drama

>Lutke – drama

Lejla Samaraj Mehdi

LUTKE

drama

2009.

LICA:

DADA, oko 45 godina, gazdarica butika

JOVAN, oko 40 godina, njen muž, vlasnik hotlajn agencije

MEKI, 17 godina. Devojka, odbegla od kuće jer otac nije podržavao njenu sklonost

ka istom polu. Kratko ošišana, muškobanjasta

ANA, 29 godina. Biseksualka. Zaštitnica Meki, za koju ne zna da li je više voli

u ljubavnom pogledu ili kao dete, koje bi zaštitila. Ženstvena i blaga

ŽVAKA, oko 30 godina, mlad policajac

KVAKA, oko 40 godina, inspektor

MICA, oko 25 godina, radnica na hotlajnu, voli folk

GICA, oko 25 godina, radnica na hotlajnu, voli operu

SCENA 1

(Policajci na pozornici čekaju ispred ogromne kuće moderne fasade. U izlogu su

izložene tri lutke u donjem vešu. Čuje se zvonjava telefona, ali kao iz velike

daljine.)

ŽVAKA: Šefe, da je legalno drmati kvake…

KVAKA: Kao što je legalno žvakati žvake. Ovaj put ću ih uhvatiti, bogca im

njihova.

ŽVAKA: Verujem da hoćete, ali treba prvo da pozvonite. Evo ja ću.

KVAKA: Zvono, kakvo crno zvono? U mom selu toga nema. Toljagom u glavu, ako

treba!

ŽVAKA: Ah naša sela… Ali život je kučka iz grada, zar ne šefe?

KVAKA: Ćut! Izlazi neko.

(Vrata se otvaraju. Izlazi Dada,obmotana krpom oko glave, sa orijentalnim

motivima. Nosi šalvare, najnoviji arabijski šik.)

DADA: Ooo, sile reda i mira, dobrodošli u Dadine lutkarske čarolije. Koji nam

je ovo put?

(Iza nje se čuje zvonjava telefona koja dopire sa gornjeg sprata.)

KVAKA: Dobar dan, gospođo. Mi po službenoj dužnosti… Aavaj… Kako ide,

Žvakice?

ŽVAKA: Gospođo, opustite se. Ništa još toliko zvanično. Samo skupljamo

podatke.

DADA: Reci, dušo. Ako mogu nečim da pomognem, ja ili moj muž…

KVAKA: Prijavljen je još jedan slučaj nestale devojke. (Pogleda u blokče.)

Miranda Erić. Dvadeset sedam godina. (Telefoni zazvone jedan za drugim.)

KVAKA: Tišina, bre.

ŽVAKA: Dobro samo to malo mekše. Mekanije. Laganije. Dada nam je svojim

vizijama uvek dosad pomagala u rešavanju maltene izgubljenih slučajeva.

KVAKA: Slučajnost. Vi sigurno znate nešto o tome?

DADA: Bože sačuvaj…

KVAKA: Recite nam nešto o njoj. Da li je istina da je radila kao dadilja?

DADA: Da. Na Brankovom mostu. I ispod Plavog mosta neki put..

KVAKA: Meštani kažu.. (pogleda u blokče).. da je bila dobra majka svima.

DADA: Naravno. Dojenje kod nje beše vrlo povoljno…

ŽVAKA: Priča se da je bila dominantna..

DADA: U poređenju s tobom, jeste. Imaš li jednu žvaku za mene, dušo?

KVAKA: Šta nam još možete reći o toj trećoj devojci koja je radila kod vas, a

misteriozno nestala?

DADA: (pravi balon od žvake koji pukne)

Šta reći.. Mislim.. u stvari čini mi se da nekako i nisu zaslužile..

KVAKA: Šta mislite, kuda su mogle otići po ovoj čiči zimi?

ŽVAKA: Ciči…

KVAKA: Ne cičim!

DADA: Nešto mi kazuje da nisu daleko..

KVAKA: Imam za vas još jedno pitanje…

DADA: (guta knedlu)

KVAKA: A zašto po čiči-miči..cič..cučmi čičmi.. zimi ove lutke nose tangice?

(Telefoni zazvone jedan za drugim.)

SCENA 2

(Gornji sprat. Hotlajn agencija)

JOVAN: Oh. Ah. Uh.

GICA: Oh. Uh. Ah.

JOVAN: Ne. Prepevano isuviše.

GICA: Nikad neću naučiti. (Rida.)

DADA: (Jako glasno.) Propevala vidim!

GICA: (Odskoči.) A!

JOVAN: Kakav glas! Da imaš Dadinu dijafragmu, otpevala bi ti, Gico, za operu.

DADA: I želudac. Jovane. Želudac. (Seda na stolicu.) Sva sam se potresla…

JOVAN: Želiš li da nam oteraš sve operaterke? Zar ne vidiš da pokušavam

Gici da objasnim osnovna pravila hotlajn belkanta…

(Primiče joj se.

Dada ćuti i gleda ga prodorno u oči.)

JOVAN: Dado? Zašto me gledaš tako hipnotički, Dado, što ne progovaraš?

Plašiš me kad tako ćutiš i ne vičeš. Znači da ti zaista nije dobro. Ko je to bio

na vratima?

DADA: Ma neke budale. Mislim da su Jehovekrišne.

JOVAN: A.. ove.. Karekriške!

DADA: Pitali su za tebe. Kažu javlja nam se da je duša Vašeg muža jedna od

odabranih za raj… samo da se upiše kod nas…

(Seda za sto i počinje da ređa pasijans.)

(Zazvoni telefon.)

GICA: Helou!

(Brzo spušta slušalicu.)

GICA: Ne vredi, šefe. Ovaj sad kaže da ne želi seks, već sveštenika.

JOVAN: Ne sekiraj se, maco. Idi u sobu i vežbaj. Dolazim uskoro da te

preslišam. (Dadi) Pa nije… nije uvežbala kako treba… mušterije treba

suptilnije animirati… ona je nova. Još to ne zna…

(Dada ga gađa nečim što liči na pileću kost, mada je teško razaznati.)

JOVAN: Ovde ima suviše malo mesa, a previše kostiju.

(Uzima u ruke pileću kost. Telefoni zazvone jedan za drugim.)

GICA: Helou?

JOVAN: Dado, zašto od nas sve te cure beže tako daleko da ih ni rođena majka

više ne pronalazi? Koja li je tvoja teorija?

DADA: Mislim da to nismo zaslužili…

JOVAN: Ono jes’… ja da bežim od svih živih, bar bih rek’o

ćao!

(Dada i Jovan pogledaju jedno drugo osuđivački)

JOVAN: E..a kao otac sam im bio… Sakupili smo ih sirote sa ulice i dali im

divan posao.. Hotlajn operaterke! (Jovan i Dada istovremeno. Jovan ushićeno,

Dada ironično)

Kažu li te karte šta o nestanku? Govori li nešto pileća kost?

DADA: Ti i tvoje hotlajn operaterke… Da nisam otvorila butik u prizemlju u

kojem radim sama ceo bogovetni dan, ni ovu pileću kost sada ne bi gledali… A i te

što ih zapošljavaš.. ona Mica skiči kada dahće… cakum pakum!

JOVAN: Ne potcenjuj Micin glas. Ona se takmičila za zvezdu Granda. Čak je ušla

u šesnaestinu finala. KO ZNA DOKLE BI DOGURALA Da u žiriju tog kobnog dana nije

sedela sujetna Lepa Nena…

DADA: Ispadanje joj je toliko teško palo da je htela sa mosta da se baci…

JOVAN: Ali sam je ja spasao. I ponudio ovaj divan posao!

DADA: A zašto se ti toliko brineš oko svake koja nestane? Nestane jedna,

zaposlićeš drugu.

JOVAN: I to što kažeš… (pogleda u izlog)

Imamo tri lutke. Kao da je jedna nova.

DADA: Nove su tange.

(Jovan je pogleda i nasmeši se)

SCENA 3

(Noć. Čuje se zvono na vratima.)

(Jovan prilazi vratima i gleda kroz špijunku.)

JOVAN: (Više za sebe.) Au! Kakvi sifoni!

(Otvara vrata.)

DADA: Ko je u ovo doba?

JOVAN: Neki.. neki…

DADA: Đavoli demoni.. a?

(Jovan pogleda kroz špijunku)

JOVAN: Muško i žensko. Muško nema bradu. Žensko ima…

DADA: Bradu?

JOVAN: Sifone! Da im otvorim…

DADA: (baci novčić) Otvori.

(U stan Simonovića ulaze Ana i Meki. Ana je u haljini i našminkana. Meki

izgleda gotovo kao dečak, kratke podšišane kose, u širokoj trenerci i „adidas“

patikama. Obe devojke deluju zbunjeno.)

JOVAN: (Gleda u Anu.) Helou!

ANA i MEKI: Dobro veče.

MEKI: (Grubim glasom.) Ja sam Meki.

ANA:Ana.

DADA: (Gleda u Anu.) Ana mi je isuviše obično ime! A ti momče, zašto Meki?

Radio si u Mek Donaldsu pa ti osta nadimak? Šta Vas dovodi k nama u ovo doba?

Problemi u braku, pa ste došli da vam ja uklonim crnu magiju? (zapeva pesmu od

Karleuše ..Ko ti to baje?)

(Ana i Meki se zgledaju.)

MEKI: O… ooglas.

DADA: Crno dete, ti si mlađi nego što sam mislila. Još nisi poč’o ni da

mutiraš?!

ANA: Kad sam pročitala da nudite i posao i stanovanje u istoj nekretnini,

oduševih se. Nas dve jednostavno ne volimo mnogo da izlazimo.

DADA: (Gleda im odeću.) Dve?

(Jovan uzima novine od Dade.)

JOVAN: Sednite devojko i ti (zamucne) devojko takođe.

(Dada gleda u Anu.)

ANA: Nama odgovara smeštaj uz posao… kako ste u oglasu naveli.

JOVAN: (Odmerava Anu.) Svakako, svakako. Daću ti ja smeštaj. (smešak)

(Dada baca pileću kosku sa stola na Jovana.)

ANA: Ako dolazimo u nezgodno vreme…

JOVAN: Ne, ne, to Dada kuva doručak, ona to tako… inače… radi mnogo sati

unapred. Doručak spravi oko ponoći, da se iznenadimo kad se probudimo.

(Još jedna pileća kost leti ka Jovanu.)

JOVAN: U svakom slučaju ti imaš sreće. Radićeš, ono šta sam i naveo u oglasu.

Moći ćeš da živiš ovde.

ANA: Mi se ne odvajamo. Mi smo…

JOVAN: Pogodiću. Otpuštena manekenka i njen sekjuriti?

ANA: Mi smo, znate…

MEKI: Bićemo iskrene. (uzme Anu i poljubi je)

JOVAN: Dražesno.

ANA: Sada mi je jasno zašto se ne razdvajamo. Ili ćete zaposliti obe i pustiti da

živimo u istoj sobi ili idemo.

DADA: (pogleda u Jovana) Jovane, mogla bi i ona…

JOVAN: S tim glasom? Dal si luda? Mušterije će misliti da im pretimo…

DADA: Mali Kaki… o pardon, mala Meki. Imam posao i za te’. Pomagaćeš mi u

butiku. Rekla bih da si otprilike mojih godina… tu negde? ‘Oće kosa da otpadne u

klimaksu, a i glas da izgubi tu ženstvenu crtu?

ANA: Ovog meseca puni 18!

DADA: Iju!

JOVAN: Možeš majka da joj budeš.

DADA: (Meki) Ti ćeš u butiku čistiti, prodavati i oblačiti lutke.

MEKI: Može. Obožavam lutke. Moja pokojna majka ih je pravila.

SCENA 4

(Jutro. Potkrovlje. Na sredini sobe je sto, a pored njega se nalazi krevet. Skoro

da i nema nameštaja. Meki se nervozno šeta po sobi, dok je Ana posmatra sa

kreveta. Polako se budi…)

MEKI: Celu noć nisam mogla da trenem… oka da sklopim od prokletih telefona.

ANA: Lepo sam sanjala noćas. Dođi!

MEKI: A u našoj sobi ni telefon. Samo krevet, i to tendenciozno uzak. Razumeš

li, Ana?

ANA: Znam ja šta tebe muči. Dođi u krevet!

MEKI: A sinoć, oh, tek sinoć, nemam reči! Ostajem bez teksta, evo, nema više

samoglasnika. Čuješ: gfhdhjdj, dfjfjjfj.

ANA: Ponovi.

MEKI: (Besno.) Gfhdhjdj. Dfjfjjfj!

ANA: Čista inteligencija.

MEKI: … Kroz poluosmeh, nevinašce!… Izusti da smo čudakinje. Dobro sam ga

čula. Za mojim leđima je dahtao taj pohotni matorac. Ko je on da to kaže? Pa samo

što te nije jurio oko stola!

ANA: Meki, biti čudak ne mora nužno da znači… nešto negativno. Mlada si ti da

to još shvatiš. Hajde smiri se i pokušaj da razmišljaš hladnom glavom.

MEKI: Ohladiću ja njemu glavu.

ANA: Zašto? Meni se njihova ponuda čini idealnom. Stan i posao u istoj

nekretnini!

(Ana je naglo zgrabi za ramena.)

ANA: Tačno je da je nelegalno. Tačno je da nećemo biti prijavljene, ali opet…

MEKI: Priznaj da ti je prijalo.

ANA: Slušaš li ti mene??

MEKI: Kad priznaš da ti je prijalo kad te je jurio oko stola!

ANA: Nije mi prijalo jer stola nije ni bilo.

MEKI: Kako nije bilo stola, Ana. Bilo ga je. A priznaješ da te je jurio… oko ma

čega bilo… i da ti je to prijalo.

ANA: Nije ga bilo. Niti stola. Tačnije, nije me jurio oko stola koga nije ni bilo.

Niti mi je to prijalo.

MEKI: Jeste

ANA: Njeeet!

MEKI: Jok ja.

ANA: O, da bilo ga je. Sto za kojim je ona stara gatara ređala pasijans.

MEKI: U pravu si…. To mu je žena. Izgleda mu k’o majka.

ANA: A ti kao moj sestrić u njihovim očima. A ja k’o tvoja tetka… ili…

MEKI: Opet majka?

ANA:(zamisli se)

MEKI: Kad smo već kod toga čini mi se da bi ti baš volela da se ostvariš u tom

smislu, zar ne?

ANA: Pa… Ne znam da li bih imala išta protiv… ali trenutno…

MEKI: Da. Znala sam. Znala da sam ti ja nešto usputno. Znala da me ‘mesto prave

romantične ljubavi, voliš kao dete!

ANA: Meki, molim te.

MEKI: Da. Dvanaest godina sam mlađa, ali tebi ni to nije dovoljno. Ti hoćeš

pravo dete i pravog muža!

ANA:Meki, smiri se!

MEKI:(histerično) Da. Takve ste vi biseksualke! Zavedete nas, (patetično)

čiste lezbače, pa kad se zasitite, eto vas ponovo u normali. Ponovo ste in, hetero.

Prave majke, verne ljube i domaćice!

ANA (zagrli je)Znaš i sama da je to nemoguće.

MEKI (zagrli je zadovoljno)

ANA: To bi na kraju krajeva i finansijski bilo neostvarivo. Znaš da planiramo

plaćanje tvoje školarine, našeg stana, pored ovakve brige za osptanak dete bi nam

još i… Mislim, možemo i malo sačekati na njega.

MEKI: Nema čekanja (obori je na krevet)

(Ana otkriva grudi. Meki je miluje. Njih dve se prevrću po krevetu koji škripi.)

ANA: Ove nepodmazane šarke dodatno me pale.

(Jovan iza vrata prisluškuje.)

ANA: Strast! Pasionat!

(Jovan gleda kroz špijunku – Ijuu, ala su perverzneeee…)

JEDNA OD NjIH DVE: Sad, sad, aaaaaaaaa!

(Jovan iza vrata, ispada mu šoljica kafe iz ruku, ispoliva se po pantalonama.

Počinje da se tare dlanom po međunožju.)

MEKI: Šššš! Neko je iza vrata.

(Brzo skače i otvara vrata. Ugleda Jovana.)

JOVAN: (Sav ispolivan kafom po pantalonama i crven u licu.) Dobro jutro,

devojke. (hehe) Može jedna kafica?

SCENA 5

(Sutradan. Butik na donjem spratu. U izlogu su lutke. Dada ih presvlači.

Raspakuje novu lutku uz asistenciju Meki i postavlja je u izlog. Na vratima

stoji natpis „Zatvoreno“.)

