Category Archives: proza
Gordost
Mladi pisac, Donosilac nove književnosti prezentovao je svoj rad Odgovornim građanima, članovima Cenzurata za avangardistiku, akvaristiku I uzgoj ruža… Pošto je iščitao priču tankim, nepokolebljivim glasom, pogledao ih je očima punim ljubavi, vere, nade, zlobe, sete, gordosti i mržnje. Prvi Cenzurolog izjavi da nakon slušanja priče pod hitno mora da prestane da pije. Drugi Cenzurolog reče da ga od priče ne boli glava, ali ga iz nekog razloga svrbi, te mora najpre da popije kafu, a onda da sune u grlo jedan mali viski. Na to mladi pisac, Donosilac nove književnosti, gordo reče: A zamislite kako je meni. Ja sam je napisao, a ne pijem uopšte.
Neuračunljiv Iliti Ne može mu se verovati
He owns the license for that given by censorship organization for glass cutters
While he paints, he needs a light, So he plays with the chandelier.
The Chandelier shoots and cuts him by hand
A man goes to the hospital where his arm gets rebandaged, with suspicious glances…
-Are you depressed lately?
-Why don’t you talk with our expert Staklarević?
While they writhed his hand, doctors have looked at each other with worried glances.
While he was writhed, he heard a muffled titter of nurses.
The man was collapsing, because they declared him insane.
They opened his medical records and took away his license.
He ended up as a monk in one of the modern monasteries.
Ispala
Na autobuskoj stanici, na liniji 42, zaustavio se autobus. Pravi gradski, a ne onaj seoski sa pet stepenika… Vrata autobusa se otvoriše uz šum, nalik na onaj što ga proizvode multivitaminske šumeće tablete kada pronađu i poslednje utočište u slatkoj, prijemčivoj vodi.
U autobusu je bila takva sparina da su ljudske glave, nasađene na vratne čašice, i izjedene artritisom, podsećale na prezrele pečurke.
Pore na usijanim temenima klijale su usled vlage, stvarajući hife. Ljudska telesa, pribijena jedna uz druga, odisala su isparenjima i smrdljivim zadahom koji se širio autobusom. Svaki je krivio onog drugog za topli, memljivi miris stajskog đubriva.
Ali, kada je u autobus ušla mlada dama, od oko trideset i devet godina, mešajući svoj Koko Šanel sa mirisom zaorane njive, duvana i znoja, jedni drugima momentalno uputiše ogorčene poglede. Starac, zajedno sa kolonijom hifa, podiže glavu.
Sede dlake na vratu, oblika polomljenog srpa se nakostrešiše. Sitna glava, kao da propade u ramena, sa sve izraslinama, nalik na crtež netalentovanog deteta koje nasumice šara, loveći krivine i cevaste šare za savršeno nacrtani lišaj. Sa mržnjom pogledaše u gospođicu Šanel.
Putnica je već izgubila snagu čekajući autobus 42, jer je prethodno trčala i toliko se zadihala da su joj se pluća skupila, a komore sastavile. Ali, u ovom slučaju putnica je dočekala autobus koji će je odvesti do željenog cilja i potrčala ka njemu, raširivši ruke kao razdragana ptičurina (imala je vrat žirafe, a noge kao u noja).
Napokon, sva srećna, zalete se ka preostalom slobodnom sedištu, kad vozač progovori autoritativnim glasom: „Čini mi se da Vam je nešto ispalo”. Ušavši u autobus, sukobila se sa njegovim besnim pogledom u kome se jasno mogla očitati i autoritativnost. Na rožnjačama mu beše ispisan moto: «Volan je moj».
Nikoga nije bilo briga što je stručni ispit koji je ovaj otpušteni elektroinženjer, polagao u okviru istoimenog seminara, nosio naziv: Funkcija raspodele verovatnoća količine računanja pri sekvencijalnom dekodovanju fiksnih konvolucionih kodova! Sve to nije znala ni putnica, koja je bila devica, što je verovatno manje važno. Rado bi se osvrnula oko sebe da nije smatrala da je suviše kasno, jer je pretpostavljala kako je vozač zatvorio vrata za njom, ali ne, ona su i dalje bila otvorena. Vozač je nepokolebljivo rekao:
„Proverite, mogu ja da sačekam. Ako nije unutra, može biti da je ostalo napolju”. Izvila je vrat žirafe i pogledom preletela preko asfalta, nedaleko od prednjih točkova. Živeći u velegradu i vozeći se istim takvim autobusima, stvorila je neku vrstu supersposobnosti da svako smeće sa ulice, bilo da leži ili stoji, skenira brzinom svetlosti, no nije pronašla ništa. Asfalt je bio čist.
„Sve je u redu”, zavapi putnica.
Vozač povisi ton i čvršće stegnu volan. „Nemojte da me pravite ludim! Video sam da Vam je nešto ispalo, gospođice… šminka… možda Vam je šminka ispala… torba je ispala… ispala…ISPALA! Čujete li me?!” Udarao je pesnicama o volan. Putnica je zagledala asfalt, boreći se da pronađe makar parče stakla razbijene pivske flaše kako bi je prisvojila, ili nekakvo pero pa da ga potom protrlja o vozačevu glavu, predviđajući mu da će dobiti pismo od stare ljubavi i da će se svi zajedno nasmejati toj šali, ali…
Nikada, kao u tom trenutku, surovi beogradski asfalt nije bio toliko čist. Što je najgore, tog nečeg ni u autobusu nije bilo. U sebi je očajavala, razmišljajući kako mora da joj je nešto ispalo, i da vozač sigurno bolje zna. Na kraju se predala, i plačnim glasom rekla „Nije mi ništa ispalo, i gotovo!”.
Putnici su postajali sve nestrpljiviji u trenutku kada je vozač, oparen kao mačka koja halucinira parče šunke na pregrejanom tiganju, od besa zapenušao: „Video sam Vas da se okrećete, da osmatrate oko sebe. Je l’ Vi to mene pravite budalom? Mislite li… Vi… mislite li da…” Potom se od muke uhvatio za gušu. „Ali, gospodine, ja sam se upravo zato i okretala, da proverim, i tek sam onda zakoračila u Vaš autobus. A tek u autobusu nema NIČEG… Verujte!.. Tek onda sam…”
„Agggrggghhhh!”, viknuo je vozac, skočio sa radne pozicije, prišao gospođici Šanel koja je bila na ivici nervnog sloma, ruke obavio oko njenog vrata, stegao je i izbacio iz autobusa, I sa olakšanjem pritisnuo dugme za zatvaranje vrata. Začešljao se poluzubičnim češljem koji se nalazio ispod komandi za pokretanje vozila, popravio šešir, , skinuo čestice prašine sa masne monterice, i istog trenutka zaboravio na sve što se dogodilo.
Putnici odahnuše i čak se jedni drugima nasmešiše. Tad neko reče: „Ne shvatam kako neko može da nosi tako jak parfem. I to na ovu vrućinu. Ionako ćemo se svi pogusiti”. „Bezobrazluk!”, složi se starac-gljiva. Dva sedišta iza njega, sedela je žena, u najboljim pedesetim, ofarbana u crveno. Položila je male šake na crnu torbicu haljini na bele i teget pruge i tokom čitave ove priče, zagonetno se smeškala. Kao da je stezala nešto u ruci, ali to su verovatno bile vlažne maramice ili neponistena autobuska karta.
Kučka
Gospođice, znam da me se mnogo ne tiče što sedite na toj klupi sami, u parku, izgužvana lica. Odmičete se.
LAVEŽ PSETA.
Fina kuca. Pudlica? Ljubopitljivo me gleda i na mene reži. Poznat sam joj odnekud, evo već me nova misao muči.
LAVEŽ PSETA.
Fina kuca. Pudlica? Ljubopitljivo me gleda i na mene reži. Poznat sam joj odnekud, evo već me nova misao muči.
–Fifi, daću ti nogu, Fifi rastrgni je, do nožnih žila, vena i arterija do srca moramo doći. Ugriz tvoj Fifi, širokogrudan..Gospođice Ana, ne smeta Vam da Vas zovem Ana, mogu li..vi se odmičete. Nemojte. Slušate me kako govorim ovako nesretan, sam, zahvalan sam uhu Vašem, nemojte me tako lako otpisati. Možemo li na ti? Per tu..Bežite, ako mislite da sam mahnit. Okrećete glavu. samo da sednem. Jedan opušak, ništa više. Želim da ga prigrlimm zubima, ispričam ti i odem. Ne opireš se više, Ana, konačno si mi na reč uzvratila okretom glave. Ja sam nezahvalan pas. No, dobro. Sad mi je srce na mestu sad kad znam da mogu nesmetano kraj tebe da sednem, pa i legnem i da na ovaj način budem s tobom. Kadgod to poželim.
Ne čini li ti se da smo započeli na najbolji mogući način? Ti, ja, napuštena klupa i Fifi. Samo samoća može da te natera da trpiš ludaka. Samoća i ludilo. Jer ja sam lud. To nije puk slučaj, osoben, ludila. Mnoge klupe trpe ludake, šipke tramvaja vešaju maloumnike koji se i njih obese i ispiraju svoj znoj ka putnicama. Mi smo silovatelji naših oslonaca u životu. Odakle sad da krenem? Kojim redom da ti pričam o sebi? O tebi? Kad ima tako mnogo tema koje bih voleo da čuješ? Pa, hajdemo odnekud..
DEVOJKA USTAJE, VODI PSA SA SOBOM.
OSTAJE SAM.
Ako se staviš u moju poziciju, videćeš da je sve ovo sasvim normalna reakcija. Ja vezujem stvari u momentu. Ti si za mene jedina žena na svim ovim klupama na kojima su poređane razne Fifi kojoj želim da poverim svoj slučaj. Mozak umisli da sam i ja tebi jedini. Zašto je onda strašno imati poverenje stranca?Molim Stranca da me sluša. On je naš zastupnik pred nevoljama. Zašto je strašno sedeti mirno na klupi pored čoveka koji.koji..
GRCA.
DRUGA DEVOJKA SA PSOM SEDA NA KLUPU.
Sigirno je da si i ti pod pritiskom i da imaš dosta udvarača na klupi. Teško je držati svu tu plastiku i daske pod kontrolom. Zamisli da se zguraju jedan, drugi, treći. Klupa bi popucala. Nadam se da smo sad razrešili.
OKREĆE SE KA DEVOJCI.
Ne želim da prilazim drugim devojkama, na drugim klupama. Nisam poliamorist i ne želim da se uvlačim u tri četiri klupe, pa da ne znam gde ću pre. Možeš da promeniš klupu, ukoliko i dalje budeš imala nekih predrasuda. Meni si ti uvek ista. Savršena. Primedbi nemam.
DEVOJKA USTAJE SA KLUPE I VODI PSA SA SOBOM.
Hajde malo da te gušim o sebi. Da ti malo pojasnim, odakle ja na klupi u parku.
SLEDEĆA DEVOJKA ZAUZIMA MESTO NA KLUPI SA GOTOVO IDENTIČNIM PSOM.
Razveo sam se pre pet šest sedam minuta. Ne gledaj me čudno, ne grizi šaku svoju, anđele, jer nisam svestan minuta više, a nekmoli datuma. Nije to nešto što baš treba da mi se ureže u sećanje. Ne žalim se, imao sam skladan brak.Bez dece. Kamin. Tašta je dobro plela, imao sam štampariju i prodavnicu poklončića. No, jednog dana, a sve između je savršen sistem, razgovor u kući je zamro. Svako na svoju stranu zida, prigrabio je svoje parče i grejao vlastite ruke. Oči moje tašte pale su na goblen i tu se zauvek zaustavile. Kafu više sa ženom nisam pio, a o ručku i večeri neću da govorim.
ŠIRI RUKE.
Film se više nije komentarisao!
ZAPLAKA.
DEVOJKA GA SLUŠA SA PUNOM PAŽNJOM.
Ako bi sad pitala moju bivšu ženu, nikada se nismo bili posvađali ni tokom ludila, ni ovulacije, niti pristizanja računa, a nekmoli oko poklončića i ambalaže za jutarnju kafu, ako bi je pitala..ko je kriv za razvod, verovatno bi rekla: On, On je kriv. Petar. Pitaš li mene? Pitaš li?
-Pitam.
-Hvala ti, Ana. Ja ću ti reći: kriva je Pipi..
-Pipi?
UZDAH.
Tako se namestilo. Sudbina? Moguće.
’Kako to?’
JEDAN UZDAH KASNIJE. GOTOVO SEKUND oseti kako se niz njegovo lice kotrlja suza koja,opet, ostavi slušateljku preko puta, činilo se u razneženom stanju. Činilo se da ga i dama i pas pažljivo slušaju, dok se borio sa dahom koji je opet grabio sledeći da priču nastavi, boreći se sa evidentno preživljenim bolom i strahotom.
-Sve je to bio samo dim. Pepeo. Mračan prah. Kao kad udahnete nešto neopisivo neugodno. Reč-razvod ima svoj život, svoj puls. Odiše hladno. Kao da ste nasred Sibira. Nikoga oko vas.
STAVLJA RUKE NA KOLENA.
-Dobro, da skratim ja, gospođice, jer mogao bih ovako kao Dostojevski, znači, unedogled..
On se okrete ka njoj poverljivo i sa nadom, no zateče praznu klupu. Klimnu glavom u znak shvatanja. No, njen odlazak ga ne može sprečiti da priču nastavi. Protiv njega je sprovedena ženska urota koja je kulminirala razvodom, tako da je gomila damica i Fifi što beže sa tamo nekih samačkih klupa po parkovima sitnica. No, već se smrkavalo, a hladan dah vetra mu je pljuskao obraze. Natmurenog lika, ćutao je, jer sam čovek ne zbori, diže ruke tek da zakuca po koji ekser u sopstveni mrtvački sanduk tišine. Tonemo u ćutnju kao u vodu. Tek što se prepustio sumornim mislima, eto spasa, nove prilike što klizi i tetura se između klupa i drveća parka. Neka ženska glava proklizi pored njega, ploveći po tamnoj noći, debelih bedara i oskudno obučenog torzoa. Parčići se sastaviše u sliku žene jeftine, blajhane kose koja je držala u ruci bajati ruž i napuklo ogledalo.
-Rećiću ti, sve ću reći..izgovoriti, sagnute glave, kao krivokletnik i raspikuća, rasturač idile- žena ga u čudu posmatra, a oči, hladne i beskompromisne joj skliznuše sa staklenog odra ogledala koje je osenčilo svojim sjajem sve njene bore što ih je prikrila noć. Priča priču, rađa subplotove, plotove, lice je orošeno pamučnim suzama koje kvase nemuštu hartiju po kojoj on nekako piše i gnevi se nad varkom života što mu je oduzela dom, naglom, neprimerenom ćutnjom.
