslavljeni nikotinski zavisnici što mislite da mi nije mesto među vama, vi koji ste imali svoje spahiluke, štamparije i titule, o kako se sablažnjavate nad mojim romanom koji bi, da je ikada bio napisan, zasenio sve vaše goruće misli koje vam je doneo kakav nalet vetra a koji vi jalovo nazivate inspiracijom. Niko od vas nije opevao svoje samoubistvo, a potom uništio svoj rukopis!

SILVIJA PLAT: Ja jesam.

HEJNS: Vrati tu svoju glavu u rernu i ćuti. Žene!

KAFKA: Meni je sad palo na pamet da je Hejns možda jedini od nas uspeo da sebe opeva kao mit i da vaskrsne kao mit. Svakako da je ovde najveći mitolog mister Uliks, ali…

DŽOJS: Ako pisac uspe da vaskrsne svog demona i pretvori ga u mit, spasen je. Iz tog razloga svi i pišu.

Kafka se prekrije sa pregršt zemlje i načini se da spava.

DOSTOJEVSKI: Da li je neko za partiju karata u Noćnoj prostoriji?

Izlazi iz kovčega. Ulazi u naoko neprobojan zid. Ispod zemlje su ogromni podzemni tuneli i katakombe. Svako može da se prošeta do bilo kog sapokojnika do kraja zemljine kugle i nazad. Zemlja je Zemlja. Ona više pripada Mrtvima nego Živima. Uskoro će svi sapokojnici preći u Noćni prostoriju gde na miru mogu da razgovaraju, a da im glas, zbog zidova od ilovače što razdvajaju kovčege sapokojnika, ne poprimi mračnu boju činela.

HEJNS: Ne veličajte fabule previše, i nisu neke! Taj Vaš Danac, na primer, ništa naročito, neodlučni papučić koji je glumio ludilo Čuven je, razume se, i Vi ćete ostati slavni, premda Vaša ideja nikako nije originalna. Na kraju Vi ubijate. Ja sam se makar zadržao na sebi. No, ljudi vole da se junaci dvoume, jer ko još voli odlučne, hrabre Odiseje, ko još piše Ilijade?! Filozofija rata terala je Ahila u odlučnu borbu sa Hektorom. Zamislite da je Ahil sedeo na nekom kamenu i pitao se da li da krene na Hektora. Meni su oduvek Vaše knjige stvarale glavobolju. Vaše komedije ambicije, tragedije romantike, komike, ludi monasi, otrovi i krvave mrlje. Po čemi ste Vi bolji od MENE?

VILIJAM: Ah, sujeto ljudska! I da želiš da je promašiš, ne možeš.

HEJNS: Mislite da mi nije mesto ovde sa vama. Čak ste se drznuli da saopštite kako sam ja samo zrnce prašine iz uma mister Džojsa, da sam kakvo fiktivno, kurvinsko lice koje je više junak, nego živ čovek. Pisao sam, razumeš li ti engleski, pisao sam! Ništa gore, ni bolje od svih vas. Zašto se postaje pisac? Odmah bih sebi zabio olovku u aortu da sam znao, oh da sam samo znao! Bože, ovu prevaru ti neću oprostiti.

VILIJAM: U redu Hejns, da ti poverujem da si pisac, i to živ. Pokaži nam svoje umeće. Naime, arhanđeli su nam doneli nove košarice savremene literature i među knjižicama izvesnog Salmana Ruždija, Keruaka, Ginzberga i Žozea Saramaga pronašao sam beleške za knjigu jedne moderne pesnikinje koja želi da se okuša i u prozi, a sebe naziva Ajlin Dan. Dopustite mi da pročitam:

„Vi poete, što ste pregazile svu prljavu vodu postojanja, samilost dajte i ideju neku, jer nova književnost raširi svoje ralje i guta me, te se davim u nelogičnostima. Neko bi rekao da ste i svi vi patili, ali ja vam ne verujem. Mislim da sam paćenica jedino ja. Dok vas reči ne rastaviše, za vas je život bio jarak iz koga ste kopali zlato koje su drugi mirisali, obrtali u rukama a vaš greh je što ste nestali i ne možete da me poučite. Želim da budem nalik vama. Makar bila i mrtva. Ne budite nemilosrdni, pomozite mi da završim ovaj roman, jer ne želim da završim kao proslavljeni pisac samoubica Džon Hejns.

