boris k, prose, samarrai, satire, short story

I will no longer be posting Boris K. stories until…

I will no longer be posting Boris K. related full stories until the book is published. After this gem that I am right now sharing with you, I’m taking a break.

A Short, Though Not as Concise History of the Downthesewerese People

Boris K. was well acquainted with the history of the Downthesewerese people as written in the holy book of Cunnilinqus. The original manuscript was in the Linz city library:

And thus the goddess Sewera did cast a grim curse upon the city encasing in in eternal ice. As if this weren’t enough, she also created the Seweronimbus, the ice cloud ‘pregnant with semiprecious jewels of manholeatta and sewerrathata.’

And the young goddess had lost her knitting needles that afternoon, without which she could not have even imagined a more creative way to pass the eternity.

And then, upon taking a stroll among the walls of the unfurled Empire, she observed a nubile young Downthesewerese lass which she had created from the Egyptian Nile river residue.

And upon that most unfortunate day it was when the goddess felt a tinge of anxiety and disturbance. Thus she decided to seek pleasure in the palace. A feast was arranged then in her honor which, much to her dismay, the young blind Downthesewerese lass attended.

And the goddess did plant her in marble, fed her well, then talked her into giving ice skates a try. And the blind Downthesewerese lass carelessly rushed all over the icy surfaces.

And seeing as the lass had been clumsy and seeing as she rose back on her feet with more difficulty with each subsequent fall on the iced surface, the goddess did then offer her to try her hand at softball. The lass managed to injure herself in this sport as well.

And the goddess said, Wee Downthesewerese wench, you play defense. You’re in the foul zone now, get back to base!

And the lass did respond, But, goddess I cannot see! Where are the balls?

And the goddess did say, You are the ball! The goddess did reply wickedly, swung her hand and catapulted the Downthesewerese lass back to base and charged up the running bath in order to catch her mid-air.

And yet after playing her own particular form of a softball game, with the Downthesewerese lass’ help who was now stumbling blindly all over the palace and screaming, the goddess was still far from amused.

And thus she decided to enter the Glasssnake whose snow-white scales shined on the sunlight like a milky-white glass and with this action placed the Downthesewerese lass under temptation. She gave her a magic Linz banana and she did hiss, Should you eat this, four eyes will open up and you will become the best softball player in the known world. You will also have your own softball bat, and it will take the form of a magical banana from Linz.

And the Downthesewerese lass did realize that the banana was a fair meal, felt it up and established that its form was desirable and tempting. And she did take one of the fruits from the snake’s hands and ate it. Four eyes opened the very next moment and the lass came to realize that she had been naked. Upon this realization, the Earth tore asunder and the Downthesewerese lass fell through a horrifically deep pit.

Thus did, according to the holy book of Cunnilinqus, the first manhole come to pass and thus did the Downthesewerese woman get her name. Boris K. loved that part the most.

And amid the darkness of the first manhole the Downthesewerese lass did hear the beating of footsteps. A well-groomed Downthesewerese lad had carelessly been strolling down the goddess’ gardens when he tripped on the Linz magic banana peel and fell into the manhole.

And the goddess Sewera did take but one look at the manhole and saw that he was fine. Thus she created the Union made up of 28 Manhole countries.

And the goddess said, As long as I live you will dwell In the Lands of the Manholes and be the lowest of all men! And she did growl and reduce them all to the size of a human thumb. And the cruel goddess took all the precautions and forever separated Linz from the Downthesewerese folk surrounding them with seventy-seven seas and four hundred and thirty three winds.

And even with that having transpired, the Downthesewerese did not lose hope, believing that a day will come when they will, wandering the manholes in search of ideal sewer life conditions, manage to overcome the set obstacles, return to their place of birth Linz and entreat the merciless Sewera.

boris k, prose, satire

Matchstick Man

After the landlady kicked Boris K. out onto the snow for unpaid rent, our hero, endlessly cursing the soulless Frau Susie, lit a matchstick to warm himself up a bit. Lights burned in the surrounding houses, for it had been Christmas. A powerful, very squally Belgrade wind was whipping away chilling our hero to his bones.

