Nemiri duše koji nas nagone na nova traganja za podsvesnim, ili čak nesvesnim, možda su samo tragovi nekadašnjih prošlosti, a možda samo davno zaboravljene slike naših predaka…

Nekada davno, postojaše isključivo Čula Čula, kao strašna, mirisna Vatra sprženog mesa koju, ponegde i pokatkad, vetar raznese po tragovima mutne tišine predaka. U nama bejahu čudovišta- naši preci. Bejahu životinje, odenute u krzna, nalik na našu ošurenu kožu. Potom, zajašu ogromne konje i spuste se na prelaze osakaćenih snova, a njihovo prisustvo je sjajno i oštro kao sečivo. Zagaze u naše tetive. A od parčića naših snova ostaju samo krvave žile kojima nas stežu oko sopstvenih vratova i govore nerazumljivim jezikom. Strašna čula su, tokom žrtvovanja, divljim plemenima vezivala ruke. Postavljeni oko velike vatre što se rasipala ka licima izmučenim od vreline istopljenog voska, siktali su iz isceđenih, istopljenih grla vudu mantre i čakorije ( pesme u distihu) kroz koje su se obraćali bogovima Tri sunca, koji su se baškarili na ogromnoj plaži Platana. I oni su spečenim rukama sa stvrdnutim, rožnatim noktima gulili jabuke- žute popločane bore koje svojim preklapanjem oklopa stvaraju ispucali, rožnati sloj, i ruke Njihovih bogova pretvaraju u čudovišta noći. Tama moje duše, beše tama moje noći u tami moje duše. U molitvama bejahu tražili spas i posetioci drugih svetova, ti tigrovi u zarobljeništvu, tigrovi i ljudi sa noktima duboko uraslim u meso. Očnjacima su strugali jabuku čija je pena prskala nazad u utrobu, u čavle koje su u njoj bile zabijene, a na kojima se kotila vrana, čedo smrti, kreštalica strave. Prohujaše vremena. Vetar zapljusnu obale tišine i krvave kiše ugasiše pozare. Ljudi umilostiše bogove i tečnu vatru- afrodizijak koji se skupio u njihovoj prljavoj, oveštaloj koži gigantskih riba i gmizavaca. Postadoše ljudi, ali izgubiše svoje bogove. A sada je sve gotovo. I svud je pustinja, nepregledna. Ona- Vera se budi, a to je buđenje kao tanak ubod noža niz njenu slepoočnicu. Mogli bismo još preciznije reći da je Vera bila na onom prelazu jave i sna kada se, polako otvarajući slepljene kapke, naprosto udvaramo senkama. I nad obrisima predmeta u polutami, te senke sklapaju svoje avetinjske prste. Možda nam se u tom bunilu jave učini da usred najsušnije noći čujemo dobovanje kiše ili udarac nečije koščate ruke u prozor. Nakon takvih oniričnih sanjarija i flertovanja naših čula sa nepostojećim pejzažima, postajemo budni, sa prethodnim, nejasnim predznacima sna. Gde smo bili? Da li smo negde putovali? Kakve smo to maglovite predele sna naglim buđenjem zauvek izgubili? A ona je bila toliko izmorena arhetipskim snovima svojih predaka da nije ni primetila kapi skorene krvi od bučnog, naslonjenog noža, koji se bližio tetivama njenoga grla. Kada? Ko? Gde? U njenoj glavi se još jednom zarotira maska sa prelivima rumenih svećnjaka kojom je veštica iz sna, a njena rođaka Eulalija, čisteći joj utrobu voskom, mantrala njene grehe, i jodlovala. Kakav je to grleni krik? Ona, ispumpavši vazduh i držeći se za grlo, naglo ustade. Nešto je steže, poput more koja joj je, podbočivši svoje ustalasane haljine, sela na grudi, ili poput straha koji sluti nadolazeći nemir. Niz sjajnu dršku odbio se mlečni sjaj sunca koje je brstilo nabačane čaršave preko najneuglednijih delova bordela gde se, u povoju, kao u pelenama, baškarilo žensko meso. Bila je gola, ogrnuta isprskanim čaršavom. Lice su joj uokviravali tamni kolutovi premetačine i bluda, na njoj ispisanog nekakvim tetovažama što ih je načinio Princ noći, u pokušaju da joj iseče nožne prste, gurajući joj krpu u usta i vrišteći: „Gutaj, ti bela kučko!“ I tada je Vera pomislila na majku, na oca, na prazan sto na kome se puši ilovača zla, smotana u parče ogolelog hleba na kome je starac uvežbavao svoje desni.

