MRAKĆE RAZUMETI

 

Leila Samarrai

 

 

 

Vašoj milosti *

 

U hlad ruža htela sam da se sklonim

Ali zaspah u knjizi

Otvorenoj na pesmi o (m)učitelju

 

Pesnici davnašnji

Pod senkama i zemljom

Računaju li na serafime

Na tamninu, na prozorska okna

Na odškrinuta vrata i tajnu života

Na grane čempresa koje tišinom mame

I dugo severno jutro pod harfama

 

Na izmaku vidokruga

Neka nam ćutnja iščupa istinu

Od kamena spevanu

 

*Upućeno čitaocima

 

1

 

Tuga je skrivena u glavi ovenčanoj krvlju

Ka mudrosti zvanoj Jerusalim

Ubijate čoveka što daljinu osluškuje

Je li tamo zbilja “Ecce Homo”

Viša hijerarhija Španije

Dok teče vreme očaj silazi do krvarenja

Bolno nikad, ne priznajući bol

Ptica sam

Ptica sa željom da umre u Španiji

 

Napisaću u izveštaju

U mekim plodovima krije se

Namučena Hulija Burgos

 

Onostrano sećanje otkucava šest časova

 

2

 

Taština na lisičjem tragu

Gle, čuda!

Čas naizgled jednoličan

Pogodan za izokrenut tren ili večnost

Mučenica i njena kćer što peru noge

Ukrašene ekserom umesto sandalama

Ćutke razgovaraju

 

Samo ne žamor iznutra

Obale i strugotine maštaju

Kćeri želis da ti se omakne prah

I uznemiriš teret, nebiće i vitice

Zamišljena preko puta kamenja odolevaš

Crnja od noci

Strah te da nece više biti kičmenjaka

 

Treći je čas u noći Posle

 

3

 

Ne shvataš-prosuta krv zvoni

Od otkrića pogrešno strepiš

U agoniji sebe same

Dok vapimo na grčkim terasama

 

Kćeri

Mirne su reke čujne u naporu

I to zajedno

 

U ogledalima je put ka mrtvoj zemlji

I obožavaoci hronometra

I neostvarivi cvat leta

 

Goluba na vatru kćeri moja

Naješćemo se

I skakavce kćeri moja

Pre nego nas napuste kroz prozore

 

Predosećam da nepouzdani covek

Stišava dah i kreće putem

Lepote, Zapovesti I Ratova

 

Znakovi pored puta jedino ti preostaju

 

 

4

 

Tako mi govoraše mati

 

Ne traži više zemlju

Zaboravljena među drvećem

Ispod kojeg si rođena

 

U izabranoj noći

Kada su skakavci odleteli sa terasa

U gomilu glasova punih mržnje

Ka meni upućenih

 

Majko tiha

U meni ni glas da zapucketa

Otkud sam mogla znati

Za drugu stranu karata

 

Dolaze li već da me povedu

Ukorenjeni u poslednjem jutru metka

 

Ustajem bosa

More se uplašilo

Ko zemlja od groma

 

Trnov venac više niko ne pominje

 

5

 

Iako svaka rana ne krvari

Ipak

Svake večeri umire po jedan čovek

Zašto

 

6

 

Nastaće polutama i osama

Služiću sama u sebi, iako nisam svoja

Pred ranjenim kolenima sve se otvara

Cvetovi i misli, priče o pravdi

Lobanje razuzdane I doba bez predaha

 

Znam kazniće me Bog

Ali u grču strasti

Neće me slomiti odsutni

 

Igrasmo celoga dana

Samoća ponovo dolinama

Grlena iznad kladenca

I ljudima greh

 

Uplašim se da budem

 

7

 

Sen bi tvoja bila

I nevestinski veo

I vrisak prvi

Zločin iz strasti

I krv vremena I nevremena

 

Bolje da se uplašimo

 

Tajna paprati I beše I ne beše

I strah

Odnekud samoća izgreva neokrznuta

 

Zatvorena u zvezde u sebi

Očima volim I dalje

Bez ljubavi mrak će me razneti

 

8

 

U postelji se ne uzdam u zapovesti

Ruže već bremenite vetrom

Koliko časovnika pitaš

Dok kasni jutro načičkano večnošću

Jutro bunilo

 