–Zamrlo je, draga Damo. Prevejana žena smanji čoveka na dimenzije Palčića. Šta mi je uradila, ni danas mi nije jasno. Žena blajhane kose saže malo glavu ka njemu, jedva kontrolišući smeh svojih preterano krupnih zuba, zgusnuta i pritešnjena u svom korsetu koji ništa ne prepušta mašti, oseća da neka zla krv kola u venama ovog jadnoga ludaka koji može biti ubica, otimač ili naprosti izlizani i jadni oblik postojanja bez cvonjka u džepu.
Nastavlja svoju priču, posmatrajući zemlju pod svojim nogama koja ne pruža odgovore. Lupi nogom o razbijeno staklo flaše koje se odnekud tu našlo, natmuri se još više i uvuče u kaput koji ga je podsećao na hladnoću trenutka, dok je govorio, dok se žalio gospodarici Noći, vampirici sa senkom na usnama i ružom oko očiju. On je uhvati za golu nadlanicu i stisnuvši joj petoparac, pogleda je kao da će svakog trenutka zarežati na nju. Tako je privoli da ga sluša, lice mu se očeliči mirom, a oči se zacakliše i usne mu se pomeraše sitnim trzajima, kao da vuče slasno vime od preterano darežljive (velikodušne, raspoložene) krave.
-Nakon što je razgovor zamro, ostanem sam samcijat sa francuskim ležajem i frižiderom, šlogiranim televizorom i ništa više! Tašta, razume se, uz mukanje i psovanje pokupi svoje goblene i demonstrativno napusti dom sa tri sobe, pa čak se i kuhinje odrekla. Sto kvadrata, Damo i sve ONO u kući.
-Ono?
-Crteži u ulju. San Vićenco i Nature Morta u goblenu. Sve je ostavila.
-A Žena?
– Otišla je na kratak put, naravno, sa Pipi. Njena životinjska maska. Kučka bliznakinja. Zapravo, slutim da je Pipi za sve kriva.
-Ne može biti!
Poznajem prirodu sumnje. Kovitlac prevare sadrži bezbrojne male virove naoko nebitnih događaja. Nakon svega, kadar sam bio da se suprostavim volji njene majke koja je sugerisala da sam najgori čovek, razornih postupaka. Naizgled neprimetna, koristila je krompire umesto lepeze. Zabadala je leptirice u vižljaste krompire kako bi mahala krilima ispred svoga prevejana lica. A moja Ana, beše neka vrsta Edipovke..kako se to za ženu kaže.
Muči je, na primer, sumnja da imam ljubavnicu, pa najedared stane sa sumnjom i pogleda u taštu. Ona samo žvaće svoje zalogaje i smeška se sa one, napumpane strane. U rođenom domu navukla je masku osvete, jer udaja njene kćeri za matorijeg štampara bila je niska pobuda nastala iz puke žudnje njene naivne Ančice.
-Ančice, za tebe je silovit muškarac antičkoga kova. Baš kao ovaj čije sam mišice na goblenu iglom probola.
No, sumnja i ona postadoše jedno. Kamen neizbrušenog profila koji se kotrlja skupljajući razne andrmolje. No, sve je to bilo pre nego..pre nego što..
ZARIDA. NASTAVLJA POSLE NEKOLIKO SEKUNDI MIRNIM GLASOM.
Zaćutala je jednoga maja, četrnaestoga, nakon što sam boravio van kuće, jer sam sam sebi iskomplikovao život vanserijskim poslovima kojima sam želeo da joj kupim klavir koji je toliko želela. I još slika u ulju, tog Vićenca na primer. Tog jutra, mamuran od rada i ispijen od jada, izlizanih jagodica od naslanjanja na pust mi zglob šake, glave poput poklopca pregorele šerpe, pozvah je u ljubavi prema tom fenomenu žene koju volimo, fenomenu, jer nas drži za najugodnije mesto u glavi u kojoj slomljeni muževi lišeni potreba sled njenih sve češćih glavobolja, a pritom čestiti i verni, drže sve neke bubašvabe i koščice..
-Ti si ubio naš brak-objasnila je i time je sve bilo gotovo.
Ako sam ga i ubio, to je bilo iz prevelike ljubavi.
-Oh, koješta!
Bludnica ustaje i vuče napuklo ogledalo sa sobom. Napušta razvedenog čoveka. On viče za njom, prekinut u svojoj priči, još jedared.
-Naravno, vi samo tražite novac. Još para, pa ćeš razumeti. Ne ideš ti nikuda, jer ja moram da završim ovo što sam započeo. Samo Bludnica noći me može razumeti. Hoćeš sekiru u glavu? Ne, to je nasilno, jel da?
Otimala se sa noći kroz koju je prodro njen krvnički vrisak. Pobegla je pred prizorom sekire koja je upitno gleda, tražeći tačku u koju bi mogla da zabode svoje sečivo i ogoli možda kakve prikrivene šestice ispod njene kose.
-Da..-uzdahnuo je. No, ko mi još treba. Saslušaću ja sebe sam.
Sedeo je tako, kao da nekoga ili nešto čeka, okružen gustim drvećem koje se natkrililo nad njim poput pretećih titana, barokne retorike koja je obličjem šapata sekla tišinu noći, tužan, ali govorljiv i vispren.
Nije pak ostao sam. Osetio je prisustvo male pudle koja je svojim zakrvavljenosmeđim očima i svojim prisustvom osvetlila čitavu scenografiju klupe i divovskoga drveća što je sa vetrovite strane parka pupčilo svoje pipke iznad glave razvedenog čoveka. Ispred njega režala je ljuto, zvukom koji odašilju munje što senče olujno nebo plamsajima gneva i jarosti. Lavež male Fifi, mnogostruke, klonirane pudle gutao je tišinu, a njena griva beše uokvirena srebrnastim prelazima plemićke prostirke njene kože. Kako je lepa ova Dama.
Šubara na glavi beše nakostrešena i obličja onduliranog friza kakvog je volela da nosi Ana. Fifine oči, bolno saosećajne, odavale su ženku dendija što procenjuje patnika, ne bi li mu uskočila u krilo i otkinula još koje parče mesa. Režala je tiho, ali zadovoljno.
–Pomalo mršava, no ipak graciozna. Ti ćeš razumeti, mala Fifi. Ti, uteho prijatna, ženo utešnoga laveža, temperamentna kaćiperko nosića oblika dugmenceta. Koketo ljudska, topla, skoči mi u krilo, Fifi, ti si shvatila, za razliku od tvoje Gospodarice, da ja nisam otrovao njenoga psa koji joj je poklonila majka, njenu malu Pipi. Nisam, a ako i jesam, to nije bilo iz ljubomore, već je meso bilo u pitanju, toksično meso, a ona nije kontrolisala glad. Ujela me je i otrovala se.
Pun sam cijanida, jer sam nevoljen i sam. Pipi je, doduše, imala tvoje crte lica, o koketna kučko. Smejao sam se naglas nakon što sam ušao u stan, kao da sam ulazio u pećinu šišmiša, ali to nije bio smeh koji je od radosti razvuklo neko srećno biće, beše to očaj, beše to mučenje. I sad se smeškam, ali sad ovako gologlav i sam, samo štucam i ponekad povratim, evo ovde u ovu malu najlonsku kesu. Fifi, hoćeš? Ne? Ima kriterijume.
Pas skoči na klupu i uspne se razvedenom čoveku u krilo.
–Moja slatka mala otrovana Pipi. Nakon što je Ančica otišla, propao sam sasvim. Ostao sam bez posla, bez štamparije. Radnjicu sam i pre toga zatvorio. Bez auta. Punto kupljen četiri meseca pre razvoda za devethiljadapetstotina dojče maraka. Sve, sve je otišlo sa njom, sem Vinćenca. Kad se samo setim, Pipi! To sam bio ja, koji sam nosio cement na ležima, montirao plakare, jer sam se zarekao da ču montirati plakare na dan venčanja. Zarekao sam se prstenom i zdravom pameti. Zašto me je ostavila? Zar u njoj nije buktala ljubav nevezana za dogovor bračnih saputnika? Bila je postojana kao vetar, a srastvena kao Afrodita. Bez sumnje, našla je boljeg montažera..plakara.
-Ti si ubio naš brak onog trenutka kad si otrovao Pipi. Nisi mogao da podneseš da je volim više nego tebe.
Na tu reč, shvatih da je gotovo sa pristojnostima. Njeno lice beše lice uvređene ljubavnice, to lice beše divlje, crveno, odmereno jedino u pomicajima usana: Ubio si moju Pipi. Lice osetljivo pak kao daska, osvetnica svoje drage koju..a ovo mi ne da mira. Jer ja poželeh jednu Fifi, poželeh njenu nežnost i njenu milost. Tako me proglasiše za zlostavljača pasa ženskoga pola i trovača usled ljubomore i neuzvraćene pseće ljubavi.
Kad kola krenu nizbrdo, taj končić koji držimo u ruci ih ne može zaustaviti.
Reč Brodolom Braka, ili možda, Katastrofa se približava upornim galopom, razbijena kola često pokrivaju natpisom SLOBODA, svakako sred gomile crvotočnih dasaka u raspadu može se videti pokoja očuvana koja može da se čuva kao nadoknada i uteha što nas gura na površinu. Horizont nove nade puca široko spram krša i tame i zaustavlja se negde na pragu zlatnih zvezda što poniru u nebo spremajući nova, Kupidonu poznata iznenađenja. Ljupka, slomljena kola cvile od bola, urušena u mulj po kome se koprcaju otrovnice, neka ih!
Tada je Ančica pribegla onoj vrsti tiranije koju prkosne duše nose kao čir u venama, a to je tiranija ćutnje. „Netrpeljivost“-govorio sam svojim jezikom.
Nakon trovanja Pipi, dobila je ideju o vlastitom trovanju, koju je prema meni koristila kao oruđe. Uzalud sva moja uveravanja da Pipi i ja nismo zašli sa one strane poštovanja koja bi razrušilo odnose koje smo godinama brižljivo izlajali, Ančici za ljubav. Činjenica da nisam imao svoga psa, kao antipod, ili mačku, govorila je za sebe. Moguće je da je moje šepurenje pred njenim umiljatim lavežom katkad proizvodilo revolt i sumnju da nešto prikriveno radim ili makar spremam osvetu, jer su nam se oči (moje i Pipine) često sudarale u maslinastozelenim odsjajima koji su govorili: Doći će čas.. Tako sam se dobro pretvarao. Mrzeo sam Pipi isto koliko sam voleo svoju Ančicu.
Zašto sam je mrzeo?To pseto je držala u krilu, tu pseto u njenom krevetu, vrpoljeći se o njen češalj doterujući svoje uvojke- to pseto, nadmeno i osiono landaralo je svojim krznom okrećući mi pritom zadnjicu i istresavši prašak protiv buva na mene, s dostojanstvom ljubimice kuće, uvijalo bi svojim andro dodž kukovima, prkosno ulazeći u spavaču sobu Gospodarice doma. Ne videh nadmenije stvorenje od te kučke, samodopadnije, samodovoljnije, podređujući sve i svakoga svojoj volji. Kako bih zakoračio ka Ančicinoj sobi, tako bi zarežala na mene, a jezik, taj uglađeni jezik bi mi isplazila u lice i jasno bih čuo kako govori: Gubi se. Nisam čuo da je to ikada izrekla glasno, jer nisam lud.. ali njene misli su to govorile, njene oči..u tim zenicama u kojima se zloba širila, to behu tek sitni znaci što ih šalju njene oči u kojima je pljuskao smeh zadovoljstva, te se suze od sreće cedile sa pljuvačkom i balama na moje nogavice koje je kidala zubima.
Jednoga lepog dana, u hodniku, ispred spavaće sobe moje žene, pronašao sam Pipin leš. Ravnodušno sam slegnuo ramenima i prozborio “Konačno”, kao trbuhozborac. Poželeo sam da sa svoje dve čvrste ruke koje pripadaju mužu, glavešini porodice, naglo zakopam u krošnju pudličine ufrckane kose poprskane lakom iz kolekcije Šanel i da je bacim u kantu za smeće.
Ančica je zatekla Pipi mrtvu (“celu noć je grebala, oživljavajući nadom, verom i ljubavlju ka meni, svojoj nesuđenoj spasiteljki, stimulanse koji bi je održali u životu”) ustavši iz kreveta i otvorivši vrata, bledosivog lica osmehujući se jutru, kad ju je zatekao crveni isplaženi jezik i zakolutale beonjače. Krpa na podu i razmekšano meso pojačava uspomene na Lili, prethodno joj otrovano pseto (pukim slučajem i krivicom mačke Lilit, što je bilo nepobitno utvrđeno). Ugledavši svoju Pipicu, oči su joj nosile ludilo i sjaj. Najpre vreme dizanja, a sada vreme spuštanja.
Naredila je promuklim glasom da joj donesu Pipin leš. Posmatrala je mrtvu krpu isplažena crvena jezika i ćutala. Na Pipi se skupila postelja od prašine. Ta nadmenica, zaprljana nevestica bez ikakvog napora posmatrala je konačno svet. Oči joj behu mutne tacne oblođene skramom. Beonjače su nestale u tami, ugašene, nikad vaskrsle. Njen leš bio je prekriven krastavim čirevima nepoznatog porekla. Ančica ju je podigla svojim satenskim rukavicama i vrisnula je u mrak razjapljenih usta svoje mrtve pudlice.
-Ne, to nije istina, ti ne možeš biti mrtva!
Nasmejao sam se i odao sam se. Smeh čudovišta sa druge strane stakla koje nas je odvajalo, sudarilo se sa prošlošću svih Ančicinih tuga. Naime, za Pipinu smrt (tvrdila je kuvarica svedok) odgovorna je bila jedna mačeća zver iskopanog oka što je kidisala na staklo prozora odakle je natrćena Pipi posmatrala svet. Ne moram da naglašavam da se taj prozor nalazio u spavaćoj sobi moje žene.
Nakon misteriozne Pipine smrti (dakle, nepobitno utvrđeno svedočenjima, mačka koja je izgledala kao Poova, iskopana oka, besna do srži, ponudila je Pipi svoj tanjir, a Pipi ga marljivo olizala) Ančica nije jela danima, prikovana uz krevet, pogledom kojim je tupo buljila ispred sebe..a kad je ustala, rekla je:
‘Želim da popijem kafu sa svojim mužem.’
Uskliknuo sam od sreće, našta me je probola pogledom. No, ni slutio nisam kakvi me bračni problemi čekaju nakon Pipine neočekivane smrti, laka joj zemljica crna.
“Ionako nije bila za tebe-tešio sam je- ličila je na sve one popularne starlete sjebanih glava. Sem što je bila kučka, razume se. “
Vrata našeg doma postala su teška. Preteška. I sto, i vrata i prozori. I kafa koja se hladi. Strah da će pomisliti kako sam ja nešto..oko trovanja..znate? ne, vi to svakako, nećete pomisliti, ta nisam ja tamo neki ljubomoran muž i to na pseta, na kučkice male? No, poznavao sam Ančicin temperament i strah da će me optužiti obuzimao bi me i plazio kao zmija oko drveta kad se obavija.
