Simptomi ludila po bušidu su:

Poštenje

Poštovanje

Dobročinstvo

Čestitost

Čast, slava

Odanost

Hrabrost

Mudrost

Jednog jutra, pronašao sam skupoceni novčanik od zmijske kože. Kao POŠTEN pronalazač, otišao sam u policiju gde su me, najpre, prebili na mrtvo ime, a nakon toga su se kartali u zmijski novčanik. Novčanik se uspravio pretvorivši se u zmiju koja ih je ujela za zajednički vrat. Ujedeni su pocrkali, ali eto drugih.. Optužiše me za vrača – ubicu, teroristu iz daleke Afrike. Prozvaše me “Ukrotitelj zmija” i rešiše da me ubiju na provereni način.

Odveli su me u sobu za mučenje oblika svemirskog broda, ispunjenu nuklearnim oružjem. Pored mene je sedela još jedna žrtva- svezani prosjak kraj samoaktivirajuće bombe.

– Gladan sam – kukao je prosjak.

Kako bih ga nahranio, upotrebio sam vlastito telo…

Očekivao sam POŠTOVANJE. Umesto toga, ispljunuo je prinešenu nogu!

–  Zar na DOBROČINSTVO da se vrati otpatkom? – kriknuh i opalih šamar prosjaku. Ima da napustim bomba-sobu! Demonstrativno!

ČESTIT kakav sam bio, nogu sam, ipak, odlučio da zadržim, iako sam znao da je prekasno da mi je ponovo prišiju, jer sam bio zarobljenik. Pitanje mog izlaska bilo je pitanje… SVEGA!

No, trebalo je uništiti nuklearku, čir planete, doneti ČAST I SLAVU! Stavio sam pomodni kačket za razmišljanje..

Da, da, shvatio sam šta mašina želi – jednu ljubavnu nuklearnu za dušu…

Zapevah iz sveg grla:

– Gdegod pukla s tobom sam, dušo, kadgod prsla ja bi’ te sasluš’o!

Nuklearno čudovište, svo dirnuto, reče:

– Hvala ti. Tvoj glas, a i poenta pesme, rashladiše me k’o mistral da je dunuo za vreme bonace. Ovol’ke vrućine ni meni ne pašu!

Od sreće zaplaka, korozirajući u momentu. Iako se dekomponovala u fotone, uveren sam da me nikad nije zaboravila.

ODAN svetu, odan nozi, zmiji – spasiteljki, autokanibalizmu, gladnom prosjaku, izveo sam ih na onu istu ulicu, gde sam pronašao zmijski novčanik. Stajao je na istom mestu. Dovukao sam se do njega s nogom u ruci, kad se prosjak dograbi novčanika! HRABRO  mu se suprotstavih, tresnuvši ga, iz sve snage, nogom po glavi.

On se pridiže. Ne bi mu ništa! I pljunu mi u lice.

– Zmijo, pomozi! – zavapio sam.

–   Ovo je već drugi put kako ti pomažem. Po zakonima bušida, očekujem i nešto zauzvrat – prosiktala je zmija dok se kobeljala iz novčanika, lelujajući vitkim telom.

– Pomoćiću ti, ukoliko.. – i prosikta mi u uho svoje podle namere..

–   Eonima mi dosadno samoj u novčaniku, šta ću. Naporno je biti sveštenica bušida. i samotno. Ni žvakanje kamenja ne pričinjava mi radost kao pre.. – rastuži se zmija. Nakon što sam pristao, u znak POŠTOVANJA spram zmijine pomoći,  zmija ujede nezahvalnog prosjaka.

–  Doneo si MUDRU odluku – klimnula je glavom zmija. – Ispunio si sve što je Ludost od tebe mogla da ište. Postao si bušido majstor. – reče i obavije se oko ostataka mog namučenog tela…

Vratili smo se u novčanik, zagrljeni, ona mimikrisana, ja namirisan…

S policajcima ne znam šta se dogodilo.