Roaming along the snow and ice Boris K. cursed the day when he forgot to bring the New Year’s sparkles, hence, when one matchstick went out, he proudly lit the next, and then another, and then one more, up until he spent all of the matches in the box.

With the last stick he set fire to his coffer, used it to transport fire to his pants and coat, only to finally lit his whole self on fire in order to keep warm. While the cold whirlwind scattered his ashes all over the city streets, a bright sun shone and melted all the snow and ice.


boris k, prose

Boris K. and Wig Heil


The minister of culture and minority rights Cris Is Evayzhun was walking along the Phenomenonpublic boulevard with parliament member Iana Goatson (of GOAT – Government Approved Thou-shall-nots, as well as CleronationalVoxPIOUpuli ), his wife, and he plucked away from the rich history of Germany.

As the minister was shifting from one Nazi topic to the next, from the Big bang onward, out of the darkness crept Boris K. and with a swift “SiegHeil!” he tripped the minister who lay prostrate on the golden pavements of Phemonenonpublic.

“The minister is down!”

“They killed the minister!”

A trudge of steps ensued. A mass of people stood around the minister Cris Is Evayzhun,

“Help! An urgent republic matter! Dial 333-222. Assassination!”

Xavier, a gypsy youth, who begged for money in the graveyard shift, pulled a moist towelette from his bag with a swift motion and applied it to the spot on the minister’s leg which was sore.

Boris K. took a photo of this touching scene with his Motorola. The minister’s wife was thrilled.

“If I had a son like this, I would dress him up in the style of Albert, prince consort of Windsor”, she thought and much to her husband’s dismay she loudly blurted out:

“I want a son like this.”

Xavier responded:

“Ah, if only I had a mother like you.”

Boris K. remembered and told a touching story of the love one father had towards his son – one of the many tales he picked up somewhere during his life – as the foreign minister tried choking him.

The story went on for hours, until the Emergency vehicle came with a stretcher and took away the minister who was howling in pain and cursing the very name of Boris K.

A month later, coming back from the WIG Heil general tryouts, the minister and the minister’s adviser for the rights of minority  Boris K. looked at a Gipsy woman sitting in front of the firecracker store and some cheap Chinese pyrotechnics.

“This Republic is going to pieces. An open market to any and all crap”, minister Cris is Evayzhun mumbled, looking at the Gipsy woman in a manner – was there any other, really? – not unlike that of a Nazi. “Nobody can control the quality of the merchandise (and people) which flows into our beloved Phenomenonpublic. While somewhere up there in Germany Berlin is on fire, I see everything around here!”

“Calm down and extend your palm”, the Gypsy woman smiled to the minister who was dreaming that he had his own panzer divisions in the Kriegsmarine. “In your past life you were a crazed SS commander”, the Gypsy woman started. “Now you are just a bozo whom an adopted child will make feel happy”.

The minister waved his head in disbelief. How can she know all this? He didn’t even giver her his palm.

The Gypsy woman continues palm-reading as if she were in a trance.

“We have to move to the front door ahead of a dangerous gang”, she spoke with a cracked voice. A few moment later there were gunshots. Boris K. and the Gypsy woman and the minister went into the front door, until the street situation calmed.

Six months later, the minister, his wife and their son – little Xavier – were walking along the boulevard.

Boris took the money from Iana Goatson, since she hired him to trick the minister. The Gypsy woman, Xavier’s mom was disguised as a fortune teller, got an apartment in the name of her remaining ten kids. Boris K. soon paid the fellows who were reenacting a mobster showdown, he purchased a luxury three room apartment for about a year and continued nailing the role of Hitler.


boris k, prose, proza, samarrai, satire, short story

Boris K. and the Smooth Criminal, “The Adventures Of Boris K.”