Oko nas je i dalje bilo sve mirno, udobno. Na stolu za ispijanje kafe bilo je voće u mini saksiji, cveće tapacirane crvene kose, mali Kupidon u staklu, Pipine fotografije. Spletena sjajem kojim je pozirala sa Pipi i Kupidonom u uramljenom staklu, otpijala je sitne gutljaje kafe i rešetala me sitnim bljeskovima okica, kao marljivi propitivač, nehajnog izraza lica.
“Treba ih sve pobiti”
“Koga, dušo?”-pitao sam milostivo.
“Besne mačke”
“Ah da.”
“Umleti ih u testo”
“Ah da”-teško sam izvlačio reči, kao da sam se pojio me kafom, već kakvom teškom kašom lepka.
“Pipi mi je činila život smislenim, a sada mi je potrebno nešto da me spusti i uspava kad smisla nestane”-rekla je Ančica i uzela tablete za smirenje.
-Šteta što nemam snifer. No, šta će mi snifer, kad je bolje oralno. Dvaput oralno, pre i posle kafe. Dodaj mi tu srebrnu kašičicu sa stola. One proklete kuvarice kradu srebrne kašičice. Ništa. Zdrobiću je sledeći put. Ne volim da gutam cele komade. Oduvek sam strahovala da će mi se zaglaviti u dušniku.
Slušao sam je, bled u licu, držeći kašičicu, poslušno kao pseto. Šta li će joj kašičica? Ančica usisava tabletu i kroz jezik je otkotrlja negde ka želucu gde će se prah i krv sukobiti.
Svakoga jutra od tad, od kako je Pipi umrla, drobeći tabletu kašičicama ili ne, tužna slika ponavljala je reči ili je reč kroz sliku dubila postepenu drogiranost Ančicinu. Blažena, spremna za porodični život i opuštajuće razgovore kakve smo nekada vodili: o vodi, struji, o usisivaču, o radnji sa poklončićima i fiskalnoj kasi, odmarala se na nekom samo njoj znanom oblaku gde je bila sa svojom Pipi, gde su je napuštali i gnev i bes i požuda. Demon Tabletomanije uzeo ju je pod svoje.
Kako bi zaklopila oči, blažena dok sam ja govorio o infostanu, behu joj one kao dve slepljene ljubavnice, jedna o drugu. Imala je okice poput dva srpa. Tako dva srpa gledaju negde unutra, kao mesec u mladoj fazi što uživa, stišan dok plovi noćnim nebom. Mala barka luta morem što ispod njega se mrsi i prima mu odraz koji pliva u zagasitoj svetlosti naše kafeterije, čiji su zidovi već poprimili boju za sumrak koji nam dolazi.
Bio sam zgrožen njenom tabletomanijom. Doduše, neprimetno zgrožen njome, a oseaj napuštenosti, kao da sam neko nejako june na dalekom pašnjaku, prejak je za june koje tako ostavljeno od sise, životari i brsti na dalekom mestu na kome će i ostareti i umreti. Sve u svemu, kafa dobi ukus žuči, i osetih kako je živeti sam u mraku, kao stvorenje dubina što ima u očima strujna, jaka svetla.
No, da je i tako ostalo, ali nju ubrzo obuze mahnitost i bes. Ostavi tablete, jednom me je gađala šoljicom kafe dok sam ulazio, govoreći: Hajde odlazi, gubi se. Ovde je premalo mesta.
‘Ali, ja te volim’-pokušao sam da igram na kartu pseće ljubavi koju je toliko cenila.
Ančica stavi ruku tamo gde bi trebalo da bude srce.
-Ovde nema ničeg, razumeš-oči joj se cakliše, postaše zamrznute i bešćutne. Neurotičan smeh odbija i navlači sumnje.
-Šta je s tobom, Ančice, Venero moja. Odakle to? Šta sve to znači? Kako nemaš srce? Da zovem doktora?
-Kakvog doktora, budalo. Ne može meni doktor dati srce, jer ne osećam. Ja tebe ne volim. Razumeš sad? Ti me prosto nerviraš jer si bezveznjak.
-Zašto mi to radiš? Šta sam skrivio?-mlatarao sam rukama govoreći- Nabaviću ti novog psa. Samo nemoj..Venerice. Jel da da nećeš?
-Novog psa?-prešla je rukama preko mog lica i gledala me pravo u oči. Osetio sam strujanje i toplinu.
-Osim toga, i da me ne voliš, Ančice.. Kakva ljubav, jel? Pa mi smo ipak samo muž i žena. Nismo ljubavnici iz Verone. Prijateljstvo je važno.
-Daću ti ja novog psa. Trovaču! –A baš si se zainatila. Venerice. Ptičar te ne bi smirio?
Baš se zainatila. Ni reči, ni glasa, ni slova. Čekao sam. Kako reče Simonov: „Čekaj me, ja ću sigurno doći, samo me dugo čekaj“.
Najedared, iz njenog grla u koje kao da je stao duh pokojne pipi zareža kučkica, gurajući joj njušku kroz dušnik istiskujući ka meni rafal histeričnih udaraca.
–Draga, kafa ti se hladi-moj preobražaj kao čin pomiriteljstva i hrabrosti plenio je elegancijom, spram njenog piska i ruku koje su se obmotale oko mog vrata kao dve mračne, u klupko svijene zmije. Njene ruke, primetio sam, bile su rasplinute i duge, smešane sa vazduhom koji je iz njih izvlačio materiju, kost i krv. Zagrevala se, opaka bolest vatre ju je savladala, a koren dlačica na rukama je zaudarao na zagoretinu. Polako je počela da se pretvara u usijano zlato, kosa je počela da joj gori, ukratko, ona je predamnom od besa sagorela, a to je moguće, čitao sam o samospaljivanju kao reakciji na preveliki stres.
Tako sam ubio moju ženu, spržio krila leptira, zbog greha njene prevelike i pomalo nečasne ljubavi prema Pipi. Njene ljubavi bile su pohranjene, tačnije dodiri ljubavi znali su samo za tu grivu, za sivu grivu lordese Pipi, njeno visoko blagorođe čije se kosti sada suše na senovitom vetru. Ali, i pored spontanog sagorevanja, sem na stručnjake na koje sam se mogao pozvati, nisam imao dokaza da je baš ja nisam ubio. Kantica za benzin u ostavi, par šibica i motiv: trovanje kučke. Zamišljao sam: uz trovača ide vatra, bedan napitak dimi se u pepelu, pomešan sa njim i sa kostima voljene životinje. Ispržio sam je svojom ljubomorom, sva se tako dimila i izdimila napokon, ugasila, pretvorila se u prah i tako zaprašena i naprašena razorila se tu, pred mojim očima. Išao sam po sobi goredole sa neupaljenom cigaretom u ruci, grozničavo razmišljajući: da kažem da je zaspala sa upaljenom cigaretom? To joj se dešavalo. Dešavaju se takve stvari, druže inspektore, hehe.
–Nisam ja spalio svoju ženu juče, jer kada sam u pet (vreme samospaljivanja) pošao kući, moj prodavac me upita: „Petre, kako ti sve ovo podnosiš? Pa ovi ljudi nisu normalni. Oprosti im, ne znaju šta čine- rekao sam nekako otegnuto, lepljivo, kao da dugo nisam jeo i da bi mi se možebitni hleb zalepiti za dušnik. Taj gušter od prodavca, taj intrigant, mogao bi da posvedoči da sam u trenutku Ančicine smrti bio ne samo odsutan, već i ophrvan bogougodnim mislima. Još malo sam pomislio o toj mogućnosti, a zatim sam pepeo skupio u pikslu sa dva zabalavljena opuška i sa pedanterijom skoncentrisanog glumca položio Ančicine ostatke na krevet od baldahina. Tu se ona opružala sa Pipi, njih dve, nerazdvojne ljubavnice, hranile su jednu drugu paštetama od kavijara.
Krenuo sam na posao vozom. Bilo je hladno, ali ne odviše hladno, premda ne ni odviše toplo. Pitao sam se šta greje ljude pod ovom košavom koja miluje kao ruke kostura, večno neugrejane, ledeni oslobodioci dušnika. Zbunjeno i zamišljeno, upravo kao čovek pred kojim je žena spontano sagorela od besa, koračao sam ulicom koja beše pokrivena snegom. Bar se meni tako činilo. Kasnio sam po svoj alibi, jer sam želeo da kasnim (ma neka me uhvate, priznajem sve, sem trovanja Pipi, za šta nisam kriv), noseći u zaboravu samo jednu misao nalik Nedovršenoj Fantaziji. Nisam bio vešt da je potpuno sagorim, a tada, znamo, utrkuju se sećanja na voljeno, sagorelo biće. Ančica je umela da priča o posledicama zemljotresa u Južnoj Americi, razume se, o Velikoj Piramidi.
Piramida je tačno postavljena prema stranama sveta
Ančice, pa to je poput kafe, čini mi se mulja po ustima i zubima taj slatki talog i nikad ne greši. Uvuče mi se među očnjake, pretvorivši mi prednji niz zuba u crnu zvezdu.
Prestani, maloumniče! kakav talog, kkva kafa! Nauka je zabola prste u oči velike misterije i kopa li kopa. Kad sam bila mlada, primetila sam da su misterije svuda oko nas. Dodaj mi treće oko. Evo, šta kaže mr dr pr Dođavola..
-Piramida se nalazi u centru ukupne mase Zemlje.
I kafa..
-Neverovatno!
Uzimala bi tad kafu u ruku (desnu), a NLO priče u Levu, dok bi stavila obloge od Zone sumraka na rosno joj čelo.
-Pogrešila sam što sam se udala za tebe. Sada znam. Pipi, zalaj, dođavola. Smeje se Pippy zbunjenosti šarlatana i zvezdočitača, zarobljenika razuma. Pipi razuma nema, zato sve razume. Mislim da je ona svesna misterije i njenoga rešenja. Ovih dana osećam da se trudi da nauči naš govor. No, ti to ne bi mogao da razumeš. Ćitaj dalje, Pipi:
mrtva, a nekad živa Pipeta: av av vau vau!
PIPI:–Uglovi piramide dele region delte Nila na dve iste polovine.
U šolji kafe postoje muška i ženska strana. Reka koja pliva u kafi je mulj Nila.
PIPI:-Piramida je savršen geodetski stožer i tačka za pravac.
JA-ANČICI-NEKADA-DOK-JE’KUČKA-BILA-ŽIVA;
Nama je sasvim dobro išlo u braku dok je kafa bila na stolu. Tako je, možda možda. Ti znaš da je razlog i to što si kupovala plastične šoljice, pa mulj i talog ne imaše dovoljnu težinu. Da ne misliš da su moje teorije sasvim neispravne, shvati da ako je piramida mit, da je naš brak antimit.
-Ako se osnova površine piramide podeli dvostrukom polovinom ovoga spomenika, dobija se broj Pi=3,1416.
UDVOSTRUČITI BROJ I ETO NAM PIPI.
-Ukupna površina četri strane piramide odgovara kvadratu visine piramide.
Na ovo već nisam imao odgovor.
PIPI: (pobedonosno) vau vau vau
ANČICA: Tako je. Reci mu. Živela Pipi. Vau vau vau
PIPI: vau vau
ANČICA: vau vau
Lavež se nastavio.
Seo sam na klupu perona kome je pripadao propušteni voz (znao sam da sam makar jedan propustio) i radosno zaključio da se sneg već duže vreme ne topi, što znači da je obeležavanje tragova u snegu izvesno. Posmatrao sam prugu ispred sebe i pomislio kako je sigurno mnogo dece stradalo prilikom zemljotresa u Južnoj Americi. U daljini sam čuo muške glasove, delovalo je kao svađa oko nekih neprodatih svećnjaka.
-Svađaju se, a nisu čak ni u braku. Danas čovek nema garanciju NI-ZA-ŠTA.
Zagledan u pahulje koje su provejavale, za sekundu, baš tu sekundu prekrio sam lice, toplim dlanom šake upravo izvadjene iz džepa kaputa. To sam uradio jer sam baš tada poželeo da osetim toplotu, želeo sam da sprečim da mu iz očiju iscuri još jedno sećanje na spontanosagorelu Ančicu i svakako, razvod dobijen jednim pogotkom groma. Bez papirologije i komplikacija. Sporazumno- vatrom. Začuo se zvuk koji najavljuje dolazak voza. Vetar je počeo jače da duva.
Ustao sam sa klupe i krenuo u susret dolazećem vozu, u susret poznatoj tišini. Posle nekoliko koraka stao sam, sa rukama u džepovima, nemirnim pogledom, gledao sam voz u daljini, mada svaku sekundu sve bliži. Huk lokomotive bacio me je, za trenutak, opet, u sećanje na sat u vremenu u kome je otrovana Pipi, a Ančica se zapalila, sat u kome sam odlučio da napustim život, te nakon što pronađem alibi, adekvatnu zamenu, odlutam od njega. Osetio sam vrtoglavicu.
Voz je stajao na peronu. Osvrnuo sam se oko sebe, primećujući užurbane ljude sa koferima u rukama i shvatio da su moje u džepovima. Sve što mi beše potrebno moglo je da stane u džep kaputa. Ušao bih u voz sa željom neprirodno jasnom, želeo sam da prestanem da osećam. Da li je to neizostavno moralo da znači i da prestanem da postojim?
Tako sam se obreo ovde. Pogađate da nisam ušao u voz. Čekam ih, da dođu po mene, da me pokupe, uhapse, bace u buvaru i nahrane pipi paštetama.
FIFI SA KLUPE: Av!
Gladnice moja frckasta, da se predamo? Da im se vratimo? Pipi, ti si se osvetila. Vidiš. Ja sam tebe potcenio. Mislio sam da si tek tamo neko..pseto. Zaboravio sam da si kučka. Mislim, to nije nikakva familijarnost, niti titula. Titule su za one što kuluče, kao i za sujetne kraljeve. Oguglaćemo ti i ja, Pipi, od sada na sve. Možda mi pomogneš da bolje shvatim Ančicu, kao i misteriju piramide, stoga bih molio, Fifi, da mi učinite čast i postanete moja žena, eto. nabaviću i šeširče i haljinu. Vidiš, Pipi, nije loše biti dama sa takvom kučkicom kao ti. Izgledali bi kao savršeni par rukavica. Kako sam to propustio. Promašio sam ženu, promašio brak, a vidi se jedna sjajna, umna kučka koja zna da sasluša. Da, ja sam taj koji govori, jer oko mene su svi zaćutali. Zamrlo je. Sem opštepoznatih mesta, ona nikad ne zamiru.
MILUJE PSA KOJI POKUŠAVA DA GA UJEDE.
Zlice moja mala. Hajdemo kući, Ančica me čeka u piksli. Možda zapalim jednu, uz kafu. Neko bi rekao da je nisam voleo, ali nad njenim pepelom ja ću okajati sve što sam učinio, uz bračni zavet i kaferitual. Ko zna, možda je negde otputovala, spreman sam na pitanja, ma neka me i sahrane. Zaslužio sam.
UZIMA PSA ZA POVODAC I KREĆE.