– Abrahamosvaldo, gde nam je kćer?- upita Almalikai.

– Neka je đavo nosi- začu se strogi starčev glas.

Abrahamosvaldo je otac, sa bronhijalnom astmom i slabošću pluća. Almalikai, u podvezanoj marami i crnoj haljini sa uštirkanim okovratnikom i viklerima na glavi, stavlja tekilu na kockasti stolnjak. Ona podiže jednu ruku, a ta ista ruka upija gustu svetlost sa malih rupica iz kojih je, kao iz gejzira izbijalo jedno parče ugašenog sunca. Ona ima meku, bledu ruku po kojoj plivaju vene, šarene, zelene, ljubičaste, čvoraste. Njena odeća je potpuno iscepana, iskidana, kao urasle kandže, a put tigrasta, sa usađenim istetoviranim mesom. Kažu da joj je lično Fernando Puerto Valjarta utisnuo brazde u kojima beše retorika krvi, znoja i smrada. Ali, ona se budi, i u njoj ne beše unakaženog nemira. Komadići mesa su, pak, sasvim na mestu. Haljina se može zašiti. Usta, ah, mora navući svoja usta, ka ždrelu gurajući mrežaste gomile gnoja, malo gnoja od rasečene usne izrešetane nožem. Iz svake pore tiskale su se splačine krvi. A tragovi bejahu duboki, i išavši sve do materice, izazvaše joj onu ključnu mučninu koja steže obruče glave, a tada čovek pomisli da mu je sasvim malo preostalo. Još ju je mučila i zubobolja. Ona pročapka po truloj gleđi i izvadi spletove čađi, male skorene mrvice metala, i prinese ih svojim, širom otvorenim, očima. Zatim skide svoju, od krvi pocrnelu, haljinu i obmota se slanim znojem svoga izujedanog tela. Trese se. Oči, moje oči? Napeta od misli koje joj jure kroz glavu, pita se gde su joj oči. Ono što vidi su dva krvava proreza iz kojih je šibala svetlost tame. Seća se jedne od svojih mušterija. Na njoj je ogromna dlakava životinja čije ruke drže mesarski nož, i čiji su zubi sitni kao kod krvoločne zveri. Tu su i očnjaci, zabodeni očnjaci u stisnuti želudac.

– Ne, ne želim da se sećam- govori Vera, potpuno obnažena. Prizori te sladostrasne borbe sa životinjom koja ju je parila gnevom i nožem tik uz njeno grlo, koje je ta životinja drugom rukom snažno stezala, sad bejahu tek mučilišne lebdeće slike koje oslikavaju mutne i mrtve stvari, neobične i kolosalne. Njima upravlja vreme koje ističe na časovniku sa prljavog zida bordela. Na sve četiri strane behu navučene zavese kao polulopte, poređane slike kurvi vezanih zglobova, i ispijena lica mučenika u mračnoj, duvanom ispijenoj noći. Svetlost se pupčila na zamajcu časovnika koji je beznačajno otkucavao čas za časom, prelazeći kazaljkama, i vrlo odsečno senčeći poslednji otkaz mušterije. Potom nastade tišina. Otresavši prašinu sa stolice, sede potpuno obnažena. Vera počinje da se ljulja, udišući atmosferu romanse preostalih taktova muzike, one koja je, odsvirana nečijim odlaskom, polako već zamirala. I ona savi glavu u šake kako bi prikrila hrapavi jauk impliciran u njenim, do krvi izjedenim ustima. Da, večeras je bila dobra, još uvek na onom prelazu starije devojke, njenoga odraza i njene istrošene, sagorele forme. Usta su joj bila mokra. Rukom je sa usana otirala nešto nevidljivo, želeći da ignoriše krv koja je kapala sa njih. Njoj beše svejedno da li može da se uspravi i posegne za ogledalom, ali ono, poluprobušeno, okretalo se u njenim rukama, i tražilo odgovor. Pogledala se u ogledalo. To već bejahu muke, strašne muke samospoznaje. U tom ogledalu beše zakopano nešto tajno, kao tajno srce, mesto gde je prestajao bol, a započinjala istina, mesto gde se, ugađajući jedna drugoj, sreću svetlost i senka. Niz prljavi staklenik naspram kreveta, na kojem je dotad ležala nemoćna i raskrvavljena, meškoljile su se figurice lavova i tigrova od terakote, kao i nekih divljih, afričkih životinja koje su joj razdirale um. I vide obrise fantastičnih figurica iz svojih snova: čuvenog Alebrihesa, nemirnog duha iz tradicije Indijanaca Sapoteka. Laka Alebrihesova krila bila su poput ptičjeg perja, a to isto perje beše nalašteno bojama koje su se sijale, kao podmazane zejtinom. Svako pero beše porumenelo od unutrašnjeg razaranja tkiva, kao da je vešt stolar, praveći svoje figurice iz Verine mašte, četkicom i dletom, u njenom mesu pravio sićušne kosti. A šare koje su se nakon neprospavane noći ispupčile na njenoj podlanici nalik nemrtvom duhu kao što je Alebrihes. On je živa duša koja gori- Vatra. On dolazi samo kad pokojnik umire. On je neko ko je imao jako težak život.