HEJNS: Ipak su za mene čuli! Ipak! Ipak! No, kako to? Ja sam spalio svoj roman, tačnije, moja žena.

SILVIJA: Čitaj dalje!

HEJNS (čita):

„Da obradujem Hejnsa, rukopis koji je njegova žena iskoristila za potpalu, pronađen je pre deset godina kod jednog starca, bibliofila, koji je tvrdio da ga je pronašao u Vavilonskoj biblioteci. Ja sve ovako najedared, no, vaša žena se šalila, mister Hejns. Radujte se! I pomozite mi. Ja ću u noći punog meseca napolju sačekati kolica sa knjigama. Ne pitajte odakle znam za VAS. Zapravo, svi znaju. Vi ste, gospodo, inspiracija svetu. Današnji pisci su vaši orangutani, a svakodnevna reč je paramecijum, ništa više. Ljudi su so na rani sveta. Uskoro će doći Mutanti. Pojavila se mutantska književnost. Imaju paklena polovila, đavolja usta i osmeh obličja oblaka, repove, rogove i kozje uši! Sinopsis je na strani 144. Pročitajte!

HEJNS: Drago dete, oni ne žele da ti pomognu, ali ja… (otpisuje)

VILIJAM (istrgnu mu hartiju iz ruke): Prekini! Dete je naivno ako očekuje da ćemo joj mi sastaviti knjigu, pa da nas se u recenziji ni ne seti. Sve je to taština nad taštinama. Bar da je ušla da nas malo zabavi. No, možda joj ne bi prijao vazduh.

SILVIJA: Gospodo, ne moramo uvek da sačekamo gong. Pokrenite svoje stare kosti, zaškripimo ka Noćnoj prostoriji da pročitamo stranicu 144.

KAFKA (navodno se budi): Da!

REMBO: Da!

HOLANĐANIN LUTALICA: Ja ću ploviti za vama.

Reče i pljusne u grobnu vodu, dok su kosturi pisaca škripali ka Noćnoj Prostoriji u kojima su sapokojnici ubijali večnost, kockali se i igrali karte. Negde u daljini, preko gomile podzemnih hodnika, tajnih prolaza i katakombi od kojih jedan krak vodi u Purgatorijum, drugi u Zbor za slikare, a treći u Muzičko-scenski odsek, čuje se snažan, rezak udarac gonga čiji titraji zaostaju za prvim udarcem, na tren zatalasavši nepomični vazduh u ogromnoj grobljanskoj pećnici gorućih misli slavnih mrtvaca. Gomile statista iz mraka viču ka gongu, čuje se žamor, mrmor, kašljanje, negodovanje pomešano sa histeričnim smehom iz Muzičko-scenskog odseka.

HEJNS: Mocart se opet smeje. Ta pripita, nadarena, nemačka dečurlija oduvek je pravila probleme u Paklu za umetnike. A on nikako da završi Rekvijem.

Ti gongovi prave nekakve čudne zvuke koji nikako da se preliju jedan u drugi i svaki titraj, na kraju oblikuje po jedan čelični udarac od kojih kosturima na trenutak prokrvariše koščane školjke na nekadašnjim ušima. Utom zabubnji avetinjski glas koji je govorio ljudskim jezikom, i nasuprot udaljenog efekta gonga odavao svoju blizinu, a glas beše autoritativni i mračni bas:

„U SALU ZA KOCKANJE!“

Gomila kostura kreće se prema Prostoriji tmine, ulazeći u Katakombu Jedan.

SEDEF OSMI: Nadam se da neću sresti ranohrišćane. Ja se njih jako bojim. Na mestu rupa imaju crvene kristalne kugle. To je vatra!