Boris K. and the Smooth Criminal

Boris K., exhausted and worn-out due to mental exertions, bent the knee in the decisive battle with his landlady about the unpaid rent. Evicted from the comfort that was the neo-Nazi apartment of Frau  Suzie, he found solace in all that existed in the endlessness of cosmos.

He shot a glance at the North star which was shining in the sky, round as a saucer, and he was listening to the cries belonging to victims of brigand gangs in the night who were pillaging the moment the clock struck midnight. But Boris K. was used to violence and took it with a spiritual calmness and peace which would have been the stuff of envy for the Tibetan monks and a llama or two.

Boris K. was squatting for a while, staring at the asphalt where, out of the dim cracks, many a strange underground creature emerged, who then mercilessly tore down everything in their path, burning shops and wrecking the property of the Phenomenonpublic.

Hidden amid the thick treetops, Boris K. had just embraced his own knees when he felt a presence of someone. He felt unease; cold sweat flooded him. Boris K. stepped out onto the barely lit asphalt and walked in uneven step towards the source of the light about a hundred or so meters away.

He stopped, noting a distorted shadow of his follower. He had a huge head and a disproportionally small body. Boris K. hot-footed onward. The shadow was catching up to him, one moment on his right and another on his left, occasionally disappearing ‘mong the surrounding buildings. The moon sailed across the sky somewhat faster than usual.


“Who is this person following me? And what does he want from me?”, Boris wondered, and realized that a leap into the sewer was his only means of salvation.

As heavy fear lay weighty on his soul, and cold sweat bathed his chest, Boris K. jumped in the manhole happier than an Olympic gymnast.

Famished hands welcomed him in full eagerness.


biography, boris k, horror, leila, proza, samarrai



Možete čitati odlomke i odvojeno. Sve je dozvoljeno….

  • Optužena je razjapila čeljusti i priznala sve pred Bogom, Porotnicima i Kafkom, pijana kao letva. Boris K. je ulovio kit ajkulu, Ali, uzalud.. Strah me je iznova savladao.
  • Kakav strah? Zar ne vide i ne ču Kafkinu presudu?
  • Oh, o tom suđenju moram… – zastadoh. – Umorna sam. Ova priča je zamarajuća storija beskrajno istovetnih delova, od kojih su neki nepokretni (nevidljivi spokojnim, zadovoljnim očima Čitaoca kojih ih lista površno, žilavo nastojeći da prevaziđe konfuznost kad na nju naiđe.
  • 54c5b9fb2271b96987e73e696dc2ffa3

I misli (kao i ja): Kad i kako ću doći do dna, do podrumske plesnjivosti, kad i kako ću JA, ČITALAC omirisati tamničarsku udubljenost ovog pisca u vlastitu moru?

Priča je ukleta. Spisateljica je progonjena. A opet, ništa nam ne daje do lepršavosti. Ona se krije u senci noći I tumara između zidova. Njen strah se ne može omirisati.  Ni sa sto pedeset probrano napisanih knjiga ne može ona doći do krajnjosti pamćenja, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što piše jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

Ljudski san. Duga i tegobna rečenica. Ili kratka, zauzdana nota terora. Sve. Ili Ništa-  uglavnom, ona oseća sablazan.

  • Čitaoci neće ništa razumeti.
  • Da, bolni su to napori. Ko je dželat i čija trunka istine je veća. Kome se sudi? Koga ona prekoreva?

Otvaram oči u snu.

Nema veze. Imam li ja nekakve namere? Puštam li priču da slobodno teče? Ima li uopšte ovde ikakve priče?

Ja sam poput zarobljene sablasti u zakopanom, tajnom lavirintu. A lavirint je pun oštrih krikova zveri. I svaki od njih je jedan pasus, jedna priča, jedna knjiga, jedna dosetka.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Žderem vlastito meso. Moja samoća traje tri hiljade godina.