DADA: Još samo da počistiš ovo pa da zaključamo i odemo zajedno na ručak gore.

MEKI: Hvala vam, Dado, što ste nam pokazali stan. Najpre sam mislila da kuhinje

nema, ali vi ste nam objasnili da nje zapravo ima, samo je načinjena od kosmičkog

materijala.

DADA: (Samozadovoljno.) Otud, dete, one crne rupe u zidu.

MEKI: Ali, Dado, vi ste zakuvali kafu na laminatu samo tako što ste se

zagledali u šoljicu kafe. Neshvatljivo! Kako ste to uspeli? Vi ste zaista

čarobnica.

DADA: Kako? Lako. Vidiš, mala. Oko Meseca ti postoji nešto što se zove

radioaktivan pojas. On stalno šalje svoje signale na Zemlju. Ja samo imam moć da

te vruće talase usmerim na vodene materijale. Tako koristim magiju Meseca u

rastvaranju i sastavljanju materije, bilo da se radi o plastici, vodi, drvetu ili…

(Zagleda se prodorno u nju.)… kamenu.

MEKI: Znači, zakuvavate kafe černobilke?

DADA: Kuvam, bajam, dadam i najboljem se nadam.

MEKI: Hahaha! Dado, kako vi mene zabavljate! Pa vi ste… Osećam kao da sam

pronašla majku koju sam izgubila kad sam bila ovolicna. Dado, vi tako divno

lažete. Radioaktivni Mesec, haha, kako rekoste… Černobilski mesečev pojas.

DADA: A šta se ti tu meni ulaguješ, dete? Znam da sam mlada i lepa, ali za mene

bi naše prijateljstvo bilo čudno i neprirodno.

MEKI: Ali, Dado, i vi ste sa one strane… prirodnog.

DADA: Kako to?

MEKI: Čarobnica ste.

DADA: Čarobna jesam, ali sa ženom-menom frendovala ne bi’.

MEKI: Žena-men?

DADA: Fenomen.

MEKI: Fenomen kod mene je što se nesrećno zaljubljujem u starije.

DADA: (zamisli se)Ti to mene muvaš, dete?

MEKI: Neke stvari su isuviše lepe da bi bile ostvarive… Šala mala. Niste moj

tip.

DADA: A šta mi to fali?

MEKI: (podigne prstom grudi na gore) Cuclice!

(Dada cikne)

SCENA 6 – GORNjI SPRAT

(Desetak stolova na kojima su poređani digitalni telefoni, kompjuteri,

bežični telefoni, priključci, operaterska konzola sa grafičkim ekranom.

Telefoni paralelno zvone. Za jednim stolom sedi Ana, za drugim Gica, za trećim

Mica.)

(Javlja se na telefon.)

MICA: Helou!

ANA (Gici.) Zašto si počela da radiš kao hotlajn operaterka?

GICA: (Ukoči se.) Znaš, ja samo privremeno radim ovde. Ja sam zapravo buduća

Karmen.

MICA: Samo sekund! (Stavlja ruku na slušalicu i obraća se Ani.) Svako ima

pravo da bira. Ja sam na strani ljubavi. (Nastavlja razgovor.) Šećeru, tako si me

napalio da mi je od vlage nikla pečurka u gaćicama! To me je podsetilo na pesmu

„Suvi šardone” – ja napisala tekst

(Namigne Ani i Gici. nakašljava se.)

Naglašaaavaš da spadam u divas

Pa me pitaš da li hoću čivas!

Kažeš da si i švaler vrlo čist

Pa me pitaš dal ću gorki list.

Šardone mi donesi štagod da se desi

Eeeeeeeej!

(refren)

Želim da mi curka ono vino,

pri usnama tvoj beli karino

ali neću u cugu tri unce,

uz vino nek zasija nam sunce.

GICA: (pridružuje joj se, ali operski)

Ali nećuuuu u cugu tri unceee

MICA:(narodnjački) Nemoj brzo jebem li ti sunce!

(Zvoni telefon)

GICA: (uzima slušalicu) Ne, ništa ne govorite. Ljubav, to neukrotiva je ‘tica.

L’amour! L’amour! Kaže ova žica.

Ne, nije poziv hajka. Ne. Ja nisam vaša majka.

(Gleda u slušalicu. Telefoni neprekidno zvone.)

(Gica i Mica uzdišu dok telefoniraju.)

ANA: Halo? Zaplakao je.

(Prekid veze. Ulazi Jovan.)

JOVAN: Mico, Gico, ostavite me nasamo sa Anom za trenutak.

(Mica iskosa i prezrivo odmeri Anu.)

JOVAN: Vidiš, Ana, nisi dobro počela! Već petom mušteriji izmamila si suze, a

cilj je da oni procurkaju na drugi način. Ne traže oni psihologa već seksualno

olakšanje.

ANA: Kako znate? Prisluškivali ste. Ovo je strašno. Juče ste slušali ceo

razgovor u sobi, a sad…

JOVAN: Sinoć sam hteo da donesem kafu, pa sam samo čekao trenutak da vam ne

banem na pola rečenice. Danas sam morao da proverim kako radiš. Ovo je posao.

Imam pravo!

ANA: Okej. Biće bolje.

JOVAN: I ja mislim. Sviđa mi se kod tebe što si emotivna. Ne mož’ čoveka

rasplakati svako. Ipak, bitna je erotika.

(Mica ulazi napirlitana u sobu.)

MICA: (Jovanu.) Vidim da se sviđaš svim devojkama i da ću morati da se borim za

svoje mesto! Baš si dasa! Dođi da ti šapnem nešto…

(Mica uzme Jovana za ruku i izvodi ga iz sobe. On je hipnotisan sledi. Dada ulazi u

sobu i vidi Anu samu.)

DADA: Gde je on?

ANA: Pa… (pogleda u vrata sobe, gde je otišla Mica)

(Dada sedne i rastuži se.)

ANA: Ja bih do kujne ako može.

(Dolazi Meki.)

MEKI: Okej. Preterala sam. Trebalo je da se izvinim.

DADA: Trebalo je da se ja izvinim tebi.

MEKICA: Ne volim da diram u izgled, spuštene grudi.

DADA: Ni ja tebe u ženstvenost, dete. Takva si. Priroda te dala za maršala. A sad

idi.

(Dada ostaje sama i koncentriše se.)

SCENA 7

Sutradan.

(Ana, Meki i Dada u butiku. Ulazi Gica)

GICA: Mica je nestala. Milica je nestala!

(Meki se trgne.)

GICA: Već treća! Čudovište se ovde šunja. Milica je garant mrtva i više je

nikad nećemo videti.

ANA: Smiri se, Gico. Možda je otišla do Maksija, Delte…

GICA: Nema ovde nikakvog Makse! A delta Dunava je daleko.

(Zarida i odlazi)

DADA: (Ani) Ne obaziri se na njenu paniku. Pravi dramu oko sitnica. (Ana i

Meki je gledaju začuđeno) Bolje da brine kako da smrša. Koliko puta sam joj

govorila da žabe (naduje obraze) niko ne merka sem zmija. A ona meni, ne, Dado, za

operu je potreban spasilački pojas oko stomaka. Dijafragma, gusti vazduh koji

podstiče vrtoglavi svežanj već pripremljenih vokaliza grkljana da se prelome u

kristalni, pevajući koloratur!

MEKI: Aa?

DADA: Ja sam naručila novu lutku. (Prilazi novoj lutki.) Hodi zlato, da ti

navučemo tange. Dete, dodaj one gaće iz fioke, moramo da opremimo novu dol.

ANA: Dado, je li vam dobro?

DADA: Nikad bolje, deco. Nikad bolje.

(Gleda u lutke i smeši se.)

SCENA 8

(Kvaka i Žvaka izlaze iz kuće Simonovića.)

KVAKA: Neverovatno da nema nijednog dokaza.

ŽVAKA: Mislite li da u ubistva umešan gazda ili gazdarica?

KVAKA: Ko kaže da su i ubistva? Nema tela, nema ni ubistva.

ŽVAKA: Da ispitamo opet ove s Brankovog?

KVAKA: Nikom ne nedostaje, sem mušterijama. Zapravo, niko je u gradu i ne

poznaje sem njih.

ŽVAKA: Kao da ispare, kao…

KVAKA: Insinuiraš li neku paljevinu?

ŽVAKA: Šta da radimo, Kvakice?

KVAKA: Kvakica? Ja sam tvoj inspektor budalo! (udari ga) Šta da radimo? Da se

primirimo. Kladim se da će u sledećem ubistvu neko napraviti grešku. Imaćemo

korfus dilakti ili kako se već zove?

ŽVAKA: Uvereni ste da je neko od njih dvoje?

KVAKA: A ko drugi? Nisu valjda lutke krive.

(Žvaka i Kvaka se pogledaju kao da poveruju u ovo)

ŽVAKA: Možda neka mušterija?

KVAKA: A da ti kao mušterija pozoveš hotlajn agenciju i ispitaš stvar?

ŽVAKA: Kako ste pametni inspektore Kvaksi. Pa vi ste… vi ste… čudo!

KVAKA: Daću ti ja Kvaksi!

SCENA 9

(U prostoriji su Dada, Jovan, Ana, Meki i Gica.)

MEKI: Da počistim i ovde.

DADA: Tu ribaj.

(Jovan ulazi.)

DADA: Šta ‘oće opet?

JOVAN: Isto…

GICA: Svi ćemo nestati!

(Razmazane je šminke, pipa se po licu.)

DADA: Zovi doktora da je vodi, Jovane.

(Jovan daje Meki znak da telefonira.)

JOVAN: Gico, naravno da ćemo jednog dana svi nestati. To je draga moja

neizbežno.

(Meki odlazi do drugog telefona.)

ANA: Helou?

GICA: (Rida.) Kako je mogla da nestane? Kako je mogla?

JOVAN: Gico, i ja patim. Jako patim. Milica mi je bila kao kćer… Ali imam

predlog. U mojoj sobi na stočiću kad kreveta nalaze se antidepresivne čokoladice

iz Burgine Faso. Hajmo da ih od tuga pojedemo.

(Gica i Jovan se grle i krenu)

ANA: Helou? Ne čujem vas, helou?

JOVAN: (vrati se par koraka unazad) Ana, opet loše radiš! Uvek moraš da ih

čuješ. Tvoj posao je da slušaš. Daj mi ovamo telefon da ti pokažem.

ANA: Ali… Ali…

JOVAN: Helou!

FEMINIZIRANI MUŠKI GLAS: Ijaaaao, kakav lep bariton! Tako seksi, tako…

volim žene koje imaju dubok glas…

JOVAN: Zdravo, dušo. Samo se opusti i reci…

(S druge strane čuje se neko komešanje.)

JOVAN: Sad ti preuzmi. Kaži da si bila promukla pa odmukla.

(Ode s Gicom)

SCENA 10

(Kvaka i Žvaka se svađaju ispred govornice.)

ŽVAKA: Šefe Kvakice, nisam mog’o. Ova operaterka je imala tako seksi glas.

Ponelo me.

KVAKA: Ti boga tvoga, skrenuo si s pameću, šta! To je bilo muško!

ŽVAKICA: Tako mi orbita nije. Samo žena divnog baritona. Kako je lepo i

baršunasto zvučala, pa to…

KVAKICE: Slušaj, bre, ti…

ŽVAKICA: Ozbiljno, šefe, nemoj da se ljutite, to ne bih mogao da podnesem, ali

imao sam tetku sa upravo takvim dubokim glasom. Radila je kao dispečerka za

taksi i život joj nije bio lak. Ona nije i nije volela muziku, ona…

KVAKICA: I šta bi s njom? Pregazi je taksi?

ŽVAKICA: Sad je sispečerka. Na kraju su ustanovili da je pušila koju paklicu

dnevno više no što je smela.

KVAKA: Naći ćemo drugi način. S telefonom nam propade fora.

SCENA 11

(Soba Ane i Meki)

MAKI: Bežimo, Ana, bežimo… Mislim da je on… malo…

ANA: Šta?

MAKICA: Sajko. Kao onaj Norman Bejts, a Dada mu dođe nešto kao majka.

ANA: Ne znam što si tako protiv njega. Čini mi se da i on baš pati za odbeglim…

MEKI: Tebi ne deluje nastrano.

ANA: Možda se ponekad preruši u svoju suprugu, ali, van toga…

MEKI: Ponovo ga braniš! Operaterke nestaju bez traga, a ti ne sumnjaš u…

ANA: Ne branim! Naš odnos striktno je poslovan.

MEKI: Ko je onda kriv? Neki davitelj iz podruma? Sa tavana? Grejem Trovač?

ANA: Ili kasirka iz najbliže prodavnice? Ona mi deluje baš…

MAKI: Trovački a? Samo ti je gazda Jovan dobrica.

ANA: Meki, Meki prava si Saloma? Hoćeš njegovu glavu da se okitiš? Ne možeš

čoveka da optužuješ bez trunke dokaza! A koja je alternativa kad bismo pobegle od

njega? Tvoj agresivni otac će nas naći, a ja odgovarati za zavođenje maloletnice. I

nestajanje je bolje od tog. Izdržimo još mesec dana do tvog punoletstva. Onda

zakon prelazi na našu stranu.

MAKICA: Svaka sa kojom je došao u kontakt intimne prirode, sutradan nestane.

Slučajnost?

ANA: To su poslovni razgovori…

MAKICA: I ti si prolupala. Radiš noću, a ja preko dana. U istoj kući, a u

različitim bioritmovima. To gazdi odgovara. Hoće da nas razdvoji. Da

relativizuje naše lezbejstvo. Našu ljubav.

ANA: A koje bi ti vreme stavila za rad butika i hot lajna? Treba li ljudi po

podne da drkeljišu, a u ponoć idu u kupovinu garderobe?

MAKICA: Ili na poslovne razgovore? Eto i ti žuriš do njegove kancelarije.

Šta sam rekla?

ANA: Čini se da nudi unapređenje. Veću platu.

MEKI: On je Nosferatu!

ANA: Za ovu vrstu posla, ponoć je sastavni deo radnog vremena. (Meki se duri) Sve

što radim je isključivo zbog nas. Još samo mesec dana, Mek. Da te pijani otac ne

nađe. Moram da žurim.

(Sat otkucava)

SCENA 12

(Jovanova kancelarija. Ana ulazi.)

ANA: Dobro ste?

JOVAN: Nisam. (ustaje) To je grozno. Strašno.

ANA: Šta se dešava?

JOVAN: Ljudska duša puna je mraka. Nevidljive fikcije.

ANA: Plašite me, Jovane. Kome je pao mrak?

JOVAN: Mislim da je već eksplodirala ta zvezda… taj Sirijus, i da će pasti na

nas. Njen sjaj će nas sve zamračiti.

ANA: Jovane, da li vi možete da mi garantujete da niste umešani u nestanke

devojaka?

JOVAN: Ja? Naravno da ne.

ANA: Ali kako je moguće… . Zašto tako odlaze bez pozdrava. Isplaćujete redovno

i solidno.

JOVAN: Znaš li ko im prijavljuje nestanak? Ja. Posle radnog vremena ih

ispratim do vrata, a sutradan ne dođu na pos’o.

ANA: Želim nešto da vas zamolim, ako od vas pobegnemo ja i Meki, nemojte nas

prijaviti. Nju traži dragi tata jer… .

JOVAN: Sve znam.

ANA: Pa da. Prisluškivali ste. Znate da smo…

JOVAN: Za nju se nisam čudio. Mada žao mi je što je devojka poput vas. Tako lepa,

ženstvena i nežna… .

ANA: Žao vam je što nisam šta? Imala sam odnose i s muškarcima, al’ mi pak

odgovaraju i žene. One su nežnije, imaju više empatije. Bolje… .

Jovan: A kada bi naišao neki nežan i pitom muškarac?

ANA: Zašto me to pitate?

(Jovan je zagrli.)

ANA: Vi imate Dadu. Zar je moguće da je… .

JOVAN: Volim je. Volim. Jedino što… . Imam utisak da… . Znam da je glupo što

se tebi poveravam, ali bojim se… . Kao da je (pokazuje znak za fijuk)… .

ANA: Hoćete da kažete… .

JOVAN: …Da je ona toliko skrenula i nešto uradila devojkama. Ne. Tako daleko

ne bih išao. Bože sačuvaj.

ANA: Otpisujete nju, otpisujete sebe. Ostale su samo mušterije ili…

JOVAN: Sebe tek otpisujem. Apsolutno. Nikad ne bih učinio ništa nažao

devo’čicama, ali znaš, moja skrivena ličnost, koja zameni dominantnu kao Džekil

mister Hajda… To je već nešto drugo…

ANA: Gazda Jovane?