Osećam blagi zamor, malo me i virus zakačio da..nisam ponela šešir..Ančica će se obradovati kad bude videla da si živa i da te nisam ubila. Možda se od sreće i materijalizuje i naš brak oživi u svoj svojoj punoći u odnosu na glinene golubove koji šetaju parkovima. A možda sam Ančica ja? hehe. Imam bol u levoj ruci(mišić nadlaktice i podlaktice), Ančicu je uvek bolelo..sad mi njeni spazmi stoje na usluzi. Novi život, Pipi. Imam dovoljno volje. Boga se ne plašim, a ni onih pišoplotonja od policije i bolničara, haha. Sve su to obični smrtnici. Možda bi mogla da im pomogneš da shvate..kao meni što si pomogla da razrešim misteriju piramida. Tako. A sad kući..lagano. Uz malu pauzu kao jednu malu večnost..šta kažeš, Pipi? Baš te briga? Molim? Hvala lepo. A ja Ligu šampiona propustila da bih te izvela u šetnju. Ne prigovaram. Ovo mi je draže i ne tražim ništa zauzvrat- Možda jedan poljubac, ako ikada stignemo kući. Tek da ne bude bez ičega..
OKREĆE SE KA PUDLI.
A ti bi još?To će još biti kada dožemo kući i kažem ti šta mi je već na srcu. samo se ti smeškaj. Ko se poslednji smeje..Nećeš da pričaš? Ljuta si? Pa nisam imala nameru da te ljutim i uvredim. Nisam to ja. I nije moj manir. Od svih osećanja poznata su mi samo ona koja su lepa i koja radost donose. Ako sam u nečemu preterala ili pogrešila, reci mi i posle me lepo udavi. Kako? Pa stavi svoja usta na moja i ne dozvoli mi da dišem. I posle me baci mačkama da me pojedu. I gotova priča. Nema više Petra. I traži drugog sagovornika. Možda ga i nadješ ako neki oldtajmer još šeta ovom planetom. Samo, biće teško.
PUDLA: vau vau vau
PETAR: vau vau vau
ODLAZE. NEKUDA.
>Lavkraftovski spoj Silvije Plat i Virdžinije Vulf
>
Jednog jutra, probudi se Silvija Plat sa prvom rečenicom u glavi koja je glasila: «It was a queer summer» i shvatila da nije sama u prostoriji. Pored njenog kreveta, u kući na adresi 3 Chalcot Square, Primrose Hill, Camden, London , sedeo je Onokentaur, stvorenje sa telom magarca, bez struka. Onde gde magarcu glava treba da bude nalazile su se ruke. –Samo ste vi tu- bio je razočaran, jer ga je zver sa telom ribe i glavom jarca, Vavilonski bog vode, obavestio da su sve zveri kojih se bogovi mogu setiti odabrale upravo adresu 3 Chalcot Square za susret ukletih legionarki Večne Knjige, od kojih je jedna jahala konja kao Amazonka, a druga pisala knjige stojeći. Virdžinija se trže jer ju je ova rečenica probudila, shvativši da ima prvu rečenicu za roman koja je glasila: «Mrs Dalloway said she would buy the gloves herself.», kada je ugledala patuljka, bledog midžeta koji se rodio iz njenog mesa dok je spavala. Dva stvorenja su bila poslata iz knjige H. P Lavkrafta kako bi uz čaj porazgovarale sa Književnim Divama koje su lebdele između života i smrti. -Vi ćete se ubiti tačno za 12 časova i 22 minuta po Griniču. Silvija je bila suviše depresivna da bi vrisnula ugledavši njegov groteskni lik, ali se u sebi zapitala koliko će sati biti u Honoluluu u to vreme. Možda… -Kad to budete učinili, sem što ćete postati slavna pesnikinja, izazivaćete u ljudima i sarkastične pomisli o kojima moram da vas izvestim, ako se kojim slučajem predomislite.. -Kakve pomisli? -Ljudi će se uvek pitati da li su isključili rernu pri izlasku iz kuće, ako u tom trenutku pomisle na vas. Čak će Ariela doživljavati kao promašaj veka- Ted će biti slavniji od vas! -Molim? Silvija vrisnu na tu prokletu stvar i požele da otkine jareću glavu glupave zveri. -Da li ste čuli za H. P Lavkrafta? Silvija je već pristavljala džezvu kafe, dobacujući krute poglede Onokentauru koji je nosio njen slamnati šešir, belu bluzu i tirolsku suknju. -A za Virdžiniju Vulf? Skinuo je šešir. -Kakve ja veze…-zaustila je, a onda se ućuta i zagleda se u njega mat crnim očima. Saslušaće šta zver ima da kaže i onda će se ubiti. -Na prvi pogled nemate ničeg zajedničkog s demonskim pričama Poovog naslednika.. da ne zaboravim, Lavkraft i gospođa Dalovej su savremenici. Zato smo prvo došli kod vas. Oni će da navrate kasnije.. o ne osvrćite se oko sebe, čemu strah, ionako ćete umreti. Deca su oprana, suva, nahranjena. Patuljak se pobrinuo za njih. I još par čudovišta.. No vas nije briga, vi mislite samo na sebe… -Nije istina. Kupila sam tone salotejp trake kako se ne bi pogušili.. a i moj komšija… Onokentaur se dosađivao. -Ono što je zajedničko između vas i Virdžinije zapisano je u neobjavljenoj pripovetci H. P Lavkrafta koji je njegova žena iskoristila za potpalu.. ali, mi smo se dočepali kopije. Ne pitajte kako. -Patuljak je skočio u vatru?-cinično će Silvija.- Jedino što vidim zajedničko sa gospođom Vulf je sećanje na Džoan..- zamišljeno će nekada ljupka majka i domaćica kojoj su prvobitne pesme iz Kolosusa privatno dosadile, jer nije mogla da ih čita naglas. Suviše uticaja Jejtsa… -Ženski pandan Šekspira!- stvorenje je dovršavalo njene misli. Silvija nastavi hladnim, metalnim glasom: -Svako ko je pročitao «Gospođu Dalovej» «Orlanda» i «Bunar samoće» gotovo da može da čuje škripu kreveta od silnih oseta gospođe Dalovej prema Sali Saton i Sirin le Breton prema Kristini Rič, a u ovoj drugoj knjizi između Lili Brisko i starije gospođe Ramzi. -A kakve ima sa tim Džoan?- upita Onokentaur, zamolivši za šoljicu kafe. -Zapravo, to su Virdžinija i Vita. -A vi i Džoan? -Džoan je bila… Oprostite, moram da se umotam gazom, to me jako smiruje. -Samo izvolite. -Medicina me je oduvek zanimala, znate. Bilo je sedam časova izjutra kad je bolnim korakom Lenard stigao do letnjikovca Monk’s House. Bio je u Rodmellu, tri milje jugoistočno od Luisa. –Trekkie. Da li je još uvek živ? Godina je 1980. Na pročelju kuće bejaše zapisano: Pripada Univerzitetu Sussex. Nema veze’ pomislio je. Ionako ga niko neće videti. Monk’s House je letnjikovac skromnih dimenzija, utočište Blumsberry grupe. Viđao je T. S Eliota, Lytona Strachey, Rogera Fry. Voćnjak, bašta, Vanesa i Virdžinija među poljupcima, zagrižene zelenilom. Gomila sporednih zgrada u koje se rado sklanjao kako bi obavljao političke aktivnosti: pisao je svom rođaku po ocu Joshui, o sramoti koju su Nemci doživeli u vreme masakra Romanovljevih. Ušao je u kuću. Bila je eksponat. Kuhinja je bila prekrivena celofanom, a riblje krljušti glodane za večerom nestale su iz sudopere i u njoj je bio samo deterdžent, kao i četkice za slikanje. Nekada su imali toplu vodu-pomislio je kako je odvrnuo slavinu. Dve sitne kaplje padoše na slikarski pribor i poprskaše mu lice. Da li je još uvek divan pogled prema planinama Caburna?-postavio je sebi pitanje nakon što je izvadio iz džepa njeno pismo. -Gde sam stao nakon ovoga.-čitao ga je pomno i dugo. Potom je zaspao za stolom, prekriven samoubilačkim pismom, koje je jednim delom svog uma potajno lektorisao i ispravljao greške u kucanju. -Videla sam nemoć vatre oko koje igraju oni sa dušama od voska. Pišem o dalekom prostoru sa starim zamkom koji je zarastao u bršljen pod nebom satkanim od svetlucave magle. Tu priču sa zapamtila, neme utvare pod maskama su mi je ispričale za laku noć. A sad sedi dragi, ispričaću ti o tim nemim utvarama koje su mi posetile 12 časova 33 minuta pre nego što.. Ovoga puta nisu bile vizije, niti glasovi, znam. Uzdahnuo je, setivši se kako bi mu pred spavanje uputila kristalno hladni poljubac u čelo, seo za sto i otvorio drugo pismo: Pred spavanje bi mu uputila kristalno hladni poljubac u čelo. Virdžinija se polako podizala sa kreveta, neočešljane kose i navukavši bade mantil od kašmira, pogledala jeu patuljka i pomislila je da je sve gotovo. Već danima je rasutih komadića uma pisala tekstove i oštrila olovke u sopstvenoj sobi. Pod čelom je drhtala, vođena jednom od onh strašnih dijagnoza koje su tražile dubine. Ali, pojava patuljka je bila previše.. Sad je znala da se nikada neće oporaviti. Jadni Lenard, reče i zamoli patuljka da napiše jedno pismo, te će se nakon toga siti izrazgovarati. -Mislite da su to sve vaše halucinacije- nasmejao se i jednim gipkim potezom strgao kaput sa njenog tela. Ostala je naga, ali nije osećala ništa. Slušala ga je gola kao od majke rođena, grizući usne i osećajući kako joj zuji u glavi dok je patuljak govorio: -Vaš um stvara Slike od kojih su veštije samo vaše inteligentne rečenice. Oduvek sam govorio da unutarnji tekst zapaljene duše, ispisan rukom, otkriva više i znači više od hladne analitike. To je čar beletristike. Analiza duše zabavnija je od analize uma. Zbog toga mentalne istitucije ne gube na popularnosti. -Da li ste čuli za Silviju Plat? Virdžinija odmahnu glavom. -I ne možete. Rođena je skoro 30 godina nakon vas. I u 30toj godini će se ubiti. Želite li znati kako ćete se vi ubiti? -Ja to već znam. -Ali, znate li po čemu će vas ljudi pamtiti, nakon što postanete slavna spisateljica, esejista, izdavač, kritičar… Dosađivala se. -Ko će biti Silvija? -Svakako ne akterka Olbijevog komada o kozi.-zakikotao se patuljak. -Ko će biti Virdžinija? -Neko ko će uvesti ljude u modernu književnost. Neko ko će naučiti da je svakome od nas potrebna sopstvena soba. Na drugoj strani… -Kako ću se ubiti?- pitala je Silvija Onokentaura gledajući odsutnog izraza lica u razmazana slova na papiru. Pisala je Mesec i tisovo drvo. -Razmislite, možda se vama i ne ubija. Mnogi će tvrditi da ste pokušali da sprečite ovo samoubistvo. Vikipedija naročito. -Gde će mi biti grob? -U zapadnom Jorkširu. Onokentaur na trenutak zaćuta, a onda uperi svoje mačje zenice u njene, obojene čitavim spektrom tame. -Silvija, volite li da pišete? Recimo da ste vi jedna od nas, zver, pacov u zidinama, zakopana nimfa u zidinama Eriksa, napast koja se ruga smrtnicima iz paralelne dimenzije, da li biste i dalje pisali? Pretpostavimo da ste vi jedna od nas, misteriozno biće kakvog kulta Ludila, biće iz neljudskoga grada cetralnog otpada Atlantika- Onokentaur joj pokaže mapu- Evo tu smo. Zazidani u moru. -Recimo da sam ja jedna od tih.. iz vašeg kulta. To ništa nije čudnije nego biti gospodin Tomas, komšija iz prizemlja.. Kako ću se ubiti?- najednom pokaže zdravu dozu radoznalosti. -Zazidaćete svoju decu u zidinama Eriksa mokrim peškirima i krpama, a vi ćete biti u svojoj vatrenoj kuli sa olatrom na koji ćete postaviti glavu kao dekapitovani plemići za vreme Tjudora. Biće vam, doduše udobnije. Gas uključen. Vaš privatni holokaust. Neki tvrde da ćete uključiti gas u vreme kad dadilja treba da stigne, u devet sati. Niste želeli da se ubijete, ali ste, eto, ovoga puta imali sreće… Tako vam je to. Strefi nas kad se najmanje nadamo… Virdžinija je u međuvremenu saznala način na koji će se Silvija ubiti, a patuljak joj ponudi da joj iščita jednu od Silvijinih pesama. -Vi imate Vitu, ona Džoan. Vi imate Lenarda, ona Teda. Za razliku od vas nije antisemita, ali je feministkinja. Racionalnija je od vas. -Jer joj ne zuji u glavi? -Samo dok prima elektrošokove. Tada patuljak počne da recituje, uz prigodnu misao da je užasno biti ponovo rođen, pesmu o Lejdi Lazarus. Virdžnija započe da oštri olovke. Nadala se da je Lenard neće prekinuti u svojim navaljivanjima da jede tačno u devet časova. Ova halucinacija joj se dopadala. «Opet sam to izvela Jednom u svakih deset leta To mi uspeva» -Dobra srednja brzina, zar ne?»-upita Patuljak. -Veoma.. Divan ritam. Kao bajalica.- odgovori Virdžinija. Patuljak nastavi da recituje, ali ovog puta veoma glasno. «A ja nasmejana zena Meni je tek trideseta I kao macka mogu devet puta da mrem» -Ni mačke nisu ono što su bile»- Patuljak najednom ustade. –Javio sam Onokentauru da teleportuje Silviju u vašu sopstvenu sobu, da se site ispričate. Virdžinija se nasmeši, a izraz lica joj beše kao da je omirisala nešto jako neugodno, jer najednom oseti miris gasa. Istovremeno, soba se punila vodom. -Definitivno je gotovo. Više nikad neću ozdraviti. Bol koji je osećala bio je neizdrživ. Uhvati se za grudi, dok ju je okružavao smeh, okrutan, ponižavajući. -Piskavče!- razdra se na Patuljka koga nigde nije bilo. Najedno, negde u podnožju kreveta ugleda plavu, ljupku, ali umornu ženu obmotanu gazom. Demonska bića izađoše iz zidova, ali bilo ih je više- čitav monstrulogijum od antike do Vijetnamskog rata. Oko njih dve načiniše krug, recitovavši pesme iz zbirke Ariel, kao da bajaju, te se reči nisu razaznavale, tek žamor. Neki od njih čitali su odlomke iz Orlanda. Pozvali su Pikmena da ih slika dok razgovaraju. Silvija je o svom samoubistvu govorila sa žarom, stalno Virdžiniju nazivajući En, a ova je nju nekako pomešala sa Vitom. -Kažu da smo obe feministkinje. Šta je kod vas feminističko? -Najpre, Džoan- odgovorila je Silvija- imala sam period seksualne perturbacije, ali sam Irvina nekako spasla, a Džoan ubila nakon što sam odbila njena udvaranja. No, osetila sam da imam nešto zajedničko sa njom. Mortalitet, sudbinu žene.. Vidite, još sam u Kolosu prikazala preokupiranost žene materinstvom. U Lejdi Lazarus istakla sam sposobnost žene da jede muškarce kao vazduh i uopšte svetila sam se muškim likovima koje sam smatrala svojim neprijateljima. U «Staklenom zvonu»- glavna tema je čisto feministička. Ester pati pod konstruisanom ulogom žene svog vremena i podređenosti žena, iako joj se dopadao goli Badi, a odbila je Džoan. Jer, ona je bila crna Ester. Njeno drugo ja. Ester je odbija zlobno, čak joj govori da će joj od nje «pripasti muka». -Ali, da nije tog crnog umora, vaša poezija bi bila patos!