Борис К. никако није могао да се скраси у једном стану након трауматичног искуства са Фрау Сузи. “Баксуз сам! А тражим тако мало. Тек место које је безбедно и у којем се може добро живети.” Борис К. није чак могао да пронађе цео целцати стан без кратера у поду, ил’ са кога се мал’ мал’ зидови не би рушили. Фрижидер је био луксуз, о шпорету с ринглама да не говоримо.“Водоводне инсталације макар да раде.. и струја! Зар много тражим?”, кукао је Борис К. Током шест бурних година Борис К. променио је 23 стана, Поменућемо само три надасве занимљива случаја…

Једном је Борис примио шахт у закуп, склопивши уговор са Канализанцима, који су инсистирали да Борис као вредан привредник редовно чисти Државне фекалије и обавља ситне оправке Канализационој пореској управи. “Ово је превише! Уводе ми и порез не само на фекалије које сам сакупио, већ и на оне које нисам”, помислио је орис К.самоуверено искочивши из шахта. Пратио га је сабласан смех малих, злобних створења уз повике: “Вратићеш се! Немаш куда. Сви су луђи него ми.!” Борис К. се брзо уверио да Канализанци говоре истину. Ипак, мислио је да је напокон нашао оно што је тражио изнајмивши укусно намештену сојеницу у јапанском стилу на острву Гуаму. Име станодавца било је Шојоши Јокои. Некад регрут империјалне царске армије, борио се у Гуаму четрдесет и неке. Због херојства био је произведен у поручника јапанске царске армије. Сојеница је била опремљена у зен стилу, одишући спокојем и мирном једноставношћу. Шојаши се смртно увредио на помен речи депозит, а све што је искао од Бориса је да му понекад прави друштво уз јапански чај. “Мори ме носталгија за Другим светским ратом.”, објаснио је Шојоши. Борис К. је био одушевљен!

Шојоши је носио јаку шминку у оријенталном стилу, као и перику, налик на дугу женску смеђу косу “То је харајуку слатка лолита. Четрдесет прве модни хит међу војницима на Гуаму.” – рече Шојаши и додаде: “Мрзим еру интернета, све те новотарије, Борисе К. Традиционалне јапанске вредности су јак осећај за заједницу, солидарност и концензус! Захваљујући томе скршили смо отпор америчких маринаца у Првој бици… А не као данас, свако за себе”.. , заплакао је од жала за старим добрим временима остарели поручник Шојоши, рикугун схои.

И још рече: “Модерна.. Ударац у леђа! На кварно и отпозади! Па и спреда! Из разних поза.. – збунио се на тренутак Шојоши – све је то путаро, кучка, Борисе К. Уместо да користе реални сепуку, они се играју виљушкама. Аматери”, огорчено ће Шојоши, затресавши периком. И заплака. Од носталгичних суза шминка му је лила низ лице, нагаравивши га, чинећи контраст низу блиставо белих, искежених зуба..”Допадаш ми се, Борисе К. Подсећаш ме делом и ликом на драгог ми.. палог часника у Другој бици код Гуама.”Сваког јутра Шојоши му је готово присно говорио: конницхиња, Борис К. а сваке вечери му се обраћао са: оyасуми насаи, Борис К. Он  је,, разнежен Шојашијевом храброшћу, помно слушао јапанчеве авантуре са Гуама. Чак му није сметало што газда Јапанац улази у сојеницу на Гуаму без најаве и у носиљци седи, не престаје да прича, уз јапански чај, па и за време Борисовог одсуства. Као да се обраћао драгој утвари, расплесаном духу који би се појављивао ниоткуда тек нехотичним Шоншијевим подсећањем на далека времена и кога је само Шонши могао видети. “Ето, тако су америчке снаге поново освојиле острво, а ја сам након тога отишао у илегалу”, напокон је завршио своју причу херој са Гуама.Наједном, Шојоши, уз бојни поклич ниоткуда исуче самурајску сабљу : бонсаиии! кутаварееее!, потапша престрављеног Бориса К катаном по глави и рече:

“Фузакеру на, Борис К. Ти си један бедни yатсуме! – Шојоши ће у сопрану, након чега брзим покретом скиде дуге, лажне трепавице и грчевитим покретом стргао перику са главе. Беше ружнији од гуамског пса без косе и сиса дужих од ногу. “Омаре којосу, ако ме не будеш волео, Борисе К., катаном ћу ти средити фризуру а ла камиказе!” – и пакосно рече: Уговор о закупнини сојенице је истекао. Други светски рат се управо завршио!” Борис К. крикну и потрча колико га ноге носе, а распомамљени Шојоши за њим, алии з пета Бориса К. провалише громови и он побеже веома далеко, брзином антíлопе, сакривши се у унутрашњост острва, у у пећину џунгле у Гуаму где је цимеровао с одбеглим карабаом, животињом сличном бизону. Шојошиа је, пак, ишчекивао ноћима и данима, у непојмљивом страху. Како би нешто шушнуло, Борис К. би се ознојен скрио у мрак пећине, замишљајући транџираног Јапанца како га тражи са зарђалом пушком у руци.

“Мора да сам некако кроз Шојашијеве приче доспео на Гуам, а година је четрдесет четврта. Још само да сачекам ослободилачке летке и да одем кући..”

Након двадесет осам година, Борис К. је изашао из пећине. Карабао је умро. Борис К. није остарео нити часа. Након тога, Борис се више ничег није бојао, иако су следећи станодавци били кудикамо чуднији од Шојашија. Један је боловао од фетус ин фете, дочекавши с трудничким стомаком и уговором о закупнини Бориса К. – За девет месеци очекујем принову, зато издајем на краће – поштено ће станодавац, најавивши рођење гротескног брата близанца. Након рођења чудовишта, газди Фетусу а Фете је био потребан додатни простор, те је Борис К. морао да се сели и из тог стана.