– Alebrihes će ga spaliti pogledom- govorila je Almalikai, nagnuta nad svećnjacima, obučena u traje[1] od tigrove kože. Tako je Alebrihes, još od njenog detinjstva, živeo u njenoj mašti, dok je mrcvarila svoju dušu bežeći iz jedne u drugu mitologiju. Njegova krila Pegaza bila su nastavak konjske glave, nevoljno okrenute sa njenog dečjeg stalka ka njenoj maloj, radoznaloj glavi. To joj je bio poklon od majke za 13.  rođendan koja je tom prilikom rekla:

– Neka te štite Virhen Morena, neka te štiti Alebrihes- zatim je poljubi u čelo i ona tad usni blaženi san. Nedugo zatim, prikradaju se teške senke i bude je, a truplo u plaštu stoji kraj vrata i hoda kao po vodi. Ona vrišti kroz mrak, i vidi ga na podu kako juri pod senkama, pod svetlošću, kaska optočen zlatom i dragim kamenjem, proboden vudu iglama, razmazan kantama krvi. Nastade vrisak, potom prestanak sna i početak mokrenja u krevet.

– Jednog dana, kada budem umirala, videću njegov lik u svom ogledalu- govorila je vračari Eulaliji.

Kada je Alebrihes stupao u boj protiv mračnih sila (a ona nije uvek mogla da razazna na čijoj strani je on), pretvarao bi se u mladića bele puti sa prebačenim ogrtačem oko uštirkane košulje i jeftinim sombrerom. Kažu da se Alebrihes nekad pojavljuje u ranim jutarnjim satima, kroz lik mladića koji nosi ogrlicu od zlata, ili bakra koja je posuta tankim slojem gleđi. Crna kopča oko struka ima na sebi glavu zmije. A nekad se pojavljuje uveče, noseći crni plašt i mnogi veruju da baš tada dolazi da odloži smrt. Nije znala razlog zbog kog joj se Alebrihes prikazao u snu, da li je to nasilje bilo u njoj ili je kao preživela žrtva uspela da zagrize onaj čarobni končic s klupka nasilja koji joj je Eulalija tutnula u ruku one večeri kada su potoci krvi oblili njenu posteljinu, a neznani plod iz utrobe se iskobeljao poput čudovišta sa kracima, dok je Eulalija pala nauznak prevrćući beonjačama. Isterali su je bez pogovora. Govorili su da je veštica, a ona je znala da joj je Alebrihes pomutio razum.

– Alohandra! Alohandra!- ona pljesnu rukama. Ona joj je ponekad nežno dodirivala usne natečene od udaraca i razblažene ledom iz tekile koja se sada, kao lokva krvi, penušala u prljavoj, izgriženoj čaši.

– Daj ovamo Mesklu- Škorpijin sok- ona pomalo radoznalo osluškuje vlastiti ogrubeli glas koji dolazi iz njoj nepoznatog grla. Koliko je godina prošlo od kad nije videla Rigoberta koji ju je jedne samotne noći posetio u njenoj sobi sa maskama religioznih čudovišta na kamenim zidovima. I sad, sklopivši ruke u grč molitve, usmeravajući svoj razuzdani pogled ka svetoj Devici Moreni, ona oseti svu odvratnost i ispraznost svog života.