-reče Virdžinija i nastavi, uverena da priča sama sa sobom- -Čitala sam Vaše pesme. Veoma lirske, simbolične.. Pune hladnog intenziteta, mašte, bolne su, a i teme su vam zanimljive: nacisti, šok terapije.. doduše, ja ću umreti tokom ove 1941, pa neću razumeti Holokaust do kraja. Lenard je sekularni Jevrejin, znate. Dopada mi se vaš neverovatan osećaj kontrole. Oduvek sam volela da imam taj osećaj kontrole, kao Vanesa. Zato sam joj oduvek zavidela. Na trenutak se zamisli i doda: «Da, dopadaju mi se Vaše pesme. Zvučite veoma očajno. « Silvija je hladno pogleda: – Volim da pričam o suicidu, satima. To me zabavlja. Navučena sam na suicid poput moljca na električnu sijalicu. En Sekston i ja bismo satima govorile o našim samoubičačkim iskustvima. Znate, to je za mene neka vrsta hobija. -Niste razmišljali o tome da promenite hobi? -Jesam, ali ne znam o čemu bih drugome zapravo pisala. Sve mi nanosi bol. Ne mogu da pišem o Južnoj Africi, to razumete… Koliko je sati u Honoluluu? Neki pacov zagreba u zidu. -Lepo se slažu- zacerekaše se monstrumi. Jedan od njih, najednom povika: Tajming, tajming! Imate vremena dok Pikmen ne završi portret. Nakon toga ste mrtve. -A od čega ste se zapravo lečili?- prihvati Silvija Virdžinijinu šoljicu čaja. -Od bipolarnog poremećaja. Praćeno vizuelnim halucinacijama. Po četiri epizode godišnje. Nikad ne znam kada će doći do ciklusa. Zato pišem stojeći, manje mi zuji u glavi. Nakašlja se. -Doživela sam nervni slom u trinaestoj… -Oh ja sam htela da se ubijem već u devetoj… -Ma šta kažete… Institucionalizovani, takođe. Lepo. Osećale su da se poznaju godinama. Shvatile su da imaju zajedničke teme: emocionalnu teskobu, feminizam, pacifističke stavove, doduše drugačiji narativni režim, jer je Virdžinija bila fokusirana na psihološki karakter likova više no na zaplete, pa je koristila tehniku takozvanog unutarnjeg monologa. Na kraju zaključiše da se razlikuju po horoskopskim znacima, te da je Virdžinija engleskinja Vodolija, a Silvija Amerikanka Škorpion. -Volim da opisujem nezavisne žene. Poput Sali Seton sa svojim cigaretama i prostaklucima. -Čitav život bila sam ta vaša Klarisa, savršena žena i domaćica dok me Ted nije ostavio.-požalila se Silvija. Razmeniše literaturu. Silvija joj dade “Stakleno zvono”. Virdžiniji se naročito dopao opis ludnice i scene sa Silvijinom nekadašnjom najboljom prijateljicom Džoan, diveći se kako je Virdžinija uspevala da provuče homoseksualnost kroz većinu romana koje je pisala. -Imate divnog muža- rekla je setno. Za to vreme, Pikmen je senčio, bojio, a platno je dobijalo masni sjaj od uljanih boja. Izgledao je, kako drugačije do pikmenovski, nosio je crno krzno, imao je rep slona, lice svinje, rogove bika, a lice mu je bilo prepuno pokretnih talaka koje su mogu unapred ili unazad. -Gotovo- najzad je rekao. U tom trenu, Virdžinija ostade sama u sobi koja se punila vodom. Monstrumi nestaše uz podmuklo režanje. Na Silvijinoj strani, neka zver je postavila dekor. Soba se ispuni plamenom i dok je jedna plutala, a druga gorela, razmenjene spise je Onokentaur odneo u Glavnu gradsku biblioteku Arkama, spustio ih je na sto i počeo je da prepravlja njihove rečenice, da ih senči, uvija u maske kulta, pripadnik rase Velikih Starih. Dok je senčo rečenice, nakazno lice se polako pretvaralo u ljudsko i kao skulptor je zazidao svu lepotu knjiga dve genijalne spisateljice u monstruozne priče koje su oživljavale mrtve. Nazvao ih je Nekronomikon, a sebe Hauardom Filipsom Lavkraftom, mada to uistinu nije bio. Nakon obavljenog zadatka, a zadatak se sastojao u otkrivanju Bogova talentovanih ljufi velike slave i časti, vratio se u pakao odakle je i došao. Lenard je na svu sreću izradio kopije Virdžinijih dela. Da ne pominjemo Teda koji se jedne maglovite večeri uvukao u kuću svoje bivše žene, uzeo rukopis sa stola, uradio 200 kopija istog i vratio ga i pre nego što je Silvija primetila da rukopis nedostaje. Pitate se šta se dogodilo sa portretom? Potražite ga u knjizi o Dorijanu Greju.
>FRENSIS I LILIJEN FARMER- kao Persefona I Demetra
>
FRENSIS I LILIJEN FARMER- kao Persefona I Demetra
(“Tvoja deca nisu tvoja deca” – Kalil Gibran).
Film “Frances” je istinita priča o životu glumice Frensis Farmer, čija lepota, talenat I inteligencija utiru put uspešnoj filmskoj karijeri tokom 30tih I 40tih godina XX veka. Nezavisna, jake volje, uskoro doživljava tragediju usled pogoršanja mentalnog stanja zbog zloupotrebe supstanci, psihijatrijske loše nege, dominantne majke i svojih radikalnih I nepopustljivih uverenja.
FILM SE ZASNIVA NA ISTINITOM DOGAĐAJU
Jeziv, zavodljiv naslov koji je uvod u scenu ispunjenu ptičjim piskom, uz zvuke Mocartove sonate u A duru, izvođenu u tempu andante grazioso- jedna tema sa šest varijacija.
Prvi kadar prikazuje porodičnu kuću Farmer, koja na prvi pogled deluje idilično. . Film počinje esejom u kome Frensis kao 17godišnjakinja objavljuje ničeovsku tezu da je “bog mrtav”, samim tim postajući crna ovca u rodnom gradu. Frensis sastav čita majci, u porodičnoj atmosferi, što upućuje na njihovu vezanost.
Dominacija majke uočljiva je već u prvim kadrovima. Frensis čita sastav, dok majka šije I upućuje joj pogled u kome kao da je jasno definisan određeni cilj.
Nakon javnog čitanja eseja, upućuje joj aplauz, uz I to frenetičan I prenaglašen, buntovnički, u inat vernicima koji Frensis teraju u pakao. Stiče se slika da je ona na njenoj strani, da podržava svoje “delo”.
Sastav je, kako kažu novine, delo anarhiste. Anarhista se, po teoriji, bori za iskorenjivanje svih hijerarhija I dominacija, uz realizovanje jednakosti uz radikalnu različitost. Nema bogova, nema gospodara-.nema postepenih promena.
Inače, kontroverzni esej o poricanju postojanja Boga napisan je u vreme krize u Sijetlu, 1931.Sve su duži redovi nezaposlenih, izbija nasilje, dok jača politička levica.
Anarhizam je sličan utopijskom komunizmu. To je besklasno društvo. Na neki način, Frensis tokom filma pokušava da ostvari neku vrstu anarhističke utopije- da celom svetu govori šta misli I da očekuje da će je ostaviti na miru. Doduše, Frensis bi bila spasena, jer mnogo je ljudi koji govore šta misle, svakodnevno, možda nisu najomiljeniji, ali mali broj njih završi na stolu za lobotomiju, da nije bilo sindroma koji bismo mogli da nazovemo…
PERSEFONA – »ŽENA MAMINA KĆI«
Persefona je bila jedina kćerka Demetre (Žene – Majke) i vrhovnog boga Zevsa. u životu Persefone dominantna figura je njene majke, a da je za Demetru jedina osoba vredna ljubavi i pažnje njena kćerka Persefona.
Vladajući arhetip kod žena koje su strukturirane kao »mamine kćeri« je arhetip Device. Ovakve žene se obično poistovećuju sa majkom i žive u njenoj seni. Osećaju se pomalo inferiorne i nesigurne u sebe, ali su uglavnom uslužne, ljubazne i prijemčive žene – devojčice.
U biografiji žena koje imaju strukturu ličnosti Persefone, često nalazimo da su bile izuzetno bliske sa majkom, pa čak i previše bliske do te mere da nisu uspele da razviju vlastitu individualnost i samostalnost. Moto njihove relacije sa majkom je »Mama zna najbolje« i kćerka Persefona želi da udovolji mami.
Frensis je sušta suprotnost ovome. Ona je žena jake volje I u više navrata se suprotstavlja majci. Lilijen u potpunosti odgovara profilu dominantne majke.
Njihove mame ostavljaju utisak jakih i dominantnih žena, ali to je samo fasada. Najčešće je riječ o majkama koje pojačavaju ovisnost svojih kćeri i njihovu djetinjastu nesamostalnost, u strahu da će izgubiti kći i ostati same ako se njihovo dijete osamostali i odraste.
http://www.zena21.com/arhiva/zena06/tipovizenli.htm
Naročito ovde:
Ili, majke žele da njihove kćeri budu neka vrsta produžetka njih samih, ostvare ono što one nisu mogle, i tada će majka živjeti kroz život svoje kćeri. Najbolji primjer je glumica Brooke Shields čija karijera i život se odvijaju pod čvrstom dirigentskom palicom njene majke. Tako pasivnost i ovisnost postaju glavne karakteristike njene strukture i zbog toga ona ne uspijeva da razvije druge aspekte svoje ličnosti.
Frensis je bila izuzetno jake volje, buntovnica, crna ovca I zbog toga je I dospela u ludnicu. Njena borba sa majkom I nepopuštanje kao I ludilo njene majke koja je želela da je slomi učinile su da Frensis. U želji da do kraja ostane svoja, izabere ludnicu, pre nego dom u kome će da je kontroliše majka.
Ali, zašto joj se stalno vraćala?
Frensis Elena Farmer bila je kćerka krojačice koja je nekada, mada se u filmu govori u nagoveštajima, želela da bude filmska zvezda. A možemo da postavimo ovako: Frensis Farmer se osećala krivom. Njena majka, razbarušene kose, iskrivljenih usana u stranu, pomešanih osećanja, bremenita transferom “ako ja nisam mogla u Holivud, učiniće to moja glamurozna Frensis ili ću je uništiti”, nastavila je da melje svoje, kao mlin, kao kafkina kažnjenična mašina, da joj mrvi kost po kost, da joj slama duh rečima punim optužbe za veleizdaju svoje majke I svega što je ona učinila za nju. Ona blebeće. Ona sikće. Napada. Ona je kap koji drobi kamen, teret na leđima svoje kćeri, dominatna mašina koja joj toči nerve u sluzavu masu, točak koji se okreće, vraća se, optužuje, čas umiljato, čas agresivno, čas iznuđujući plačem svoje ciljeve- kontrola, kontrola I moć krojačice koja na sebi ima ružno staračko odelo, a u sebi snove nekadašnje devojčice. Poistovećivanje sa kćeri čija je ona prefrigana, opora maska.
“Ako je jasno da uloga Majke podrazumeva život njene kćerke, onda kćerkin čin koji nije u skladu sa majčinim, narušava majčinu ravnotežu te je nužno da majka reaguje, interveniše. Iz ovoga se vidi da su po samoj “prirodi” stvari kakvu nalaže Uloga žene, kćerka i majka u jednom isključujućem odnosu u kome Majka, da bi preživela, mora da uzme kćerku i time je poništi kao samostalno biće.”
Primeri:
Frensis se suprotstavlja majci I odlazi u komunističku Rusiju
Frensis se razvodi od “savršenog muža”.
Frensis ne želi da se vrati u Holivud.
Frensis ne želi da pleše kad to Lilijen zahteva.
No, Frensis nesvesno oseća krivicu jer ne može da ispuni majčina očekivanja. Podsvesno misli da je ona uzrok njene nesreće, zapravo dilema da li je kriva ili nije vraća je kući, majci, odakle, opet, u dilemi, odlazi, oseća mučninu koju ne može da obuzda ni na koji način. Zapravo, ona “nema to što oni žele”.
Nakratko, Frensis pronalazi sebe u pozorištu, ali I tu je sustižu izdaje I razočarenja. Ona je svuda I svugde crna ovca, savršena meta.
Lilijenina istorija je teška. Frustrirani “narodnjak”iz Sijetla, u odeći sredovečne malograđanke, čarobnica kuhinje koja je Holivud posmatrala sa druge strane dotrajalog televizora, prodornog pogleda nalik na ogled lešinara koji se ustremio na plen, sa ponekim čežnjivim, dalekim odsjajem svetlosti Brodveja u zenici oka. Frensis ne želi da ide u Holivud, a pošto je Lilijan=Frensis, ta nezahvalna kćer stoji na putu ostvarenja Lilijaninih ambicija postaje neprijatelj koga treba, ukoliko se ne potčini moćnoj volji majke vizionarke, uništiti.
U simbiozi majka kćerka, kao I u simbiozi lišaja, jedna strana drugu snabdeva vodom, a druga uzvraća sposobnošću fotosinteze. Ne bismo mnogo pogrešili ako bismo Frensis uporedili sa modrozelenom algom koja zajednicu snabdeva organskim materijama, a Lilijan je onaj deo koji uzima energiju od Frensis, a koja ju je još u materici snabdela vodom. Ona je gljiva, ona snabdeva Frensis, zaliva je I ona, kao biljka raste. Ukoliko bi došlo do raspada ove simbioze, Lilijen bi ostala sama, mučena nedostatkom svetlosti I zarobljena u vlastitom mraku. Tako Frensis mora da strada da Lilijen ne bi ostala bez svetlosti, a već odrasla biljka, odvaja se iz zajednice i snažnom voljom probija okove nepotrebne simbioze koja više nema funkciju, jer ona stvara vlastitu zajednicu, sa sobom, sa svojim poslom, sa psom I kućicom u kojoj želi da nađe svoj mir. Saksija je našla nove zakrpe za slomljena mesta. Voda dospeva iz drugih izvora. Za Frensis simbioza nije nužda, ali svesna je majčine tuge zbog ostavljanja I oseća krivicu. Na kraju krajeva, ona mora da odbaci majku, stvarajući nove simbioze, stvarajući vlastitu organizaciju psihičkih osobina, koja karakteriše individuu.