-Ali, ova priča ti ipak treba. Ne možeš se sakriti u avetinjskoj kući. Tamo more ne prestaju. Pomiri se s tim – izostavljeni delovi koji su izgradili priču u zaboravljenom subplotu usamljene sobe tvog detinjstva neće pojasniti išta više negó što je jasno (ako je išta jasno, onda će biti jasno i bez tih starih, melanholičnih delova, bez gorkih osmeha demona koji su rodili nove, a ovi nove, i ne možeš izaći iz tih snova jer tu nema izlaza) Ispravka: ne možeš izaći dok ne napišeš svoju storiju, punu izostavljenih delova i pokoriš se opštosti. Malo trivialisa ne bi ti falilo. Čitaoci i to vole.

Svakom piscu je glava ucenjena kad mu je priča za vratom. Izaberi materijal. Zagospodari njime. Prožderi zver.


  •  A ako je zver među zidovima? Autokanibališem li se? Projektujem li se to ja? Više ne mogu verovati zidovima? No, samo svojoj teatralnosti. Umeću skrivanja nevidljivog glumca u neotesanom tekstu, kao i metodu ubacivanja Lude da zabavlja široku masovnu publiku dajući im privid da u Knjizi o Sudijama postoji bilo kakav redosled scena koji se može pratiti.

Sve je to senka.

  • Senka?
  • Nalik na kadrove iz drugih scena koji se ubacuju npr iz lavirinta o kojem sam govorila i u kojem odista obitavam, iz neutešnih uspomena prve dečje sobe o kojima više ne umem ništa reći jer ih je senka vremena progutala – to je Prvi melanholični narator – odlučuje se da li postaješ Pisac sa jedva četiri navršene godine života. Recimo da je moja noša bila napola prazna.
  • … ubacuju u? Digresija vreba. Vodi računa. Nemaš urednika.
  • Jebeš urednika. Nikad mi nije niti bio potreban. Kadar iz scene 2 ubacuje se u scenu 1. Npr kadar iz detinjstva nesvesno ubacujem u priču o Suđenju. Uopšte, cela priča o Suđenju zbog jednog kadra iz detinjstva. Nisam lepo piškila, pa mi danas svi krivi, ha? Nije ovo loše.
  • Ili se ista priča zapravo izrodila negde daleko, van ljudskog oka i sećanja, negde u detetu lišenom ega. Ili ne daj bože, hiperegoističnom detetu.
  • Ne pratim te. Niko te ne prati.
  • U svakom slučaju, jednog dana ugledaću te iste zvezde, isto nebo, ja pasionirani zapisničar patnje..
  • Mislim da će ovde patiti samo čitalac.
  • Ja sam čitalac, sve vreme ti to govorim!
  • Ko je pisac?
  • Nikad nisam znala. Čudna pojava koja čini čuda, stvara alternativne svetove, beži od zidova, usnula u srednjem veku I probuđena u budućnosti. Prazna školjka ispunjena okeanima koje ne može ispljunuti.
  • A sad da motrimo šta se dalje zbiva s Optuženom. Ispraznila si creva od straha, popila čašu vode, razmišljaš da li da skineš sa sebe taj očaravajuće “tamničarski” duks dok pišeš jer u sobi postaje strahotno vrelo.
  • Ne bavim se trivijalnim detaljima.
  • Da kojim slučajem ne bi pomislili da si avangardni Pisac, daj primer ovoga o čemu si govorila gore – pričam o kadrovima. Zajebi zvezde koje će iznova da te zaslepe.