Sala za kockanje. Gomila stolova prekrivenih zelenom čojom preplavljena je plastičnim dugmadima koje sapokojnici koriste umesto žetona, otkidajući ga sa odeće sa kojom su bili sahranjeni. Dostojevski je očerupao svoju zatvorsku uniformu, potom uniformu iz Kadetske škole i sakupio dvadesetak dugmića koji su stajali sa desne strane stola, dok mu je prekoputa društvo pravio Puškin i mahao pikovom damom, dok su oko njih pevali mrtvaci sa Muzičko-scenskog odseka. Iz Sale za kockanje čuo se zvuk klavira. Maleni kostur prebirao je po dirkama, čineći atmosferu prijatnom, dok je Puškin gorljivo dokazivao Dostojevskom da je dobio partiju i da ne pokušava da sakrije novac, pretvarajući se kako iz griže savesti nije uspeo da izvede pljačku, i kako se ne seća kamena pod koji je „neku sitninu sakrio“, te da mu kaže gde je sakrio novac, da on, Puškin, isprevrne taj kamen. On, Puškin, ne veruje u priču koju je baćuška Fjodor pokušao da podmetne, jer je Fjodorčić, derikoža i lopuža, a to što ga nisu uhvatili neka služi na čast i efikasnost policije. A ukoliko mu novac za izgubljenu partiju ne isplati, on će njega na dvoboj. Na dvoboj! Ostali kosturi poslušno ulaze i zauzimaju svoja mesta za stolom. U tom sablasnogrotesknom muzikalnom salonu sa dva posvađana Rusa, slavni mrtvaci nose papir br. 144, hartije i olovke, a svečanu tišinu pokvari Silvija svojim insistiranjem da vidi Teda kako bi mu zdrobila glavu i žali se da bi ovde moglo biti nekakvog posluženja, te da je ona čitavog života mesila kolače, a sad joj ništa ne dopuštaju i da se ona suzdržava od spravljanja pite od blata sa kostima, stalno se svađa, te bulji u prazno, traži telefon, jer mora da se posavetuje sa svojim doktorom.

KAFKA: Gospodo, da počnemo. Onda ćemo od Ajlin Dan svakako moći da tražimo protivuslugu jer književnost zahteva žrtve, a Ajlin Dan može da bude naša spona sa svetom, budući da oko groba našeg obilazi, i kao svaka fanatična, vatrena spisateljica, neće odustati. Ona je demijurg u novom, od nje možemo doznati da li smo i koliko ostali veliki u očima futurizma koji pomešan sa vetrom spolja, u meni budi osećaj samoće koji ne bih iskusio ako bih bar imao tu čast da pročitam kakvo modernije delo, a znamo, gospodo, da su materijalizovane stvari sve što nas čini živima, ja sinopsis 144 shvatam kao ulaz u spoljašnji svet, a vi? Hoćete li početi, Vi Silvija? Hoćete li pročitati sinopsis?

SILVIJA: Kakav sinopsis, ovde nema ništa! Vi ste, mister Kafka naporni kao Alchajmerova bolest. Vi samo o sinopsisu. Pa ovde nema ničega. Prazna hartija. Zar vi ovde vidite kakva slova? Ja ne vidim slova. Možda sam oslepela od gušenja, ali ja ne vidim. Neka mi neko pokaže da vidim slova, jer ovo je prevara. Ako smo mrtvi, nismo slepi. Čula, uistinu nemamo, ali i kroz ovaj mrak i mrtvilo gledamo i vidimo pomalo beline, naročito ako se radi o praznoj hartiji.

HEJNS: Istina je, ništa ne piše. Sve je na nama. Čujete li? Neko ide? Neko kome ovde nije mesto.

Dok se mrtvaci prepiru oko prazne hartije koja se nagaravljena blatom što se cedilo sa njihovih kostiju razlila po stolu, udari još jednom gong, i u sali za kockanje pojavi se visoka crna prilika u plaštu i sa gas maskom na licu. Prilika se približava, podiže ruke, a onda pada na kolena. Mocart zasvira varijaciju na Salijereve motive i zakikota se.

MOZART: Papa!

Prilika spušta ruke na kolena i u čučećem stavu, uz uzdah progovara. To je snažan, ljudski, ženski glas. Dok se plašt podiže, dve ruke prepune mesa ka njima izvijaju svoje šake pod kojima teče krv. Mrtvaci podigoše graju kad ugledaše živo biće.

