poezija

Ram za sliku

Želim da napišem pesmu
o slikama koje bi oštrica noža učinila lepšim

Galerija, ogromna i prozračna
Ručno izrađeni predmeti
od masivnog drveta produbljuju strah
Stolovi s mašnicama, kao izrezani iz bombonjera
platna uokvirena slabunjavim daščicama

Na izložbi su lica
kakva je naslikala
niska prijateljica gordosti:

ujedaju, nabadaju, kao da bi
nekom šakom o glavu
na njima odmaraju lažni osmesi

Oni su naše ništa,
kao naš uzdah,
oni su ništa
kao naš izdah,
oni su ništa
blagoglagoljivi i prazni
(i po neko dislocirano rame)

Želim da napišem pesmu
o zanatliji koji je platio da bude izložen

Želim da napišem pesmu o svinjcu
koji je nastavak
salijerijevskog straha

Želim pisati o ruglu lepo, slikovito
da se gotovo moze osetiti, opipati,
A ne mogu, kad sve je ništa
(nevidljivo se ne da sagledati)

ogrnula sam pustoš i ponela mapu
krećući se u sumrak ka Vienni
gde je nekad svirao Mocart,
a sada vukovi reže i leže u njoj

u pukotinu zmija
zavukla je slatki jezik
dok telo velegrada
pretvara u zabit

U radosti, ravnodušni svet
nezagledani u platna
pokazuju sebe svetu

kroz kič koji je došao na svoje
prodavac pristaje na cenjkanje

Nesretne, nedovršene slike
šta od vas načini jedna sujetna ruka
da vas tek pesnik vizualiziranjem
dovodi do onog što ste mogle biti

na vama ne vidim ništa od
blistava mora
i sjajne terase na kojima mogu da uživam
u prekrasnom pogledu,

samo bolest i smrt,

kao iz ruševine
poraz koji miriše na pokvareno voće
(a neko vas je verovatno i kupio)

Sklonila sam se u zagrljaj
nesigurne večnosti,
u tamni, nemi svet.

Tišine toliko ne čuh na bučnijem mestu
i mraka toliko ne omirisah
ni u pećinama svog srca
dok me u budnoj mori, usnulu,
davi nešto odveć živo

fake-painting-photographs-alexa-meade-20

Standard
leila, proza, samarrai

CARTE DIEM, ТАБУ КАКО ЈЕ ПОЕЗИЈА УМРЛА ИЛИТИ „ТО ВИШЕ НИКО НЕ ЧИТА“,published in magazine KULT

http://casopiskult.com/kult/carte-diem/kako-je-poezija-umrla-iliti-to-vise-niko-ne-cita/

‘– Неисплативо је писати поезију, пријатељу мој. Данас сви мисле да је могу писати, како прорече онај песник самоубица, а то су ми омиљени пророци. Нико је не купује и може се одштампана књига поклонити. Може се користити и као лепеза за време врућина, наравно, кад се охлади, јер из штампарије излази необично врела. Као средство за хлађење још је употребљивија ако је штампана у меканим корицама, јер од тврдих укочи се рука.. Приче су исплативије и то је разлог што се, ако поезију поредимо са пшеницом, сеје се мање него претходних векова. Но, у процентима изражено, сеје се око чак 95 посто мање, што је несхватљиво! Пшеница је одувек била у тренду, ако ни због чега, а оно макар због хлеба.’

 

Standard
proza

My interview at “Afirmator”, an art and social issues (questions) magazine, Belgrade, interview conducted by Tamara Lujak

http://afirmator.org/leila-samarrai-dobar-pisac-je-onaj-koji-se-ne-boji-da-progovori/

Majstor kratke priče, Leila Samarrai objavljivana je i nagrađivana mlada autorka. Voli da piše, živi za književnost, sanja o tome da, poput američkih pisaca, ima svog menadžera. Inspirisana Montipajdonovcima, Čaplinom, svakodnevnom situacijom u našoj zemlji, stvara britke, šaljive, satirične priče, pune oslobađajućeg jeda i gorčine. Uronite za trenutak u njen svet.

leilaboris

Šta je zadatak pisca?

Zadatak pisca je da dobro piše i to je sve. Čini mi se da je to udarna teza Josifa Brodskog.

Zašto pišete?

Iz zadovoljstva, i zato što smatram da imam šta da kažem.

Odakle crpite ideje?

Jednostavno je, ja kad lupim šakom o sto, pojavi se duh iz čarobne lampe, pokloni mi se i kaže: „Izvol’te, o Magistra Ludi!“ Tad izrazim svoju želju koja mi istog trena biva ispunjena.

Šta je dobra poezija/umetnost i kako biste definisali pesničko umeće?