Proriču kraj sveta

Kroz zvezdane kapije

Želeće otvoriti ih, otvoriti ih neće moći

Želece zatvoriti I njih I put

Pesme će oglasiti mrtve

Mrtvi I živi krenuće lažnim ustima

Bez ijednog čula

 

Moj Bog spava mrmljajuci molitve

Posle cčega nasleđujem tugu, vetar, planine I ptice

Ipak ruke I stabla odolevaju

 

Nije me strah od metka

I konjanika apokalipse

Već od tebe

Voljeni moj Oče

 

9

 

Biće vremena da ti kažem

Hoće li se i sutra okretati reči

I suština bivati konac

 

Vrebaju me povijeni svećnjaci

Između čežnje i straha

Između strasti i postojanosti

Uvek su prisutni dok spavaš nemirno

Tamo gde počeci končaju

 

I samoća je uhvaćena, oblikovana i ograničena

I njen sadržaj oglodan u vetrometinama

Gde se kraj i početak sastaju

Svakog punog meseca

 

10

 

Još jedan san

 

Vrisak troje dece među lišćem

Blizu vodopada i provalije

Ruže im preblizu

Da li da ih sledim ili previdim

 

Odluke čudne

A deca čuda bez samouzdanja

Treba na vreme poznati zemlju i sazvezđa

Da poslednje otkriće

Pusto vreme ne bude

I razapet odjek koraka u osami

 

11

 

Biće vremena da ti kažem sve

 

Strepimo, ne živimo

Igramo po prostirkama od paprati

U ritmu izvesno mrtvih

 

Čuvaj se suze ludaka i mostova bez ograda

Žrtava i samoće molitve

Tapšanja po ramenu

I praznine u kojoj umiru savetnici

 

Čuvaj se

Ne budi opet pronađena

 

Strepimo

U međuvremenu ne živimo

 

12

 

Između proleća i zime

Belog i crnog

Srca I krčme sve nižeg vinostaja

Između prerušenog i slomljenog

Nestvarnog i tornjeva izvrnutih očiju

Izmedđu svemira i “da li smem”

Gradske lude i “isplatilo se”

 

Između “donekle” i postojanja

Smirili su me plač i post

Klanjam ti se

Pomoć ti ištem

Gospo tišine, vatre i iskušenja

 

 

13

 

Idi u mirnu jesen

Nemoj vedrino pozna u groznicu

Kraljice kikota neodlučna ćeš reći:
Kad u Singidunum dođoh tražeci tuđi svet

Ne videh zamišljeno

Već svežu kap krvi niz nogu

I nedresiranu reč bez volje da se izrekne

 

Šumski slavuju

Ako možeš u ponoć da zapevaš

Ovde ću te čuti

Između noćne radosti i zore

 

14

 

Kako brzo prolazi sen rece Marko Aurelije

Dusa je prolazna, zar ne, ponada se

Udruzen sa demonima po treci put

Krivica mu prisht, covek zrtva, a zivot podvrsta cira

 

Nezadovoljstvo je ono savrsheno

Od pamtiveka ne mozes izgubiti ono sto nisi imao

Razmisli

Odvojis li se jednom

Saznas li za pravdu bola nasledjenu

Mogu li otrov i pozar biti korisni

Nisi li postao previse popustljiv Marko Aurelije

Pred deobama i zudnjama

Namerno izazvanim

 

Neka te ne muci vise juce

Sve zavisi od Bogova

 

Danas su stvari potpuno otvorene

Dok ih krvozedni vetar ne obori

I odnese u sutra koje nece biti

 

Zato Marko Aurelije kad god se pogledas

Seti se da li je oblik prepreka sustini

I odgovori ko je veci lazov

San ili sen u ogledalu

 

 

15

 

Kada ce poceti nistavilo

Kada cemo cuti odjeke jutra

Lisenog brzine, ljubavi i mudrosti

 

Doci ce cas

Biti istovremen

Biti tisina i bljesak

Biti sudar I stvaranje

Da bi kroz trenutak nicega

Dosao na ovaj svet

 

Od tada se siri kroz ukus nicega

Kao talasi vode

16

 

Zagrni usne i odvike

Udahni miris vetra i promena

Odskrini kovcezic

Pusti nek izlete sve stvari

I mirne noci I uspavanke

 

