https://belegbg.wordpress.com/2015/10/01/stan-borisa-k-hitna-sluzba-za-poludela-pisma
Pismo je putovalo devet godina dok se konačno nije našlo na stolu Borisa K, stručnjaka za tumačenje hijeroglifa. Ono progovori ljudskim jezikom, sa jakim akcentom Donjeg Nila.
„Patim!“, reče i presavi se od bola. Beše ubledelo i iscrpljeno od devetogodišnjeg lutanja. Boris K. stručnim potezom izvadi iz celuloze preostale metke, previ pismo selotejpom i reče:
„Ostaćeš par dana u mojoj fioci, dok se ne oporaviš, a onda ću da te dešifrujem“.
Tri dana kasnije, Boris K. baci se na posao. Uoči da pismo ima 7.000 znakova koji se ponavljaju. Pismo je zapravo bila kombinatorika tri slova P–A–S: crteži mrežica za hvatanje tropskih muva, kao slovo A; crteži Spasiteljevi sa klinovima na šakama i zglobovima kao slovo P; crteži Sofronija Sofronijevića sa psećom glavom kao slovo S.
Boris K. se počeše po glavi, i shvati. Sofronijević je angažovao lokalnog Tutmozisa, eksperta za hijeroglife, da mu rastumači sadržinu ukletog egipatskog pisma koje se stvorilo niotkuda. Govorilo se da je Sofronijevićeva čukunbaba bila daleki predak Kleopatrine služavke koja je odbila ujed zmije, te da je pismo osveta faraona.
Po Tutmozisisu, pismo beše natopljeno otrovom i kojekakvim egipatskim travama od kojih je Sofronijević upao u stanje opčinjenosti i zaluđenosti. Kao takav, nije mogao da kontroliše misli, niti da se odupre snažnom dejstvu prokletstva.
„Tvoj je zadatak, Borise K, da spojiš ovaj prljavi dvojac, egipatski primerak sa drugom mu polovinom, fonetskom bliznakinjom koja se od pojave papirusa na ovamo družila sa Feničanima. Tako kompletnog mene će svi razumeti“, objašnjavao je egipatski primerak.
Boris K. naoštri kvalitetnu kopiju olovke Graf fon Faber i otpoče svoje. Najpre se obratio Sofronijeviću, i to na vrlo domišljat, ciceronski način, hvaleći mu mane, a kudeći vrline.
PISMO JE GLASILO:
Poštovani g–dine S. S, uredniče magazina KVGBR (Kultura Vrti Gde Burgija Neće)!
Šaljem Vam priču koju pišem, evo ima već trideset godina. Ruka mi više ne drhti, jer je već u petnaestoj godini svog putešestvija završila sa svim onim poganim idejama koje se kriju iza kulisa našeg uma. Pre devet godina sam Vam poslao prvo pismo računajući na sposobnosti vašeg ličnog Dešifranta. Verujem da kritičar Vašeg kalibra ne može biti bez svog ličnog Le Dešifranta!
Gospodine Sofronijeviću, nikad Vam neću pisati na engleskom. Bitno je da je čovek „les resourseables“ što bi rekli Englezi, a dobro znate da sve što oni kažu zvuči i znači isto. Takav im je jezik, karakteriše ga odsustvo gomile padeža, a gde nema padeža tu je prisutna lenjost izraza. Zato sam odlučio da esenciju ispišem esencijom. A esencija, to je prastaro egipatsko pismo, uz koje sam Vam poslao i prevodilački program — ali, možda se zagubio?
Urednik podiže pogled sa spisa i obrati se psu:
„Zagubio?“ Opšte je bilo poznato da Sofronijević nikad ništa u životu nije zagubio. Potom opet psu: „Ti nemaš veze sa ovim?“ Pas odmahnu njuškom.
- nastavi da čita: „Ako biste mogli, ako biste izvoleli, ako biste rekli…“, nastavio je da čita, uzevši u ruke tompus sa ukusom čokolade. Odložio je pismo i pripalio uz uzdah zadovoljstva. Uvukao je dim, otvorio usta poput ribe i počeo da pušta guste kolutove dima.