– Da- šaputala je dok je usta ispirala rakijom – ovo je kraj puta, a taj kraj je najčudesniji put koji sam mogla da pređem.

– Prizivam smrt- ona podiže čašu teatralno, gotovo sa nekim izbezumljenim povlađivanjem Velikoj Senci. – Alohandra, prizivam Alebrihesa!- viče dok joj se na raspuklom ogledalu lice talasa poput pijanog mora, ili škorpijinog repa u kakvoj, peskom začaurenoj rupi, što je, katkad, vetar obgrli i zrnca tišine raznosi na sve četiri strane sveta. Alohandra, u još gorem stanju od nje, ulazi nekako bojažljivo. Na sebi ima pamučnu haljinu i ogrlicu od zlatnih perli. Duga crna, raspletena kosa talasa joj se niz ramena. Tamnocrveno, opaljeno lice raka gnezdi bore što se tek upinju da joj razrovare lice. To je velika majka koja se sa kotaricom vode šeta pustinjom. Stavlja ruku na usta, a oči su joj razrogačene.

– Idem da kažem Puerto Valjarti.
-Ne, ja sam dobro- gleda je u oči i hoće da i ona oseti da je sve u redu.

Alohandra gricka bademe preturajući po desnoj šaci i gleda je dok joj se oči šire kao govorljive lopte.

– Pogledaj se- upire prstom – ala su te večeras izmrcvarili!

Pređoše za sto. Obe se nagnuše nad šoljicom rakije. Ćute. Verin pogled skreće ka Alohandri, a zatim kao snop svetlosti pada na poluodškrinuta vrata.

– Zatvori vrata- reče grubo.

Bordel ima dva sprata. Sobe na drugom spratu su sasvim ispražnjene, osim njihove. Od spoljnog sveta razdvajaju ih trake što su ih pleli Hinčau Indijanci- uzori sveta koji nestade, najveći majstori tišine. Iznenada, od tišine, ostali su samo parčići, kao one oglodane trake što su činile vrata i zaštitu. Nešto poput Senke sjuri se kroz tišinu i obod kreveta, i Senka polete ka prozorima, a ulazna vrata prizemlja se uz snažan tresak širom otvoriše.

–  Ovde nema vetra- ustuknu Alohandra i zgrči ruke u gladak poklopac.

Između dva jako stešnjena prsta proviruju kamičci, nedovoljno nagriženi vatrom. Ruke su joj vrele od iščekivanja, a grudi se nadimaju u sitnim grčevima.

– Vera, bogovi su došli po tebe- reče joj i vrisnu, preturivši petrolejku sa drvenog, moljcima izjedenog, stola.
Postade mala i skrvčena kao da je figurica od terakote. Oči joj behu usijani tiganji. Strah potpuno obuze ove dve žene.

– Neko nas posmatra. Možda je Ksolotl, Veliko čudovište- skupila se Alohandra, dok joj je brada podrhtavala. Začu se još jači urlik vetra. – To je bog sa licem psa, Kecalkoatlov brat blizanac, Veliko čudovište- Alohandra se trese uz histerične napade plača.
– Ne budali, Alohandra!
– Treba nam zaštita- vrišti Indijanka.
– Neko dolazi- reče Alohandra.