  • Savršeno. Dakle?
  • U prethodno napisanom delu Suđenja, Boris K. napija Optuženu koja govori istinu samo kada je pijana. To je sušta istina, ali i pomalo bizarna trivijalna činjenica koja je poslužila narativu. Ne znam kako bih drugačije uspela da izvedem takvu scenu. Tolika brbljivost i pokretljivost jezika kod sociopate. Drugačije nije moglo ići, ni farsično. Tako dolazimo do Borisa K., Lude.
  • Lukavo…
  • I rekla sam da se ne bavim trivijalnim detaljima. Zapravo to činim sve vreme. Trivijalno,  obično i banalno nije uvek toliko trivialis koliko to Pisac, ako mu je namera,  želi da bude. U ogromnoj želji za oneobičavanjem teksta, opet, Pisac mora da zagazi u trivialis. Otud burleska u razgovoru Narandžuše i Borisa K. Nalik na borbu žabe i miša. Podrugljiva starogrkoljivost koje se ne mogu odreći.
  • Sve je dakle isplanirano…
  • Od antike do danas, tako nekako.. U pisanju nema slobode.
  • Opet, primer, primer!
  • Ima li ičeg trivijalnijeg od Borisove Ode Narandžuši.
  • Boj žaba I miševa.
  • Opet, tu vidimo na delu Borisov karakter. Njegovu lakomislenost, razuzdanost, a i moju slobodu da zbog svega toga prođem nekažnjeno podmetnuvši sirotog Borisa da peva moje ludorije, zauzvrat iščekujući novu avanturu (u ovoj ponajmanje uživa, jer se suspreže da ne bude zajedljiv, a uistinu se oseća i sam (što mu se retko dešava) kao kompletna budala vodivši u moje ime nešto tako isprazno, obično, prizemno, pritvorno (deo u kojem joj se poverio da je sociópata ne bi li joj razgalio srce i osvajao njeno poverenje.. ne, to nije Borisova uloga u mom svetu) Jedno vreme ga moram oporaviti od traume, stoga pravim pauzu, ali Suđenje ću, dakako, nastaviti.
  • Zašto je onda sve što sam rekla u vezi s duksom pogrešno!
  • Začepi! Začepi užasni a la poeta ružičasto nebo zore, kako da ne. Materijalizam! Materijalisto, snoviđenje ja sam – Dovoljno je što sam se ubacila u san u liku neželjenog gosta na izložbi arogantne, zajedljive slikarke čija zloba prema meni uveseljava i bogove i rogate anđele u toj meri da joj se čelo razvedrilo kad me je ugledala i ruku mi je smrvila samo stiskom, dovoljno je što je ta prostorija prepuna paučine i namenjena samo za mene, kao Kafkina kažnjenička kolonija jer se prava izložba zapravo odvija na drugom mestu, a ja sam došla tu, na nekakvo mesto zločina, prepunog slepih miševa koji lete i beže od mene i govore “Bežite od nje, svi van van! Ko ti je odao lokaciju ovog mesta? Govori!!!”
  • A ja kažem, za sve je kriva Džezebel. Rekla mi je da dođem u Paučina – sobu. U topli trbuh podruma. Toliko topao da mi se pripiškilo, kao nekada davno… u nošu.


  • I jedna gatara prilazi, opali mi šamar i kaže: Daću ja i Džezebel jedan karate – šamar što ti je odala gde se svi mi nalazimo. S turbanom na glavi, okreće se ka slikarki koja me s mržnjom gleda i opet bi da mi smrvi ruku koja je u međuvremenu izrasla, a druga ruka je čekala na Prvo kafkijansko smaknuće. Onda mi je otišla u tom snu – javi i glava, a čitavo telo, tačnije ostatak, je lebdelo okolo, prolazeći kroz zidove.
  • Bila bi to interesantna slika za Izložbu.
  • Da, oduvek sam bila vizionar.
  • Gatara, slikarkina majka i ona, slikarka – rospija razbarušene kose su me pažljivo zaključale, uz jedno; ovde ćeš ostati sama zauvek, bau bau, a mi idemo tamo gde svi drugi odlaze, gde se raduju, gde su srećni, gde je žurka,radost, umetnost, Prava i Jedina Izložba Svih Epohalnih Muzičko – Scensko – Slikarsko.. nabroj sve šta ti padne na um, dela i mi.. i naši dragi gosti – pogodi ko?

UNISONO: Ostatak sveta!