„To je Boris K. — Nadrealist. Mada, može da prođe i kao satiričar. Da ga predam magazinuKlin?“, razmišljao je i, mazeći psa po glavi, sa najvećom pažnjom nastavio da čita.
„…Gospodine Sofronijeviću…“, na ovo se urednik od miline promeškolji u stolici. „…Želim objektivnu kritiku, do najsitnijih detalja, do slovne bronhiole! Znam da grešim dok Vam ovo pišem. Već vidim kako se greške umnožavaju, kako se pretvaraju u piramidu veliku kao Maču Piču. Sa ulaskom u šezdesetu godinu života, shvatio sam da bez Vaše pomoći nikad neću završiti svoje delo, govorim Vam sa pouzdanošću kojom NOD32 detektuje viruse…
Kako to da se to Vama ne dešava? Pišete bolje nego Šekspir, a misli su Vam sadržajnije od jezgra magnetnog transformatora savršeno uzemljenog u kućište talenta… (Sofronijević se počeša po glavi. Pas počinje da reži.) … Kako izreknem veliku misao, tako ubrzano gubim moždanu masu. Na lobanji mi se već načinila jedna pukotina od naprezanja, ma kakva pukotina, rupčaga poput najdublje tačke Atlantika u Portorikanskoj brazdi.
Pitaš se kako je ime mome romanu? Upravo Brazda Portorika, zbog te dubine, moj gospodine, dubine misli, zbog taloga koji niko nije perom zahvatio od prvog dvonošca do ovog što je skoro umro u Džaipuru kao stotridesetosmogodišnjak. Bojim se da ne završim kao on, još uvek zaglavljen u svom remek–delu. Bojim se, gospodine.
Trenutno Brazda Portorika ima devetnaest tomova, ali bih je, uz Vašu pomoć, sveo na sedamnaest, ili makar na osam tomova. Šta velite? Posvećen sam svome čedu kao Dalaj Lama nirvani, kao Henkel ekologiji, ali ne znam koliko ću još da živim, gospodine, te sam u žurbi.
Juče sam bio kod doktora. Ustanovio je prisustvo antitela na membranama bubrežnih tubula. Dok ovo pišem ležim u krevetu, čitam knjigu „Memoari jednog Mameta“, idiota koji matematičare podučava velikim teorijama, i diktiram pismo životnom saputniku Milutinu (nadam se da nisi jedan od onih… jer to bi bilo strašno, gospodine, takav um, takva ćelijska membrana, a da su u nju upletene i ugravirane nelogične misli, te odurne ideje da je ljubav muškarca prema muškarcu greh!) Preklinjem Vas! Uredite mi tekst ili me ubijte!
Iskreno Vaš, večito omalovažavan,
sa pukotinom nasred čela,
iskreno Vaš, sa ubrizganom injekcijom haloperidola.
Boris K.
- S.
Nikada neću odustati. Ovih dana učim francuski jezik, gospodine Sofronijeviću, kako bih se bolje izrazio. Ako me smrt ne pretekne, uskoro ćete dobiti i francuske kopije mojih pisama… Svih ovih godina svoja remek–dela pišem na staroegipatskom, iz patriotskih razloga. Ali, fonetske verzije mojih knjiga možete kupiti u knjižarama širom Hurgade…
Hladeći se otpusnom listom koju je pronašao na stolu među silnim papirima, Sofronijević pogleda u rotvajlera. Pošto je pas spavao kao zaklan, S. se zadovoljno nasmeši i odluči da odmah otpiše Borisu K.
Gospodine,
Ukoliko ste još živi, a prokletstvo faraona Vas sustiglo nije…
Odbacujem sve moguće sumnje u vezi Vašeg pisanja gospodine. Vaš dar je neosporno neosporiv, ali bolje se u Hurgadi i ne može pisati spram onolikih vrućina. Preselite se u hladnije krajeve i počnite sve ispočetka. Pišite mi za pet godina, pa ću vam poslati preporuku moga psa koja će vas proslaviti, van svake sumnje. Imate moju reč…
S neizmernim poštovanjem i tako dalje,
Sofronije Sofronijević.
