dnevnik, proza

Leila Samarrai, Dnevnici 2004 – 2017, Uskršnja priča na horor način

16.4.2017

Kažu čak i mudriji od Imhotepa da postoje oni u kojima prebivaju izvorni svodovi i drugi elementi, od prve samoće, kroz zlokobje vekova,  do mene sada, u snu, dok besnim, a velik je bes moj, zapečaćen u grlu. Lome me slogovi strave ispod valova pljuvačke dok povraćam u slomljenu wc šolju svoju mržnju kao besno pseto.

Još jedna noćna mora, odvratan čin koji me pustoši kroz vožnju noći. U njima sam rob, a utvare i projekcije, kreacije podsvesti upiru u mene zlokobno oko i čine bezakonja.

Okolo mene, noćas, bejaše  praznina. Ispred mene put koji je vodio tragom smrti.  Ispod kapaka se smrt komeša u snu, besciljno me vodeći do kraja puta gde je klanica, tuku se robovi, taj bezvremeni esnaf, svedoci bezakonja, večna publika, oni tapšu dvojici gospodara  I pevaju:

Kad ono tvoja oba sina uđoše

U nevestine odaje… 

Jedan od njih beše levijatan.

Drugi – Abraksas.

I obojica stadoše ispred mene,  ali ne stajaše na zemlji, no lebdeše. I oko njih beše beskrajan krajolik. I obojica mi ponudiše ruku, da im budem nevesta i da im služim.  I govoraše mi da moj odgovor čekaju sa velikim nestrpljenjem.

Tad iskeziše očnjake i lica im posiveše. Abraksas me ošinu bičem, a Levijatan sevnu k njemu očima i zgrabi me za ruku da me vodi.

„Kuda idemo“

„ Svetovima nedostupnim“

Na to shvatih da mi zubi drhte, a kosa mi je seda. A Levijatan mi reče: „Ja ne marim za to. Utrimo, draga, zajedno, putevima tame”

I vodio me drevnim gradovima i letesmo zajedno, a ja hvalih njegovu mladost, zaboravivši ko je, jer mi je učinio počast. I svratismo u vrt u drevni grad Herakleon, na dnu mora gde on poprimi svoje obličje kita.  Ali, ne beše mu telo izduženo, niti je imao peraja, niti čeljusti, no beše otečeno, nalik na leteći, toplovazdušni balon.

„Bezbedna sam na dnu mora. On ima očnjake stvorene za ubadanje. I imaše silnu vojsku. Oko njega su marširale do zuba kopljima i štitovima naoružane žabe, a morski pas mu je lizao ruku u znak poštovanja, ljuspičav i jednook.  Tad Levijatanu naraste nos, usta mu se raširiše, a očnjaci probiše zenice. On isplazi jezik, po kojem su plesale pirane, krv šiknu dok je jezik nestajao, a nokti su mu rasli, post mortem, jer moj suprug beše umro na zlatnome tronu, u zlatnoj palati, na dnu mora.

„Mi smo ga ubile“ – ščepaše me nečije ruke. Osetih snažan bol. Bejah probodena oštrim, dugim bodljama morskih zvezda, kruna od trnja.

Tad kroz vodu zapliva Abraksas bičujući nevinog čoveka kome se na glavu sjatiše sve morske zvezde potopljenog Herakleona,  načinivši mu krunu od trnja. Ukočih se, spopadoše me grčevi, osetih sev i palež i celo telo mi prekriše pečati.

I iz svakog pečata zašiklja krv kao gejzir dok se Bičevani smešio, a morska čudovišta mu glodala glavu.

„Hristos se rodi, ‘ćero“, zaurla Čovek koga je Abraksas bičevao, dok su mu iz tela izrastala krila, na leđima i na rukama i krila behu prepuna očiju, nalik na Arga. Tad mu se i lice raščetvori ion mirno reče: „Ubij se. Pucaj sebi u glavu ili preseci vene. Nemaš zašta da živiš. Kasno je“, a ja odleteh iz dubina ka još nedostupnijim svetovima grozne crne beskonačnosti, prešavši okeane, pustinje, drevne gradove, zvezde, staru Zemlju, Veliku Pustinju po kojoj behu razbacana i raskomadana tela nomadskih plemena. Vodila sam drevne ratove,  na azijskim i afričkim granicama, sve do Kine, kao ratnik za dinastiju Tang i spoznah kako je biti muškarac. Nije mi se svidelo. U Indiji svedočih padu Gupta carstva, a dođoh i do Japana gde sam neko vreme u periodu Kamakura živeo  i radio (opet) u miru,  kao proslavljeni briljantni student keramičke tehnike, a zvao sam se Kato Shirozaemon Kagemasa (takođe poznat kao Toshiro)

Plutala sam haosom ne duže, činilo se od jedne sekunde, kad sam se, napokon, obrela, kao devetogodišnja devojčica u svojoj staroj porodičnoj kući, u Dragoljuba Milovanovića Bene – 58, u Kragujevcu, gde me je, blaženog osmeha, čekala mila baka.