Umetnost je igra. Poezija je igra. Na kraju dana, ili znaš da se igraš ili ne…

Šta je za vas dobar pisac?

Dobar pisac je onaj koji se ne boji da progovori; onaj koji diktira umetnost pisane reči. Pisac koji škraba i samo ćuti i kupi hvalospeve nije ništa do dokoni čitalac. Onaj kome pisana reč ističe kroz rane u svet i pada na papir, ne libi se da da i kritiku i hvalu, tome stremi.

Šta je za vas književnost i svrha umetnosti?

Preživljavanje ljudskog roda.

Kako ste došli na ideju da napišete Borisa K („Everest media“, Beograd, 2013)?

U doba apsurdnih događaja u Srbiji, koji idu protiv zdravog razuma, nije bilo teško doći na ideju, da se u duhu Monti Pajtona, pa možda i Čaplina ili NF putnika kroz prostor i vreme, napiše apsurdna satira koja bi reflektovala stvarnost u baba Valentininom ogledalu. Pajtonovske burleske u sprezi sa kafkijanskom atmosferom na šta prvo sugeriše ime junaka, samo su neke od referenci koje grade atmosferu. Zašto kafkijanski? Zato što je Boris K. i pored svojih Džoni Bravo moći samo običan, mali čovek u sofisticiranom točkiću sistema koji melje sofisticirano, ali melje. Džoni Bravo efekat, mišice superheroja su deo komedije apsurda, jer hiperbole koje volim da koristim, ponekad i do krajnjih granica ne bih li išla na ruku apsurdu te ga naglasila, deo su komedije i komedija, da tako kažem, dobija na komičnosti.

11046933_1584598361784951_3934123044165569558_n

Kako je delo nastalo?

Najpre, ako ne uzimamo u obzir naučne teorije o postojanju paralelnih svetova, u Srbiji danas takvoj kakva, nažalost, jeste, primećujemo da je za goli opstanak neretko neophodno da ljudi žive u nekoj vrsti vlastitih univerzuma, što bi Englezi rekli „deluded..“ Kreativniji razviju i do pet i šest uloga… Zar mnogi Minhauzeni ne nađoše utočište u svojim lažima? No, Boris K. nije lažov. On je nešto poput anti-zemlje. Podignut je na nivo univerzalnog junaka koji predstavlja sve ostale i date su mu, autorskom rukom, nesagledive moći, isto onako kako su mu svemoćnom rukom fenomenizacija u alternativnoj republici oduzete… Tako se Boris K. kreće kroz alternativno – istorijske svetove i njegova sudbina se razrešava u jednom SF satiričnom romanu koji je u procesu stvaranja, a sve pri susretu sa vanzemaljcima civilizacije br. 5. No, o tome nekom drugom prilikom…

Možemo li da očekujemo nastavak avantura Borisa K?

Kao neko kome je duža forma prirodan način izražavanja, priznajem da bi to bio veoma lak posao da nije veoma teško nekome kome racionalnost, matematička fokusiranost i dramaturška preciznost nisu jača strana, ali recimo da zahteva vreme da se fabula sklopi, odgovor je sledeći: biće, ideje su na svakom koraku (delim Platonov stav), možda ne tako brzo kao što bih želela. Boris K. nije samo kratka priča, on je sveprisutni avatar i portret nedisciplinovanog, premda dovitljivog kosmopolite. I zahteva samo najbolje sklopljenu fabulu, početak, zaplet, omiljenu mi peripetiju i duhovit rasplet s primesama gorke ironije na račun društva.

Na čemu trenutno radite?

Poput vajara dletom krešem jedan roman sastavljen od isprepletanih pripovesti boreći se za svaku rečenicu. Taj rad ne zahteva preciznost u smislu formirane fabule, on je sam po sebi fantazija po kojoj se budan hoda i mesečari. Roman odgovara mom pripovedačkom senzibilitetu koji se fokusira kako na radnju, tako i na nijansiranje karaktera i ima osobine magijskog realizma, te mi ide od ruke i beskrajno uživam u radu. Nadam se da ću njime ostaviti na dalekom severu, gde je lokacirana radnja, trag u snegu… za buduće naratore istoga žanra (magijske fantastike). Taj žanr oficijelno ne postoji, tačnije nije mu nadenut to ime. Postoji magiski realizam, ali ovo jeste roman iz oblasti magijske fantastike.

Savet mlađim piscima?

Ne idite utabanim stazama. Kršite šablone i setite se da je Kafka bio izuzetno nesiguran u sebe. Smatrao je da ne zna da piše, što je prikrivao histeričnim smehom (neka vrsta kompentzacije za stid) kada su ga prijatelji nagovarali da im naglas čita svoje radove. Takođe, pisao ih je pozno u noć. Ovaj savet ne morate poslušati, ako ste ranoranilac :)

Standard