PRILIKA U CRNOM: Ja sam Ajlin Dan. Na Zemlji više nema književnosti, a pisci su postali nešto manje od đubretara, jer se i oni bave reciklažom otpada, doduše oni dušu svoju recikliraju, ali đubretarima makar plate. Mi imamo creva, krv, bubne opne, slezine i ostale iznutrice, oni imaju flaše, čaše, polomljene, zgužvane limenke, stare hartije i ostali otpad.

SILVIJA: Quo vadis, otpade! U neku ruku je logično. Toliko đubreta, a niko da ga reciklira.

VILIJAM. Nemojte, ne! I mi imamo stare hartije. ja i danas kraj srca čuvam pergament jednog kralja. Ko vas je pustio unutra?

AJLIN DAN: Bog. Ja sam u neku ruku apolonska reinkarnacija i vestalska sveštenica Literature, Muza… kako hoćete.

VILIJAM: Jeste li živi?

AJLIN DAN: Živa sam.

VILIJAM: U zdravlje!

AJLIN: Hvala. No, prenosim tmurne vesti o skorom nestanku pisane reči, jer ljudi su zauzeti mašinama koje su im izjele dušu, pišu brzo, i što kraće, čak kupuju i audio knjige, a za tvrde poveze bi prodali rođene majke jer tvrdi povez pre prodaje knjigu, nego ono što je u njoj. Ja sam kao Muza poslata da od vas dobijem neke drugačije reči, koje će činiti jednu knjigu koja će nas spasiti, jer bi imala lepršavost nekadašnjih poeta i vremena koje su izjeli ovi sitni trgovci akviziterskih stolova žedni novca, te sam spojila lepo sa korisnim. Naime, odavno mi ruke nije dopala knjiga koju bih poželela da pročitam, pa sam rešila da je napišem. Vi to, bez sumnje, shvatate?

HEJNS: Ja nikada neću prestati sa svojim optužbama na čast ove gospode koja se samo pretvara da želi da nešto napiše za Vas. Ajlin, oni ne mogu ništa da vam napišu, jer to je staromodna gamad koja, iznad svega voli staromodnost, i to fabularnu staromodnost, a mrs Silvija…

SILVIJA: Miss..

HEJNS: … je toliko preokupirana sobom. U ovoj svečanoj prilici našeg susreta, imam ideju o tome kako biste mogli da osmislite prostor u kome će da boravi vaše živo meso. Vidite kako su lepe vaše ruke, tako rumene i krvave. Napišite recimo „Vampirike“, draga Ajlin, ili kakve „Demonike“. Nakon toga se ubijte.

SILVIJA: Iskreno, to je i moj savet.

HEJNS: Ljudi su željni raskomadanog mesa, oni žele koketerije sa večnošću, oni se neće žaliti da im gurnete u usta kakav prelomljen ud, rado žvaću tuđe kosti, životinje su to. Vaše ruke mene mame da u njih zarijem zub (kad bih ga imao). Mogu li da se hladnim kostima očešem o toplinu vašeg bića? Neka her Mozart zasvira kakav kadril, da zaplešemo! Hoćemo smeha, hoćemo seni koje plešu sa nama, da, poput zvezda, hodimo po ovom mračnom purgatorijumu leševa. Zapalite svetiljke, dušmani! Neka svira MUZIKA!

Ples mrtvaca započe uz raštimovane zvuke kakofoničnog klavira koji je briljantno kombinovao varijacije na Salijerija. U sve bržem tempu, Mozart je gazio na papučicu klavira kao na papučicu skupog automobila, podižući i spuštajući malu lobanju i kratke ruke, nalivajući se praznom flašom, uz cerekanje, pod svetlošću lampiona koju podariše arhanđeli, i koja se razlila po čitavoj prostoriji za kockanje. Kostur mister Hejnsa zaglavi mesno telo gospođice Ajlin Dan i njih dvoje, uz stiskavac, zaploviše podijumom od blata, dok su ostali škljocali kostima i zubalima i udarali kost o kost dlana (a poznato je da u dlanu ima najviše kostiju) i sva ta škripa davala je ritam sablasnom valceru, dok je Ajlin Dan, vođena čvrstom koskom proslavljenog mister Hejnsa, plesala i smejala se pod gas maskom koja se podizala naviše kako bi osmeh, poput oblaka, napumpao njene žive obraze i plamenu krv.