Tada Majka snabdeva Kćerku suzama, gljiva I dalje daje vodu, a kad je odbačena uzvraća ljutnjom I gnevom. Frensis se nevešto izvlači poništavanjem simbioze, jer neverovatna kontrola I gnev majke ne daju da se otrgne, a da pritom ne oseti tugu zbog razaranja.
U trenucima kada zamenjuju uloge I Frensis majku doživljava kao dete, u njoj se rađa majčinski instinkt prema vlastitoj majci koja njen osećaj krivice neguje do samog kraja.
U trenutku kada Lilien postaje staratelj Frensis, zbog njenih izgreda, u trenutku kad Frensis gubi prava odraslog čoveka, ona-Majka je ponovo zarobljava. Više nikad neće biti sama. Simbioza je ponovno uspostavljena, a energija kojom Frensis treba da održi simbiozu je uslišavanje majčinih neostvarenih želja. To je prilika! Ona joj se ne sme izmigoljiti iz ruku. Kontrola je ponovo uspostavljena.
Frensis odbacuje instituciju Majčine Vladavine u ime svog slobodnog bića I bira drugu vrstu institucije u kojoj će ostati svoja I koja je, paradoksalno, njen jedini izlaz. Njena snažna volja I suština njenog bića, kao I buntovnički karakter teraju je sa jednog na drugi kraj ropstva. Njoj će biti gore nego što joj je ikad bilo, možda će I umreti. Ali, ona odbija Vlast Majke, u borbi za sve ono što smatra svojim svojstvima, a svaka druga reakcija čini joj se kao obeščašćivanje njene izražene individualnosti. Živeti kao sedmogodišnja devojčica u telu odrasle žene za “crnu ovcu Holivuda”, jednako je laganom umiranju- ona to želi brže, iskrenije, maestralnije- u ludnici, gde su sve karte otvorene, gde je ludilo ludilo, a smrt je smrt. Vlasništvo drugih nad njom je makar čistije I okrenutije stvarnom značenju pokvarenosti društva-manje bolno od izdaje vlastite majke. Nameštena slika Holivuda koju je prezirala I osmeh psihijatra mediokriteta, osmesi su I slike stranaca- sa njihovom izdajom je mogla da se nosi. Shvatajući da joj je majka neprijatelj koja je nekim obilaznim putevima, u ime navodne dobrote, pokušavala da preko nje ostvari svoje neispunjene snove, makar I preko nje same, bira odlazak u ludnicu, iskreno I dosledno sebi do kraja, vučica samotnjak, ne mešajući nikoga u svoju ličnu tragediju I razočarenje.
Crna ovca dozvoljava presiju I kontrolu, ali samo ako su u pitanju rešetke.
>U korak sa vremenom
>
Sa trideset i dve godine sam počela da pišem ovu priču.
No, od tad su se dogodile neverovatne stvari.
Zbog zakona o Višoj granici za penzionisanje žena, moja majka je morala da bude starija nego što jeste da bi se na vreme penzionisala.
Srećom, gospodin doktor Hačinson nam je bio dalji rođak i preko lokalne proročice i medija za duhove davao nam je detaljna uputstva kako da što preciznije ostarimo. Otkrile smo gen za ubrzano starenje u našoj porodičnoj laboratoriji i uzimale smo ga oralno u tabletama ujutro i uveče.
Kosa mi je bila sve ređa i ređa, ali sam i pored toga dobila pasoš kome je prethodio dekret o ubrzanom izdavanju.
Starija nego što jesam, uspevala sam da me u prodavnicama za kupovinu hleba ozbiljnije shvate.
Dekreti o ubrzavanju toka reformi su se gomilali, tako da smo morale da starimo sve brže.
Tako smo uspevale da uhvatimo korak sa ubrzanjem toka reformi u cilju oslobođenja ljudskog roda.
Imale smo ogromnih troškova jer smo, pošto smo smatrale da treba biti star ali ne i izboran, trošile na zatezanje kože, botoks, silikone.
Izgubile smo imovinu, kuća je stavljena pod hipoteku zbog izdataka koje nam je sujeta namenila.
No ostala nam je penzija, ostao je pasoš. Za trudnoću se zakasnilo, ali šta da se radi.
Preti nam i skora, neumitna smrt.
Prošlo je mnogo vremena od početka ove priče-govori moje lice, ali ja i dalje imam 32 godine. I umirem.
Dok nas reči ne rastave
Kontemplacije iz groba
Mesto dešavanja je duboko iskopani grob unutar arhitektonike Pjera Lašeza koji, kad god mrtvi progovore pod zemljom, postane istovremeno zelen i modar. Mnoge svetske grobne površine ugledale su se na grob Pjera Lašeza. To je crna rupa, baš onakva kakva se zamišlja dok se čitaju opservacije Dantea i Petrarke, i slušaju iskustva ljudi koji su doživeli kliničku smrt, kao i kad se smrt posmatra kroz kaleidoskope, onako kako su je reditelji preuzeli iz opšte, kolektivne svesti živih i preneli na platno. U crnilu groba nalazi se voda i poređani darovi pokojnikovih rođaka. Blizu stenične postelje od drveta na kojoj leži pokojnik, nalazi se poklopac koga svaki pokojnik, nakon što mu se oči naviknu na mrak, zna da otvori. Uzeo je dar od svog polubrata koji mu je nakon njegove smrti preoteo ženu, zatim srebrnim upaljačem pripalio bajatu cigaretu i uzdahnuo.
DŽON HEJNS (anonimus, za života neproslavljeni pisac): Molim vas, kad ljudi umru, šta znaju o bogovima, kraljevima, počastima…? Čitavog života sam patio od taštine jer su mi odbijali rukopise. Više puta sam skakao s mosta, kao Balzak, ali bi me uvek primetili neki ribari, koji su ličili na Svetog Petra, čak i onda kada sam poželeo da ubijem onog uspešnog Le Simona. Nikad nije znao da piše. Hteo sam da ga ubijem, da ga slušam kako me, uz krike, moli za milost. Smrt je, kao i rođenje, ravna linija, ali i krajnja metafizička osuda. Između te dve ravne linije, tog cardio aresta, nalazi se život, koga čini vrlina samoljublja. Zbog nje sam patio, a život mi je prošao u protvrečnostima. Na kraju sam postao srč, čisto zlo. Propadao sam psihički, ali ne i fizički. Niko nije znao za buru koja mi je obuzimala telo. Duboko unutra, zavijao sam poput idiota. Moje biće, trulilo je uz krike i grčeve, a uporna tišina mog jalovog postojanja bila mi je večna perspektiva. Večna? Ha ha! Šta sam ja tada uopšte znao o večnosti?! Sada znam, dok se kao crv previjam na grobljanskom podu. Ovaj grob je čuvan, a mrtvaci i dalje sanjaju. Mi sanjamo, ali ne možemo više da ustajemo. Čak iako bi nam dozvolili da otvorimo poklopac i na zemlju izmilimo kao crvi, poludeli bismo od smrtnog vazduha. Za nas, ovozemaljski vazduh sadrži otrov, pritiska nam nosnice i usta, guši nas i davi koščata grla. Doduše, sve to beše i dok sam bio živ.
Između dva groba postavljen je tanki zid od ilovače, koji mrtvaci lako probijaju rukom. Mogu da se provuku kroz ilovaču, da otvore poklopac i udobno se smeste kraj sapokojnika -sapatnika, ako im to, razume se, sapokojnik dozvoli. U samoj arhitektonici grobljanskih katakombi nalaze se, takozvani, Noćni boravci tame u koje može ući i nekoliko pokojnika. Tu se pokojnici socijalizuju i prekraćuju večnost dosade.
VILIJAM ŠEKSPIR (iz svog kovčega): Kakva patetika! Kakva samoubilačka patetika sujetnog ekstraordinarijuma koji kontemplira o životu a piše kobasičarske rečenice. Hejns, može li se reći da Vi ni SAD OVDE niste lišeni pijačarske sujete? Kažete da imate talenta i da vam je uskraćena slava, nešto Vas nisam zatekao u pokušaju da nakon smrti ispravite nepravdu. Kada ste vi za ovih dvesta godina nešto napisali? Ne vadite se na to da nemate olovke! Mene su sahranili sa gomilom pera i mastila u koje su smućkane tajne Da Vinčija, koji je smešten u susednom boravku za slikare. On mi razređuje mastilo, a zauzvrat traži samo seksualne usluge, što mi, zaista, ne pada teško. Ja sam spreman da mastilo podelim sa vama, ali Vi i ne tražite, Vi bi samo da kukate. Vi ste se ubili nakon neuspešne priče s lošom fabulom u kojoj izričito govorite o nekakvom bezimenom autoritetu koji se ruga čitaocu jalovom misterijom s besmislenim zapletom, pa se tako u Vašem romanu javlja zalutali metak koji, kao slučajno ulazi kroz prozor, ne zna se ni odakle ni od koga, i ubija baš glavnog junaka. Moglo je tako biti, ne sporim, ali tu nastupa Vaša patetika, jer Vi se ne možete oprostiti bez drame, bez cviljenja i patetičnog pisanja u kojem krivite sve druge sem sebe. Ja sam dramaturg, ali Vama zaista ne nedostaje patosa, no Vaše umiranje nije patos, nije bolni događaj, naprotiv, ubili ste se na radost sveta. Opevati spermu Šilera i Vitmena i pokušati da im dodate apologetske motive, kao i napisati krimi roman o devici koja je rodila Šilerovo vanbračno dete, to je sasvim budalasto. Vi niste Budala u Hristu, Vi ste Budala u Šileru!
Sedef Osmi, pesnik jeretik, spaljen na lomači, malo pre Đordana Bruna, godine 1665. sluša razgovor.
SEDEF OSMI: Ja se nisam ubio, već sam od kukavičluka ubio svoju dušu, i stidim se toga. Vatra me je oduvek plašila, i pomisao da će se moji udovi rastočiti u njoj, naterala me je da pred smrt napišem pesmu u kojoj sam postao žena.
VILIJAM: Žena?
SEDEF OSMI: Pesma se zove „Jajnik jednog jeretika“. Oble male limfne lopte u kojima se koti dete zaparale su trbuh in momentum, kad se moj ud rastočen vatrom, kao zapaljena kobasica, zgužvao u dve vatrenocrvene lopte iz kojih je izniklo Agnus Dei- jagnje božje. Tu pesmu je sâm inkvizitor pročitao u kadi, pritom se smejući naglas i žvaćući ljutu kobasicu. No, to me nije spasilo od smrti, ali je inkvizitor poželeo da vidi da li sam toliko umešan u poeziji, te da li sam zaista postao ono što ne mogu biti, a to se moglo učiniti samo klasičnom proverom. Dok sam goreo, bilo mi je žao pesama koje nisam napisao, a osetio sam i nemoć muškarca jer sam imao priliku da uđem u dušu velikoga inkvizitora. Nikad nisam smatrao da sam nesposoban da zadovoljim jednog muškarca. No, čini se da je inkvizitor uživao, čak sam jednog trenutka pomislio da se vatrica može izbeći. Šta ti je poslovan čovek! Rekao mi je:
„Sedefe, izvanredno, ali pesma je čarobnica jednog vrača, s tim što se Vi niste PREOBRAZILI. Vaše telo će goreti, ali će zato Vaše delo večno da živi u mom srcu….“
DŽOJS: O majn mister men O’ Nil! Ti što irske pašnjake paseš, čitavog života si hteo da budeš samo pastir i da se odvojiš od domovine koja te je terala da joj posvećuješ stilizovanu, premda, dosadnu prozu koja se bavi lutanjima, lutalicama, đubretarima u odiseji, odisejima na đubrištu sveta, ti čija je majka želela da budeš sveštenik, ti koji si…
KAFKA: Opet bunca o majci. Čuo sam da se ovih dana snima film o njegovoj majci, zove se „Hrabro srce“, a igra je Mel Gibson.
DŽOJS: Opet si me pomešao sa Holanđaninom lutalicom.
HOLANĐANIN LUTALICA: Ne mešajte me sa Škotima i pustite me da plovim. Hik!
REMBO: Ko je sa nama ovde sahranio ovaj pijani brod?
KAFKA: To nije brod, to je kažnjenička mašina.
HEJNS: Tišina! Vi proslavljeni nikotinski zavisnici što mislite da mi nije mesto među vama, vi koji ste imali svoje spahiluke, štamparije i titule, o kako se sablažnjavate nad mojim romanom koji bi, da je ikada bio napisan, zasenio sve vaše goruće misli koje vam je doneo kakav nalet vetra a koji vi jalovo nazivate inspiracijom. Niko od vas nije opevao svoje samoubistvo, a potom uništio svoj rukopis!
SILVIJA PLAT: Ja jesam.
HEJNS: Vrati tu svoju glavu u rernu i ćuti. Žene!
KAFKA: Meni je sad palo na pamet da je Hejns možda jedini od nas uspeo da sebe opeva kao mit i da vaskrsne kao mit. Svakako da je ovde najveći mitolog mister Uliks, ali…
DŽOJS: Ako pisac uspe da vaskrsne svog demona i pretvori ga u mit, spasen je. Iz tog razloga svi i pišu.
Kafka se prekrije sa pregršt zemlje i načini se da spava.
DOSTOJEVSKI: Da li je neko za partiju karata u Noćnoj prostoriji?
Izlazi iz kovčega. Ulazi u naoko neprobojan zid. Ispod zemlje su ogromni podzemni tuneli i katakombe. Svako može da se prošeta do bilo kog sapokojnika do kraja zemljine kugle i nazad. Zemlja je Zemlja. Ona više pripada Mrtvima nego Živima. Uskoro će svi sapokojnici preći u Noćni prostoriju gde na miru mogu da razgovaraju, a da im glas, zbog zidova od ilovače što razdvajaju kovčege sapokojnika, ne poprimi mračnu boju činela.
HEJNS: Ne veličajte fabule previše, i nisu neke! Taj Vaš Danac, na primer, ništa naročito, neodlučni papučić koji je glumio ludilo Čuven je, razume se, i Vi ćete ostati slavni, premda Vaša ideja nikako nije originalna. Na kraju Vi ubijate. Ja sam se makar zadržao na sebi. No, ljudi vole da se junaci dvoume, jer ko još voli odlučne, hrabre Odiseje, ko još piše Ilijade?! Filozofija rata terala je Ahila u odlučnu borbu sa Hektorom. Zamislite da je Ahil sedeo na nekom kamenu i pitao se da li da krene na Hektora. Meni su oduvek Vaše knjige stvarale glavobolju. Vaše komedije ambicije, tragedije romantike, komike, ludi monasi, otrovi i krvave mrlje. Po čemi ste Vi bolji od MENE?