Odrekni ih se

Dolaye pometnje I druge noci

 

Pozelis li sapate I guste zaklone

Cuvaj se

San je cuveni sejac

U doba novih iluzija

Koje device pretvaraju u zivot

 

17

 

Zasto nema granica

Izmedju lazi i zivota

Pred devicanskim kolenima

 

Rodila sam se u igri svetla i senki vodopada

I cekala da zagrizem plodove

Kroz jedan svet ili vek

 

A oni gorki iznutra

 

Vracam se mirisu doma

Ostrvu sto pliva u noci i vodi

 

18

 

Groznica nema kraja

Pesma ostala bez zvuka i vatre

Magle ne haju da budu opevane

Pa nema razlike izmedju vode i blata

 

Devojka uplakana bez uporista

Dok zid zavicaju dogoreva

 

U podsvesnom dijalogu

Niko nije budan

 

19

 

Ja uporno napasam reci

Dan i noc

Prvo ih trazim

Prepoznajem cak i u gusterima

Koji nesrecu najavljuju

A Vi bi vreme i puteve, iako isprazne

I plave krugove iznad izvorista brzih reka

 

Vi meseceva deca

Ja usamljena stabljika

Vi upamcene boje

Vi pesnici, a ja nisam jos

 

Ja Pan zaljubljiv

Koji ne yna kako se na Vasem jeziku kaze pustos

Obelezena da pevam zudim Istoku

Gde bih mogla da se spalim

I u zvezdu konacno pretvorim

Kao Kecalkoatl*

 

*Kecalkoatl- mitsko bice Tolteka, prvobitno vladar I prvosvestenik a potom I vrhovno bozanstvo. Po predanju sam je sebe spalio I pretvorio se u zvezdu

(Kad bih samo mogla da se zanjisem

Na trenutak

Ni muzika nije potrebna)

 

 

20

 

Kako su radosni odjeci ravnica u susretu s vodom

Krosnje se zavrtele

Ispod njih scucureni reka i ja

Ne za dugo

 

Muzika straha i pukotina groma

Dizu vode protiv nas

Koje do tad nismo poznavali

Ni moje Ju;e i Danas

 

Zatocena sam

Da ne bih otisla u mesto gde se prelivaju vode

Cineci nase dorediste

O zakonu spojenih sudova

 

Svejedno mi je

Samaricanin je umro

 

Otici cu u pustinju

Napravicu masku sebi i prizivacu kise

 

Vidi li nas Veliko oko

 

21

 

Ne zaboravi

Voda je talas do praznine

Voda je pad kroz metafore

Koja moli ogledalo

Da se vrati

Na manjkava mesta pesme

 

Samo da mi san

Ne dovede do dna

 

22

 

Nikada neću reći

Na šta vonja mesecar

Sposoban da bude budan

 

Nikada neću zaspati

Bojim se misli

 

Šta čekaju oni

Koji se sećaju mojih reči

One su kamen koji se kruni

 

23

 

Zaškiljim kroz videlo rešetki

Nadiru

Šumovi detinjstva

Simboli intime

I snovi

Jedan po jedan

Jedan po jedan

I nasta vreme

Vreme sa druge strane zida

I života iza nas

 

24

 

Volim ponoći bez umora

I ljubav bez razmišljanja

Proždirane usne

Između pospanog drveća i zore

 

Dete sam na plećima oblaka

Neću da zvuk ode predaleko

Ni svetionik da se izgubi u mraku

Ni čuvare što bdiju nad mojim tajnama

(Ni slavoluke od blata)

 

Želim košulju od srebra

Da pokrijem tuđe poglede

Želim samo tvoje oči između zidova

 

Dosta mi je zbunjenih i zavijanja u noći

I onih što me traže I zaspu pre nego me nađu

 

25

 Noć i otvorena vrata

Sablast mi glavu obuzima

Vidim ti oči

Sudnji čas – tačno izmeren tren sagoreva

Vidim ti oči

Ne pripadaju meni

 

Bacih svoju dušu

To su dužice povetarca – viču mracna ogledala

Istrošeni glasovi iz krvi izrastaju

Puzeći obaraju stabla

 

Ti se vraćaš

Grubo vlažeci svetinju mojih usana

Ja

Nema i ukočena na pragu

Izgrižena prvim bolom

Bljujem zmijski otrov

 