„Kurvo mala! – iz usta joj je bazdilo na džibru, brutalnog sastava. Rakijčina od koje svaka ispičutura koja drži do sebe načisto pobrljavi.

„Hristos se rodi, bako!“

„Hristos! – preteći se približavala u slow motion maniru, gotovo dosadno usporenih pokreta, ne kršeči Njutnov zakon, jer kao i Godzila, moja baka beše pozamašna…

Ugledah vlastitu smrt, dok su me oko grla stezale  ogromne, mesnate ruke i ja ne mogoh da se oduprem njenoj strašnoj moći dok je vrištala:
„Gde je bio Hristos kad se šaputalo o izdaji i zloći! Muškarci, muškarci! Kolju ženu i čereče! I stoka se bolje tretira pre klanja! Mnnnnnmmnn…  Uzgajaju ženu da pere sudove i raširi noge za seks! Kurci im k’o noževi, zabada dok se ne istroši! Prljave prljave… Svinja je to! A i on, Milisav, bio je svinja, jedna svinja na ženu (mene!) još prošlog proleća, kad me je pokupio na dogovorenom mestu tamo ispod prodavnice.. mnnnnnmmmnn….  Gadilo mi se! Jeste, jeste! Ali, šta sam mogla, kada moram moram! Teraju ženu na to! Na gadni seks! Odkada se rodi!“

Sledeći kadar bio je statičan. San se opredelio za tehniku produženog kadra da bi moja baka mogla da recituje kao Pindar, dok su joj zubi strugali moje ručne zglobove još uvek natopljene krvlju od prethodne stigmate.  Umrtvljena scena. Umirem u teskobi, dok me pluća peku. Utapam se u ponoru smrti koja ne prestaje.

„Ubij me više“

„Ne mogu, ne mogu, nemam kad, moram da slikam! A ne mogu da slikam! Čeka me gomila sudova da ih operem!“

„Da ih opere! – nasmeja se neko – baba pusti malu, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

„Gde je Zeleni venac?“

Ulice udaraju o ulice, o zidove koji traže nove zidove. Vijugam lavirintom. Nalazim se u Beogradu i polako idem ulicom, sudarajući se sa bolničarima koji istrčavaju iz zapaljene bolničke zgrade:

„Ameri“ – nakezio se prolaznik.

„Ma kakvi Ameri, reci mi kako da nađem Zeleni Venac!“

„Ne deri se na mene – oči su krvavo blistaju na nejasnom liku – rekao sam ti, zvaću KONTRAPOLICIJU!“

U tom trenu, Beograd i Kragujevac su se stopili u jedno.

Dah više ne stiže do pluća.

„Mislila sam da me je voleo..  Za čerečenje, da!“, stisak biva jači.

„Kažem!“  ZVAĆU KONTRAPOLICIJU.

Osetih drhtaj ispod grudnog koša dok sam se borila da udahnem vazduh. Usne poseduju hitnost dok izgovaraju poslednje reči…

„Ne ne ne ne! Niko mene neće silovati!“

Budim se.

„Ne zanosi se. Nisi mrdnula iz Kragujevca. Još uvek ležiš tu.. sa nama… „, ispred sebe vidim raskomadano lice Kontrapolicajca stradalog na poslu, moje bake u strastvenom zagrljaju sa Milisavom, i silan narod iđaše iza njih, i Pikti, i saraceni, Sirijci, Babilonci i Lidijci i svako od njih nosaše na ramenima svog kralja, a najjači od svih beše zlatni Levijatan, u originalnom obličju kita, mašući sretno perajama kad me vide, dok njegove reči: „Vaistinu se rodih, draga“, nije ispratio moj vatreni urlik…

Standard
proza

My interview at “Afirmator”, an art and social issues (questions) magazine, Belgrade, interview conducted by Tamara Lujak

http://afirmator.org/leila-samarrai-dobar-pisac-je-onaj-koji-se-ne-boji-da-progovori/

Majstor kratke priče, Leila Samarrai objavljivana je i nagrađivana mlada autorka. Voli da piše, živi za književnost, sanja o tome da, poput američkih pisaca, ima svog menadžera. Inspirisana Montipajdonovcima, Čaplinom, svakodnevnom situacijom u našoj zemlji, stvara britke, šaljive, satirične priče, pune oslobađajućeg jeda i gorčine. Uronite za trenutak u njen svet.

leilaboris

Šta je zadatak pisca?

Zadatak pisca je da dobro piše i to je sve. Čini mi se da je to udarna teza Josifa Brodskog.

Zašto pišete?

Iz zadovoljstva, i zato što smatram da imam šta da kažem.

Odakle crpite ideje?

Jednostavno je, ja kad lupim šakom o sto, pojavi se duh iz čarobne lampe, pokloni mi se i kaže: „Izvol’te, o Magistra Ludi!“ Tad izrazim svoju želju koja mi istog trena biva ispunjena.