JOVAN: Pazi, u nekim telima žive dve, čak i više duša. Što da ne? Sve ima

svoje prednosti i čari. Čitaj ovo.

(Vadi iz fioke neke papire i pruža preplašenoj Ani)

ANA: Ovo je lekarski izveštaj. Rukopis nečitak. Ah ovde je jasnije. (Ana polagano

čita.) …bizaran sindrom kod kojeg dva ili više identiteta nastanjuju jedno telo.

Neki slučajevi višestrukih ličnosti imaju i više od dva identiteta. Osam, čak i

trinaest, neke više i od sto…

JOVAN: To se zove super šizofrenija.

ANA:(Sklanja pogled sa izveštaja.) Zašto meni ovo dajete Jovane? I čija je ovo

dijagnoza? Ta.. super šizofrenija. (ustaje) Sad me plašite.

(Pokušava da izađe, ali se susretne s Dadom, koja pogled fokusira na Anu)

DADA: Šta ti radiš u sobi mog muža?

JOVAN: Teško nam pada sve šta se događa. Gica mi je bila kao kćer. Tako

talentovana… (Dadi.) Pozvao sam Anu da mi pravi društvo, da me malo opusti.

ANA: Ja moram da idem.

(Odlazi trčećim korakom.)

JOVAN: Šta reći… Mi smo mehanizam koji pokreću opruge, a duša je tek nemi

posmatrač…

SCENA 13

(Jutro. Meki se budi)

MEKI: (gleda oko sebe) Opet te nema. Ana? Anaaaa?!

(gleda u sobi, zatim izlazi i posmatra lutke. Ulazi Dada)

Na svakih nekoliko dana pojavi se jedna nova.

DADA: Ja ih tražim. Što više lutaka, to više izložene garderobe u izlogu.

Ljudi na to padaju.

MEKI: Kao da su žive, evo kunem se, Dado, otkad sam se rešila svoje male

kolekcije Barbi lutaka, nisam videla nešto ovako… magično.

DADA: Ta Barbi je nekad bila riba. Sad je matorija čak i od mene. Ali, dobro,

reče ti da voliš starije.

(Dada joj daje cigarete.)

DADA: Puši dete, ponekad je pušenje sve što nam preostaje.

MAKI: Hvala.

(Pali cigaretu.)

DADA: Nisam rekla da ne prouzrokuje bolesti srca.

MAKI: Moje srce je iz grudi iščupano. Kao da sam juče shvatila da…

DADA: Zato su ti sigurno ostale komore. One nikad ne puknu tek tako.

MAKI: Osećam da će me Ana napustiti. Da će kad tad poželeti muža, dete, ugled…

(Dadi oči sevnuše.)

DADA: Dete? Ugled.

MAKI: Želi da bude majka. Da ima kuću, porodicu. Mene voli, ali… Znate kako to

ide. Prvo sam mislila da joj je to prolazna faza, a onda shvatila da se nikada neće

promeniti! Da će me kad-tad … Zajednički život koji smo planirale nekako dao

mi je neku nadu, ali… (gasi cigaretu.) Baš sam se raspričala! Tako je uvek… kad

nje nema. Vama je sigurno lakše kad Vam muž nije blizu?

DADA: Misliš?

MEKI: Imate lutke. Uvek možete da razgovarate s njima. Kad Vam dosade

postojeće, Vi kupite novu.

DADA: Ah ti poverljivi momenti… Često im se ispovedam. Pričam im da je

trebalo da budem prvosveštenica, vestalka, ali mi je Jovan upropastio karijeru.

Nakon toga reših da se posvetim kućnom čarobnjaštvu, da štitim porodice od

zlih sila i blagosiljam novorođenu decu.

MEKI:Poveravati se lutkama je tako kul. Nikad Vas ne mogu odati. Ipak ne bih

tako mogla. Ana! Anaaaa! Smena joj se završila u šest. Ja se probudila u sedam, a

ona nije bila pored kreveta.

DADA I MEKI: (pogledaju se) Može biti samo u kupatilu.

MEKI: Odatle se čuje voda.

(Iz kupatila izlazi Jovan)

JOVAN: Dobro jutro devojke. Je li Ana bolje? Noću je ranije prestala da radi.

Bilo joj je loše.

MEKI: Molim? Ana? Anaaaa!? Hej, ona je nestala! Šta si uradio s njom? Govori?

Govori? Manijače!

JOVAN: Ne. Ne. Nisam. Evo pretražimo kuću! Dado pomozi nam.

DADA: (sedne na krevet i pokrije oči) Mir! Možda te i nije otkačila. Otišla je

do Maksija ili…

MEKI: Ovde nema Maksija! (Hvata se za glavu i zavrišti)

DADA: Ne brini. Vratiće se jednom. Na ovaj ili onaj način.

(Prilazi joj sa napitkom u ruci, mračnog izraza lica.)

DADA: Evo ti malo Meduze Bikolor da te smiri.

(Meki hipnotisano uzima napitak.)

SCENA 14

(Soba u kojoj Meki leži s oblogom. Čuje glasove Ane, Mice i Gice, koji viču:

Ovde smo blizu smo. Ja sam barbika. Ja Brac. Očešljaj nas. Operi nam pupke…)

MEKI:(budi se i brisne)

DADA: A sad šta je tu je? Koga nema bez njega se može.

MEKI: (ustaje) Ovde ne ostajem ni časa. Ovo mesto je prokleto! Ovo je…

(istrčava bosa, ali se sapliće o jednu lutku)

DADA: (ide za njom i gleda je)

MEKI: I šta će ova jebena lutka na sred puta? (pogleda u lutku)… Hej, hej. Pa ja…

Pa ja sada znam. Sve mi je jasno. Ova lutka… Ona tako liči na … Gicu. Ova druga

na… bože Mica! Hej, hej… (Meki skida periku s treće lutke, kojoj se obrati) Ana,

pa to si ti? Pa to si…

Sada mi je sve jasno! Devojke nikuda ne beže. One se pretvaraju u njih! (drma

lutku) Ana, Ana,oživi! Šta treba da radim da bi ponovo postala od krvi i mesa?

(Jovan ulazi u butik, raščupan.)

DADA: Nekada su žene bile amazonke

sirove ratnice surovije snage

muškarce su pretvarale u kipove snene

bez snage, bez volje, u robove slabe

Tako ova borba što se odvija

Govori za sebe sama

s jedne strane androgini dasa

s druge strane… pa skoro i ništa

Muškarcima od žena više nema spasa

Opet došla era plemena jednosisnoga

a i druge žene sa dve sise mudre

Više nisu samo domaćice vredne

No sve su čarobnice

‘vako kao Dada

JOVAN (ulazi i smiruje Meki, a zatim pogleda u Dadu)

Kada ćeš prestati?!

(Meki bulji u prazno.

Jovan plače i tetura se prema lutkama.)

DADA: Hajde, de, de… Smirite se oboje. Sad će da vam Dada spremi prženice od

meduze sa prelivom od samlevenih škampa – malo da se utešite oboje.

JOVAN: (prodere se)

DADA: Šta si se i ti raspekmezio? Kao da ovo polutkivanje i tebi ne odgovara.

Zar te sem lutaka iko i može razumeti????

MEKI: (leži na podu gledajući nemo skamenjenu Anu, koju s vremena na vreme

poljubi). Tako se bojim.

JOVAN: Nemaš čega. Tebe neće pretvoriti u jednu od njih. Ona to radi samo

onima, koje se meni dopadnu. (ustaje i osuđivački pogleda u Dadu). Ona može sve.

Policajce, koji dolaze ovamo zna da hipnotiše. Potpuno im skrene misli s ovog

slučaja. Ona ume da…

DADA:Hoćeš li konačno prestati?! Hoćeš li konačno prestati da optužuješ

mene kada znaš da…

MEKI: Hoće li mi neko reći o čemu se ovde radi? Hoće li neko da vrati Anu,

druge devojke?

(Scena se zamrači)

DADA: Kao dete u Grčkoj na moru, nervirao me je otac, koji je ulovio meduzu. Bila

mi je tako slatka. Meni se učinilo da je od zlata, ali samo meni. Uzela sam meduzu

iz njegove mreže, najpre je rehabilitovala u lavoru, a zatim bacila natrag u more.

Mnogo godina kasnije, takođe na moru, upoznala sam vlasnika male barke. Pozvao

me je da se vozim s njim. Otišlo smo u dubinu i lepo se provodili. Da bi me

zadivio zabacio je mrežu u more i ulovio meduzu. Takvu, da se samo meni učinilo

da je zlatna, njemu ne. Nisam mogla da gledam kako pati, pa sam uzela onu mrežu,

bacila u more i tako joj spasla život. Vlasnik barke gledao me je kao čudakinju.

Jedva je čekao da me vrati na obalu i da me više nikad ne vidi, ali oluja ga je

sprečila u tome. Niti je znao da vozi, niti dobro da pliva.

(pauza)

Bio je to Jovan.

MEKI:(pogleda u Jovana, koji se postidi)

DADA: Ja sam kao iskusna plivačica skočila u more i spasila ga. Ubrzo mi se

zakleo na večnu ljubav. Na žalost taj skok u hladnu vodu, ostavio je posledice na

mene. Nisam postala majka, što je smetalo upravo onom, koji mi i duguje život.

Od tada dešava se nešto, na šta ni ja ne mogu da utičem. Kada se pojavi druga

žena, za koju on pomisli da bi mogla da mu podari ono, što ja nisam, kao da neka

tajna ličnost u meni prepozna tu misao, razrogači oči prema toj ženi i … i… Kao

da mi je zlatna meduza dala moć, ali…

MEKI (zavrišti)

DADA: Ne hipnotišem ih u svesnom stanju. To jednostavno radi…

MEKI: Meduza u tebi?! Aaaaaa!

DADA: Pomozi mi. Pomozite mi oboje! Pokušajmo zajedno da izbacimo meduzu iz

mene. Pokušajmo da oživimo sirote devojke! Ona je sujetna, ne ja.

JOVAN: (kao da ne kapira) Ko bre?

DADA I MEKI: Meduza some!

MEKI: (Jovanu) Ne pratiš radnju!

DADA: Hej, previše sam pričala protiv zle meduzle. Ponovo će ta strana

ličnosti preovladati u meni. Sklanjajte se! Bežite od mene. U kupatilo zatvorite

me!

(Meki se baca na nju.)

MEKI: Vrati mi Anu!

(Rve se sa Dadom.)

MEKI: Ti si krivac i ubica.

DADA: (odgurne je)Kakav ubica. Te tapacirane Venere življe su od svih. Samo

treba naći način da se odlutke!

(Dada beži u kupatilo i zaključava se)

MEKI: (ljubomorno gleda u Jovana, koji čačka lutku Anu) Beži od nje! To je moja

lutka!

JOVAN: (otima joj lutku i odlazi s njom u sobu, gde se zaključava)

MEKI: (lupa o vrata) Šta to radiš? Ti ćeš da je?

JOVAN: Kakvo crno silovanje? Ona i moj sin u njenoj utrobi jedino na ovaj način

biće spašeni od Dade.

MEKI: Kakav sin?

DADA: (izlazi iz svoje sobe i uzima pištolj iz fioke) Ti i ne znaš. Ona će mu

roditi malog, malog…

MEKI: Šta?

DADA: Pinokija! To je bio njihov dogovor prošle noći.

MEKI: (gleda u Dadu, koja puni pištolj) Šta Vi sad to radite?

DADA: Imam li razlog da živim kad mu je druga važnija od mene čak i

plastificirana.

MEKI: Ako se Bi ubijete, ko će da oživi ove lutke!

DADA: Jes’ dobar motiv da se život nastavi, u pravu si, dete.

MEKI: Ako vam nešto znači, primite od mene izvinjenje što sam htela lično da

Vas zadavim.

DADA: Lično, nelično, vala bi malo neprilično. Misli da može da me ponizi na

ovaj način…

MEKI: Ko, Dado?

DADA: Ko? On! Moj mornar. On kome sam spasla život uvek će me kriviti zbog

tog.

MEKI: Kako?

DADA: Upravo ta voda u koju sam upala bila je kobna. Hladna, a ja polubolesna.

Skočila sam da ga spasem tokom jednog od onih dana, a.. (krene joj suza) nisam

nosila uloške sa krilcima. Ubrzo sam se razbolela. Otišli su jajnici i … To mi

MEKI: (seda do nje i zagrli je) Biće sve u redu. Ja ću vam pomoći. Samo dajte da

vratimo cure.

DADA: (zagrli Meki i obriše suzu) Mislim da ću, ako vredno radim na

usavršavanju čini uspeti. Samo me podržite.

MEKI: Hoću.

JOVAN: (izlazi iz prostorije noseći lutku ,,Anu”) Nećeš je povrediti? Praštaš

li mi Dado?

(Dada i Jovan se zagrle. Meki zagrli lutku)

SCENA 15

(Butik. Meki, Jovan, Dada i lutke. Jovan i Meki plešu grčki sirtaki, zajedno

pevaju. Dada mantra u orijentalnom kostimu prekrstivši lutke korenjem

čarobnih breza.)

MEKI I JOVAN: (pevaju)Lutke sa lutkama, a devojke sa devojkama.

DADA: Odlutki seeee… Milice!

PRVA LUTKA: Neee! Ja sam prva nestala!

DADA: Izvini, Milice, dakle mora da se poštuje hronološki red nestajanja.

MEKI: Lutka je progovorila!

PRVA LUTKA: Budalo, ja nisam lutka! Ja sam Miranda!

(Lutka se pretvara u devojku i silazi.)

DADA: Miranda, kako ti je zlato?

MIRANDA: Nemam pojma gde se nalazim, ali bitno mi je da sam srećna.

DADA: Odlutki se, Milice!

(Druga Lutka se pretvara u devojku Milicu.)

DADA: Odlutki se, Stela!

(Meki i Jovan sve vreme plešu sirtaki.

Treća Lutka se pretvara u devojku Stelu.)

DADA: Odlutki se, Gico!

JOVAN: Nisi valjda, Dado.

DADA: Bolje joj je u lutki nego u ludnici. Ja sam humana žena.

(Četvrta lutka se pretvara u Gicu.)

DADA: Odlutki se… khm… khm…

(Meki kreće ka njoj.)

DADA: Dobro, dobro, obećala sam. Neka bude! Odlutki se… Ana.

(Peta lutka se pretvara u Anu.)

MEKI: Ana, ljubavi!

ANA: Gde se nalazim?

JOVAN: Kod mene u sobi, dušo.

MEKI: Kod mene u neudobnom krevetu, zlato

DADA: Kod mene na tapetu, lutko.

(Telefoni zazvone.)

SCENA 16

KVAKA: Ti levom, a ja desnom.

ŽVAKA: A gde Vam je papirče?

KVAKA: Imamo sve. Našli smo isporučioca. Neko lutkarsko pozorište „Samo za

ludake“. Vlasnik je neki Erman Kesa. Dada puni lutke narkotičnim materijalima,

možebitno moguće!

ŽVAKA: Opravdana sumnja!

KVAKA: Garant! Ernan Kesa je pod svetlošću istine koju emituje stara

policajska žarulja priznao da je Dada dolazila kod njega po nove i nove lutke, te je

tražila posebnu vrstu voska, neki novi, tranzicioni… Kaže da samo takva

plastika može da izgradi novu vrstu Iberlutke, iberdevojke.

ŽVAKA: A taj Erman Kesa je Nemac, dakle…

KVAKA: Dakle… planira možebitno da otvori logor u kome će mesto zauzeti

ljudi, a izlozi će postati glavne šminkernice na kojima će se rešavati pitanja

svetskih razmera. Lutke će zagospodariti svetom.

ŽVAKA: Novi Hića Dol u liku nekadašnje vlasnice javne kuće poreklom

Šestinarke.

KVAKA: A gde je šestina, tu je i decimacija.

ŽVAKA: Ti Rimljani… bili su prave kučke.

KVAKA: Imamo posla sa Julijem Cezarom, Adolfom Hitlerom i Pinokijom u

ženskome obliku. Zaustaviti je pre nego što postane šef policije!

ŽVAKA: Nemoj da me plašite inspektore.

KVAKA: Mogu da pričaju o meni šta hoće. Da sam smotan, glup, okrutan, bahat

stari pandur. Ali, ne mogu da mi ospore osećaj za realno!

ŽVAKA: Ne mogu, Kvakice, mislim inspektore.