HEJNS: Pišite, gospodo umetnici, pišite odu ovoj dami što uz ritam umešno pleše, pljeskajte kostima, škripite olovkama, mažite se mastilom po čeonim lobanjama, jer mi za vas izvodimo ples smrti, a vi za nas izvedite priču jednog života. Gospodo,vadite svoja ustajala pera, i sjajnim mozgovima vašim u kojima ima slova, pera, četkica i boja, osenčite tragedije voštanih likova, dajte im male lampione kuća u kojima ćete smestiti njihove smerne živote u koje se utkala neobičnost, obucite ih u krpare ili zlatne dimije, učinite ih herojima ili kukavicama, lopovima, izdajnicima, moralistima, pristojnim ljudima. Neka vaše pero klizi, kao što mi sad, usled ovog sablasnog valcera, klizimo i dajemo ritam, zabavljamo vas kao što se modeli umorni od poziranja gađaju jabukama, ne bi li zadržali prisusvo budnog duha, te zavedene lirama i golim telima koja su obavijena ćilimima sa persijskim šarama, te lepotice održavaju savršenu ljupkost lišenu dosade!

Ostali su za stolom, sem Dostojevskog i Puškina koji je u njega uperio pištolj, polako, svako na svom parčetu papira zapisuje, škraba, škripi i šara.

DŽOJS: Moja junakinja je ženska koja želi da ubije svog brata, sveštenika koji teroriše čitavo jedno selo. Ona mu se opire i na kraju pali crkve. Sveštenika prati čitava svita nakaza sa licima konja i telom zmija.

Zaškripi uljudan pljesak kostiju.

SILVIJA: Moja junakinja je slatka, ambiciozna dama koja je domaćica, ali odvojena od sveta, ona se oblači tajno pred ogledalom, navlačeći na sebe kakve cirkuske krpe, krijući se od muža koji istovremeno oblači žensku odeću i vara je sa muškarcem.

Jedva čujan aplauz prolomi se Salom za kockanje.

KAFKA: Moj junak je ludak veseljak čije se sposobnosti za mimikriju svakoga dana sve više uvećavaju sve dok se ne pretvori u ogromnu bubu sa dve stotine nogu, potom kad kao buba ne opstane u svetu, bira oblik mačka što se, kao lopov, šunja po dvorištima, sokacima, bordelima i budžacima. Mačak je zadovoljan svojim telom, te prede i kao loptica skače u krilo jedne gospodične koja se sasvim slučajno povezla fijakerom. Ona ga miluje sve dok se mačak sasvim ne zapetlja u krinoline, osećajući bistar, svež dah ove dame, on frkće, umiljava se i postaje mačak ljubimac dotične frau.

Zaškripi pljesak kostiju u prostoriji. Aplauz!

EDGAR ALAN PO: Moji junaci su gomila ljudi koji beže od gazdi svojih stanova jer nisu platili kiriju. Gurajući se, vijaju jedni druge po uskim gotskim ulicama dok ne naiđu na usamljen zamak sa tornjevima poput šiljatih kupa strave. Odahnuše, shvativši da se mogu na trenutak skloniti od stanodavaca koji toliko sline da se na kraju pretvaraju u besne pse. Beže u zamak, a iza njih je lavež…

SILVIJA: O, i vi ste tu.

Još nekoliko velikana pridruži im se za stolom. Silvija svakom dodade sinopsis 144. Jedino Dostojevski i Puškin i dalje broje dugmad sa svojih oficirskih uniformi dok Puškin drži pištolj sa desne strane, Dostojevski drži votku sa leve strane. Oni ne žele da se pridruže gomili velikana za stolom, njihova lica su usmerena čas na votku, čas na pištolj, a čas na dugmad.

DOSTOJEVSKI: Evo ti! Trista dugmadi. Bilo. Sad sam propao. Kako ćeš mi dug naplatiti?