Boris K. podiže pogled sa pisma. U oku mu zasjakti sjaj. Znao je šta mu treba činiti. Okrete S. S. telefonom.
„Imam važne vesti.“
Dva sata kasnije posetio ga je Sofronijević u pratnji vernog rotvajlera, razbarušene kose, ubledela lika, modrih usana, očiju koje su podsecale na dve šupljine. Videlo se da je probdeo nekoliko besanih noći. Sedoše za sto, a Boris K. pročita dešifrovano pismo.
„Nećače,
Ne stigoh ni da zažalim što me je moja strast ka dalekim predelima, morskim pučinama i vrelim peskom odvojila od moje dece što polako venu, nezalivena. Znaš i sam koliko sam te uveravala da redovno zalivaš, moje divno cveće u vreme moga odsustva, ali ti to nisi činio, bio si zauzet trebljenjem buva na telu tog beskompromisnog kritičara, te džukele grofa fon Baden–Virtemberga.“
Rotvajler zareža i napne mišićavo telo. Razjapi čeljusti kako bi raskomadao pismo. Sofronije iz levog džepa izvadi revolver i nacilja u pismo.
„Prestani, inače… „
Boris K. smiri situaciju lakim pokretom ruke.
„Sačekajte, strpljenja… ima još. Ova žena nije sva svoja, oprostite joj“, skoro nežnim pokretom glave nakloni se rotvajleru, uz svo poštovanje prema velikom vladaru među ljudima.
„Vaše prevashodstvo, grofe fon Baden–Virtemberg“, prozbori toplo.
Pas se smiri i zauze stav pažljivog slušaoca. Sofronije vrati revolver u džep uz upozorenje da ako opet bude došlo do ovakvih ispada: „Ja ću, ja ću…“, stegnu pesnice, a vilica mu zadrhta.
Boris K. nastavi sa čitanjem pisma tetke Sofronija Sofronijevića:
„Moje biljke, moj divni oboleli hibiskus proždran je crnim bubama. Šestu godinu izdržao, desetu poklekao. Opšte je poznato, Sofronije, da moje biljke mogu SAMO deset godina da prežive bez zalivanja i koristim poslednju priliku da te upozorim da mi otpišeš…
Da li zalivaš Roziku? Njenu decu i ostala moja mila čudovišta? Ne bih da proveravam pa da se vratim deset godina ranije nego što sam planirala… rukopis nečitak…ah, da, ponavlja.. vraća se na staru temu gospodine… njen hibiskus… Ni koprive mu više ne mogu pomoći. Zar ti ne rekoh, Sofronije da mi redovno zalivaš cveće na hodniku i na terasi, zar ti nisam sedam godina pisma na staroegipatskom jeziku pisala… ovde je rukopis opet nečitak… stoje hijeroglifi i nekakvo cveće…
Boris K. se ućuta.
„Šta kaže? Čitaj dalje!“
„Dodaje… malo mi je neprijatno gospodine…“ ali pošto sam, nećače, znala da voliš samo inteligentne igre pisala sam ti pisma hijeroglifima pitajući se da li će do rešenja pre doći tvoj rotvajler, jer tako obično biva.
Sofronije ustuknu, rumenilo mu obli obraze. Pogleda u rotvajlera sa zavišću.
„Istina je — nastavi sa čitanjem Boris K. — da i nisam imala izbora. Kadgod sam u Hurgadi, dogodi mi se nešto neobično. Čim kročim blizu grobnica mozak mi se vraća u petu reinkarnaciju od ove. Stoga, mogu da se izražavam isključivo na jeziku faraona i to sa provincijskim akcentom ropkinje i sluškinje božanske Nefertiti. Doktor mi je rekao da je u pitanju moždani fenomen. Fonetski se izražavam isključivo hijeroglifima. Trenutno sam u desetoj inkarnaciji. Pospremam piramide.