To su možda tvoja tišina mrznje i moj zaborav

A zapravo

Ni ti, ni ja, ni pričešće

 

Ni mornari

Ostavljeni na izgubljenoj obali sablasti

Ni plač brodova u noći

Ili je to pesma nasilne ljubavi

 

Ona nikad ne ostaje bez glasa

I kad se ne čuje

 26

Šume spavaju

Ne znajući

Za preplašenu travu

I njihov uzdah

 

Naročito

U doba vetra

I biljnih padavina

 

27

 

Tišina kamenih spavača

I prevarene publije

 

Ćutim pred nemuštim zvucima

Groznicu slutim

Čuvam te tišine

I gradskih uhoda u cvatu

Iako sam očevici razdvajaju

 

Nestanak boja

Dan pretvara u noć

I obijenu hrid

 

U deveti čas

 

28

 

Nalikani leševi se raspliću

Nikako da ih potopim sve

Kao ni istorija crne marame

Spremne na pomeranje vremena i vazduha

 

Tokom ove

Hiljadu devetsto devedeset devete

Teško je stišati plač iznad posmrtnih izveštaja

Šume I trava I dalje niču iz nekada zivih

Jer su najpouzdaniji

 

Sa nebesima pregovaraju

Oni što su neposredno došli iz zelenog pamćenja

I grobova pre zaborava

 

Motre nas zivi i mrtvi

Da mrtvi nisu zivi

Ostali bismo svi bez jezika i plamena

Zar oni nisu i Vaši dvojnici

Da zivi ne potiču od slabosti mozda

Kada se u odsustvu

Predaju jedan drugome

 

29

 

Jeza mrtvih ptica

U ambijentu zasede

Poj krvotoka je

 

Postoji

Misao malo glasnija

Kao što se daljine

Tišinom umivaju

 

Otplovite oči

Atilinim zlovirima

Iskopajte ptice

Koje su sebi dovoljne

Ubeđene

Da najlepši glasovi

Dopiru

Iz mrtvih redova u zemlji

 

Trebaju nam

Na početku i kraju ljubavi

Uvek ih tada dozivamo

 

30

 

Kalderon reče: zivot je san

Varljivi pratilac između dva buđenja

Ni zivot ni smrt

Ni nešto treće

Ni zivot posle smrti

Ni smrt pre zivota

I zamire među kazaljkama

Pre nego zanoći u našim telima

 

Sigismund uzalud okovan nepouzdanim zvezdama

Objavljuje veliku varku

I krugove nemuštih snova

 

Posle hiljadu i dvesta noći

Vidim u vrtovima vire moje kosti

Kad bi beskraj zavladao pre jutra

Mozda bi iscelio usamljenost

 

31

 

Dva zagrljena oblaka

A mozda I dve ptice

Ili poznata marama u čvoru

Ili san između dva oblika

 

Uzalud se krv osamila

I tišina sa senkom

Pršte kalemovi i bezbozni udarci

Koje ne razumem

Kao ni odsutni zvuk koji sledim

Dok se oblaci ne pomeraju

 

32

 

Senke uzmiču

I serafimi se izgubili

U sebi grizu sve strane sveta

 

Kuda ću ako me mračni san savlada

I vampir

 

Sablast tvog zivota još nije iščezla

Poput koplja zabodenog

U oči idolopoklonika

 

33

 

Niz proplanak klizi mesec

Ali raskršće je još uvek u sumraku

Iz kojeg koščate ruke i bajalice

Tvoju bi nagost u grču

 

Uzdah pod plaštom ljubomore

 

Oslušni

Ne čekaj Sunce bez senke

Ono ne razlikuje bludnicu

Od davljenice na obali

 

Nek poljubac pesništva

Bedro ti prepusti mojim usnama

Nek krik ućutka sve

Osim neznosti kiše tek pripremljene

 

Nije mi zao

Što će rečni pesak prekriti svaki stih

 

34

 

Lirika pripada svima

Ni bekstvom ne mozes izbeći njenu tezinu

Zato nikud ne zuri

Ne napipavaj prstima trbuh mraka

 