PUŠKIN: Pikova dama je ovde prednost, a ne varka. Ja sam bogat, a ti si izgubio. Hoću trista dugmadi do sutra u ovo vreme inače…

Za to vreme ples teče ravnomerno, oh, kad bi Ajlin mogla da skine kapu, ali Bog smrti, Bog razdelnik, ne dopušta da joj se lice pretvori u kamen, ona je poluboginja, u magli muzike posmatra velikane pisane reči koji jedni drugima dodaju hartije, sa predlozima, ispravkama i zamerkama.

VILIJAM: Pogledajte ova dva skaradnika! Ovo nije ples, to je misa koja prati naš rad. Napravismo sinopsis, ispunismo prazan papir, no, zaostajemo gospodo, primećujete li? Vi, mladi književniče, to ne primećujete, niste dugo sa nama. Još Vas nije napustio dar života, još uvek osećate bolove, strasti, ljubavi. Onda će Vas spaliti čamotinja i dosada večnosti u Purgatorijumu. A mi? Koprcamo se kao ribe na suvom, zaboravili smo ljudsku prirodu u svemu, to jest, odvikli smo se od nje. Ko se od nas više seća boli? A kad nema boli, nema ni zadiranja u psihologiju čoveka. Samim tim, ni književnosti. Mi smo se spustili i otuđili od svega ljudskog i zato smo nesposobni, nama je oduzeta veličina, polako nas sustiže demenzija pisanja. Šta osećamo? Ova fabula što je načinismo je nezgrapna polutka književnog mesa kakve se gnuša naša Ajlin. Naše reči više ne tvore zlato, no kobasice- mala mesnata čudovišta. Izgubili smo dar postojanja, a samim tim i dar reči. One su nas napustile. Naša priča je neusklađena. Mozart falšira, mrtvi i živi plešu. Groteska, naša lica nakarminisana belim ružem, kosti u kojima talasaju male škrinje u kojima se skuplja limfa, neosetljive na dodir, na muziku, na ljubav. Gotovi smo!

Hejns je odigrao valcer sa Ajlin Dan, i nakon toga, kosti mu zaškripaše. On više izgleda kao živ čovek, nego kao mrtvac, jer se kreće sa lakoćom i veštinom koju, kad nema tela koje bi izvodilo pokrete, može da izvodi samo puno srce. Dve koske je stavio na rupe mesto očiju i čini se da će zaplakati. Muzika se stišava. Nju samo katkad prekida frenetični Mozartov kikot. Ajlin Dan stavlja svoju nežnu, mesnatu ruku na lobanju mister Hejnsa. Ona je živa mesnata lutka čiji se duboki uzdisaji i izdisaji čuju pod plaštom i nadimaju joj telo.

AJLIN DAN: Kakav kavaljer prošlosti, mister Hejns. Svet je iz vas nekad izvlačio samo najbolje, a svoje veštine niste zaboravili. No, vi plačete? Zbog čega?

HEJNS: Gospođice, Vi mislite da bi se OVI (pokazuje na koščate velikane) latili Vašeg rukopisa da se ja nisam zauzeo za Vas. Vi ste naivna pomodna pesnikinja, kako ste samu sebe opisali u sinopsisu 144. Vi sebe potcenjujete! Tek što smo zaplesali, meni su došle Vaše reči, negde, u dubini moga srca, jer ono je živo i još kuca, iako se to čini neverovatnim. Kad bih makar jednom, makar jednom mogao da je držim.

AJLIN: Koga? Vašu voljenu koju ste izgubili za života? Imali ste veliku ljubav?

HEJNS: Ma kakvu voljenu. Knjigu! Svoju knjigu. To je moja voljena, moja jedina. Muče me slike u večnosti o velikom delu koje se rojilo u mojoj glavi, i hirom jedne veštice istrgnuto mi je iz ruku, i planulo u kaminu. Opevao sam svoje samoubistvo i izvršio ga. No, niko nije mogao da ga čita. Čemu sve to? Ako niko nikad nije mogao da čita? A onda Vi… Usrećili ste me.

Za to vreme, velikani se svađaju za stolom od čoje.