  • Pa su okrenule ključ u bravi i obmotale trošna vrata katancima, a ja shvatam da ne postojim, da nemam nikakav cilj, da sam apsolutno nevidljiva i ostala bih takva čak i ako bi neko upao uprostoriju, neki Salvatore, ne bi li me spasao, ne bi me ugledao. Na kraju, nada se san nastavio dalje… zastala sam zaglavljena između dva zida.. i.. i… zapevala.
  • Neminovno takvi snovi utiču na tvoj odnos prema javi. Sama si i gledaš kako su drugi srećni, a nema čašu vode ko da ti doda.. Zvuči kao vlaška kletva.
  • Ipak, vlašku kletvu raščereči arapska magija, očas posla.
  • Mnogi su te zbog lepote kleli, pa i Arapi.. A tvoja stvarnost? Kako stojiš s njom?
  • Vrlo realistično. Pravi je podvig osluškivati zvučnu tišinu moje samoće.
  • Jesu li ti likovi iz sna poznati?


  • Ma jesu, to su Džezebelini zli rođaci iz Beča. Uskoro će neki erefnung ili tako nešto da IM bude. Otvara se druga samostalna izložba Džezebeline sestre od strica, a ja sam odnekud u sebi iskopala želju da odem za inat, baš kao u Zapisima iz Podzemlja, na Noć svečanog otvaranja, bez pozivnice, svesna da me tamo ne žele, a ne želim ni ja njih, no naprosto želim iz zloće da odem.
  • Ti ne radiš ništa iz zloće. To ne objašnjava tvoj san.
  • To objašnjava moje stranstvovanje na kugli zemaljskoj. Mala simbolika. Sledeće noći biće neka druga I neko drugi.
  • To je noćna mora, sabatovski túnel iz kog želim da pobegnem. Nema izlaza. Jedino ovaj. Izvršen je zločin. U snovima, tragam za zločincima. Na javi, sve bazdi na posledice zločina. Želim da ih prevedem u razumljive znakove. Želim da uhvatim Džeka Trboseka. Želim da podignem ploču groba u mračnom manastiru u kojem san zatočena i da rastočim sve demone, pa i tebe, kao Leila Leili ti govorim, da nas materijalizujem u male literarne leševe i presudim nam u vlastitoj priči. Vlastitoj noćnoj mori. U mojoj režiji, a ne u režiji tih gadova. Ovo je (samo)osvetnička priča. Ovde nema ni traga lepoti, niti avanturi u rečima. Eto, to su te izopštenosti koje nedostaju svakom literarnom dnevniku. To su nepriznati motivi. To je mazohizam.
  • 990e5c41e4fb2b27fb8821f57fdfaac1-d8tg1fh

To je… (umorna sam, jako mi se prispavalo, uskoro ću se probuditi…)…  istinska, prava izdajnička priroda pisca koji upravo zbog toga najviše od svih nepočinstava prezire izdaju.

I kažnjava je.

boris k, prose

BORIS K. In the Literary Club, “The Adventures Of Boris K.”, Leila Samarrai

BORIS K. In the Literary Club



Boris K. was finally, but somewhat begrudgingly accepted into the Literary Club. By no means did he fit in, however.

First Big critic’s was transfixed on an ashtray full of Pierre Cardin cigarettes, amid debate about the essay on Leo Tolstoy, which was written for certain by Anna Karenina, and here signedly spat the phrase through his gnashed teeth:

“Levin mowing.. But WHY? ”

Boris K. could not possibly agree with the idea. He was, in fact, very fond of mowing. A former member of the Transnational Lawnmower Fan Club, he genuinely enjoyed reading the forewords. That was his favourite part of the essay.

“Therefore, the novel War and Peace is something else.”

“It describes the state of mind of man in war,” these words were huffed by another member of the club’s haughty membership.

Boris K. again could not agree less, because he always worshiped War and Peace, jumping in and out of the pages like some frantic frog, but overall, he had always been a dilettantish reader of Russian writers.

When speaking of heroes of the modern novel,they mentioned Proust, whom Boris K. always thought about too long afterward.

Boris K.,as of late, began to seriously marvel at himself as a virtuoso, a genius and a maestro, so that, seeing that everyone was at ease gabbing about the great Proust he felt helpless,  decided to take action, and mouth a word. Before he could say something, someone remarked:

“Henry Miller, Tropic of Cancer.”