VILIJAM: Ah, sujeto ljudska! I da želiš da je promašiš, ne možeš.
HEJNS: Mislite da mi nije mesto ovde sa vama. Čak ste se drznuli da saopštite kako sam ja samo zrnce prašine iz uma mister Džojsa, da sam kakvo fiktivno, kurvinsko lice koje je više junak, nego živ čovek. Pisao sam, razumeš li ti engleski, pisao sam! Ništa gore, ni bolje od svih vas. Zašto se postaje pisac? Odmah bih sebi zabio olovku u aortu da sam znao, oh da sam samo znao! Bože, ovu prevaru ti neću oprostiti.
VILIJAM: U redu Hejns, da ti poverujem da si pisac, i to živ. Pokaži nam svoje umeće. Naime, arhanđeli su nam doneli nove košarice savremene literature i među knjižicama izvesnog Salmana Ruždija, Keruaka, Ginzberga i Žozea Saramaga pronašao sam beleške za knjigu jedne moderne pesnikinje koja želi da se okuša i u prozi, a sebe naziva Ajlin Dan. Dopustite mi da pročitam:
„Vi poete, što ste pregazile svu prljavu vodu postojanja, samilost dajte i ideju neku, jer nova književnost raširi svoje ralje i guta me, te se davim u nelogičnostima. Neko bi rekao da ste i svi vi patili, ali ja vam ne verujem. Mislim da sam paćenica jedino ja. Dok vas reči ne rastaviše, za vas je život bio jarak iz koga ste kopali zlato koje su drugi mirisali, obrtali u rukama a vaš greh je što ste nestali i ne možete da me poučite. Želim da budem nalik vama. Makar bila i mrtva. Ne budite nemilosrdni, pomozite mi da završim ovaj roman, jer ne želim da završim kao proslavljeni pisac samoubica Džon Hejns.
HEJNS: Ipak su za mene čuli! Ipak! Ipak! No, kako to? Ja sam spalio svoj roman, tačnije, moja žena.
SILVIJA: Čitaj dalje!
HEJNS (čita):
„Da obradujem Hejnsa, rukopis koji je njegova žena iskoristila za potpalu, pronađen je pre deset godina kod jednog starca, bibliofila, koji je tvrdio da ga je pronašao u Vavilonskoj biblioteci. Ja sve ovako najedared, no, vaša žena se šalila, mister Hejns. Radujte se! I pomozite mi. Ja ću u noći punog meseca napolju sačekati kolica sa knjigama. Ne pitajte odakle znam za VAS. Zapravo, svi znaju. Vi ste, gospodo, inspiracija svetu. Današnji pisci su vaši orangutani, a svakodnevna reč je paramecijum, ništa više. Ljudi su so na rani sveta. Uskoro će doći Mutanti. Pojavila se mutantska književnost. Imaju paklena polovila, đavolja usta i osmeh obličja oblaka, repove, rogove i kozje uši! Sinopsis je na strani 144. Pročitajte!
HEJNS: Drago dete, oni ne žele da ti pomognu, ali ja… (otpisuje)
VILIJAM (istrgnu mu hartiju iz ruke): Prekini! Dete je naivno ako očekuje da ćemo joj mi sastaviti knjigu, pa da nas se u recenziji ni ne seti. Sve je to taština nad taštinama. Bar da je ušla da nas malo zabavi. No, možda joj ne bi prijao vazduh.
SILVIJA: Gospodo, ne moramo uvek da sačekamo gong. Pokrenite svoje stare kosti, zaškripimo ka Noćnoj prostoriji da pročitamo stranicu 144.
KAFKA (navodno se budi): Da!
REMBO: Da!
HOLANĐANIN LUTALICA: Ja ću ploviti za vama.
Reče i pljusne u grobnu vodu, dok su kosturi pisaca škripali ka Noćnoj Prostoriji u kojima su sapokojnici ubijali večnost, kockali se i igrali karte. Negde u daljini, preko gomile podzemnih hodnika, tajnih prolaza i katakombi od kojih jedan krak vodi u Purgatorijum, drugi u Zbor za slikare, a treći u Muzičko-scenski odsek, čuje se snažan, rezak udarac gonga čiji titraji zaostaju za prvim udarcem, na tren zatalasavši nepomični vazduh u ogromnoj grobljanskoj pećnici gorućih misli slavnih mrtvaca. Gomile statista iz mraka viču ka gongu, čuje se žamor, mrmor, kašljanje, negodovanje pomešano sa histeričnim smehom iz Muzičko-scenskog odseka.
HEJNS: Mocart se opet smeje. Ta pripita, nadarena, nemačka dečurlija oduvek je pravila probleme u Paklu za umetnike. A on nikako da završi Rekvijem.
Ti gongovi prave nekakve čudne zvuke koji nikako da se preliju jedan u drugi i svaki titraj, na kraju oblikuje po jedan čelični udarac od kojih kosturima na trenutak prokrvariše koščane školjke na nekadašnjim ušima. Utom zabubnji avetinjski glas koji je govorio ljudskim jezikom, i nasuprot udaljenog efekta gonga odavao svoju blizinu, a glas beše autoritativni i mračni bas:
„U SALU ZA KOCKANJE!“
Gomila kostura kreće se prema Prostoriji tmine, ulazeći u Katakombu Jedan.
SEDEF OSMI: Nadam se da neću sresti ranohrišćane. Ja se njih jako bojim. Na mestu rupa imaju crvene kristalne kugle. To je vatra!
Sala za kockanje. Gomila stolova prekrivenih zelenom čojom preplavljena je plastičnim dugmadima koje sapokojnici koriste umesto žetona, otkidajući ga sa odeće sa kojom su bili sahranjeni. Dostojevski je očerupao svoju zatvorsku uniformu, potom uniformu iz Kadetske škole i sakupio dvadesetak dugmića koji su stajali sa desne strane stola, dok mu je prekoputa društvo pravio Puškin i mahao pikovom damom, dok su oko njih pevali mrtvaci sa Muzičko-scenskog odseka. Iz Sale za kockanje čuo se zvuk klavira. Maleni kostur prebirao je po dirkama, čineći atmosferu prijatnom, dok je Puškin gorljivo dokazivao Dostojevskom da je dobio partiju i da ne pokušava da sakrije novac, pretvarajući se kako iz griže savesti nije uspeo da izvede pljačku, i kako se ne seća kamena pod koji je „neku sitninu sakrio“, te da mu kaže gde je sakrio novac, da on, Puškin, isprevrne taj kamen. On, Puškin, ne veruje u priču koju je baćuška Fjodor pokušao da podmetne, jer je Fjodorčić, derikoža i lopuža, a to što ga nisu uhvatili neka služi na čast i efikasnost policije. A ukoliko mu novac za izgubljenu partiju ne isplati, on će njega na dvoboj. Na dvoboj! Ostali kosturi poslušno ulaze i zauzimaju svoja mesta za stolom. U tom sablasnogrotesknom muzikalnom salonu sa dva posvađana Rusa, slavni mrtvaci nose papir br. 144, hartije i olovke, a svečanu tišinu pokvari Silvija svojim insistiranjem da vidi Teda kako bi mu zdrobila glavu i žali se da bi ovde moglo biti nekakvog posluženja, te da je ona čitavog života mesila kolače, a sad joj ništa ne dopuštaju i da se ona suzdržava od spravljanja pite od blata sa kostima, stalno se svađa, te bulji u prazno, traži telefon, jer mora da se posavetuje sa svojim doktorom.
KAFKA: Gospodo, da počnemo. Onda ćemo od Ajlin Dan svakako moći da tražimo protivuslugu jer književnost zahteva žrtve, a Ajlin Dan može da bude naša spona sa svetom, budući da oko groba našeg obilazi, i kao svaka fanatična, vatrena spisateljica, neće odustati. Ona je demijurg u novom, od nje možemo doznati da li smo i koliko ostali veliki u očima futurizma koji pomešan sa vetrom spolja, u meni budi osećaj samoće koji ne bih iskusio ako bih bar imao tu čast da pročitam kakvo modernije delo, a znamo, gospodo, da su materijalizovane stvari sve što nas čini živima, ja sinopsis 144 shvatam kao ulaz u spoljašnji svet, a vi? Hoćete li početi, Vi Silvija? Hoćete li pročitati sinopsis?
SILVIJA: Kakav sinopsis, ovde nema ništa! Vi ste, mister Kafka naporni kao Alchajmerova bolest. Vi samo o sinopsisu. Pa ovde nema ničega. Prazna hartija. Zar vi ovde vidite kakva slova? Ja ne vidim slova. Možda sam oslepela od gušenja, ali ja ne vidim. Neka mi neko pokaže da vidim slova, jer ovo je prevara. Ako smo mrtvi, nismo slepi. Čula, uistinu nemamo, ali i kroz ovaj mrak i mrtvilo gledamo i vidimo pomalo beline, naročito ako se radi o praznoj hartiji.
HEJNS: Istina je, ništa ne piše. Sve je na nama. Čujete li? Neko ide? Neko kome ovde nije mesto.
Dok se mrtvaci prepiru oko prazne hartije koja se nagaravljena blatom što se cedilo sa njihovih kostiju razlila po stolu, udari još jednom gong, i u sali za kockanje pojavi se visoka crna prilika u plaštu i sa gas maskom na licu. Prilika se približava, podiže ruke, a onda pada na kolena. Mocart zasvira varijaciju na Salijereve motive i zakikota se.
MOZART: Papa!
Prilika spušta ruke na kolena i u čučećem stavu, uz uzdah progovara. To je snažan, ljudski, ženski glas. Dok se plašt podiže, dve ruke prepune mesa ka njima izvijaju svoje šake pod kojima teče krv. Mrtvaci podigoše graju kad ugledaše živo biće.
PRILIKA U CRNOM: Ja sam Ajlin Dan. Na Zemlji više nema književnosti, a pisci su postali nešto manje od đubretara, jer se i oni bave reciklažom otpada, doduše oni dušu svoju recikliraju, ali đubretarima makar plate. Mi imamo creva, krv, bubne opne, slezine i ostale iznutrice, oni imaju flaše, čaše, polomljene, zgužvane limenke, stare hartije i ostali otpad.
SILVIJA: Quo vadis, otpade! U neku ruku je logično. Toliko đubreta, a niko da ga reciklira.
VILIJAM. Nemojte, ne! I mi imamo stare hartije. ja i danas kraj srca čuvam pergament jednog kralja. Ko vas je pustio unutra?
AJLIN DAN: Bog. Ja sam u neku ruku apolonska reinkarnacija i vestalska sveštenica Literature, Muza… kako hoćete.
VILIJAM: Jeste li živi?
AJLIN DAN: Živa sam.
VILIJAM: U zdravlje!
AJLIN: Hvala. No, prenosim tmurne vesti o skorom nestanku pisane reči, jer ljudi su zauzeti mašinama koje su im izjele dušu, pišu brzo, i što kraće, čak kupuju i audio knjige, a za tvrde poveze bi prodali rođene majke jer tvrdi povez pre prodaje knjigu, nego ono što je u njoj. Ja sam kao Muza poslata da od vas dobijem neke drugačije reči, koje će činiti jednu knjigu koja će nas spasiti, jer bi imala lepršavost nekadašnjih poeta i vremena koje su izjeli ovi sitni trgovci akviziterskih stolova žedni novca, te sam spojila lepo sa korisnim. Naime, odavno mi ruke nije dopala knjiga koju bih poželela da pročitam, pa sam rešila da je napišem. Vi to, bez sumnje, shvatate?
HEJNS: Ja nikada neću prestati sa svojim optužbama na čast ove gospode koja se samo pretvara da želi da nešto napiše za Vas. Ajlin, oni ne mogu ništa da vam napišu, jer to je staromodna gamad koja, iznad svega voli staromodnost, i to fabularnu staromodnost, a mrs Silvija…
SILVIJA: Miss..
HEJNS: … je toliko preokupirana sobom. U ovoj svečanoj prilici našeg susreta, imam ideju o tome kako biste mogli da osmislite prostor u kome će da boravi vaše živo meso. Vidite kako su lepe vaše ruke, tako rumene i krvave. Napišite recimo „Vampirike“, draga Ajlin, ili kakve „Demonike“. Nakon toga se ubijte.
SILVIJA: Iskreno, to je i moj savet.
HEJNS: Ljudi su željni raskomadanog mesa, oni žele koketerije sa večnošću, oni se neće žaliti da im gurnete u usta kakav prelomljen ud, rado žvaću tuđe kosti, životinje su to. Vaše ruke mene mame da u njih zarijem zub (kad bih ga imao). Mogu li da se hladnim kostima očešem o toplinu vašeg bića? Neka her Mozart zasvira kakav kadril, da zaplešemo! Hoćemo smeha, hoćemo seni koje plešu sa nama, da, poput zvezda, hodimo po ovom mračnom purgatorijumu leševa. Zapalite svetiljke, dušmani! Neka svira MUZIKA!
Ples mrtvaca započe uz raštimovane zvuke kakofoničnog klavira koji je briljantno kombinovao varijacije na Salijerija. U sve bržem tempu, Mozart je gazio na papučicu klavira kao na papučicu skupog automobila, podižući i spuštajući malu lobanju i kratke ruke, nalivajući se praznom flašom, uz cerekanje, pod svetlošću lampiona koju podariše arhanđeli, i koja se razlila po čitavoj prostoriji za kockanje. Kostur mister Hejnsa zaglavi mesno telo gospođice Ajlin Dan i njih dvoje, uz stiskavac, zaploviše podijumom od blata, dok su ostali škljocali kostima i zubalima i udarali kost o kost dlana (a poznato je da u dlanu ima najviše kostiju) i sva ta škripa davala je ritam sablasnom valceru, dok je Ajlin Dan, vođena čvrstom koskom proslavljenog mister Hejnsa, plesala i smejala se pod gas maskom koja se podizala naviše kako bi osmeh, poput oblaka, napumpao njene žive obraze i plamenu krv.
HEJNS: Pišite, gospodo umetnici, pišite odu ovoj dami što uz ritam umešno pleše, pljeskajte kostima, škripite olovkama, mažite se mastilom po čeonim lobanjama, jer mi za vas izvodimo ples smrti, a vi za nas izvedite priču jednog života. Gospodo,vadite svoja ustajala pera, i sjajnim mozgovima vašim u kojima ima slova, pera, četkica i boja, osenčite tragedije voštanih likova, dajte im male lampione kuća u kojima ćete smestiti njihove smerne živote u koje se utkala neobičnost, obucite ih u krpare ili zlatne dimije, učinite ih herojima ili kukavicama, lopovima, izdajnicima, moralistima, pristojnim ljudima. Neka vaše pero klizi, kao što mi sad, usled ovog sablasnog valcera, klizimo i dajemo ritam, zabavljamo vas kao što se modeli umorni od poziranja gađaju jabukama, ne bi li zadržali prisusvo budnog duha, te zavedene lirama i golim telima koja su obavijena ćilimima sa persijskim šarama, te lepotice održavaju savršenu ljupkost lišenu dosade!