DŽOJS: Veliki dramaturg! Pa to su didaskalije, da, da! Vi nam podmećete vaš žanr. Mislite da ja nisam u stanju da se rukovodim vašim didaskalijama, to mislite. Deskripcija, vi je prezirete! Suvišni opisi? Moja proza dosadna? No, gospodo, dogovorimo se, pišemo li roman, pripovetku ili pozorišnu dramu?

SILVIJA: Ja imam ponešto iskustva u radio drami.

DŽOJS. Romanopisci, napustimo ovaj sto. Neka vas đavo nosi!

VILIJAM: Tvrdite da ste sveznajući, tvrdite da sve možete. Onda me isključite iz ovoga. Vi se stalno na mene žalite. Vi, sa gomilom svojih tekstova i fusnota koji samo remete radnju i do besvesti dosađuju čitaocu. Vi ste nemogući. Vi i vaše prazne stilske bahanalije bez efekta.

DŽOJS: Ah vi, i vaši sukobi i potentno efektni delovi! Ne može da se odluči na dvoboj, muški, kao mister Puškin, već glumi ludilo i dovodi glumce, komediju pravi. Komeša se zavesa, a on PUF. Taj vaš danski kraljević ne proverava, samo bode. To je komedija, a ne tragedija.

SILVIJA: Gospodo, ne svađajmo se. Iskoristimo fabularne sposobnosti žanra u kome je Vilijam neprevaziđeni majstor, pa ćemo po motivima njegove drame lako načiniti roman.

VILIJAM: Ja upravo govorim da se svi vaši, nazovi, romani mogu dramatizovati, a da se izbace suvišni likovi, poput Vaše majke, na primer.

SILVIJA: Moja majka suvišni lik!

PO: Mir, gospodo. I sam sam pisao drame. Hajde da glasamo. Ko je za Šekspira?

Ponovo se čuje varijacija na Salijerija propraćena histeričnim Mozartovim kikotom. Velikani dižu koščate prste, uz škripu kostiju, gotovo svi, sem Džojsa koji demonstrativno napušta sto. Stolovi su objasjani lampionima, a baklje na zidovima groba bacaju vatrenocrveni odsjaj na kosti velikana. Džojs povlači u svoju grobnu škrinju i pokriva se poklopcem, spreman da se duri sledećih pedesetak godina, po zemaljskom vremenu, što bi značilo da će se za koji minut vratiti u Salu za kockanje.

VILIJAM: Za našu Ajlin, napisaćemo dramu dostojnu velikana, a ona neka s njom čini što joj je drago. No, pre nego što uputite još koju kritiku na moj račun, ja vam, sa ubeđenjem dostojnim nekadašnje slave, govorim da su knjige koje se danas štampaju, moderne knjige, nikad lošije napisane knjige kojima žele da nas zabave arhanđeli, gurajući ih kolicima od škrinje do škrinje ne bi li prekratili dosadu. Svaka moja rečenica razdirala mi je meso, a ovo, daću vam primer pomodnog pisca Le Simona, nije moglo da prođe čak ni kod Le Simona. Vili, govorio je, znam šta činim, ali znam i šta prost narod čita. Gazdarica traži kiriju, a gladnu dečicu moram da nahranim. Ja sam u čovekovu psihu uleteo, ne perom, nego nožem. I danas se piše, postavljaju se ista pitanja, ali ovo je, gospodo, nečuveno. Besni psi koji sline, za novac bi prodali bilo šta. Seku, melju, delju svaku iole pristojnu rečenicu. Pogledajte, doneo sam primerak romana „Satanka“. To je porodična drama o satanama koje je Satanka okotila u divljem braku sa Satanom… Par gegova, par štosova, bez izdiferenciranih dijaloga. Fabula slaba, tema prosečna- oženjen čovek ima ljubavnicu, a potom je ostavi. Ona želi da mu se osveti. Na kraju dolazi do razvoda, ali ljubavnik se odriče Satanke, uveren da mu je rasturila život. Scenografija- pijaca. Ona je prosta žena a on veliki gospodin.

MOPASAN: Ja sam imao sličnu priču.

