Svake srede tačno u 9 izjutra kupovao je gospodin P. zelene, sočne jabuke delišes.

Samo na jednom mestu je mogao da kupi jabuke kakve je želeo.

Samo je jedna prodavačica umela da mu sem umili onako kako je voleo.

Samo su te jabuke bile prave.

-Ovaj gospodin svakoga jutra, u 9 izjutra, kupuje zelene jabuke. Sat po njemu navijam- sa rukama na bokovima se kikotala seljanka.

-Mens sana in corpore sano- katkad bi izustio njen sin, elektroinženjer, usled opšte nezaposlenosti, spreman i voljan da pomaže majci.

Tako je gospodin P radio godinama, odmeravao jabuke, nije se cenjkao, opipavao, bacao ih u vazduh i kao dete bi ciknuo: Hop!-u trenu kada bi jabuka doživela gravitacioni kolaps. ‘Ili Hip

Hip Hurray-ako bi uspeo da je uhvati.

-Sportista. Vegetarijanac. Svi treba na njega da se  ugledamo-govorile su mršave žene muževima mesožderima.

Da, gospodin P je strasno i slasno voleo jabuke, ali ne i da ih jede.

Kad bi stigao kući sa torbom u kojoj je bilo pregršt okruglih zelenih lepotica, vadio bi jednu po jednu iz kese sa pobožnim razumevanjem.

Katkad bi mu uspelo da mu u šaku stanu dve ili tri..

Potom bi otvorio prozor i slavodobitno gađao komšije koje bi se tu zatekle, tim malim zelenim bombama, govoreći kroz zube:

-Evo ti ga na! na! i NA!