Sanjah jednog jutra siv, ukleti brod
S belim jedrima obgrljenim nebom
Kroz huj talasa belih i proključale pene
Bokove sljubljuje. Brod tone u žal.
Kretao se olujom nošen, prkoseći Divu
Mornaru koji jedri s vitkim veslom crnim
I štapom prosjačkim pokazuje k nebu
Uz bljesak bure vuče brod niz beskraj
A iznad broda zvezda, u maglini tmine
Začuđeno gleda pocrneli talas čiji
Slap ko jezik ka njoj se uspravlja
Da joj se naruga, opustelom sjaju
Tad me nešto kosnu i protrljah oči
Zanoćio u telu kalderonski san
Skočanjena tama, stena moj brod satre
Nasukan, skliznuo je niz slap žute vatre.
To nadire sunce-speklo mi je obraz
Lešinare skupi, svaki me onjuši
Pod pećnicom dana moje meso kopni
Oči mi probada i grudi mi guši
Svilenkasti zrak čudovišta veka
Greje obraz nebo, a pakao ga suši.
U mračnome domu, ko će razumeti?
kad i budno oko krivuda kroz tela
zaključanog sveta, novog mladog sveta
čist je pad u raj dok miču se zlodela
Al’ nema oluje koja bi da spere
prokletstvo čame, sastrugane kože
uvenulih snova spram crnoga kralja
uspavanih dana i odsanjanih noći.
Leila's blog 