Neko će umreti u prvom sumraku

A ja ću pisati o kometama

Zakidati na hlebu u tvojim rukama

I pripremati uzoranu zemlju

Da se mrtvaci rumenih usana nadišu

 

Mirno spavaj

Krivotvoriću sve što treba

Pobiću kokoši ako ih ruze ne zaustave

 

Ti pronađi one koji su nas optuzili

 

35

 

Zaustavljen strahom od čekanja

Ne izrastaš

Ni u snohvaticu

 

Kad plamen plamenom prećutiš

Iza tebe praznina i vetar

Postaju spojenost irealnih čvorova

 

36

 

Stakla ulepšavaju zivot i ljubav

Nek samo pokušaju da razbiju sočiva naših kuća

I saksije što kipte cvećem greha

 

Vi što se smejete pokazujući crne zube

Zalud Vam pohlepa i strava

Ako Vam lik zanoći u rasparčanom ogledalu

 

Svejedno

Ja odoh na sever čija je odsutnost mislena

U tišinu i stud

Gde jedino drveća podsećaju na ljude

 

37

 

Slepilo-usud prokletnika

Ćutanje-navika ubice

A san-java smrtnika

 

Mogla su to biti tri čoveka

Spojena očima

Iako je jedan od njih slepac

 

Sresti čoveka sa svim čulima je retkost

Jer put nije označen

Još

Ako ne vidiš

Ili ne sanjaš

Ili ne umeš da ćutiš

 

38

 

Verujem u bozanstvo smrti

I u istinu demona

Jer u njima lepota zaglušuje

 

Priroda je u stanju da ubije

Bez razmišljanja

Da bi razdvojila iste senke

 

Oči moje

Svejedno mi je kada ću umreti

Vaša me varka ne moze utešiti više

 

Priroda ume da kazni radoznale

Nezavisno od greha

Samo da se iluzija i istina ne susretnu

 

39

 

Noćas purpurno naličje oblaka

Probudilo poslušne mrtvace

Koji podigli glave

Oslonjene na koščate šake

 

Ne znaju jesu li zivi ili mrtvi

Prvog su dana čuli trube

I zaspali ispod zastava i oblaka

Pod kojima su

Umesto pod zvezdama prodisali

 

Drugog dana objavljeni tišina i cveće

Ne verujući da postoje

 

U međuvremenu nebo je uranjalo u sumrak

 

A trećeg dana

Mrtvaci su slavili budnost mimohodnika

 

40

 

Dolina stihova još uvek mami

Kćeri svetlosti u luninim haljinama

Jedna drugoj sestre

Po zemlji bešumno se dozivaju

I mene u kolo pozivaju

 

Prihvatam ruku jedne od njih

Nezgrapna

Saplićem se

 

Uzalud

Usiljeni koraci ne udaljavaju

Od ponora i uporišnih tačaka

 

41

 

Nestali-sveprisutni

Plač im nalik na nokturna

 

Dok ruza zivota zaleđena u istini ogledala

Nespokojna

Na zaravnima povrh čarolija

Kaplje po mahovini

I razvalinama sveta

 

 

42

 

Devet časova spava

I devet kazaljki sveta

 

Usta blagosti odbegoše

Kao cvetovi narandzi

Kad dođu da ih seku

Iako nenajavljeni

 

Sem vremena, sve je u znaku prolaza

I drvo maslina

Što izdiše pod insektima

 

Ipak

Za svakog postoji odgovor

Prezir, ljubav

Ograničena svetlost

I nasukani brodovi

 

43

 

Je li istina neverni Tomo

Da rekoše mu:

Za svoju stvar

Iz tvojih usta izbori pravo

Dok ti umire dan

 

A on

Osuđen na okolnosti u poletu

Pretvara se u svakog ko ga podrzava

Daleko od puteva koji glođu nevernike

 

A on

Na prvu reč ne zbori, ni na drugu ne uzvraća

Tek na treću smerno i obazrivo

 

A on

Zna da je ovaj zivot za mrtve

A ne za zive

Ni zid ne huli

 

A on

Moli za providnu nevinost sa očima od melema

I za podvige očajnika

 

A on

Ne mari ni da ga među ljude vrate

U molitvi učeći

 

Ipak jedno ti ne verujem

Ne verujem ti sveti Tomo

Da nije dovoljna uteha

Izmišljena u obliku zene