Ostali su za stolom, sem Dostojevskog i Puškina koji je u njega uperio pištolj, polako, svako na svom parčetu papira zapisuje, škraba, škripi i šara.
DŽOJS: Moja junakinja je ženska koja želi da ubije svog brata, sveštenika koji teroriše čitavo jedno selo. Ona mu se opire i na kraju pali crkve. Sveštenika prati čitava svita nakaza sa licima konja i telom zmija.
Zaškripi uljudan pljesak kostiju.
SILVIJA: Moja junakinja je slatka, ambiciozna dama koja je domaćica, ali odvojena od sveta, ona se oblači tajno pred ogledalom, navlačeći na sebe kakve cirkuske krpe, krijući se od muža koji istovremeno oblači žensku odeću i vara je sa muškarcem.
Jedva čujan aplauz prolomi se Salom za kockanje.
KAFKA: Moj junak je ludak veseljak čije se sposobnosti za mimikriju svakoga dana sve više uvećavaju sve dok se ne pretvori u ogromnu bubu sa dve stotine nogu, potom kad kao buba ne opstane u svetu, bira oblik mačka što se, kao lopov, šunja po dvorištima, sokacima, bordelima i budžacima. Mačak je zadovoljan svojim telom, te prede i kao loptica skače u krilo jedne gospodične koja se sasvim slučajno povezla fijakerom. Ona ga miluje sve dok se mačak sasvim ne zapetlja u krinoline, osećajući bistar, svež dah ove dame, on frkće, umiljava se i postaje mačak ljubimac dotične frau.
Zaškripi pljesak kostiju u prostoriji. Aplauz!
EDGAR ALAN PO: Moji junaci su gomila ljudi koji beže od gazdi svojih stanova jer nisu platili kiriju. Gurajući se, vijaju jedni druge po uskim gotskim ulicama dok ne naiđu na usamljen zamak sa tornjevima poput šiljatih kupa strave. Odahnuše, shvativši da se mogu na trenutak skloniti od stanodavaca koji toliko sline da se na kraju pretvaraju u besne pse. Beže u zamak, a iza njih je lavež…
SILVIJA: O, i vi ste tu.
Još nekoliko velikana pridruži im se za stolom. Silvija svakom dodade sinopsis 144. Jedino Dostojevski i Puškin i dalje broje dugmad sa svojih oficirskih uniformi dok Puškin drži pištolj sa desne strane, Dostojevski drži votku sa leve strane. Oni ne žele da se pridruže gomili velikana za stolom, njihova lica su usmerena čas na votku, čas na pištolj, a čas na dugmad.
DOSTOJEVSKI: Evo ti! Trista dugmadi. Bilo. Sad sam propao. Kako ćeš mi dug naplatiti?
PUŠKIN: Pikova dama je ovde prednost, a ne varka. Ja sam bogat, a ti si izgubio. Hoću trista dugmadi do sutra u ovo vreme inače…
Za to vreme ples teče ravnomerno, oh, kad bi Ajlin mogla da skine kapu, ali Bog smrti, Bog razdelnik, ne dopušta da joj se lice pretvori u kamen, ona je poluboginja, u magli muzike posmatra velikane pisane reči koji jedni drugima dodaju hartije, sa predlozima, ispravkama i zamerkama.
VILIJAM: Pogledajte ova dva skaradnika! Ovo nije ples, to je misa koja prati naš rad. Napravismo sinopsis, ispunismo prazan papir, no, zaostajemo gospodo, primećujete li? Vi, mladi književniče, to ne primećujete, niste dugo sa nama. Još Vas nije napustio dar života, još uvek osećate bolove, strasti, ljubavi. Onda će Vas spaliti čamotinja i dosada večnosti u Purgatorijumu. A mi? Koprcamo se kao ribe na suvom, zaboravili smo ljudsku prirodu u svemu, to jest, odvikli smo se od nje. Ko se od nas više seća boli? A kad nema boli, nema ni zadiranja u psihologiju čoveka. Samim tim, ni književnosti. Mi smo se spustili i otuđili od svega ljudskog i zato smo nesposobni, nama je oduzeta veličina, polako nas sustiže demenzija pisanja. Šta osećamo? Ova fabula što je načinismo je nezgrapna polutka književnog mesa kakve se gnuša naša Ajlin. Naše reči više ne tvore zlato, no kobasice- mala mesnata čudovišta. Izgubili smo dar postojanja, a samim tim i dar reči. One su nas napustile. Naša priča je neusklađena. Mozart falšira, mrtvi i živi plešu. Groteska, naša lica nakarminisana belim ružem, kosti u kojima talasaju male škrinje u kojima se skuplja limfa, neosetljive na dodir, na muziku, na ljubav. Gotovi smo!
Hejns je odigrao valcer sa Ajlin Dan, i nakon toga, kosti mu zaškripaše. On više izgleda kao živ čovek, nego kao mrtvac, jer se kreće sa lakoćom i veštinom koju, kad nema tela koje bi izvodilo pokrete, može da izvodi samo puno srce. Dve koske je stavio na rupe mesto očiju i čini se da će zaplakati. Muzika se stišava. Nju samo katkad prekida frenetični Mozartov kikot. Ajlin Dan stavlja svoju nežnu, mesnatu ruku na lobanju mister Hejnsa. Ona je živa mesnata lutka čiji se duboki uzdisaji i izdisaji čuju pod plaštom i nadimaju joj telo.
AJLIN DAN: Kakav kavaljer prošlosti, mister Hejns. Svet je iz vas nekad izvlačio samo najbolje, a svoje veštine niste zaboravili. No, vi plačete? Zbog čega?
HEJNS: Gospođice, Vi mislite da bi se OVI (pokazuje na koščate velikane) latili Vašeg rukopisa da se ja nisam zauzeo za Vas. Vi ste naivna pomodna pesnikinja, kako ste samu sebe opisali u sinopsisu 144. Vi sebe potcenjujete! Tek što smo zaplesali, meni su došle Vaše reči, negde, u dubini moga srca, jer ono je živo i još kuca, iako se to čini neverovatnim. Kad bih makar jednom, makar jednom mogao da je držim.
AJLIN: Koga? Vašu voljenu koju ste izgubili za života? Imali ste veliku ljubav?
HEJNS: Ma kakvu voljenu. Knjigu! Svoju knjigu. To je moja voljena, moja jedina. Muče me slike u večnosti o velikom delu koje se rojilo u mojoj glavi, i hirom jedne veštice istrgnuto mi je iz ruku, i planulo u kaminu. Opevao sam svoje samoubistvo i izvršio ga. No, niko nije mogao da ga čita. Čemu sve to? Ako niko nikad nije mogao da čita? A onda Vi… Usrećili ste me.
Za to vreme, velikani se svađaju za stolom od čoje.
DŽOJS: Veliki dramaturg! Pa to su didaskalije, da, da! Vi nam podmećete vaš žanr. Mislite da ja nisam u stanju da se rukovodim vašim didaskalijama, to mislite. Deskripcija, vi je prezirete! Suvišni opisi? Moja proza dosadna? No, gospodo, dogovorimo se, pišemo li roman, pripovetku ili pozorišnu dramu?
SILVIJA: Ja imam ponešto iskustva u radio drami.
DŽOJS. Romanopisci, napustimo ovaj sto. Neka vas đavo nosi!
VILIJAM: Tvrdite da ste sveznajući, tvrdite da sve možete. Onda me isključite iz ovoga. Vi se stalno na mene žalite. Vi, sa gomilom svojih tekstova i fusnota koji samo remete radnju i do besvesti dosađuju čitaocu. Vi ste nemogući. Vi i vaše prazne stilske bahanalije bez efekta.
DŽOJS: Ah vi, i vaši sukobi i potentno efektni delovi! Ne može da se odluči na dvoboj, muški, kao mister Puškin, već glumi ludilo i dovodi glumce, komediju pravi. Komeša se zavesa, a on PUF. Taj vaš danski kraljević ne proverava, samo bode. To je komedija, a ne tragedija.
SILVIJA: Gospodo, ne svađajmo se. Iskoristimo fabularne sposobnosti žanra u kome je Vilijam neprevaziđeni majstor, pa ćemo po motivima njegove drame lako načiniti roman.
VILIJAM: Ja upravo govorim da se svi vaši, nazovi, romani mogu dramatizovati, a da se izbace suvišni likovi, poput Vaše majke, na primer.
SILVIJA: Moja majka suvišni lik!
PO: Mir, gospodo. I sam sam pisao drame. Hajde da glasamo. Ko je za Šekspira?
Ponovo se čuje varijacija na Salijerija propraćena histeričnim Mozartovim kikotom. Velikani dižu koščate prste, uz škripu kostiju, gotovo svi, sem Džojsa koji demonstrativno napušta sto. Stolovi su objasjani lampionima, a baklje na zidovima groba bacaju vatrenocrveni odsjaj na kosti velikana. Džojs povlači u svoju grobnu škrinju i pokriva se poklopcem, spreman da se duri sledećih pedesetak godina, po zemaljskom vremenu, što bi značilo da će se za koji minut vratiti u Salu za kockanje.
VILIJAM: Za našu Ajlin, napisaćemo dramu dostojnu velikana, a ona neka s njom čini što joj je drago. No, pre nego što uputite još koju kritiku na moj račun, ja vam, sa ubeđenjem dostojnim nekadašnje slave, govorim da su knjige koje se danas štampaju, moderne knjige, nikad lošije napisane knjige kojima žele da nas zabave arhanđeli, gurajući ih kolicima od škrinje do škrinje ne bi li prekratili dosadu. Svaka moja rečenica razdirala mi je meso, a ovo, daću vam primer pomodnog pisca Le Simona, nije moglo da prođe čak ni kod Le Simona. Vili, govorio je, znam šta činim, ali znam i šta prost narod čita. Gazdarica traži kiriju, a gladnu dečicu moram da nahranim. Ja sam u čovekovu psihu uleteo, ne perom, nego nožem. I danas se piše, postavljaju se ista pitanja, ali ovo je, gospodo, nečuveno. Besni psi koji sline, za novac bi prodali bilo šta. Seku, melju, delju svaku iole pristojnu rečenicu. Pogledajte, doneo sam primerak romana „Satanka“. To je porodična drama o satanama koje je Satanka okotila u divljem braku sa Satanom… Par gegova, par štosova, bez izdiferenciranih dijaloga. Fabula slaba, tema prosečna- oženjen čovek ima ljubavnicu, a potom je ostavi. Ona želi da mu se osveti. Na kraju dolazi do razvoda, ali ljubavnik se odriče Satanke, uveren da mu je rasturila život. Scenografija- pijaca. Ona je prosta žena a on veliki gospodin.
MOPASAN: Ja sam imao sličnu priču.
VILIJAM: Vidite, ne odmiču od nas. Mrtvi smo već dvesta godina, ja i trista. Ne odmiču od nas. Naprotiv, karikiraju nas. Stoga, gospodo, didaskalije. Obratite pažnju na zagrade, u njima se pišu…
SILVIJA: Počnimo gospodo. I ne zaustavljajte se mnogo oko stanja junaka. Filmska publika ne može da je vidi, kao ni čitalačka, recimo „Pozorište mrtvih“.
VILIJAM: Odličan naslov, miss.
Škrabanje traje satima, sve dok se ne oglasi GONG. Ajlin Dan, vidno uznemirena prilazi stolu od čoje, dok je Hejns zadržava svojim kostima.
HEJNS: Nigde ne ideš bez mene. Ja moram da je vidim, moram.
AJLIN DAN: Gospodo, vreme je. Ona se baca mesnatim šakama na rukopise. Kosturi gunđaju. Ko je autor? Moramo da potpišemo autora?
VILIJAM: Ja sam autor.
SILVIJA: Vi ste samo dosadni. Naravno da vi niste autor. Vi niste odmakli dalje od Magbeta. Ponavljate se. U vašem delu nema lepote.
AJLIN DAN: Ovo je drama? Gospodo, drame se danas ne čitaju, samo kratke priče, parabole… Što manji broj rečenica, više književnosti.
SILVIJA: Mnogo smo se potrudili, ali to nije dovoljno, nemamo dar reči, jer ne osećamo.
Sve što smo napisali je dosadno. Sad smo zaista mrtvi, a Ajlin Dan će to preneti svetu.
KAFKA: Ne može ništa reći, ako je zaustavimo i pretvorimo u jednog od nas.
Kosturi pružaju ruke ka Ajlin Dan, žele da je zgrabe, da je uguše crvljivim vazduhom groba.
SVI U GLAS: Jedna od nas. Jedna od nas.
HEJNS: Pomoći ću Vam da pobegnete, ali pod uslovom da i Vi meni pomognete. Ja moram da je vidim, makar jednom. Moja knjiga. Moram da je vidim, dodirnem, omirišem. Vi, svakako, ovde više nećete doći. Poznajem sve hodnike koji vode do spoljnjeg sveta. Mogu da zavaram stražara. Ukoliko u hodniku vidite ranohrišćane, ne bojte se. Sve su to samo senke. Samo besmrtve seni koje sline, a inače, i vera im brani da budu nasilni.
Hejns i Ajlin Dan beže, a kosturi trče za njima raširenih ruku.
KOSTURI: Ne dozvolite joj da umakne sa našim rukopisom!
Hejns i Ajlin Dan ulaze u Katakombu 1 i trče niz hodnik sve do granice sveta Živih i Mrtvih gde se nalazi stražar, sa mačem u ruci. To je Čuvar.
HEJNS: Mogu da prođem kroz njega.
Čuvar isplazi jezik, a kosa meduze mu se zatalasa i načini vetar.
ČUVAR: Begunac, držite ga!
Čuvarev mač prođe kroz Hejnsove kosti. Urlajući kosturi nahrupiše kroz katakombe. Ajlin Dan baci baklju na njih i vatrom im zapali oči. Kosturi ustuknuše. Oboje trče ka izlazu, prolazeći kroz gomilu stražara koji obezglavljeno vitlaju mačevima ka Hejnsu, ne obazirući se na Ajlin Dan.
HEJNS (lijući nevidljive suze): Još malo. Još malo. Do susreta.
Evo jame i merdevina uz koje se penje ka suncu, ka zemlji, ka živima. Ajlin podiže poklopac i izađe iz groba. Povuče Hejnsa napolje u trenutku kada sunce izbi iza oblaka i zlatnim sečivima, poput noža, poprska mu lobanju. Njegove kosti u sekundi postadoše prah. Ajlin Dan nije iznenađena Hejnsovom propasti, ali svejedno, kori sebe što mu nije donela knjigu uobičajenim putem. I u Purgatorijumu vladaju Propisi. Ona ih nije ispoštovala i time jednog velikana lišila uverenja da mu je čitav život ipak vredeo truda. Polako se kreće ka horizontu užarenim od sunca, držeći rukopis u ruci, peva zajedno sa slavujima jutra, sećajući se slavuja najmračnije noći.
Leila's blog 