KVAKA: U ime Julija Cezara… avaj. U ime zakona, hapsim Vas, Dado Simonović, za

utaju devojaka. Imamo svedoka! Imamo svedoka! Tako ću joj reći.

ŽVAKA: Udri!

KVAKA: Ili možda malkice drugačije. Ipak se bojim.

ŽVAKA: Milo moje.

KVAKA: Strašna je ta Dada.

DADA: Dobar dan, gospodo. Čime vam mogu pomoći?

KVAKA: Aaaaaa!

ŽVAKA: (Feminiziranim glasom.) Pomozi sebi. Ja preuzimam palicu ovde.

(Pokazuje nalog.)

DADA: Šta je to?

ŽVAKA: Nalog za hapšenje.

KVAKA: Joj. Sve me boli

DADA: Ali, devojke su se vratile. Više ne postoji slučaj. Uverite se sami. Žive

su i zdrave.

(Kvaka presavijen ulazi, oslonjen na Žvakino rame.)

ŽVAKA: I devojke vraćene i lutke na broju…

KVAKA: Svedok nas je lagao.

ŽVAKA: Kako mogu ovako lepe lutke da budu krive.

KVAKA: Sad ću ja to da proverim… Halo, šefe… nismo uhapsili lutke. Devojke

na broju. Kako? To niko ne zna. Ni kako su otišle, ni kako su se vratile. Pobegao?

Odmah. Da, šefe. (Dadi.) Imamo drugi slučaj. Oprostite zbog uznemiravanja. I da,

promenite proizvođača.

(Dada zatvara vrata.)

DADA (Jovanu, koji je na vratima): Eh ne znaju oni da sam ja svu tu drogu iz

nekoliko pravih lutaka, odavno u zlatne kese istresla. Teška su vremena, a od

nečeg mora da se živi.

EPILOG

(Godinu dana kasnije.Proslava rođenja deteta. Firma odlično radi. Ana drži

bebu u krilu koja ima oko mesec dana. Oko nje su okupljeni Jovan, Dada i, naravno,

Meki. U sobu za primanje gostiju ulaze Gica i Mica, a za njima stidljivo ulaze

Kvaka i Žvaka.)

GICA: Gu-gu-gu.

MICA: Ga-ga-ga.

ŽVAKA: Vau-vau

KVAKA: Budalo, to nije tepanje. Nije ti to kuče.

ŽVAKA: Nije ni guska pa da mu ove dve guguču i gagaču.

ANA: Ja sam uvek bila za to da sa detetom treba da se razgovara kao sa

ravnopravnom, odraslom osobom. Brže će se razviti…

JOVAN: (Ani.) Znate kako se kaže, mama. Nevinost je i dete i zaborav…

GICA: Ja sam malom Pinokiju donela pištaljku.

MICA: Ja malu seksi ribicu.

KVAKA: Zašto ste detetu dali ime Pinokio?

ŽVAKA: Dobro zborite šefe. Ja mislio da je to horor film.

KVAKA: Pa naravno. Izgubio mamu i tatu…

ŽVAKA: Šmrc…

KVAKA: Davljenja, kidnapovanja, zlostavljanja dece…

ŽVAKA: No, svejedno, doneli smo mu nešto Kvakica i ja. Mogu prvo ja svoj

poklon šefe?

KVAKA: (klimne glavom)

ANA: Niste trebali zaista.

DADA: Kako ne, kako ne. Izvolite, poređajte sve šta ste doneli.

(Žvaka vadi neki prospekt.)

DADA: Šta je to?

ŽVAKA: Spisak klinika za rinoplastiku, malo da mu srede nos…

DADA: Ne vredi, dušo moja. Laž je jača i od najoštrijeg skalpela.

KVAKA: A čija je to, u stvari, beba?

(Gica i Mica obilaze oko policajaca i lagano im dodiruju značke.)

GICA: (Žvaki.) Što mene ne pitaš. Iskantaću ti celu operu, mali, ti mi se

sviđaš.

MICA: Bože, Gico, što si prosta. I to si našla ovog smotanka koji ne bi mogao

notu cis da ti izvuče. Pogledaj mu stomak. Nigde pojasa. Nigde spasa.

GICA: Ti da ćutiš, granduljo! Pored tvojih saveta ostaću usedelica!

KVAKA: Mir, žene.

MICA: E to je značka! Jel ti, mali? Razumeš li se u ‘armonike?

KVAKA: Khm… gospođice… mala gospođice

DADA: Dosta vatačine pred novorođenim detetom!

ANA: Ima mesec dana, Dado.

DADA: Ali, sve razume, milo Dadino. (Uzima malog Pinokija.) Isti Jovan. A ima

oči na mene. Guu-gu, ga-gaa.

MEKI: Ista vrsta plastike.

ANA: Meki! Zar nismo razgovarale o tome!

(Povlači je u stranu.)

MEKI: Pitate čije je dete? Od nas četvoro.

ŽVAKA I KVAKA: Molim?

JOVAN: Dado, ostvario ti se dugogodišnji san. Postala si majka dva ili maćeha.

Oduvek su ti likovi bili omiljeni u bajkama.

DADA: Ah.

ANA: I Mekica je dobra očuhovica.(Meki.) Malo, malo pa se mrštiš – sad si

punoletna. Postala si roditelj i rentijerka. da nije bilo Jovana i Dade, šta bi sa

nama bilo?

MEKI: Otac, majka, mađeha, očuhovica. Ali ko je Đepeto?

ANA: Zar nisu zaslužili zajedničko dete s nama? Spasli su nas ulice, tvog

pijanog oca. Posle takve, ovaj model porodice, nove porodice postaće nam svima

pravi raj.

(Meki i Ana sednu oko bebe. Dada sa leve strane poljubi Meki, a Jovan s desne

strane Anu).

MEKI: (Dadi)Kad bolje razmislim, nikakvih klasičnih uloga ne moramo se

pridržavati. I Vi meni možete biti i majka?

DADA: Mh. I to Jokasta.

MEKI: Molim?

DADA: (pomazi erotski Meki)Sve treba probati zar ne?

GICA: Kako su njih četvoro slatki.

MICA: (briše suze radosnice)

GICA: Šefe, aj u 10 evra da se ovi nikad neće rastaviti?

DADA: Tako je, deco. Nikad. Živela poliamorija!

OSTALI: Živela.

DADA: Živela ljubav!

OSTALI: Viva!

JOVAN: Jesmo li srećni? Oh, jako smo. Nisu nam potrebne iluzije, ne hipnoze ni

lutke, već duše, koje su se spojile, njih četiri u jedno telo. Bitno je da smo se

pronašli, negde tamo i da se više nikad ne rastanemo. A telo, u kom živeće sve

naše duše ovo je ovde (ljubi bebu).

MEKI: Živeo Pinokio!

SVI: Živeo!

ŽVAKA: I Đepeto!

JOVAN: E pa sad…

ŽVAKA: Živele lutke, plastika, drvo! Živela laž! Neka našem Pinokiju nos

raste svaki dan…

(Žvaka i Kvaka izlaze)

KVAKA: Nisam ni otvorio svoj poklon.

ŽVAKA: Nisi, Kvakice. Pardon šefe.

KVAKA: Ok Dopuštam da me zoveš kako želiš. Mada mi je drago što mu nisam

dao. Meni je bilo potrebno. Meni.

ŽVAKA: Neka brava, Kvakice?

KVAKA: Dođi da ti pokažem.

(Otvara kesu. Vadi haljinče i brus.)

ŽVAKA: Iju, da mu ne bi bilo malo preveliko, Kvakice.

KVAKA: Hteo sam da im dam detaljna uputstva da otvore kad bude napunio

osamnaest godina. Kad bude pronašao sebe… shvatio ko je…

GICA: Momci, čekajte nas!

KVAKA: Hoće li nas ostaviti na miru

ŽVAKA: Imamo žensko društvo, Kvakice, Idemo svi zajedno ka kafu. Devojke!

Lutkice! Ovde smooo!

MICA: Gromado! Silino! (Prislanja se uz Kvaku.) Tako si mačo. Poželela sam

te… čim sam te ugledala.

GICA: (Prislanja se uz Žvaku.) Uvek sam volela ubice mekog srca, nežne

Kazanove…

ŽVAKA: Maco, idemo na kaficu, pa ćemo… Kvakice, vidi, Kvakice, kako nam je

lepo. Ženske, ludilo, hahaha (Brljivo se smeje.) Kvakica je obijač svih brava, a

ključ mu je uvek podmazan.

KVAKA: (Gici.) Biću sa Vama, ali ako i kolega bude prisutan.

GICA: Aaaa!

ŽVAKA: Jao, Kvakice, znao sam. Znao sam. Što su ti nova vremena i trendovi.

Živela poliamorija! Prihvatam sve i predlažem da odemo svo četvoro na kafu

kod mene.

(Gica i Mica se zgledaše.)

GICA: Da ti nije palo napamet!

MICA (Gici.) Nisi moj tip, falšerko!

GICA: Mama ti falšira, granduljo!

ŽVAKA: Znaš, Kvakice, onako u poverenju… i ti si meni bio oduvek… i više

simpatičan od žena. Mada, svi zajedno… Pa možemo proći.

(Svo četvoro se drže za ruke i odlaze…)

KRAJ

proza

Dok nas reči ne rastave

Kontemplacije iz groba

Mesto dešavanja je duboko iskopani grob unutar arhitektonike Pjera Lašeza koji, kad god mrtvi progovore pod zemljom, postane istovremeno zelen i modar. Mnoge svetske grobne površine ugledale su se na grob Pjera Lašeza. To je crna rupa, baš onakva kakva se zamišlja dok se čitaju opservacije Dantea i Petrarke, i slušaju iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt, kao i kad se smrt posmatra kroz kaleidoskope, onako kako su je reditelji preuzeli iz opšte, kolektivne svesti živih i preneli na platno. U crnilu groba nalazi se voda i poređani darovi pokojnikovih rođaka. Blizu stenične postelje od drveta na kojoj leži pokojnik, nalazi se poklopac koga svaki pokojnik, nakon što mu se oči naviknu na mrak, zna da otvori. Uzeo je dar od svog polubrata koji mu je nakon njegove smrti preoteo ženu, zatim srebrnim upaljačem pripalio bajatu cigaretu i uzdahnuo.

DŽON HEJNS (anonimus, za života neproslavljeni pisac): Molim vas, kad ljudi umru, šta znaju o bogovima, kraljevima, počastima…? Čitavog života sam patio od taštine jer su mi odbijali rukopise. Više puta sam skakao s mosta, kao Balzak, ali bi me uvek primetili neki ribari, koji su ličili na Svetog Petra, čak i onda kada sam poželeo da ubijem onog uspešnog Le Simona. Nikad nije znao da piše. Hteo sam da ga ubijem, da ga slušam kako me, uz krike, moli za milost. Smrt je, kao i rođenje, ravna linija, ali i krajnja metafizička osuda. Između te dve ravne linije, tog cardio aresta, nalazi se život, koga čini vrlina samoljublja. Zbog nje sam patio, a život mi je prošao u protvrečnostima. Na kraju sam postao srč, čisto zlo. Propadao sam psihički, ali ne i fizički. Niko nije znao za buru koja mi je obuzimala telo. Duboko unutra, zavijao sam poput idiota. Moje biće, trulilo je uz krike i grčeve, a uporna tišina mog jalovog postojanja bila mi je večna perspektiva. Večna? Ha ha! Šta sam ja tada uopšte znao o večnosti?! Sada znam, dok se kao crv previjam na grobljanskom podu. Ovaj grob je čuvan, a mrtvaci i dalje sanjaju. Mi sanjamo, ali ne možemo više da ustajemo. Čak iako bi nam dozvolili da otvorimo poklopac i na zemlju izmilimo kao crvi, poludeli bismo od smrtnog vazduha. Za nas, ovozemaljski vazduh sadrži otrov, pritiska nam nosnice i usta, guši nas i davi koščata grla. Doduše, sve to beše i dok sam bio živ.

Između dva groba postavljen je tanki zid od ilovače, koji mrtvaci lako probijaju rukom. Mogu da se provuku kroz ilovaču, da otvore poklopac i udobno se smeste kraj sapokojnika -sapatnika, ako im to, razume se, sapokojnik dozvoli. U samoj arhitektonici grobljanskih katakombi nalaze se, takozvani, Noćni boravci tame u koje može ući i nekoliko pokojnika. Tu se pokojnici socijalizuju i prekraćuju večnost dosade.

VILIJAM ŠEKSPIR (iz svog kovčega): Kakva patetika! Kakva samoubilačka patetika sujetnog ekstraordinarijuma koji kontemplira o životu a piše kobasičarske rečenice. Hejns, može li se reći da Vi ni SAD OVDE niste lišeni pijačarske sujete? Kažete da imate talenta i da vam je uskraćena slava, nešto Vas nisam zatekao u pokušaju da nakon smrti ispravite nepravdu. Kada ste vi za ovih dvesta godina nešto napisali? Ne vadite se na to da nemate olovke! Mene su sahranili sa gomilom pera i mastila u koje su smućkane tajne Da Vinčija, koji je smešten u susednom boravku za slikare. On mi razređuje mastilo, a zauzvrat traži samo seksualne usluge, što mi, zaista, ne pada teško. Ja sam spreman da mastilo podelim sa vama, ali Vi i ne tražite, Vi bi samo da kukate. Vi ste se ubili nakon neuspešne priče s lošom fabulom u kojoj izričito govorite o nekakvom bezimenom autoritetu koji se ruga čitaocu jalovom misterijom s besmislenim zapletom, pa se tako u Vašem romanu javlja zalutali metak koji, kao slučajno ulazi kroz prozor, ne zna se ni odakle ni od koga, i ubija baš glavnog junaka. Moglo je tako biti, ne sporim, ali tu nastupa Vaša patetika, jer Vi se ne možete oprostiti bez drame, bez cviljenja i patetičnog pisanja u kojem krivite sve druge sem sebe. Ja sam dramaturg, ali Vama zaista ne nedostaje patosa, no Vaše umiranje nije patos, nije bolni događaj, naprotiv, ubili ste se na radost sveta. Opevati spermu Šilera i Vitmena i pokušati da im dodate apologetske motive, kao i napisati krimi roman o devici koja je rodila Šilerovo vanbračno dete, to je sasvim budalasto. Vi niste Budala u Hristu, Vi ste Budala u Šileru!

Sedef Osmi, pesnik jeretik, spaljen na lomači, malo pre Đordana Bruna, godine 1665. sluša razgovor.

SEDEF OSMI: Ja se nisam ubio, već sam od kukavičluka ubio svoju dušu, i stidim se toga. Vatra me je oduvek plašila, i pomisao da će se moji udovi rastočiti u njoj, naterala me je da pred smrt napišem pesmu u kojoj sam postao žena.

VILIJAM: Žena?

SEDEF OSMI: Pesma se zove „Jajnik jednog jeretika“. Oble male limfne lopte u kojima se koti dete zaparale su trbuh in momentum, kad se moj ud rastočen vatrom, kao zapaljena kobasica, zgužvao u dve vatrenocrvene lopte iz kojih je izniklo Agnus Dei- jagnje božje. Tu pesmu je sâm inkvizitor pročitao u kadi, pritom se smejući naglas i žvaćući ljutu kobasicu. No, to me nije spasilo od smrti, ali je inkvizitor poželeo da vidi da li sam toliko umešan u poeziji, te da li sam zaista postao ono što ne mogu biti, a to se moglo učiniti samo klasičnom proverom. Dok sam goreo, bilo mi je žao pesama koje nisam napisao, a osetio sam i nemoć muškarca jer sam imao priliku da uđem u dušu velikoga inkvizitora. Nikad nisam smatrao da sam nesposoban da zadovoljim jednog muškarca. No, čini se da je inkvizitor uživao, čak sam jednog trenutka pomislio da se vatrica može izbeći. Šta ti je poslovan čovek! Rekao mi je:

„Sedefe, izvanredno, ali pesma je čarobnica jednog vrača, s tim što se Vi niste PREOBRAZILI. Vaše telo će goreti, ali će zato Vaše delo večno da živi u mom srcu….“

DŽOJS: O majn mister men O’ Nil! Ti što irske pašnjake paseš, čitavog života si hteo da budeš samo pastir i da se odvojiš od domovine koja te je terala da joj posvećuješ stilizovanu, premda, dosadnu prozu koja se bavi lutanjima, lutalicama, đubretarima u odiseji, odisejima na đubrištu sveta, ti čija je majka želela da budeš sveštenik, ti koji si…

KAFKA: Opet bunca o majci. Čuo sam da se ovih dana snima film o njegovoj majci, zove se „Hrabro srce“, a igra je Mel Gibson.

