Galerija, ogromna i prozračna
Ručno izrađeni predmeti
od masivnog drveta produbljuju strah
Stolovi s mašnicama, kao izrezani iz bombonjera
platna uokvirena slabunjavim daščicama

Na izložbi su lica
kakva je naslikala
niska prijateljica gordosti:

ujedaju, nabadaju, kao da bi
nekom šakom o glavu
na njima odmaraju lažni osmesi

Oni su naše ništa,
kao naš uzdah,
oni su ništa
kao naš izdah,
oni su ništa
blagoglagoljivi i prazni
(i po neko dislocirano rame)

Želim da napišem pesmu
o zanatliji koji je platio da bude izložen

Želim da napišem pesmu o svinjcu
koji je nastavak
salijerijevskog straha

Želim pisati o ruglu lepo, slikovito
da se gotovo moze osetiti, opipati,
A ne mogu, kad sve je ništa
(nevidljivo se ne da sagledati)

ogrnula sam pustoš i ponela mapu
krećući se u sumrak ka Vienni
gde je nekad svirao Mocart,
a sada vukovi reže i leže u njoj

u pukotinu zmija
zavukla je slatki jezik
dok telo velegrada
pretvara u zabit

U radosti, ravnodušni svet
nezagledani u platna
pokazuju sebe svetu

kroz kič koji je došao na svoje
prodavac pristaje na cenjkanje

Nesretne, nedovršene slike
šta od vas načini jedna sujetna ruka
da vas tek pesnik vizualiziranjem
dovodi do onog što ste mogle biti

na vama ne vidim ništa od
blistava mora
i sjajne terase na kojima mogu da uživam
u prekrasnom pogledu,

samo bolest i smrt,

kao iz ruševine
poraz koji miriše na pokvareno voće
(a neko vas je verovatno i kupio)

Sklonila sam se u zagrljaj
nesigurne večnosti,
u tamni, nemi svet.

Tišine toliko ne čuh na bučnijem mestu
i mraka toliko ne omirisah
ni u pećinama svog srca
dok me u budnoj mori, usnulu,
davi nešto odveć živo