Boris K. was annoyed because he was once again deceived. He fumed to himself: while he did not read the Crab Story, he loved the Goat Grimoire, but…What to do now? He fell silent, and felt as if he was expected to utter some sort of wise parable. Even the great sages of old contemptuously glanced at him. Then Boris K. stood, and with thundering voice, boomed forth his life’s motto:

“Acta Non Verba”, and with a firm step, he went to the coffee machine, serving a cup of coffee in plastic cups on the big Hollywood waiter’s tray to all those present in the hall.

A bitter discussion, a Gladiatorial debate about the literature of the ancient Romans ensued. Boris K. then broached the day’s topic.

boris k, proza

Борис К. у Јапану, Борис К. вол 2, неуређено, али блиставо читљиво!

Борис К. никако није могао да се скраси у једном стану након трауматичног искуства са Фрау Сузи. “Баксуз сам! А тражим тако мало. Тек место које је безбедно и у којем се може добро живети.” Борис К. није чак могао да пронађе цео целцати стан без кратера у поду, ил’ са кога се мал’ мал’ зидови не би рушили. Фрижидер је био луксуз, о шпорету с ринглама да не говоримо.“Водоводне инсталације макар да раде.. и струја! Зар много тражим?”, кукао је Борис К. Током шест бурних година Борис К. променио је 23 стана, Поменућемо само три надасве занимљива случаја…

Једном је Борис примио шахт у закуп, склопивши уговор са Канализанцима, који су инсистирали да Борис као вредан привредник редовно чисти Државне фекалије и обавља ситне оправке Канализационој пореској управи. “Ово је превише! Уводе ми и порез не само на фекалије које сам сакупио, већ и на оне које нисам”, помислио је орис К.самоуверено искочивши из шахта. Пратио га је сабласан смех малих, злобних створења уз повике: “Вратићеш се! Немаш куда. Сви су луђи него ми.!” Борис К. се брзо уверио да Канализанци говоре истину. Ипак, мислио је да је напокон нашао оно што је тражио изнајмивши укусно намештену сојеницу у јапанском стилу на острву Гуаму. Име станодавца било је Шојоши Јокои. Некад регрут империјалне царске армије, борио се у Гуаму четрдесет и неке. Због херојства био је произведен у поручника јапанске царске армије. Сојеница је била опремљена у зен стилу, одишући спокојем и мирном једноставношћу. Шојаши се смртно увредио на помен речи депозит, а све што је искао од Бориса је да му понекад прави друштво уз јапански чај. “Мори ме носталгија за Другим светским ратом.”, објаснио је Шојоши. Борис К. је био одушевљен!

Шојоши је носио јаку шминку у оријенталном стилу, као и перику, налик на дугу женску смеђу косу “То је харајуку слатка лолита. Четрдесет прве модни хит међу војницима на Гуаму.” – рече Шојаши и додаде: “Мрзим еру интернета, све те новотарије, Борисе К. Традиционалне јапанске вредности су јак осећај за заједницу, солидарност и концензус! Захваљујући томе скршили смо отпор америчких маринаца у Првој бици… А не као данас, свако за себе”.. , заплакао је од жала за старим добрим временима остарели поручник Шојоши, рикугун схои.