DŽOJS: Opet si me pomešao sa Holanđaninom lutalicom.

HOLANĐANIN LUTALICA: Ne mešajte me sa Škotima i pustite me da plovim. Hik!

REMBO: Ko je sa nama ovde sahranio ovaj pijani brod?

KAFKA: To nije brod, to je kažnjenička mašina.

HEJNS: Tišina! Vi proslavljeni nikotinski zavisnici što mislite da mi nije mesto među vama, vi koji ste imali svoje spahiluke, štamparije i titule, o kako se sablažnjavate nad mojim romanom koji bi, da je ikada bio napisan, zasenio sve vaše goruće misli koje vam je doneo kakav nalet vetra a koji vi jalovo nazivate inspiracijom. Niko od vas nije opevao svoje samoubistvo, a potom uništio svoj rukopis!

SILVIJA PLAT: Ja jesam.

HEJNS: Vrati tu svoju glavu u rernu i ćuti. Žene!

KAFKA: Meni je sad palo na pamet da je Hejns možda jedini od nas uspeo da sebe opeva kao mit i da vaskrsne kao mit. Svakako da je ovde najveći mitolog mister Uliks, ali…

DŽOJS: Ako pisac uspe da vaskrsne svog demona i pretvori ga u mit, spasen je. Iz tog razloga svi i pišu.

Kafka se prekrije sa pregršt zemlje i načini se da spava.

DOSTOJEVSKI: Da li je neko za partiju karata u Noćnoj prostoriji?

Izlazi iz kovčega. Ulazi u naoko neprobojan zid. Ispod zemlje su ogromni podzemni tuneli i katakombe. Svako može da se prošeta do bilo kog sapokojnika do kraja zemljine kugle i nazad. Zemlja je Zemlja. Ona više pripada Mrtvima nego Živima. Uskoro će svi sapokojnici preći u Noćni prostoriju gde na miru mogu da razgovaraju, a da im glas, zbog zidova od ilovače što razdvajaju kovčege sapokojnika, ne poprimi mračnu boju činela.

HEJNS: Ne veličajte fabule previše, i nisu neke! Taj Vaš Danac, na primer, ništa naročito, neodlučni papučić koji je glumio ludilo Čuven je, razume se, i Vi ćete ostati slavni, premda Vaša ideja nikako nije originalna. Na kraju Vi ubijate. Ja sam se makar zadržao na sebi. No, ljudi vole da se junaci dvoume, jer ko još voli odlučne, hrabre Odiseje, ko još piše Ilijade?! Filozofija rata terala je Ahila u odlučnu borbu sa Hektorom. Zamislite da je Ahil sedeo na nekom kamenu i pitao se da li da krene na Hektora. Meni su oduvek Vaše knjige stvarale glavobolju. Vaše komedije ambicije, tragedije romantike, komike, ludi monasi, otrovi i krvave mrlje. Po čemi ste Vi bolji od MENE?

VILIJAM: Ah, sujeto ljudska! I da želiš da je promašiš, ne možeš.

HEJNS: Mislite da mi nije mesto ovde sa vama. Čak ste se drznuli da saopštite kako sam ja samo zrnce prašine iz uma mister Džojsa, da sam kakvo fiktivno, kurvinsko lice koje je više junak, nego živ čovek. Pisao sam, razumeš li ti engleski, pisao sam! Ništa gore, ni bolje od svih vas. Zašto se postaje pisac? Odmah bih sebi zabio olovku u aortu da sam znao, oh da sam samo znao! Bože, ovu prevaru ti neću oprostiti.

VILIJAM: U redu Hejns, da ti poverujem da si pisac, i to živ. Pokaži nam svoje umeće. Naime, arhanđeli su nam doneli nove košarice savremene literature i među knjižicama izvesnog Salmana Ruždija, Keruaka, Ginzberga i Žozea Saramaga pronašao sam beleške za knjigu jedne moderne pesnikinje koja želi da se okuša i u prozi, a sebe naziva Ajlin Dan. Dopustite mi da pročitam:

„Vi poete, što ste pregazile svu prljavu vodu postojanja, samilost dajte i ideju neku, jer nova književnost raširi svoje ralje i guta me, te se davim u nelogičnostima. Neko bi rekao da ste i svi vi patili, ali ja vam ne verujem. Mislim da sam paćenica jedino ja. Dok vas reči ne rastaviše, za vas je život bio jarak iz koga ste kopali zlato koje su drugi mirisali, obrtali u rukama a vaš greh je što ste nestali i ne možete da me poučite. Želim da budem nalik vama. Makar bila i mrtva. Ne budite nemilosrdni, pomozite mi da završim ovaj roman, jer ne želim da završim kao proslavljeni pisac samoubica Džon Hejns.

HEJNS: Ipak su za mene čuli! Ipak! Ipak! No, kako to? Ja sam spalio svoj roman, tačnije, moja žena.

SILVIJA: Čitaj dalje!

HEJNS (čita):

„Da obradujem Hejnsa, rukopis koji je njegova žena iskoristila za potpalu, pronađen je pre deset godina kod jednog starca, bibliofila, koji je tvrdio da ga je pronašao u Vavilonskoj biblioteci. Ja sve ovako najedared, no, vaša žena se šalila, mister Hejns. Radujte se! I pomozite mi. Ja ću u noći punog meseca napolju sačekati kolica sa knjigama. Ne pitajte odakle znam za VAS. Zapravo, svi znaju. Vi ste, gospodo, inspiracija svetu. Današnji pisci su vaši orangutani, a svakodnevna reč je paramecijum, ništa više. Ljudi su so na rani sveta. Uskoro će doći Mutanti. Pojavila se mutantska književnost. Imaju paklena polovila, đavolja usta i osmeh obličja oblaka, repove, rogove i kozje uši! Sinopsis je na strani 144. Pročitajte!

HEJNS: Drago dete, oni ne žele da ti pomognu, ali ja… (otpisuje)

VILIJAM (istrgnu mu hartiju iz ruke): Prekini! Dete je naivno ako očekuje da ćemo joj mi sastaviti knjigu, pa da nas se u recenziji ni ne seti. Sve je to taština nad taštinama. Bar da je ušla da nas malo zabavi. No, možda joj ne bi prijao vazduh.

SILVIJA: Gospodo, ne moramo uvek da sačekamo gong. Pokrenite svoje stare kosti, zaškripimo ka Noćnoj prostoriji da pročitamo stranicu 144.

KAFKA (navodno se budi): Da!

REMBO: Da!

HOLANĐANIN LUTALICA: Ja ću ploviti za vama.

Reče i pljusne u grobnu vodu, dok su kosturi pisaca škripali ka Noćnoj Prostoriji u kojima su sapokojnici ubijali večnost, kockali se i igrali karte. Negde u daljini, preko gomile podzemnih hodnika, tajnih prolaza i katakombi od kojih jedan krak vodi u Purgatorijum, drugi u Zbor za slikare, a treći u Muzičko-scenski odsek, čuje se snažan, rezak udarac gonga čiji titraji zaostaju za prvim udarcem, na tren zatalasavši nepomični vazduh u ogromnoj grobljanskoj pećnici gorućih misli slavnih mrtvaca. Gomile statista iz mraka viču ka gongu, čuje se žamor, mrmor, kašljanje, negodovanje pomešano sa histeričnim smehom iz Muzičko-scenskog odseka.

HEJNS: Mocart se opet smeje. Ta pripita, nadarena, nemačka dečurlija oduvek je pravila probleme u Paklu za umetnike. A on nikako da završi Rekvijem.

Ti gongovi prave nekakve čudne zvuke koji nikako da se preliju jedan u drugi i svaki titraj, na kraju oblikuje po jedan čelični udarac od kojih kosturima na trenutak prokrvariše koščane školjke na nekadašnjim ušima. Utom zabubnji avetinjski glas koji je govorio ljudskim jezikom, i nasuprot udaljenog efekta gonga odavao svoju blizinu, a glas beše autoritativni i mračni bas:

„U SALU ZA KOCKANJE!“

Gomila kostura kreće se prema Prostoriji tmine, ulazeći u Katakombu Jedan.

SEDEF OSMI: Nadam se da neću sresti ranohrišćane. Ja se njih jako bojim. Na mestu rupa imaju crvene kristalne kugle. To je vatra!

Sala za kockanje. Gomila stolova prekrivenih zelenom čojom preplavljena je plastičnim dugmadima koje sapokojnici koriste umesto žetona, otkidajući ga sa odeće sa kojom su bili sahranjeni. Dostojevski je očerupao svoju zatvorsku uniformu, potom uniformu iz Kadetske škole i sakupio dvadesetak dugmića koji su stajali sa desne strane stola, dok mu je prekoputa društvo pravio Puškin i mahao pikovom damom, dok su oko njih pevali mrtvaci sa Muzičko-scenskog odseka. Iz Sale za kockanje čuo se zvuk klavira. Maleni kostur prebirao je po dirkama, čineći atmosferu prijatnom, dok je Puškin gorljivo dokazivao Dostojevskom da je dobio partiju i da ne pokušava da sakrije novac, pretvarajući se kako iz griže savesti nije uspeo da izvede pljačku, i kako se ne seća kamena pod koji je „neku sitninu sakrio“, te da mu kaže gde je sakrio novac, da on, Puškin, isprevrne taj kamen. On, Puškin, ne veruje u priču koju je baćuška Fjodor pokušao da podmetne, jer je Fjodorčić, derikoža i lopuža, a to što ga nisu uhvatili neka služi na čast i efikasnost policije. A ukoliko mu novac za izgubljenu partiju ne isplati, on će njega na dvoboj. Na dvoboj! Ostali kosturi poslušno ulaze i zauzimaju svoja mesta za stolom. U tom sablasnogrotesknom muzikalnom salonu sa dva posvađana Rusa, slavni mrtvaci nose papir br. 144, hartije i olovke, a svečanu tišinu pokvari Silvija svojim insistiranjem da vidi Teda kako bi mu zdrobila glavu i žali se da bi ovde moglo biti nekakvog posluženja, te da je ona čitavog života mesila kolače, a sad joj ništa ne dopuštaju i da se ona suzdržava od spravljanja pite od blata sa kostima, stalno se svađa, te bulji u prazno, traži telefon, jer mora da se posavetuje sa svojim doktorom.

KAFKA: Gospodo, da počnemo. Onda ćemo od Ajlin Dan svakako moći da tražimo protivuslugu jer književnost zahteva žrtve, a Ajlin Dan može da bude naša spona sa svetom, budući da oko groba našeg obilazi, i kao svaka fanatična, vatrena spisateljica, neće odustati. Ona je demijurg u novom, od nje možemo doznati da li smo i koliko ostali veliki u očima futurizma koji pomešan sa vetrom spolja, u meni budi osećaj samoće koji ne bih iskusio ako bih bar imao tu čast da pročitam kakvo modernije delo, a znamo, gospodo, da su materijalizovane stvari sve što nas čini živima, ja sinopsis 144 shvatam kao ulaz u spoljašnji svet, a vi? Hoćete li početi, Vi Silvija? Hoćete li pročitati sinopsis?

SILVIJA: Kakav sinopsis, ovde nema ništa! Vi ste, mister Kafka naporni kao Alchajmerova bolest. Vi samo o sinopsisu. Pa ovde nema ničega. Prazna hartija. Zar vi ovde vidite kakva slova? Ja ne vidim slova. Možda sam oslepela od gušenja, ali ja ne vidim. Neka mi neko pokaže da vidim slova, jer ovo je prevara. Ako smo mrtvi, nismo slepi. Čula, uistinu nemamo, ali i kroz ovaj mrak i mrtvilo gledamo i vidimo pomalo beline, naročito ako se radi o praznoj hartiji.

HEJNS: Istina je, ništa ne piše. Sve je na nama. Čujete li? Neko ide? Neko kome ovde nije mesto.

Dok se mrtvaci prepiru oko prazne hartije koja se nagaravljena blatom što se cedilo sa njihovih kostiju razlila po stolu, udari još jednom gong, i u sali za kockanje pojavi se visoka crna prilika u plaštu i sa gas maskom na licu. Prilika se približava, podiže ruke, a onda pada na kolena. Mocart zasvira varijaciju na Salijereve motive i zakikota se.

MOZART: Papa!

Prilika spušta ruke na kolena i u čučećem stavu, uz uzdah progovara. To je snažan, ljudski, ženski glas. Dok se plašt podiže, dve ruke prepune mesa ka njima izvijaju svoje šake pod kojima teče krv. Mrtvaci podigoše graju kad ugledaše živo biće.

PRILIKA U CRNOM: Ja sam Ajlin Dan. Na Zemlji više nema književnosti, a pisci su postali nešto manje od đubretara, jer se i oni bave reciklažom otpada, doduše oni dušu svoju recikliraju, ali đubretarima makar plate. Mi imamo creva, krv, bubne opne, slezine i ostale iznutrice, oni imaju flaše, čaše, polomljene, zgužvane limenke, stare hartije i ostali otpad.

SILVIJA: Quo vadis, otpade! U neku ruku je logično. Toliko đubreta, a niko da ga reciklira.

VILIJAM. Nemojte, ne! I mi imamo stare hartije. ja i danas kraj srca čuvam pergament jednog kralja. Ko vas je pustio unutra?

AJLIN DAN: Bog. Ja sam u neku ruku apolonska reinkarnacija i vestalska sveštenica Literature, Muza… kako hoćete.

VILIJAM: Jeste li živi?

AJLIN DAN: Živa sam.

VILIJAM: U zdravlje!

AJLIN: Hvala. No, prenosim tmurne vesti o skorom nestanku pisane reči, jer ljudi su zauzeti mašinama koje su im izjele dušu, pišu brzo, i što kraće, čak kupuju i audio knjige, a za tvrde poveze bi prodali rođene majke jer tvrdi povez pre prodaje knjigu, nego ono što je u njoj. Ja sam kao Muza poslata da od vas dobijem neke drugačije reči, koje će činiti jednu knjigu koja će nas spasiti, jer bi imala lepršavost nekadašnjih poeta i vremena koje su izjeli ovi sitni trgovci akviziterskih stolova žedni novca, te sam spojila lepo sa korisnim. Naime, odavno mi ruke nije dopala knjiga koju bih poželela da pročitam, pa sam rešila da je napišem. Vi to, bez sumnje, shvatate?

HEJNS: Ja nikada neću prestati sa svojim optužbama na čast ove gospode koja se samo pretvara da želi da nešto napiše za Vas. Ajlin, oni ne mogu ništa da vam napišu, jer to je staromodna gamad koja, iznad svega voli staromodnost, i to fabularnu staromodnost, a mrs Silvija…

SILVIJA: Miss..

HEJNS: … je toliko preokupirana sobom. U ovoj svečanoj prilici našeg susreta, imam ideju o tome kako biste mogli da osmislite prostor u kome će da boravi vaše živo meso. Vidite kako su lepe vaše ruke, tako rumene i krvave. Napišite recimo „Vampirike“, draga Ajlin, ili kakve „Demonike“. Nakon toga se ubijte.

SILVIJA: Iskreno, to je i moj savet.

HEJNS: Ljudi su željni raskomadanog mesa, oni žele koketerije sa večnošću, oni se neće žaliti da im gurnete u usta kakav prelomljen ud, rado žvaću tuđe kosti, životinje su to. Vaše ruke mene mame da u njih zarijem zub (kad bih ga imao). Mogu li da se hladnim kostima očešem o toplinu vašeg bića? Neka her Mozart zasvira kakav kadril, da zaplešemo! Hoćemo smeha, hoćemo seni koje plešu sa nama, da, poput zvezda, hodimo po ovom mračnom purgatorijumu leševa. Zapalite svetiljke, dušmani! Neka svira MUZIKA!

Ples mrtvaca započe uz raštimovane zvuke kakofoničnog klavira koji je briljantno kombinovao varijacije na Salijerija. U sve bržem tempu, Mozart je gazio na papučicu klavira kao na papučicu skupog automobila, podižući i spuštajući malu lobanju i kratke ruke, nalivajući se praznom flašom, uz cerekanje, pod svetlošću lampiona koju podariše arhanđeli, i koja se razlila po čitavoj prostoriji za kockanje. Kostur mister Hejnsa zaglavi mesno telo gospođice Ajlin Dan i njih dvoje, uz stiskavac, zaploviše podijumom od blata, dok su ostali škljocali kostima i zubalima i udarali kost o kost dlana (a poznato je da u dlanu ima najviše kostiju) i sva ta škripa davala je ritam sablasnom valceru, dok je Ajlin Dan, vođena čvrstom koskom proslavljenog mister Hejnsa, plesala i smejala se pod gas maskom koja se podizala naviše kako bi osmeh, poput oblaka, napumpao njene žive obraze i plamenu krv.