Sofronije se počeše po glavi.
„Mislio sam, a i dalje mislim da je luda. Ali, potpuno sam fasciniran njome, Borise K. Takva upornost… Sedam godina! Angažovao sam najstručnijeg među stručnjacima — tačnije, vas (Boris K. načini pokret dubok naklon gospodinu) kako bih otkrio razlog tolike upornosti. Ali.. ali…“, Sofronije se zbunio ne znajući kako da shvati tetkino pismo. Da li je ona zaista sve vreme tek na originalan način pokušavala da mu saopšti da treba da joj zalije cveće?
„Ukratko“, preseče dalju diskusiju Boris K, „u pismu ti tetka poručuje da izvršiš magijski čin tako što ćeš bubu srebrnozlaticu da ubaciš u njen stan preko terase.“
Rotvajler sumnjičavo pogleda Borisa K, ali ne reče ništa…
„Evo, ovde piše“, Boris K. pročita razgovetnim tenorom, dikcijom na kojoj bi mu pozavideo i Šoov profesor u Pigmalionu.
Tiyahin na hindi malalanta
abraxus abraxus kostolomče,
Art Ur sa labas ng palayok
at ipaalam sa espiritu vaskervil
vasker sa et Konan Doyl
Bogmejok Hibiskus Tetka!
Boris K. se značajno nakašlja: konan dojl na hebrejskom znači srebrnozlatica.
„Oprostite što želim da skrenem pažnju… Gospodinova tetka Fransoaza gajila je pored Rozike i hibiskus“, začu se novi muški glas. Boris K. i S. S. poskočiše na svojim mestima. Na ulaznim vratima Borisovog stana stajao je Tutmozis, prvi komšija Sofronijeve tetke Fransoaze.
„Divna je gospođa Rozika… ovaj, Fransoaza… Vaša tetka, gospodine Kritičaru“, nakloni se Tutmozis literarnom geniju koji je bio zatečen ovom iznenadnom pojavom.
„To doista nije ništa čudno. Često bih, kao prvi, verni komšija, pio čaj od hibiskusa sa Vašom tetkom, u pet sati na engleski način.“
Tutmozis je, zapravo, samo katkad dopuštao da ga ekscentrična komšinica odvuče u svoj stan, uz nadasve ljubazan poziv koji se nije mogao odbiti. Imao je naime taj problem da bilo šta odbija starijim gospođama, bez obzira na… Obrisa maramicom čelo, zaklopi oči i preda se uspomenama. Bilo je to pre deset godina.
Prisećao se kako je, na sam dan njenog odlaska, govorio Fransoazi:
„Biću iskren sa vama, Fransoaza! Od smrada Vaših biljaka onesvestim se bar jednom mesečno. A sada, kad Vi odlazite, bojim se da li ću uopšte moći da dišem od tolikog smrada. I to nije sve! Bojim se da uskoro u samoj zgradi neće biti ljudi! Kao i ja, biće ugušeni! Vi, kao predsednica kućnog saveta morate i o tome da vodite računa. U ime Božje, prestanite da smrdite!“ Tutmozis nagonski začepi nos. Lice dobre Fransoaze se izduži.
„Ah, ne vi, ne Fransoaza, već biljka Ferula!“ Tutmozis joj stisnu obe ruke i rasplaka se nad skupocenim prstenom iz Aleksandrije koji je šljaštio na njenom domalom prstu leve ruke.
Najednom omamljen smradom egzotičnih biljaka koji je dopirao sa terase, Tutmozis zapuši nos i nadu obraze. Fransoaza hitrim pokretom dohvati mirišljave štapiće sa stalkom u obliku tarantule zabodene u vrč pun peska i zapali ih. Omamljujući miris arome sa istoka proširio se prostorijom.