Vera se pogleda u ogledalo. Videla je sve. Videla je Veru. Njeno lice beše vudu maska. Tečnosti su se slivale po njoj: crna, plava, bela (sumnjive čistote) i crvena.
– Više ne vidim svoje lice, Alohandra, ne vidim- ona se usredotoči na svoj izgužvani brus.
– To su Ksolotlove čini- zaverenički se nagnu ka njoj. Vera odmahnu rukom.
I opet nastade tišina, vekovima, godinama, ta urlajuća tišina koja razmazuje ruževe kurvi i prevrće im brushaltere. I odnekud ispadaju sitni novci, odskaču uz zvukove tap tap tap. Eno ih, kotrljaju se kao kažnjeničke mašine i zupci koji neumoljivo seku i pokreću točak. Čuju se obrtaji. To sat otkucava- mehanizam dobijen sa bordelom kao i noćne more sa starošću. Ove dve žene nepodnošljivo brzo stare. Vera otpija poslednji gutljaj rakije, istovremeno pipkajući tanku, iscepanu haljinu, trgujući impulsima pokazivanja golotinje koja joj je ušla pod kožu. I kao u nekoj žurbi, ona podiže glavu, nekako ukoso, tako da su joj se beonjače zarotirale jer oseti kako se nad nju nadvila neka senka, koja se, bez ikakve pretnje, kupala u njenom odrazu. Alohandra stavi ruku na usta, i cvileći, provuče se pored Stranca. On je prezrivo isprati pogledom, a oči mu se skupiše. Bio je obučen u platnenu košulju i farmerice, a na glavi je imao jeftin sombrero. Uzeo joj je ogledalo iz ruku i u njemu gledao svoje koščato lice. Delimično pretvoren u životinju, stranac je napeto, još par trenutaka nastavio da se posmatra u ogledalu. Posmatrala ga je. Od ušiju su, dakako, mogli da mu naprave cipele, a od nosa krompir- beživotno je pomislila. Od duge, zmijaste kose spleo je klupko, koje mu je davalo vidovnjački izgled zapadnjaka. Namah se nasmešio, kao da je i sâm zaključio tu ironičnu misao, a zatim je kratkim i odsečnim trzajima ručnog zgloba odstranio ogledalo. Posmatrao ju je nežno, kao da, na čitavom svetu, jedino njih dvoje razgovaraju, negde van pustinje, u brdima, kilometrima daleko, na putu bez raskršća. Stranac je posmatra ravnodušno kao da je njena sramna, izubijana golotinja samo jedan pejzaž koji valja fotografisati ili naslikati. Njegove sive oči hine pomalo podrugljiv smešak i njoj je dovoljan samo jedan pogled, koji se ukršta sa njegovim- pogled poznat svim bludnicima noći, kao i kurvama bordela u malom, pustinjskom gradiću Oaksaka. Pritom se nekako stalno povlačio unazad, u rukama prevrćući nekakvu kutiju koja je naveliko zujala, a potom bi umuknula.

– Maricón![2]– gorko pomisli ona, ali ne bez naslade. Znala je da ga njena golotinja ostavlja potpuno svetim i čistim.

– Ovo je nedostojno- govorio je okrećući se po prostoriji. Zatim uzdahnu i sede na mesto koje je dotle zauzimala Alohandra.

– Da li Vas šalje…?- zastaje, jer zaboravlja ime svog Dobročinitelja. Za nju je on odraz čoveka mesarskih ruku, širokih ramena nalik na dve spojene planine, gotovo bez vrata. To je bio Fernando Puerto Valjarta, čovek koji ju je doveo ovamo. Za trenutak joj se učini da je Alohandra posmatra preko strančevih leđa i ona, zaklopivši oči, uspe da usni njene divno oblikovane šake koje pljeskaju jedna o drugu, pozivajući je da se probudi. A ona, gde je? U kom čudnom pejzažu? Da li je konačno odlučila da se prepusti? I ona shvati da čuje strašan topot vračeva koji obigravaju oko vatre. Vide nekoliko ugljenisanih maski navučenih na isepana lica koja odskaču u grčevima.

-Vi imate da ponudite mnogo više – reče Stranac i poče da je oblači polako, bez požude, a ona mu se prepušta, kao onda kada je dopustila Eulaliji da njenom ocu, koji je žustro zahtevao da se pusti krv Rigobertovog i njenog nerođenog sina, otkrije sramotu obnaživanja bedara. A onda se začu očev uzdah i vide ispruženi dlan. Puerto de Valjarta, iskežen, govori:

– Dogovorili smo se starče.

A eto, sada je Alebrihes došao po nju- pomislila je Vera posmatrajući strančeve čulne usne. On ju je nežno držao za ruku, a okovratnik mu se utisnuo u vrat. Govorio je nešto mehaničkim glasom, a ona ga je slušala i upijala. Doduše, Vera se malo opirala (a to opiranje beše veoma bedno i nedovoljno ubedljivo. Naime, ona je samo skrstila ruke i savila glavu, dok joj se izmaglica jutarnjeg bunila mešala sa zadahom rakije. Ipak, pokušavajući da odagna njegov lik tako što je naizmenično okretala glavu s desna na levo, uspe da prokrklja:

– A vi ste?

– Umetnik amater- reče on.

On se najedared ispravi i gotovo da pesnicom, kao čekićem, udari o svoje grudi, želeći da potvrdi dostojanstvo kao i taštinu svojih reči.