HEJNS: Pišite, gospodo umetnici, pišite odu ovoj dami što uz ritam umešno pleše, pljeskajte kostima, škripite olovkama, mažite se mastilom po čeonim lobanjama, jer mi za vas izvodimo ples smrti, a vi za nas izvedite priču jednog života. Gospodo,vadite svoja ustajala pera, i sjajnim mozgovima vašim u kojima ima slova, pera, četkica i boja, osenčite tragedije voštanih likova, dajte im male lampione kuća u kojima ćete smestiti njihove smerne živote u koje se utkala neobičnost, obucite ih u krpare ili zlatne dimije, učinite ih herojima ili kukavicama, lopovima, izdajnicima, moralistima, pristojnim ljudima. Neka vaše pero klizi, kao što mi sad, usled ovog sablasnog valcera, klizimo i dajemo ritam, zabavljamo vas kao što se modeli umorni od poziranja gađaju jabukama, ne bi li zadržali prisusvo budnog duha, te zavedene lirama i golim telima koja su obavijena ćilimima sa persijskim šarama, te lepotice održavaju savršenu ljupkost lišenu dosade!

Ostali su za stolom, sem Dostojevskog i Puškina koji je u njega uperio pištolj, polako, svako na svom parčetu papira zapisuje, škraba, škripi i šara.

DŽOJS: Moja junakinja je ženska koja želi da ubije svog brata, sveštenika koji teroriše čitavo jedno selo. Ona mu se opire i na kraju pali crkve. Sveštenika prati čitava svita nakaza sa licima konja i telom zmija.

Zaškripi uljudan pljesak kostiju.

SILVIJA: Moja junakinja je slatka, ambiciozna dama koja je domaćica, ali odvojena od sveta, ona se oblači tajno pred ogledalom, navlačeći na sebe kakve cirkuske krpe, krijući se od muža koji istovremeno oblači žensku odeću i vara je sa muškarcem.

Jedva čujan aplauz prolomi se Salom za kockanje.

KAFKA: Moj junak je ludak veseljak čije se sposobnosti za mimikriju svakoga dana sve više uvećavaju sve dok se ne pretvori u ogromnu bubu sa dve stotine nogu, potom kad kao buba ne opstane u svetu, bira oblik mačka što se, kao lopov, šunja po dvorištima, sokacima, bordelima i budžacima. Mačak je zadovoljan svojim telom, te prede i kao loptica skače u krilo jedne gospodične koja se sasvim slučajno povezla fijakerom. Ona ga miluje sve dok se mačak sasvim ne zapetlja u krinoline, osećajući bistar, svež dah ove dame, on frkće, umiljava se i postaje mačak ljubimac dotične frau.

Zaškripi pljesak kostiju u prostoriji. Aplauz!

EDGAR ALAN PO: Moji junaci su gomila ljudi koji beže od gazdi svojih stanova jer nisu platili kiriju. Gurajući se, vijaju jedni druge po uskim gotskim ulicama dok ne naiđu na usamljen zamak sa tornjevima poput šiljatih kupa strave. Odahnuše, shvativši da se mogu na trenutak skloniti od stanodavaca koji toliko sline da se na kraju pretvaraju u besne pse. Beže u zamak, a iza njih je lavež…

SILVIJA: O, i vi ste tu.

Još nekoliko velikana pridruži im se za stolom. Silvija svakom dodade sinopsis 144. Jedino Dostojevski i Puškin i dalje broje dugmad sa svojih oficirskih uniformi dok Puškin drži pištolj sa desne strane, Dostojevski drži votku sa leve strane. Oni ne žele da se pridruže gomili velikana za stolom, njihova lica su usmerena čas na votku, čas na pištolj, a čas na dugmad.

DOSTOJEVSKI: Evo ti! Trista dugmadi. Bilo. Sad sam propao. Kako ćeš mi dug naplatiti?

PUŠKIN: Pikova dama je ovde prednost, a ne varka. Ja sam bogat, a ti si izgubio. Hoću trista dugmadi do sutra u ovo vreme inače…

Za to vreme ples teče ravnomerno, oh, kad bi Ajlin mogla da skine kapu, ali Bog smrti, Bog razdelnik, ne dopušta da joj se lice pretvori u kamen, ona je poluboginja, u magli muzike posmatra velikane pisane reči koji jedni drugima dodaju hartije, sa predlozima, ispravkama i zamerkama.

VILIJAM: Pogledajte ova dva skaradnika! Ovo nije ples, to je misa koja prati naš rad. Napravismo sinopsis, ispunismo prazan papir, no, zaostajemo gospodo, primećujete li? Vi, mladi književniče, to ne primećujete, niste dugo sa nama. Još Vas nije napustio dar života, još uvek osećate bolove, strasti, ljubavi. Onda će Vas spaliti čamotinja i dosada večnosti u Purgatorijumu. A mi? Koprcamo se kao ribe na suvom, zaboravili smo ljudsku prirodu u svemu, to jest, odvikli smo se od nje. Ko se od nas više seća boli? A kad nema boli, nema ni zadiranja u psihologiju čoveka. Samim tim, ni književnosti. Mi smo se spustili i otuđili od svega ljudskog i zato smo nesposobni, nama je oduzeta veličina, polako nas sustiže demenzija pisanja. Šta osećamo? Ova fabula što je načinismo je nezgrapna polutka književnog mesa kakve se gnuša naša Ajlin. Naše reči više ne tvore zlato, no kobasice- mala mesnata čudovišta. Izgubili smo dar postojanja, a samim tim i dar reči. One su nas napustile. Naša priča je neusklađena. Mozart falšira, mrtvi i živi plešu. Groteska, naša lica nakarminisana belim ružem, kosti u kojima talasaju male škrinje u kojima se skuplja limfa, neosetljive na dodir, na muziku, na ljubav. Gotovi smo!

Hejns je odigrao valcer sa Ajlin Dan, i nakon toga, kosti mu zaškripaše. On više izgleda kao živ čovek, nego kao mrtvac, jer se kreće sa lakoćom i veštinom koju, kad nema tela koje bi izvodilo pokrete, može da izvodi samo puno srce. Dve koske je stavio na rupe mesto očiju i čini se da će zaplakati. Muzika se stišava. Nju samo katkad prekida frenetični Mozartov kikot. Ajlin Dan stavlja svoju nežnu, mesnatu ruku na lobanju mister Hejnsa. Ona je živa mesnata lutka čiji se duboki uzdisaji i izdisaji čuju pod plaštom i nadimaju joj telo.

AJLIN DAN: Kakav kavaljer prošlosti, mister Hejns. Svet je iz vas nekad izvlačio samo najbolje, a svoje veštine niste zaboravili. No, vi plačete? Zbog čega?

HEJNS: Gospođice, Vi mislite da bi se OVI (pokazuje na koščate velikane) latili Vašeg rukopisa da se ja nisam zauzeo za Vas. Vi ste naivna pomodna pesnikinja, kako ste samu sebe opisali u sinopsisu 144. Vi sebe potcenjujete! Tek što smo zaplesali, meni su došle Vaše reči, negde, u dubini moga srca, jer ono je živo i još kuca, iako se to čini neverovatnim. Kad bih makar jednom, makar jednom mogao da je držim.

AJLIN: Koga? Vašu voljenu koju ste izgubili za života? Imali ste veliku ljubav?

HEJNS: Ma kakvu voljenu. Knjigu! Svoju knjigu. To je moja voljena, moja jedina. Muče me slike u večnosti o velikom delu koje se rojilo u mojoj glavi, i hirom jedne veštice istrgnuto mi je iz ruku, i planulo u kaminu. Opevao sam svoje samoubistvo i izvršio ga. No, niko nije mogao da ga čita. Čemu sve to? Ako niko nikad nije mogao da čita? A onda Vi… Usrećili ste me.

Za to vreme, velikani se svađaju za stolom od čoje.

DŽOJS: Veliki dramaturg! Pa to su didaskalije, da, da! Vi nam podmećete vaš žanr. Mislite da ja nisam u stanju da se rukovodim vašim didaskalijama, to mislite. Deskripcija, vi je prezirete! Suvišni opisi? Moja proza dosadna? No, gospodo, dogovorimo se, pišemo li roman, pripovetku ili pozorišnu dramu?

SILVIJA: Ja imam ponešto iskustva u radio drami.

DŽOJS. Romanopisci, napustimo ovaj sto. Neka vas đavo nosi!

VILIJAM: Tvrdite da ste sveznajući, tvrdite da sve možete. Onda me isključite iz ovoga. Vi se stalno na mene žalite. Vi, sa gomilom svojih tekstova i fusnota koji samo remete radnju i do besvesti dosađuju čitaocu. Vi ste nemogući. Vi i vaše prazne stilske bahanalije bez efekta.

DŽOJS: Ah vi, i vaši sukobi i potentno efektni delovi! Ne može da se odluči na dvoboj, muški, kao mister Puškin, već glumi ludilo i dovodi glumce, komediju pravi. Komeša se zavesa, a on PUF. Taj vaš danski kraljević ne proverava, samo bode. To je komedija, a ne tragedija.

SILVIJA: Gospodo, ne svađajmo se. Iskoristimo fabularne sposobnosti žanra u kome je Vilijam neprevaziđeni majstor, pa ćemo po motivima njegove drame lako načiniti roman.

VILIJAM: Ja upravo govorim da se svi vaši, nazovi, romani mogu dramatizovati, a da se izbace suvišni likovi, poput Vaše majke, na primer.

SILVIJA: Moja majka suvišni lik!

PO: Mir, gospodo. I sam sam pisao drame. Hajde da glasamo. Ko je za Šekspira?

Ponovo se čuje varijacija na Salijerija propraćena histeričnim Mozartovim kikotom. Velikani dižu koščate prste, uz škripu kostiju, gotovo svi, sem Džojsa koji demonstrativno napušta sto. Stolovi su objasjani lampionima, a baklje na zidovima groba bacaju vatrenocrveni odsjaj na kosti velikana. Džojs povlači u svoju grobnu škrinju i pokriva se poklopcem, spreman da se duri sledećih pedesetak godina, po zemaljskom vremenu, što bi značilo da će se za koji minut vratiti u Salu za kockanje.

VILIJAM: Za našu Ajlin, napisaćemo dramu dostojnu velikana, a ona neka s njom čini što joj je drago. No, pre nego što uputite još koju kritiku na moj račun, ja vam, sa ubeđenjem dostojnim nekadašnje slave, govorim da su knjige koje se danas štampaju, moderne knjige, nikad lošije napisane knjige kojima žele da nas zabave arhanđeli, gurajući ih kolicima od škrinje do škrinje ne bi li prekratili dosadu. Svaka moja rečenica razdirala mi je meso, a ovo, daću vam primer pomodnog pisca Le Simona, nije moglo da prođe čak ni kod Le Simona. Vili, govorio je, znam šta činim, ali znam i šta prost narod čita. Gazdarica traži kiriju, a gladnu dečicu moram da nahranim. Ja sam u čovekovu psihu uleteo, ne perom, nego nožem. I danas se piše, postavljaju se ista pitanja, ali ovo je, gospodo, nečuveno. Besni psi koji sline, za novac bi prodali bilo šta. Seku, melju, delju svaku iole pristojnu rečenicu. Pogledajte, doneo sam primerak romana „Satanka“. To je porodična drama o satanama koje je Satanka okotila u divljem braku sa Satanom… Par gegova, par štosova, bez izdiferenciranih dijaloga. Fabula slaba, tema prosečna- oženjen čovek ima ljubavnicu, a potom je ostavi. Ona želi da mu se osveti. Na kraju dolazi do razvoda, ali ljubavnik se odriče Satanke, uveren da mu je rasturila život. Scenografija- pijaca. Ona je prosta žena a on veliki gospodin.

MOPASAN: Ja sam imao sličnu priču.

VILIJAM: Vidite, ne odmiču od nas. Mrtvi smo već dvesta godina, ja i trista. Ne odmiču od nas. Naprotiv, karikiraju nas. Stoga, gospodo, didaskalije. Obratite pažnju na zagrade, u njima se pišu…

SILVIJA: Počnimo gospodo. I ne zaustavljajte se mnogo oko stanja junaka. Filmska publika ne može da je vidi, kao ni čitalačka, recimo „Pozorište mrtvih“.

VILIJAM: Odličan naslov, miss.

Škrabanje traje satima, sve dok se ne oglasi GONG. Ajlin Dan, vidno uznemirena prilazi stolu od čoje, dok je Hejns zadržava svojim kostima.

HEJNS: Nigde ne ideš bez mene. Ja moram da je vidim, moram.

AJLIN DAN: Gospodo, vreme je. Ona se baca mesnatim šakama na rukopise. Kosturi gunđaju. Ko je autor? Moramo da potpišemo autora?

VILIJAM: Ja sam autor.

SILVIJA: Vi ste samo dosadni. Naravno da vi niste autor. Vi niste odmakli dalje od Magbeta. Ponavljate se. U vašem delu nema lepote.

AJLIN DAN: Ovo je drama? Gospodo, drame se danas ne čitaju, samo kratke priče, parabole… Što manji broj rečenica, više književnosti.

SILVIJA: Mnogo smo se potrudili, ali to nije dovoljno, nemamo dar reči, jer ne osećamo.

Sve što smo napisali je dosadno. Sad smo zaista mrtvi, a Ajlin Dan će to preneti svetu.

KAFKA: Ne može ništa reći, ako je zaustavimo i pretvorimo u jednog od nas.

Kosturi pružaju ruke ka Ajlin Dan, žele da je zgrabe, da je uguše crvljivim vazduhom groba.

SVI U GLAS: Jedna od nas. Jedna od nas.

HEJNS: Pomoći ću Vam da pobegnete, ali pod uslovom da i Vi meni pomognete. Ja moram da je vidim, makar jednom. Moja knjiga. Moram da je vidim, dodirnem, omirišem. Vi, svakako, ovde više nećete doći. Poznajem sve hodnike koji vode do spoljnjeg sveta. Mogu da zavaram stražara. Ukoliko u hodniku vidite ranohrišćane, ne bojte se. Sve su to samo senke. Samo besmrtve seni koje sline, a inače, i vera im brani da budu nasilni.

Hejns i Ajlin Dan beže, a kosturi trče za njima raširenih ruku.

KOSTURI: Ne dozvolite joj da umakne sa našim rukopisom!

Hejns i Ajlin Dan ulaze u Katakombu 1 i trče niz hodnik sve do granice sveta Živih i Mrtvih gde se nalazi stražar, sa mačem u ruci. To je Čuvar.

HEJNS: Mogu da prođem kroz njega.

Čuvar isplazi jezik, a kosa meduze mu se zatalasa i načini vetar.

ČUVAR: Begunac, držite ga!

Čuvarev mač prođe kroz Hejnsove kosti. Urlajući kosturi nahrupiše kroz katakombe. Ajlin Dan baci baklju na njih i vatrom im zapali oči. Kosturi ustuknuše. Oboje trče ka izlazu, prolazeći kroz gomilu stražara koji obezglavljeno vitlaju mačevima ka Hejnsu, ne obazirući se na Ajlin Dan.

HEJNS (lijući nevidljive suze): Još malo. Još malo. Do susreta.

Evo jame i merdevina uz koje se penje ka suncu, ka zemlji, ka živima. Ajlin podiže poklopac i izađe iz groba. Povuče Hejnsa napolje u trenutku kada sunce izbi iza oblaka i zlatnim sečivima, poput noža, poprska mu lobanju. Njegove kosti u sekundi postadoše prah. Ajlin Dan nije iznenađena Hejnsovom propasti, ali svejedno, kori sebe što mu nije donela knjigu uobičajenim putem. I u Purgatorijumu vladaju Propisi. Ona ih nije ispoštovala i time jednog velikana lišila uverenja da mu je čitav život ipak vredeo truda. Polako se kreće ka horizontu užarenim od sunca, držeći rukopis u ruci, peva zajedno sa slavujima jutra, sećajući se slavuja najmračnije noći.

proza

Kako je poezija umrla iliti “To više niko ne čita”

Nedavno mi probi u svest Da Vinčijev crtež čoveka u preseku. Savršen čovek, savršen krug. I ne znadoh odakle dopre mi u um, poput bljeska, slika zlatnog preseka, a ponajmanje zašto mi u svest zaluta zamak Amboise, gde je Da Vinči slikao savršen krug. Master mason slikarstva naučio me je najvažnijoj lekciji o lepoj književnosti koju i dalje savladavam, jer često sam poražena težinom zadatka koji iska savršene proporcije, a moj alat je- jezik.