Šta je dobra poezija/umetnost i kako biste definisali pesničko umeće?

Umetnost je igra. Poezija je igra. Na kraju dana, ili znaš da se igraš ili ne…

Šta je za vas dobar pisac?

Dobar pisac je onaj koji se ne boji da progovori; onaj koji diktira umetnost pisane reči. Pisac koji škraba i samo ćuti i kupi hvalospeve nije ništa do dokoni čitalac. Onaj kome pisana reč ističe kroz rane u svet i pada na papir, ne libi se da da i kritiku i hvalu, tome stremi.

Šta je za vas književnost i svrha umetnosti?

Preživljavanje ljudskog roda.

Kako ste došli na ideju da napišete Borisa K („Everest media“, Beograd, 2013)?

U doba apsurdnih događaja u Srbiji, koji idu protiv zdravog razuma, nije bilo teško doći na ideju, da se u duhu Monti Pajtona, pa možda i Čaplina ili NF putnika kroz prostor i vreme, napiše apsurdna satira koja bi reflektovala stvarnost u baba Valentininom ogledalu. Pajtonovske burleske u sprezi sa kafkijanskom atmosferom na šta prvo sugeriše ime junaka, samo su neke od referenci koje grade atmosferu. Zašto kafkijanski? Zato što je Boris K. i pored svojih Džoni Bravo moći samo običan, mali čovek u sofisticiranom točkiću sistema koji melje sofisticirano, ali melje. Džoni Bravo efekat, mišice superheroja su deo komedije apsurda, jer hiperbole koje volim da koristim, ponekad i do krajnjih granica ne bih li išla na ruku apsurdu te ga naglasila, deo su komedije i komedija, da tako kažem, dobija na komičnosti.

11046933_1584598361784951_3934123044165569558_n

Kako je delo nastalo?

Najpre, ako ne uzimamo u obzir naučne teorije o postojanju paralelnih svetova, u Srbiji danas takvoj kakva, nažalost, jeste, primećujemo da je za goli opstanak neretko neophodno da ljudi žive u nekoj vrsti vlastitih univerzuma, što bi Englezi rekli „deluded..“ Kreativniji razviju i do pet i šest uloga… Zar mnogi Minhauzeni ne nađoše utočište u svojim lažima? No, Boris K. nije lažov. On je nešto poput anti-zemlje. Podignut je na nivo univerzalnog junaka koji predstavlja sve ostale i date su mu, autorskom rukom, nesagledive moći, isto onako kako su mu svemoćnom rukom fenomenizacija u alternativnoj republici oduzete… Tako se Boris K. kreće kroz alternativno – istorijske svetove i njegova sudbina se razrešava u jednom SF satiričnom romanu koji je u procesu stvaranja, a sve pri susretu sa vanzemaljcima civilizacije br. 5. No, o tome nekom drugom prilikom…

Možemo li da očekujemo nastavak avantura Borisa K?

Kao neko kome je duža forma prirodan način izražavanja, priznajem da bi to bio veoma lak posao da nije veoma teško nekome kome racionalnost, matematička fokusiranost i dramaturška preciznost nisu jača strana, ali recimo da zahteva vreme da se fabula sklopi, odgovor je sledeći: biće, ideje su na svakom koraku (delim Platonov stav), možda ne tako brzo kao što bih želela. Boris K. nije samo kratka priča, on je sveprisutni avatar i portret nedisciplinovanog, premda dovitljivog kosmopolite. I zahteva samo najbolje sklopljenu fabulu, početak, zaplet, omiljenu mi peripetiju i duhovit rasplet s primesama gorke ironije na račun društva.

Na čemu trenutno radite?

Poput vajara dletom krešem jedan roman sastavljen od isprepletanih pripovesti boreći se za svaku rečenicu. Taj rad ne zahteva preciznost u smislu formirane fabule, on je sam po sebi fantazija po kojoj se budan hoda i mesečari. Roman odgovara mom pripovedačkom senzibilitetu koji se fokusira kako na radnju, tako i na nijansiranje karaktera i ima osobine magijskog realizma, te mi ide od ruke i beskrajno uživam u radu. Nadam se da ću njime ostaviti na dalekom severu, gde je lokacirana radnja, trag u snegu… za buduće naratore istoga žanra (magijske fantastike). Taj žanr oficijelno ne postoji, tačnije nije mu nadenut to ime. Postoji magiski realizam, ali ovo jeste roman iz oblasti magijske fantastike.

Savet mlađim piscima?

Ne idite utabanim stazama. Kršite šablone i setite se da je Kafka bio izuzetno nesiguran u sebe. Smatrao je da ne zna da piše, što je prikrivao histeričnim smehom (neka vrsta kompentzacije za stid) kada su ga prijatelji nagovarali da im naglas čita svoje radove. Takođe, pisao ih je pozno u noć. Ovaj savet ne morate poslušati, ako ste ranoranilac :)

Standard