– Vizionar- dodade on.

– Ah!- uzdahnuVera.

– Vi možete da mi pomognete da snimim nešto kao kratak film. Biće vam dobro plaćeno- reče stranac. Potom je povede iz bordela, zaklonivši je kao da je umesto ruke imao ptičje krilo sa zlatnim, smeđim i crvenim perjem. Njegove ruke postadoše ptica koja joj se potpuno primakla, a niz leđa mu je padao crn plast na kome je bio izvezen znak zmije.

– Alebrihes- rekla je nečujno i uzdahnula- kuda idemo?

– Niz Mračni Put- rekao je.

Krenuše dalje, ali ona ne vide put, već nekakav tok kroz koji su im se kretala, naizgled spojena, tela. Ona ga čvršće uhvati za ruku. Kako je napolju bilo jutro, tako se istovremeno ugasilo i oko kamere i sunce nestade negde iza oblaka. I oni nestadoše u nekakvoj skrami jarko ljubičaste noći. Nebo zakloni krvavo sunce, a njegova krvožednost stopi se sa linijom horizonta, i tek blaga, žarkosmeđa svetlost padala je na njegov groteskni lik krompirastih crta i žutih obraza izmazanih crtama od imalina. Beše kao posut pepelom.

– Zar tako izgleda Ritualna Maska Smrti?- pitala se Vera.

Bilo je kao u snu, ali mnogo… snovidnije, tražila je pravu reč. Jer, smrt je kao odblesak davno izgubljenog sna- veličanstveni predeli, mahovina koja se kotrlja putem i spetljava s licem, složena harmonija svemira, zaustavljeno vreme, njena ruka u mladićevoj. Sve je to podsećalo na skladnu, dražesnu igru nadrealističkih boja i slika. Zar ovako izgleda smrt? Zar je ovo kraj, kao onda kada sam se slučajno zagrcnula tekilom, kada me je opalio sprženi dah iz sopstvenog ždrela, usisavajućeg i mekog kao cev. Tako oni hodaše niz mračni put na čijim se stranama kotilo zelenilo i lišće najraznovrsnijih boja.

– Gde je pustinja?- upita ona naizgled radoznalo, igrajući se pantljikama na
svojoj najraskošnijoj haljini- imitacija indijskog sarija, mokasine, kosa spletena u razdragano klupko prepuno ukosnica i boja.

– U našim očima. Uskoro smo tamo- on pljesnu rukama i gle, odmah se stvori jedan ugao, a u tom uglu jedna kuća, i sve beše kao čudna slika koju je Vera dočekala sa naglim oduševljenjem i razdraganim kliktajem. Njegove nežne ruke, ukrljuštene nizom ružičastih pločica natkrivenih obojadisanom puti glatkog mesa, dugačke i spretne, petljaju oko ključa, dok mu se usne razdvajaju. Ona vide beleg na njegovoj šaci- znak zmije.
Bilo je evidentno da se mladić bavio bitnim stvarima, iako u prilično velikoj kući ne beše nameštaja, samo vrata, goli zidovi i izukrštane kamere iz kojih je curila zagasita svetlost, nalik na toplinu njegovih žućkastih očiju. Vera optuži sebe što joj ruž nije potpuno na mestu, kao onog sudnjeg dana kada je po nju došao Fernando Puerto Valjarta. Jedna mokasina beše toliko omekšala njenim znojem i isparavanjem vlage, da je osetila kako joj svaki tup nalet vazduha nanosi oštar bol. Jedna kamera bila je postavljena visoko, a stranac je, pomerivši kameru bliže njoj, istovremeno otpakivao nešto nalik na žensku torbicu u kojoj je bila jedna činija. On onda na pod postavi činiju, a pored nje vazu i to mu beše sav dekor. A zatim poređa nekoliko ogromnih posuda koje je izvlačio iz jednog udubljenja u zidu koji je bio umotan u zmijsku kožu, i kao fijokice, širio se do tavanice, i to se njoj učini modernim. On iz svake posude izabra po jednu jabuku koje behu velike i skerletne[3], nekako mišićave i utonule u njegove meke šake i bejahu čvrste te ih on stade nežno gladiti i premetati po rukama i to potraje čitav čas. Zatim joj je stranac prišao na dva koraka, i žvaćući jabuku, nežno je gledao, dok su mu trepavice pravile fantastične odseve po njenim grudima, gledajući je i analizirajući njene kukove, njene guzove…

– Imate lice glumice- zaključi analizirajući njeno lice, u suštini ostarelo, sa očima, kao u meso utisnuti rezanci, i nosem kao poluizjedena kobasica, njeno lice ne beše lepo, ali mladić je u njoj nešto nalazio, nekakvu igru i avanturu duha, neko rumenilo device, ne obazirući se na dečje kreveljenje prirode koja ništi lepotu utiskujući bore kao žigove.