VILIJAM: Vidite, ne odmiču od nas. Mrtvi smo već dvesta godina, ja i trista. Ne odmiču od nas. Naprotiv, karikiraju nas. Stoga, gospodo, didaskalije. Obratite pažnju na zagrade, u njima se pišu…

SILVIJA: Počnimo gospodo. I ne zaustavljajte se mnogo oko stanja junaka. Filmska publika ne može da je vidi, kao ni čitalačka, recimo „Pozorište mrtvih“.

VILIJAM: Odličan naslov, miss.

Škrabanje traje satima, sve dok se ne oglasi GONG. Ajlin Dan, vidno uznemirena prilazi stolu od čoje, dok je Hejns zadržava svojim kostima.

HEJNS: Nigde ne ideš bez mene. Ja moram da je vidim, moram.

AJLIN DAN: Gospodo, vreme je. Ona se baca mesnatim šakama na rukopise. Kosturi gunđaju. Ko je autor? Moramo da potpišemo autora?

VILIJAM: Ja sam autor.

SILVIJA: Vi ste samo dosadni. Naravno da vi niste autor. Vi niste odmakli dalje od Magbeta. Ponavljate se. U vašem delu nema lepote.

AJLIN DAN: Ovo je drama? Gospodo, drame se danas ne čitaju, samo kratke priče, parabole… Što manji broj rečenica, više književnosti.

SILVIJA: Mnogo smo se potrudili, ali to nije dovoljno, nemamo dar reči, jer ne osećamo.

Sve što smo napisali je dosadno. Sad smo zaista mrtvi, a Ajlin Dan će to preneti svetu.

KAFKA: Ne može ništa reći, ako je zaustavimo i pretvorimo u jednog od nas.

Kosturi pružaju ruke ka Ajlin Dan, žele da je zgrabe, da je uguše crvljivim vazduhom groba.

SVI U GLAS: Jedna od nas. Jedna od nas.

HEJNS: Pomoći ću Vam da pobegnete, ali pod uslovom da i Vi meni pomognete. Ja moram da je vidim, makar jednom. Moja knjiga. Moram da je vidim, dodirnem, omirišem. Vi, svakako, ovde više nećete doći. Poznajem sve hodnike koji vode do spoljnjeg sveta. Mogu da zavaram stražara. Ukoliko u hodniku vidite ranohrišćane, ne bojte se. Sve su to samo senke. Samo besmrtve seni koje sline, a inače, i vera im brani da budu nasilni.

Hejns i Ajlin Dan beže, a kosturi trče za njima raširenih ruku.

KOSTURI: Ne dozvolite joj da umakne sa našim rukopisom!

Hejns i Ajlin Dan ulaze u Katakombu 1 i trče niz hodnik sve do granice sveta Živih i Mrtvih gde se nalazi stražar, sa mačem u ruci. To je Čuvar.

HEJNS: Mogu da prođem kroz njega.

Čuvar isplazi jezik, a kosa meduze mu se zatalasa i načini vetar.

ČUVAR: Begunac, držite ga!

Čuvarev mač prođe kroz Hejnsove kosti. Urlajući kosturi nahrupiše kroz katakombe. Ajlin Dan baci baklju na njih i vatrom im zapali oči. Kosturi ustuknuše. Oboje trče ka izlazu, prolazeći kroz gomilu stražara koji obezglavljeno vitlaju mačevima ka Hejnsu, ne obazirući se na Ajlin Dan.

HEJNS (lijući nevidljive suze): Još malo. Još malo. Do susreta.

Evo jame i merdevina uz koje se penje ka suncu, ka zemlji, ka živima. Ajlin podiže poklopac i izađe iz groba. Povuče Hejnsa napolje u trenutku kada sunce izbi iza oblaka i zlatnim sečivima, poput noža, poprska mu lobanju. Njegove kosti u sekundi postadoše prah. Ajlin Dan nije iznenađena Hejnsovom propasti, ali svejedno, kori sebe što mu nije donela knjigu uobičajenim putem. I u Purgatorijumu vladaju Propisi. Ona ih nije ispoštovala i time jednog velikana lišila uverenja da mu je čitav život ipak vredeo truda. Polako se kreće ka horizontu užarenim od sunca, držeći rukopis u ruci, peva zajedno sa slavujima jutra, sećajući se slavuja najmračnije noći.