„Vidite, Tutmozise. Istina je! Planiram dug put na 20 godina kao ženski Odisej. Nameravala sam da svom sestriću pišem pisma sa uputstvima za zalivanje mojih voljenih smrdljivica. Ima ih svakojakih: egzotične mesožderke uvezene pravo sa broda ’Transafrika’ koji oplovljava Afriku od najsevernije tačke drevnog Egipta sve do Rta Dobre Fransoaze, gde ću se snabdeti specijalitetima od lososa i ostriga!“
Sutradan je ogromni kamion, ukrašen sa dva trougla, jednim, gornjim, zelene i drugim, donjim, plave boje, divljim režanjem podigao mamurnog Tutmozisa iz najdubljeg sna, dok se uredno parkirao ispred zgrade. Iako je bio pod dejstvom alkohola, dature i uopšteno uzevši, prethodne noći koja mu se činila pomalo nestvarnom, Tutmozis je uspeo da, čkiljeći, prepozna oznake Tanzanije na teškim vratima kamiona. Bila je to nova isporuka iz dubina nepregledne Afrike.
„I to dan pred polazak Fransoaze na put oko Afrike. Da li ću ostati živ?“
Bunovan, u poderanoj pidžami, Tutmozis ne stiže ni da pritisne zvonce na Fransoazinim vratima, kad se pojaviše dva krupna, zelena oka.
„Čula sam vest! Čula sam! Ispratite me, Tutmozise. Zajedno ćemo da unesemo sanduke mojih divnih afričkih ljubičica.“
„Sanduke?!“
„Rozika!! Moja divna Rozika!!“, polete Fransoaza prema lepljivom čudovištu koje je doneseno skupa sa afričkim ljubičicama. Imalo je izdužene listove u obliku mača. Bila je to južnoafrička biljka mesožderka.
Rozika uzvrati osmeh pun snažnih, oštrih zuba sa kojih se cedila pljuvačka. Tutmozis proguta knedlu. Poče da psuje, da kune, proklinje, preti ozlojeđenog lica, sve u strahu od zlokobnog pogleda koji mu je Rozika uputila.
„Jadnice ne zaslužuju da ih grdite, komšija. Imaju osetljivu i dobru dušu. Istina je da pomalo smrde i da neke od njih imaju osmeh Osmog putnika, ali to čine kako bi se zaštitile… recimo od vas“, pokroviteljskim tonom govorila je tetka Sofronija Sofronijevića. „Ali, ja se za njih ne bojim. Moje voljene smrdljivice mogu da prežive i deset godina bez zalivanja!“
Tako je tog vrelog letnjeg dana Tutmozis ispratio komšinicu na brod, obećavši joj da će čuvati i zalivati cveće i preneti poruku sestriću.
„Biće mi zadovoljstvo. Iako smrde, vi ih ipak volite.“
Tetka Fransoaza se toliko oduševi njegovim manirima, dobrotom, ljubaznošću i razumevanju prema njenim voljenim čudovištima da se zaplaka i na dar mu ostavi rezervni ključ od stana.
„Ovaj ključ imao je samo tumač hijeroglifa, Boris K. Spasla sam ga iz usta krokodila iz Nila, pustivši na zver jednu Rozikinu pretkinju.“
Boris K. je od rođenja bio figura hirovite igre sudbine koja mu podari nesvakidašnje i veoma različite talente. Polukvalifikovanom radniku koji se u slobodno vreme bavio bodibildingom i birao zanimanja koja su svojom prirodom prkosila jedna drugima, zvezde su bile naklonjene.
Prilikom dešifrovanja komplikovanog slikovnog pisma nije se oslanjao na gramatičku logiku starih naučnika, već isključivo na vlastite sposobnosti zapažanja i primarne instinkte, katkad i na reflekse i razne osećaje koji bi se mogli okarakterisati kao parapsihološki. Tako Borisu K. ne pade teško da za nekoliko dana izuči hijeroglife.
U Fenomenopublici su ga prozvali Šampolionom zbog nesvakidašnjeg dara koji mu je bio kao uručen sa debelog oblaka sa kojeg su se cerile više sile.