– Nešto je raskošno u vašoj fizionomiji, kao hazard koji čas dobija, čas gubi. Vi ste savršeni. Ona oseća kako joj prija umilan strančev glas, i topi se, šireći svoje noge kao paun, gledajući mu u lice, i ništa manje oduševljena, tajnovitim putima se spajajući s njim.

– Dođite ovamo. Vaš zadatak je zapravo jako lak. Samo treba da žvaćete jabuke. Ovako- i on meškolji u ustima već rascepljenu jabuku od čega mu se lice naduva i krivi. Ona ga posluša i on joj dodaje celu činiju jabuka od kojih ona bira jednu, najkrupniju, uzima u usta i žvaće je, gledajući ga pravo u oči.

– Tako je. Sad uzmite još jabuka. Uzmite dve. Brže gutajte. Ona guta, oči joj iskolačene, trpa u usta jabuke, zrele, crvene, sočne a kapljice soka joj se slivaju niz tanku haljinu. Stranac se okreće velikoj kameri koja beše prekrivena nekim crnim platnom, otkriva je i okom kidiše ka njoj, dok okreće ručicu i kamera hvata njen razmazani ruž spolja, njenu ushićenost iznutra i nju obuzima glad koja, tako snažna, truje njeno rasuđivanje, te ona trpa pregršt jabuka dok stranac snima i govori:

– Gutaj još, još više jabuka. To je sve što tražim – govorio je stranim akcentom-  mnogo jabuka, još jabuka. Srči, sisaj! Ona se naduva kao žaba, ne može da diše i u usta trpa tri jabuke. One padaju na zemlju, a ona ih sakuplja širom otvorenih usta i očiju kao da iz sebe srče poslednje elemente duše.

– Ne istražuj. Samo gutaj. Mnogo jabuka, mnogo crvenih, sočnih, dragih jabuka, od alabastera, smaragda, sedefa, kao majčino mleko. Govori dok jedeš!- on se razdra, a kontrast između mekoće sna i njegove nestrpljivosti natera je da još više razrogači oči… Mmm… – Volim jabuke, tako …- on jače okreće zavrtanj kamere. Čuje se samo zujanje i njeno dahtanje. – Još samo jednu. I ona jede, ždere sa slašću, s apetitom izgladnele osobe, jede, uživa i naduva se. – Sad! Sad, draga!- mladić viče kao da ima napad ludila, a lice mu se smeši.

Ona oseti neki šum, pisku, više komešanje, a to ne beše šum kamere, već zujanje koje se pretvorilo u neku riku. Okrete se i vide ogromnu zmiju, anakondu koja joj obavija bokove, usta, gnječi lobanju i bez straha gleda kako joj se uvojito krilo zmije spušta na želudac, na prsa i gnječi ih silovitom snagom dok iz usta ne počne da pršte jabuke, polusažvakane, u svoj svojoj slasti. Delovi celih jabuka kao gejzir izbiše iz njenih popucalih pluća i na kraju ostadoše samo njene zakrvavljene oči. Dok je potok sokova tekao niz njenu bradu, ona se gušila i umirala, a stranac je sa slašću gledao u njene umiruće oči. Potom je lupnuo rukama i zmija se povukla u zid, srastajući sa njim. Stranac uze traku i pevušeći izađe iz prostorije bacivši novac na unakaženo telo prostitutke. A čudovište je nastavilo da pluta po goloj vodi,  nepodnošljivo velike pustinje. I tako će biti za vjek i vjekova, za buduće godine i vekove – ovo beše poslednja Alohandrina misao dok je tresla leš u indijskom sariju koji je već počeo skupljati crve. Pored raskomadanog tela na krevetu sa dva ružičasta baldahina beše novčanica od dvadeset dolara, plata prostitutke po merilima najcrnje noći.