Shvatih, nakon oklevanja u kome je bilo nešto divljeg, iracionalnog nemira, kako ću započeti temu o propasti poezije, a kao mesto razotkrivanja zločina izabrah park pored zamka Amboise, gde sedoh sa prijateljem, dobrim poznavalacem trubadurske poezije. Zanat je ispekao čitajući stihove prvog trubadura Viljema Sedmog, a poznavao ga je lično (mada to uistinu behu besede jednog hvalisavca). Rešismo da prozborimo reč dve o poeziji vremena u kojem se zadesismo, okruženi visokom tehnologijom, čak višom od krošnje najvećeg drveta u parku zamka Amboise oko koga su kružile ptice. One pevaju i ćarlijaju naprosto o tome ne misleći, a potom se, raspevane, rasprše plavetnilom neba išaranim beličastim oblacima kroz koje se nazire sunčevo tkanje.

Moj prijatelj pokuša da me odgovori od razgovora govoreći da je za tako ozbiljnu temu preumoran. Nemilosrdna kakva jesam, navodih ga da mi odgonetne tajne svog umeća u poeziji, govoreći da krijem pod haljinom vrednosnu robu koju planiram da prodam masteru masonu. Takođe, nameravam da ga pesmom razgalim dok me bude slikao.

(jedva stigoh na red od Mona Lize koju je, kako kažu sluge, bičevao i šibao sa takvom strašću da je nekoliko puta od njega kroz prozor bežala, a u jednom munjevitom pokušaju zaustavi je suknja od muslina koja je zapela za kakav prozorski šraf. Tako joj sem, u prvoj, skrivenoj verziji portreta, cela duša strahom oblivena razlila na platno dok joj se slikar približavao, sa četkicom u ruci, mašući svojim genijem)
Oraspoložio se moj prijatelj govorivši kako nikakvu robu bez njega neću nikom uvaljati, a zauzvrat će on prozboriti o pesništvu, eto, ako mu pride dam i zlatan vez koji držim u rukama sa slikom Savršenog kruga. Nakon što dar spremi u ruksak, malo zasvira u kitaru i započe:
-Nemam ti ja puno toga reći o poeziji. Pogotovo što ja ne pišem poeziju, no liriku.
-.Kako to?
Ne odgovori mi direktno, već spusti pogled i kao da se zamisli, a u mislima neku veliku muku kao da je doživeo, jer glas mu prepuče kad reče:
-Ne smatram da je to značajno. I da ima puno smisla. Ali, ne mogu drugačije, pa to radim.

Upitah ga da li bi mu odgovaralo da promenimo mesto, te da se vratimo među visoke tehnologije Modernoga doba. Možda mu bude lakše u svoj toj zbrci? Odbio je, uz izgovor da ne želi da se potuca po vekovima, da je svejedno gde ćemo sedeti, sve dok govorimo o onome o čemu mnogi danas progovaraju, a nikako ne bi trebalo o istom da prozbore.
-Teško je reći šta je poezija ionako. Gle! Ja čak mislim da ljudi nisu više u stanju da razumeju poeziju.
-Ne možeš im osporiti trud-.milostivo rekoh, sažalivši se nad onima koji poeziju ne razumeju kao što se svojedobno sažalih nad Haićanima koje je pogodio veliki zemljotres.
-Trude se, baš kao što se humanitarci trude da pomognu Haićanima, ali nisu u stanju-izreče i u taj tren promeni oblik, te se pretvori u jogija, zažmurivši i položivši dlanove okrenute na gore. Neko vreme je menjao obličja, kako bi me podsetio da sam usred opsene i da se mnogo ne zanosim da pišem išta razborito, a nekmoli da imam sagovornika kraj zamka Amboise. Bio je veoma okrutan, onoliko koliko beše istinoljubiv.
Pokušah da se dohvatim ekonomskih pitanja koja uvek dobro dođu kad se racionalizuje i u stvarnost prevodi neprevodivo, jer brojke jesu oružje i snaga sveta kome pripadam, kao i vladalac sveta Profit koji je u rangu Rotšild kraljeva. Setih se nemilog događaja, kad preko ekrana automata rajsfajzen banke, markerom deca ispisaše da je poezija mrtva, a znamo kako deca umeju da budu zla prema mehaničkim fasadama.

(U svakom slučaju, ne osporavam deci da dobro sriču sms poruke i to brže nego što je Dostojevski Zločin i Kaznu napisao, a zli jezici tvrde da je to učinio za dvadeset četiri časa, uz bocu vodke.)

-Neisplativo je pisati poeziju, prijatelju moj. Danas svi misle da je mogu pisati, kako proreče onaj pesnik samoubica, a to su mi omiljeni proroci. Niko je ne kupuje i može se odštampana knjiga pokloniti. Može se koristiti i kao lepeza za vreme vrućina, naravno, kad se ohladi, jer iz štamparije izlazi neobično vrela.Kao sredstvo za hlađenje još je upotrebljivija ako je štampana u mekanim koricama, jer od tvrdih ukoči se ruka.. Priče su isplativije i to je razlog što se, ako poeziju poredimo sa pšenicom, seje se manje nego prethodnih vekova. No, u procentima izraženo, seje se oko čak 95 posto manje, što je neshvatljivo! Pšenica je oduvek bila u trendu, ako ni zbog čega, a ono makar zbog hleba.

No, kopkalo me je, ženskom radoznalošću (premda sam pristalica queer teorija) zašto nešto što je tako velelepno i očaravajuče može da razume tek mali broj ljudi koji živeše i kad je poezija bila veoma popularan književni rod, ne samo u doba Vergilija, već u doba epoha u kojima živeše pesnici koji su je uzdigli do takvih visina da beše poezija popularnija i od umetničkih proznih dela Marije Jurić Zagorke, pokoj joj duši.

-Zato što čitam komentare na pesme raznih pesnika i vidim da su ti komentari uglavnom promašeni. A pišu ih kolege pesnici! Trude se da racionalizuju nešto što je u suštini iracionalno- osetih da se moja glas i moja misao poklapaju sa rečima opsene.
-I tu je ključ nesporazuma. Svi ljudi smatraju da mogu da razumeju neku sliku koju gledaju i koju je naslikao Rembrandt. A niko se ne zapita- zašto onda ne pokušaju da razumeju pev ptica? Stojim iza toga da oni niti mogu da razumeju Rembrandta i njegovo delo, niti mogu da shvate poeziju drugog pesnika, pod uslovom da nije trivijalni autor, niti mogu da pojme pev ptica, niti mogu opisati simfoniju Bramsa.
-Zašto to?
Zato što je umetnost delo po inspiraciji.

Tada potekoše reči kao voda, a razgovor je otprilike tekao ovako:

-Primetih zamenu recimo “miljkovićevskih” metafora veštačkim, kako bi se poezija približila modernom čitaocu- stoji u fusnoti, rečima poput “Rekonstrukcija”. I još nekim, koje nisu nimalo lirične. Negde mi se čini da su pomenuli i zasedanje Evropske unije u istoj strofi sa poljoprivrednim proizvodima. Bitna je i erotika. Čini mi se da više nema stihova poput ” ladari me o šarene pribiše direke”, no se ređaju erotski artikli na jučerašnjoj rasprodaji. Recimo.. “krvni pritisak jednak je jačini orgazma koji pulsira u amplitudi stenjanja dok groblja mirišu sa vibratorima nabodenim umesto piramida ukoso”.

-To nije lirično nikako- videh da moj prijatelj drži Zlatan vez kao oblogu na glavi.
-Ali, svakako, ne može se doveka slikati ni Mona Liza. Dosadi!
-Njemu nikako da dosadi!- uperi pesnik kitaru u pravcu zamka Amboise gde se očitavala silueta jednog od najdubljih naučnih genija.
-Ali, svakako, smatra se modernim- uporna bejah, te mi se u glavi izređa još poneka strofa u kojoj bih povezala dubine raja, pakla, groblja i orgazma.
-Sviđa mi se replika iz Hadersfilda- kao da se priseti moj prijatelj- Na pitanje gde je grob Poezije, glavni junak odgovara: “Svuda”.
-Možda ipak postoji neko mesto. Epitaf: “To niko ne čita”. -dograbih jednu ružu i stadoh je mirisati. Razgovor mi je neobično godio, iako je moj sagovornik delovao umorno i iscrpljeno mojim pitanjima.
-Pa dobro, to što niko ne čita, nije kriterijum vrednosti. Krležu više niko ne čita. Rahmanjinova više niko ne sluša, osim par zanesenjaka i stručnjaka. – zastade kao da je želeo da završi razgovor. Upleten u moje teorije o orgazmičnoj eksperimentalnoj poeziji sa kojom sam se imala prilike susresti i uživo, umorno reče:
. Ja sam staromodan pesnik. Izbegavam eksperimente.
-Ali, to je sada en vogue?
-En vogue ili ne, samo ime ne zvuči dobro. Od 1oo eksperimenata, uspe njih 85 u laboratoriji. U stvarnom životu, od 100 eksperimenata uspe njih 15.
-Ali, zar to nije AVANGARDA? Pisanje treba uopšteno da se shvati kao eksperiment.
On prezrivo odmahnu rukom.

-Avangarda je i moja poezija, jer ja imam pesmu o štrajku glađu, svaki stih jedan dan gladovanja. No, ne označavam to tako, jer poeziju delim samo na dobru i onu koja nije trebalo da bude napisana.
-Ali, eksperimentalna poezija se dovodi u vezu sa ekspresionistickim slikarstvom!- ne odustajem, eksperimentišući mirisom ruže na rastojanju trnje-nos.- To je takozvana poezija a la pikaso!
Na to se moj sagovornik zakikota, da sam ga udarila po ruci trnovitom ružom, kako bi uz jedno IJAOJ prestao da se smeje poeziji a la pikaso koja je tako IN. Možda u njoj nema peva ptice, ali muke ima podosta, a muka nije nešto sa čim se treba igrati, kao ni sa opasnim igračkama i političkim terminima koji se pominju na tako genijalnoapstraktan način de la Vinka!
-Nema poezije a la Pikaso- povrati se od smeha moj sagovornik- Pikaso je slikar, a ne pesnik. To su dva medija. On slika svoj svet (kao i ovaj gore), mi ispevavamo svoj. Njegov i naš svet- to su dva sveta. Ne može se sliikom opisati pesma, niti se može pesmom opevati slika, ako se želi to raditi, onda je bolje da se slika, a ne piše- i obrnuto.
Sa ovim, nemajući kud, morala sam da se složim.

-Ko je danas gladan? Ko nosi probušen šešir? Ko stanuje u kolibi na drvetu? Vi imate internet (i ja ponekad). Svi imamo stolice koje se dižu na dugme i vrte oko svoje ose.
Podsetih ga na glad u svetu.
-Ali ti koji su gladni nastoje se nahraniti, a ne pisati eksperimentalnu poeziju.
-Jesi li čuo za skolu Black mountain?
-Ne
-To je pesnička skola koja je povezana sa teorijom projektivnog stiha i insistira na otvorenoj formi zasnovanoj na spontanosti pauze za dah u govoru i dužine teksta…
-Pa da, ali ta otvorena forma mene isto ne oduševljava. Pesma mora imati besprekorno čvrstu strukturu. Ona mora biti – solidna, inače je voda, salata od reči koja možda čak i ima neko svoje opravdanje,ali to nije umetnost at its best. Ja ne pišem ništa što nije od početka do kraja dovršeno, u svakoj strofi, u svakom stihu, u svakoj reči i u celini. Pesma je umetničko delo. A delo mora biti samo u sebe zatvoreno. To mora biti besprekorno.

Koliko pesnika, toliko tema, slaganja, neslaganja-pomislih naivnoentuzijastički dok sam zabavljena posmatrala Mona Lizu kako se spušta niz čaršav niz zid zamka Ambois, dok usplahireni genije pokušava da četkicom prereže njeno uže od platna. Gotovo da me je podsetila na stih koji mi izmiče.

-O čemu pesnici pišu?-upitah svog prijatelja koji je bio skoro pa polumrtav. Lice mu je imalo modru boju, sa ponekom sivom nijansom, a zastakljeni pogled pratio je let ptice. Istovremeno, raskalašno sam se smejala misleći na divan portret koji će me slaviti vekovima, uramljen na zid večnosti, baš kao što na pesme mog sadruga koji je bio daleki rođak Orfeja spretno muziciraju.

-Progovaramo o temama koje me muče. Ili oduševljavaju. Moja pesma je.. muzika.- zaklopio je oči-uvek imam na umu da će moja pesma biti poruka,od mene nekome, možda mnogima, a da bi bila mnogima, treba biti objavljena, što mi je došlo tek nedavno u svest..Do tad sam samo pisao i slagao u fijočice, ali tada mi je sinulo da je potrebno obelodaniti, ne zbog sujete, već zbog onoga što bi ljudi mogli upiti kroz to, a to je svest o potrebi stvaranja radi stvaranja, kao što je manastirski slikar slikao. Tako i ja i još sigurno nekoliko nas pišemo. Dakle, nema od toga nikakve koristi-stvara se radi stvaranja samog.
-Poeziju je najteže pisati, a većina misli da je to nešto lako. Nabacaš na papir tek tako..
-Upravo si savršeno tačno konstatovala. To je tačno. I u tome je upropašćavanje jedne umetnosti uzelo maha. Svi misle da mogu pisati pesme. I pišu.

-Citiraću nešto što sam zapamtila. Svidelo mi se, a kaže: “Sama jedna strofa u pesmi ima više slepih ulica putokaza i ciljeva nego što će jedan pisac ikad uspeti da stvori na desetak strana.”

Na kraju smo izveli zaključke:

Šta je to dobra lirika? To su divne, stihovane misli, kao i lirske slike, dobar lirski jezik, a poruke koje se iznose da budu snažne i potrebne.

Nažalost, sva poezija koja se danas stvara je zanemarena na javnoj sceni, svi pesnici koji deluju doimaju se zaluđenicima. Zaključismo da oboje delimo tu sudbinu. Neko je rekao da se pesme pišu za pesnike. No, kad bi tako bilo, krug čitalaca lirskih dela bio bi krajnje siromašan. Pesme se pišu za sve ljude, a oni koji ih najbolje razumeju možda uopšte nisu pesnici, već ljudi koji su u sebi izgradili neku životnu mudrost, pa su zbog toga sposobni pojmiti lepotu i vrednost pesme koja je podastrta njihovom oku i uhu. Shvatamo da danas više nema smisla pisati poeziju, ali mi je pišemo, izuzev kad se šetamo između epoha, tada se zabavljamo na goreopisane načine. Zaluđenici smo staroga kova. Ima nas još jako, jako malo. Jako malo. I nije nam lako. Zaključismo, u nekoj telepatskoj fusnoti koju smo delili, a koja ne beše zabeležena niti izgovorena, da se bojimo getoizacije u umetničkom smislu.

Ali o tome nekom drugom prilikom, kada budem preuzela moderniji zamak za scenografiju.

Da Vinči mi je mahnuo četkicom sa jednog od prozora zamka rekavši: “Na tebe je red”, a moj sadrug je, poput lika iz Bergmanovih filmova, svirao na kitari varijacije na jedan svoj stih o “Odbegloj gospi”, jer je Mona Liza preskakala posejanu pšenicu, u ludačkom, iracionalnom, bezumnom trku, zauvek obogaljena. Slikar se osvetio zbog njenih pokušaja bega. Naslikao joj je osmeh koji će, u večnosti, neki shvatati ovako, neki onako, neki će ga razumeti, neki ne. Neki će joj se diviti videći u njoj lepotu i vrednost nedokučivog smisla, a drugi će okretati glavu na drugu stranu, tražeći usput osmeh kakve jednostavnije, kvaziseoske dame poput mene, sa trnovitom ružom u ruci prekrasnoga mirisa i devičanskim osmehom koji je pozivao na svakojaka nevaljalstva.

