Peta, a možda i osma žena bivšeg, umirućeg diktatora, zamoli mitropolita jedne afričke zemlje da se zauzme kod Predsednika ne bi li na samrti bio blagosloven.

“Ako već ne pristaju da mu telo polože u rodnu zemljicu, neka ide! U Arabiju! Bilo kud, samo ne u Britaniju, nikad mi ne bi oprostio…” – zakuka žena.

Dotaknut ženinom lojalnošću, Sveštenik, pomilovavši ženu po glavi, zakaza hitni sastanak s Predsednikom u njegovom radnom kabinetu.

Saslušavši svešteno lice, zapali se u Predsedniku vatra sažaljenja. Budući i da je verovao u zle duhove, a u želji da se održi na vlasti, dokuči da je mitropolitova poseta znak s neba! “Ionako umire…” – zlurado pomisli, počeše se po glavi i pristade, kao starešina, da omogući prekopotrebni blagoslov.

– Ali, morate da požurite s dobrim vestima, Predsedniče, pre nego što samrtnik upadne u komu. U svakom slučaju, biće vam večno zahvalan! – reče mitropolit.

Pohita Predsednik u bolnicu, praćen ženom koja je nosila cveće i poklone za Voljenoga, koju je sledio mitropolit. Kako uđoše u šok sobu, tako sveštenik izvadi molitvenik, mahnu nekoliko puta ka samrtniku hladeći ga koricama Svete knjige , sledeći stari ritual…

Predsednik, savladavajući bes, opet, s željom da oprosti i time ukloni zle sile s Otadžbine, najpre zaćuta. Potom, poče da se premišlja. Žena ga zagleda u oči pogledom prestrašene afričke mačke! Jecajući od bola, pade na kolena i izgovarajući plemenske molitve, gotovo da zafrkta!

– Samo su dve reči dovoljne. Samo dve.. – umeša se empatični mitropolit, do suza dirnut bolom afričke Penelope..

-Hajde, onda Vi recite – ponudi Predsednik kompromisno rešenje.

Dok mu je glavu niotkuda objasjavao izvor svetlosti (poput Svete Vatre), sveštenik (nagonski se setivši Heraklita) se duboko sagnu nad posteljom skoro-pa-blagopočivšeg, kao da ulazi u Sveti Hram niskog ulaza i reče:

-Idi. Amin.
-DaDa! – pristade leš i ispusti dušu.
—
http://leilasamarrai.wordpress.com