И још рече: “Модерна.. Ударац у леђа! На кварно и отпозади! Па и спреда! Из разних поза.. – збунио се на тренутак Шојоши – све је то путаро, кучка, Борисе К. Уместо да користе реални сепуку, они се играју виљушкама. Аматери”, огорчено ће Шојоши, затресавши периком. И заплака. Од носталгичних суза шминка му је лила низ лице, нагаравивши га, чинећи контраст низу блиставо белих, искежених зуба..”Допадаш ми се, Борисе К. Подсећаш ме делом и ликом на драгог ми.. палог часника у Другој бици код Гуама.”Сваког јутра Шојоши му је готово присно говорио: конницхиња, Борис К. а сваке вечери му се обраћао са: оyасуми насаи, Борис К. Он  је,, разнежен Шојашијевом храброшћу, помно слушао јапанчеве авантуре са Гуама. Чак му није сметало што газда Јапанац улази у сојеницу на Гуаму без најаве и у носиљци седи, не престаје да прича, уз јапански чај, па и за време Борисовог одсуства. Као да се обраћао драгој утвари, расплесаном духу који би се појављивао ниоткуда тек нехотичним Шоншијевим подсећањем на далека времена и кога је само Шонши могао видети. “Ето, тако су америчке снаге поново освојиле острво, а ја сам након тога отишао у илегалу”, напокон је завршио своју причу херој са Гуама.Наједном, Шојоши, уз бојни поклич ниоткуда исуче самурајску сабљу : бонсаиии! кутаварееее!, потапша престрављеног Бориса К катаном по глави и рече:

“Фузакеру на, Борис К. Ти си један бедни yатсуме! – Шојоши ће у сопрану, након чега брзим покретом скиде дуге, лажне трепавице и грчевитим покретом стргао перику са главе. Беше ружнији од гуамског пса без косе и сиса дужих од ногу. “Омаре којосу, ако ме не будеш волео, Борисе К., катаном ћу ти средити фризуру а ла камиказе!” – и пакосно рече: Уговор о закупнини сојенице је истекао. Други светски рат се управо завршио!” Борис К. крикну и потрча колико га ноге носе, а распомамљени Шојоши за њим, алии з пета Бориса К. провалише громови и он побеже веома далеко, брзином антíлопе, сакривши се у унутрашњост острва, у у пећину џунгле у Гуаму где је цимеровао с одбеглим карабаом, животињом сличном бизону. Шојошиа је, пак, ишчекивао ноћима и данима, у непојмљивом страху. Како би нешто шушнуло, Борис К. би се ознојен скрио у мрак пећине, замишљајући транџираног Јапанца како га тражи са зарђалом пушком у руци.

“Мора да сам некако кроз Шојашијеве приче доспео на Гуам, а година је четрдесет четврта. Још само да сачекам ослободилачке летке и да одем кући..”

Након двадесет осам година, Борис К. је изашао из пећине. Карабао је умро. Борис К. није остарео нити часа. Након тога, Борис се више ничег није бојао, иако су следећи станодавци били кудикамо чуднији од Шојашија. Један је боловао од фетус ин фете, дочекавши с трудничким стомаком и уговором о закупнини Бориса К. – За девет месеци очекујем принову, зато издајем на краће – поштено ће станодавац, најавивши рођење гротескног брата близанца. Након рођења чудовишта, газди Фетусу а Фете је био потребан додатни простор, те је Борис К. морао да се сели и из тог стана.

boris k, prose


Boris K. would like to know English to be understood by 0.01% percent of Chinese who speak English (which is not a small number)
Although, adds Boris K, the Chinese do not even know Chinese, let alone English.
Boris K. would like to know English so he could say to Elisabeth: “Long Live The Grandma!”
Though, Elisabeth has her younger brother… Long live to celebrate his third term…!
Boris K. would love to know English so he could greet Obama, but Obama does not speak English, he speaks American.
And that’s why Boris K. decided to say hello to Obama in the Swahili language, which is the dialect in Central Africa, where Obama was born.
“Habari za jioni Rais, kama wanawake na watoto!”
Obama was thrilled!
Boris K. realizes only Obama understands him.
Still, Boris K. will not vote for Obama because that would be his third term which is impossible to be.
Boris K. would vote for Putin as Putin could stay in Russia for all time, as the president of Russia, in order not to spread his influence further …
Boris K. , also, will not vote for “The Pussy Lips”, since Serbia already have enough fools who will vote for him.
Boris K., in the end, would love to say hello to the Indians but they are dead and gone thanks to Buffalo Bill.
Boris K. would like to know English so he could say something to Buffalo Bill, but Bill is dead and gone.
Thus, Boris K. understands that there is no need to learn English language, at all.