„Vis major“, govorili bi naučnici, smatrajući Borisa K. fenomenom kojeg su svemoćnim dahom dotakle fenomenizacije i koji je jedini uspevao da poništi njihov efekat, tako što su mu otkrivale svoje poruke i namere u snu“, šaputali su pred novinama zatrpanim trafikama redovi putnika koji su kupovali karte za gradski prevoz na kojima je bio utisnut Megavažnićev lik.
„Biće da je Boris K. naš spasilac“. I tako dalje.
„Nisam ovo tražio. Ali, svakako, da od toga ne može biti ikakve štete“, izjavio je u elegantnom sivom poslovnom odelu za Doušnik, sučući brkove po poslednjoj modi sa aktovkom koja je lisicama bila privezana za njegovu moćnu, šampolionsku ruku.
Tom istom rukom, Boris K. je bez mnogo muke, tumačeći naizgled jednostavne slike i zapetljane simbole, šampionskom brzinom dešifrovao sadržaj skoro pristiglog pisma tetka Fransoaze, od čijeg je stana napravio vlastitu kancelariju, proteravši Tutmozisa koji se tu i dalje vrzmao kao njegov Prvi pomoćnik.
Boris K. stegnu kovertu, prinese je prozoru, ka jakom svetlu, uhvati senku dokumenta, ali nije razaznao ništa. Raspečati pismo, otvori ga i ugleda nacrtano raznoliko cveće, kao i prekrasne ilustracije egzotičnih životinja.
Tada mu sinu ideja kako da se otarasi biljaka…
„Pustite, Tutmozise! Da li tetka naglašava kakva vrsta srebrnozlatice treba da…“
Sofronije Sofronijević, ugledni kritičar Republike, utegnutim i uštogljenim stavom podsećao je na činovnika čehovljevskog tipa. Lice mu je bilo bledo kao smrt junaka iz priče slavnog Rusa.
„Naglašava da se obratite sinu jednog nobelovca koji upravo piše članak o Vama i koji poseduje rečene srebrnozlatice. Pošaljite mu pismo u Hurgadu“, odgovori on suvim glasom.
Ustajući Boris K. pažljivo odloži šoljicu čaja.
„Oprostite, čeka me još jedan sastanak… već kasnim.“ I nažvrlja Sofroniju adresu, tako da Tutmozis ne vidi.
U tom trenutku, pas zalaja, baci se na pismo i poče da ga kida u komadiće. Tek što je dograbio kraj pisma, pogleda s mržnjom u Borisa K. i skoči na njega u nameri da ga rastrgne. Bila je to scena nalik onoj iz filma Dečaci iz Brazila.
Boris K. jauknu držeći se za okrvavljenu nogu, dok je Sofronije izvežbanim glasom umirivao pomahnitalo pseto.
Tad Tutmozis uzviknu s neskrivenom zlobom:
„Ovaj prevarant ne samo da me je izbacio iz kancelarije kojom sam se godinama dobrotom Vaše tetke služio, ne samo da je prevario Vašu tetku, već je isprovocirao i ovog plemenitog psa! Podla laž! Ovo je poštanski fah koji pripada gospodinu pod imenom Sibor K! A njegov cilj je da biljke Vaše tetke svenu za šta bi tetka okrivila samo Vas! I Rozika, mila Rozika bi bila mrt…“
„Dosta!“, razdra se razgoropađeni Sofronije. Okrete se Tutmozisu i zareža na njega:
„Napolje!“Tad se okrete Borisu K. i reče:
„Da sam znao, odmah bih Vas podržao. Svakog dana se molim da te biljke svenu. Zbog silnog smrada retko tetku obilazim.“
Ali, pas je imao drugačije mišljenje. On ne beše popustljiv kao njegov gospodar. Lingvistička prevara je prevara lingve! A Sofronije je bio slab na preporuke svog psa.
Prevara je otkrivena, Tutmozis je bio svedok. Rotvajler je tužio Borisa K, tako da je, ipak, bio prinuđen da potraži novi posao.
Leila's blog 