U potpisu, Vaša Elenora, gospa od Akvitanije, koja više nije među živima.

proza

Samara

Tamo pored Tigrisa, moćnog, nemog i tajanstvenog, leži Samara. Proteže se uništena, osakaćena, ubogaljena, opkoljena tečnovrelim peskom koji na nikada zalazećem suncu dobija obmanjivo zlatnu nijansu. Umesto živih melodija sa orijentalnim prizvukom, pustim ulicama na kojima se snažno oseća miris smrti, sa zvučnika na vozilima stranaca trešte zvuci roka i hip-hopa. Američki satana doneo je sa sobom, osim pustoši, i stubove svoje moderne kulture, kako su to njihove vođe govorile pred svetskim auditorijumom.
Tu i tamo ponekad projuri konvoj u belo obojenih teških kamiona sa oznakama “UN”, ne mareći ima li na ulicama ostataka života, u pratnji borbenih hummera sa čijih mitraljeskih kupola, ispod tamnih naočara za sunce okolinu seku pogledi na obaraču lakih momaka. To je sloboda koju su doneli osvajači.
Sve to nije znao Aziz Muhammad Sarr man ra’a kada je prvi put čuo glas starice iz ogromnog erbasa E300 Er France-a, najmodernijeg aviona i ponosa francuske kompanije. On čak nikada nije ni leteo avionom. U svojih 22 godine života nije se pomerio iz rodnog grada koji se polako ali neumitno pretvarao u hrpu ruševina.
Na samom obodu Samare, na ostacima nekadašnje vazduhoplovne baze elitne iračke revolucionarne garde koju su avioni alijanse zbrisali u jednom naletu, ispustivši bar dvostruko više precizno navođenih laserskih bombi velike razorne moći nego što je to bilo potrebno, nikla je nova, improvizovana baza za obuku mučenika-pilota samoubica.
Globalna teroristička organizacija “Mač Islama”, potpomognuta praktično neograničenim finansijskim sredstvima tajnog društva arapskih biznismena i naftnih magnata pod imenom “Reč Alaha”, u stopu je pratila američke ratne operacije širom sveta, koristeći svaku priliku da na američke vojne snage usmeri avione krcate ekplozivom za čijim se kontrolama redovno nalazili neuki, vrbovani mladi Arapi, koji čak nisu ni bili svesni onoga što će učiniti. Savremena oprema za navođenje, kontrolu letenja i osmatranje bila je smeštena u stari kontrolni toranj, u čijim su betonskim zidovima zjapile ogromne rupe. Krateri na uzletnim pistama bili su zatrpani okolnim krhotinama, ne baš idealno rešenje za uzletanje starijih modela sovjetskih MIG i SUHOJ borbenih letilica kojima je organizacija raspolagala. Bitno je bilo uzleteti, jer povratka sa ovog leta nije bilo.
Iz nekog neobjašnjivog razloga špijunski sateliti nikada nisu otkrili postojanje ove baze, što nisu učinile ni kopnene patrole koje su prolazile pored nje na samo desetak metara. Baza je za sve, osim za one koji su se u njoj nalazili, bila jednostavno nevidljiva. Iskusni oficir organizacije, veteran iz mnogih terorističkih akcija, sada zadužen za vrbovanje i obuku mučenika došao je jednog dana u Samaru i pričom hipnotisao veliki broj očajnika koje je rat doveo u bezizlaznu situaciju. Aziz je u toj priči video priliku da se osveti onima koji su uništili njegov rodni grad…
Odeven u par brojeva veću maskirnu uniformu poručnika iračke revolucionarne garde, Aziz ležerno pritisnu prekidač za otvaranje kabine, jednom, drugi put, treći…”Prokleto đubre” – pomisli u trenutku – “Opet nema struje! Mora da je ponovo pregoreo osigurač ispod komandne table. Poslednji koji smo imali.
Ima li kraja ovome?” – po ko zna koji put je opsovao vođe organizacije koje su od preprodavaca otkupile zastarele letilice zaostale u bivšoj Istočnoj Nemačkoj nakon raspada Varšavskog ugovora i povlačenja snaga SSSR-a iz Istočne Evrope. Znao je da je širom sveta prikupljen ogroman novac za finansiranje “velikog cilja”, znao je da su mašine sa kojima imaju toliko muke od dana kada su ih preuzeli plaćene sitnicu, znao je u čijim je džepovima završio ogromni preostali višak, ali…i dalje mu se živelo, bar do trenutka kada će i sam ustremiti svoj avion ka odabranoj meti i pridružiti se devicama koje ga očekuju u raju, tako je rekao oficir za obuku.
Iako je čitav svoj život proveo u ovom vrelom podneblju, nikada do sada mu se nije dešavalo da jednostavno ne može da prestane da se znoji, toliko da bluza više nije mogla da upije svu tečnost koja je iz njega izlazila. Topio se a već se na njemu nije imalo šta topiti, maštao je da se bar još jednom okupa, pogled mu se mutio i refleksi usporavali na temperaturi u kabini u porećenju sa kojom je spoljašnjih pedesetak stepeni bilo iznenadno zahlađenje. U besu i nemoći razvezanom cokulom iz sve snage raspali po poklopcu komandne table i …. staklena kupola kabine se uz škripu pokrenu unazad, oslobađajući ga iz njegovog privatnog pakla.
I izvuče Aziz iz desnog džepa promočene bluze zgužvanu paklicu “Lucky Strike”-a, onu koju je onomad pokupio pored tela američkog marinca u uništenom oklopnom transporteru, kojeg ga je u jednom momentu čak i bilo žao, onako naivnog, poslatog u ovu bestragiju pod izgovorom da se osnovni principi zapadne demokratije brane u iračkom pesku, hiljadama milja daleko od njegovog mirnog gradića u Luisiani, Kentucky-ju, Arcansasu ili gde već. U retkim momentima kada ga mržnja nije zaslepljivala, kada je razum komandovao njegovim postupcima, a susret sa ovim vojnikom, ili bar onih što je od njega preostalo bio je jedan od njih, nekako je nalazio zabrinjavajuću sličnost sa ovakvim neprijateljem, isturenim bezimenim pojedincem čija će vest o pogibija odjeknuti samu u glavama njegovih najbližih.
Ponudi reda radi jednu od još samo nekoliko preostalih cigareta “automatskom pilotu”, lutki za odrasle odevenoj u odoru teroriste sa sve maskom na glavi i AK-47 automatskom puškom u plastičnim rukama, posađenoj na mesto kopilota, koji su pronašli u kontejneru koji je u blizini baze izbacio jedan “Hercules” alijanse, jer su se Aziz i drugovi preobukli u uniforme britanskih SAS specijalaca i nasamarili posadu transportnog aviona. Uprkos svoj ozbiljnosti njihove misije i činjenici da ni sami sebe više nisu ubrajali među žive, smisao za humor ih nije napuštao. Udobno se smestivši pored “automatskog pilota”, stavi tamne “ray-ban” naočare, iste one koje je skinuo sa mrtve glave drugog marinca u istom onom transporteru, narednika kojeg uopšte nije žalio pošto je čak i mrtav na licu zadržao izraz nadmenosti koji je bio karakterističan za strane osvajače kada su se obraćali iračkim civilima.
Pogleda u slomljeno umrljano ogledalce na kokpitu ispred sebe, pored kojeg su se nalazile uramljena slika njegovih- žene, sa kojom nikada nije osećao bliskost jer su ih roditelji venčali kada im je bilo svega 15 godina, i kćeri, koja je bila jedina svetla tačka u njegovom teškom životu, te nagoreli poster Angeline Jolie okružene nasmejanom decom u jednoj od misija UN u Kambodži. Delovao je opasno i to ga je momentalno ispunilo nekim samozadovoljstvom. Priseti se pisma koje mu je tog jutra pristiglo i koje mu je doneo prijatelj iz detinjstva, sada narednik Abdulhamid Sulleiman Al Hardanni koji će sa njim za koji sat uzleteti ka svojoj meti, putničkom avionu erbas E300 Er France-a, otvori zgužvanu, prljavu kovertu koja je nekada bila bela, ali ga neka hladna jeza odvrati od čitanja teksta.
U trenutku je dobio osećaj da se smrzava iako je napolju bio najtopliji dan u godini. Nešto nije bilo u redu, odmah mu je bilo jasno, samo šta? I onda, pista ispred njega postala je usijana, pesak oko nje zatrepereo je plavičastom svetlošću od čega su ga zabolele oči, a preko neba su ludačkom brzinom počeli da proleću tamni oblaci. Trgao se iz sedišta umalo nehotično zakačivši ručicu za katapultiranje koja bi ga izbacila visoko iz letilice, i instinktivno potražio lestve za silazak iz kabine…
“Proklete lestve. Nema lestvi!” – zarežao je i beznadežno se počeo osvrtati oko sebe kao da je znao šta je želeo da pronađe. I onda taj glas, bez ičega ljudskog u sebi, dubok, ravnomeran, miran poput stajaće vode, a opet nalik sablasnom režanju Baskervilskog psa – glas od kojeg mu je pretrnuo svaki nerv u telu i digla se svaka vlas na glavi – “Ima ih. Ja sam se uspela uz njih” – glas je postajao sve dublji i škripaviji.
Podsetio ga je istovremeno na besni nastup žene nakon što je otkrila njegovu kutiju, dragocenu crnu kutiju, u kojoj je skrivao vatrena pisma od Habibe el Harrai, fatalne žene zbog koje su sve supruge iz Samare strahovale za svoje muževe, i jecaj kćeri nakon što im je ubrzo nakon toga saopštio da ih iz bezbednosnih razloga šalje u Jordan na neodređeno vreme, iako su obe dobro znale da je to bio samo izgovor i da je zapravo želeo da ostane nasamo sa svojom ljubavnicom. Nakon više meseci provedenih u prestonici Jordana, obe su se pismeno žalile na njegovu bezosećajnost, jer im se u tom periodu niti jednom nije javio pismom, telefonom, porukom. Aziz je bio podizan i vaspitavan u tradicionalističkom stilu. Po njemu, žena je bila vlasništvo muža, koji je imao svako pravo da se prema njoj ponaša onako kako mu je volja, da njenim životom upravlja onako kako misli da to treba da čini. Otuda je kao smrtnu uvredu prihvatio ovo saznanje, zbog čega je odlučio da za njih dve nema više mesta u njegovom životu i naložio im da se bespogovorno spakuju i otputuju kod daljeg mu rođaka Abida, u Crest Hill, u Vajoming, u Ameriku, daleko preko Atlantika.
Pogledao je preko ramena ka mestu iza sebe, tamo gde je trebalo da spokojno sedi njegov “automatski pilot”, ali …. umesto toga je ugledao lik starice odevene u crninu, čemu je kontrast pravilo njeno nestvarno bledo lice, kao da je danima bilo uronjeno u vodu. Ukočio se od užasa u svom sedištu shvativši da ga nemo posmatraju prazne očne duplje. Refleksno se okrenuo i posegnuo za svojom “berettom” koja se nalazila u pregradi sa njegove leve strane, iako je u podsvesti znao da se ništa neće promeniti pa makar ispalio i ceo okvir u ovu nestvarnu prikazu. Brzinom kao nikada do tada je potegao oružje i uperio ga … u svog “automatskog pilota” koji je taj gest neprijateljstva propratio sa svakodnevnom ravnodušnošću. Starica je nestala, glas je iščezao…uznemirenost i panika su ostali. “Pisma! Gde su mi pisma!” – proletelo mu je kroz glavu.
Sva pisma od Habibe čuvao je u crnoj kutiji ispod komandi, istoj onoj koja se ispostavila kao jabuka razdora u njegovom braku. Odahnuo je! Kutija je i dalje nepomično stajala na svom mestu. Tada je preko radio-komunikatora u svojoj kabini čuo poziv oficira za obuka da se krene na izvršenje volje Alahove. “Zar već! Kako, pa prošlo je tek nekoliko sekundi…” – Aziz je potpuno izgubio pojam o vremenu u šta ga je uverio njegov ručni sat. Vreme drugačije teče u paralelnom univerzumu sa kojim je došao u dodir! Uspeo je nekako da se skoncentriše i izda naređenje za uzletanje. Abdulhamid i on imali su isti zadatak. Jedan od njih, bilo koji, morao je da iznad Sredozemnog mora sruši erbas E300 Er France-a u kojem je navodno, inkognito putovao visoki obaveštajni oficir Pentagona. Abdulhamid namesti naslone za ruke, odbravi komande i počne redom rutinski da u predviđenoj sekvenci pritiska mnoštvo prekidača na instrument tabli. Izuzetno dobro je savladao obuku. Otuda mu je i bila ukazana čast da bude jedan od onih koji će izvršiti prvu samoubilačku misiju u organizaciji terorističke ćelije u Samari. Uzletanje po neravnoj, oštećenoj pisti proteklo je zabrinjavajuće glatko… u daljini se začuo vrisak!
Glas je Aziza stegao oko vrata poput uskog užeta. Urlao mu je u ušne školjke, koje su od njega počele da bride. Pokušao je rukama da ih začepi, ali je bez obzira na to glas postajao piskaviji, tanji, grozniji. Izgubio je kontrolu nad avionom. Na sedištu kopilota iza njega, sedela je starica. Na dlanu je držala crnu kutiju, veoma sličnu njegovoj, samo nešto manju – “Otvori kutiju.” – rekla je, ovog puta bio je to dubok glas bez emocija. Aziz se okrete oko sebe, ali ne nađe svoju crnu kutiju za pisma. Ispruži ruku ka starici – “Dečija verzija” – demonski se nasmejala, dok se nadvijala nad njim uz škripu glasa koja je unosila jezu – “Ubij Abdulhamida, Azize! Ubij ili…”
Putnici aviona erbas E300 Er France-a na redovnoj liniji Damask – Washington prekraćivali su, svako na svoj način, višečasovno vreme leta. Neki su dremali, neki nehajno prelistavali brojne časopise na nekoliko svetskih jezika, drugi su opet gledali program na internoj televiziji ili obedovali, grupa arapskih poslovnih ljudi, koji se zauzeli business klasu, žučno je diskutovala cene sirove nafte na svetskim berzama. Letilica je odavno bila iznad Sredozemnog mora, na standardnoj visini krstarenja od 10.000 metara. Jedna devojčica sedela je do prozora i tužno gledala ispred sebe. Tek za trenutak je bacila pogled kroz prozor i ostala skamenjena. Stigla je da izusti samo – “Mama, mama, brzo, pogledaj ovo…”
Abdulhamid naglo povuče upravljačku palicu ka sebi i ubrza svoju leteću bombu. Avion zareži i zauzme kurs direktnog sudara sa kolosom. Detonator za eksploziv bio je podešen da se aktivira prilikom svakog jačeg udara …. takav sudar niko nije mogao preživeti. Delovi uništenog erbasa pomešani sa nagorelim iskomadanim delovima ljudskih tela razbacani su kilometrima unaokolo. Za to vreme, Aziza je u drugom avionu obuzimalo ludilo. U histeriji se naizmenično smejao i tresao od straha., ne regustrujući u slušalicama Abdulhamidovo posledneje “ALLAHU AQBAR”, ne primetivši u daljini žestok prasak, kada…
Spasilačke ekipe nisu mogle mnogo toga da učine sledećeg jutra. Pronašle su tek sporadične ostatke terorističkog napada, ali ih je u čudu ostavilo to što je na površinu isplovilo i jedno netaknuto telo. Bila je to veoma izborana starica zatvorenih očiju, kao da je zaspala, bledog, gotovo belog lica, iako su joj ruke bile pomodrele od vode. Pored leša starice plivala je jedna crna kutija.
Oko podneva je arapska televizijska stanica “Al Jazyrrah” emitovala video snimak koji joj je tajnim kanalima dostavljen i na kojem su se videli maskirani naoružani ljudi koji su čitali neke stranice iz muslimanske svete kjnige, poručujući da ima još mnogo mučenika spremnih na najveću žrtvu u ime Allaha i da sudbina koja je zadesila erbas E300 Er France-a očekuje i ostale nevernike …. uobičajena retorika svih fundamentalističkih terorističkih organizacija.
Vrativši se u bazu u Samarri, Aziz je pronašao svoju crnu kutiju na stolu. U njoj se nalazilo pismo pisano rukom njegove kćeri.
“Dragi tata, ovde tvoja kći Aziza. Neka stara žena mi govori da ne putujem preko Atlantika, već da ostanem u Jordanu i da mi je bezbednije u Samarri nego u Americi gde si nas poslao. Kako da dođem do tebe pre nego što poletimo.. Majka sprema nakit i kinđuri se. Naziva te stokom i govedom. Da li si poslao staricu, tata? Da li si? Reci majci da ne smemo da idemo kod strica Adiba.”
Pročitavši ovo, Aziz se razneo bombom od 237 kilograma.

Leila’s blog

Author Archives: leilasmtrajkovic

>Lutke – drama

Dok nas reči ne rastave

Kako je poezija umrla iliti “To više niko ne čita”

Samara