Čija je ovo priča?… Asja? Profinjenim smehom, naslonjena na prozor, na kojem ostavljaš svoj dah – povlačiš neke crte. Poprimaju oblik srca koji menja usamljenost za ispunjenje. Asja. Istinu često podvaljuju kao prekršaj.

KONKUBINA NA RIJECI septembar 1993. Vreme prošlo, desetak godina ranije, Konkubina na Rijeci. Čuje se šum mora u daljini. Astrid ima sedamnaest godina, pred buđenje i polazak u školu sanja da ima šta da jede. Naišla je u snu na nekoliko udubljenja u koje je neko uporno utiskivao parčiće mokrog hleba i raznoraznog otpada…

Do pravog dna, gde ima najjviše hrane, vodi tajni prolaz kojim Astrid trči raširenih ruku. No, njena hrana je uramljena u mrak. -To su pacovi! – vrisne Astrid od sreće i pohrli k njima – Svi su tu. Pocrkali, u ravni srazmerno opruženi, sunčaju se kao turisti na suncu, reklo bi se – mrače. Neki od njih su mrtvi, srećni što ih Astrid neće žive izjesti. Na vrhu pacovske gomile bio je Pacov Vođa kojeg je opkoračio orao, slobodni orao koji siluje pacova prema nagonu nekrofiličarskog romantizma. Okolo su sive, gvozdene rešetke. Astrid se budi, nekontrolisano trzajući glavom. Telefon zvoni, ali iz susedne kuće, Astrid nema telefon. San je duboko uznemirio dušu, ucvelio joj misli, ona je raščupana, čir je cepa trbušnom tiranijom. Oči su joj uklještene dvema paučinastim viticama krmeljaka dok prosuđuje. Otac spava na naslonjači, prekriven pivskim flašama i pikslom, Astrid ga preskače i oblači se.

Ocu su usta širom otvorena, kao kod jako ograničenih ljudi – misli Astrid– jer oni kad pričaju, otežu otvarajući usta polagano. Osvrnite se katkad oko sebe, uzdignutiji duhovi, lako ćete ih prepoznati po mimici. Proučavaju vas otvorenih usta, love vas i iščekuju (vas), obrazi im crveni dok se nadimaju, a jezik, duži nego što treba,vrska i piskuta. Naprosto žele da se sklupčate u nekoj rupi i da umrete. Istovremeno, pošto mrdate, zamagle svoj pogled ka vama, jer su nanjušili nešto. Nanjušivši jednom misao, glupak nastoji da dokaže svoju teoriju da ste plesan, ili ćete mu biti rak-rana. Ali, glupak čeka strpljivo kao seljak koji prati tržišne cene da pobere profit. Seljak će s ponosom govoriti o svojoj kravi, s toga, umetnici, veličajte vaše delo u tišini i ne dajte da se nad vama izvrši odmazda glupaka, ne dajte da vas uvreda dovede u sukob sa dužnostima spram urođene vam plemenitosti, vas će braniti vaše delo.

– Astrid, opet pričaš naglas? – reče pijanac, okrete se na stranu i zahrka. Besmisao u kojem Astrid živi je životan. Besmisao sam po sebi ne unosi strast u bedu. A beda bez strasti nije beda, već prosto siromaštvo. Astrid će za sat vremena postati pridošlica u novi razred, kao ućutkani svedok kompromisa dve gimnazije: – Neću mučiti drugu decu, ako ona ode! – vrištala je profesorka matematike i starešina razreda Čedna Zvicer, koja je decu nutkala Asimetrijom u crkvenom štivu, pripovedajući životne priče o mnogim stradanjima malih volšebnih gimnazijalaca. Pričice je složila pod pazuh, brojeći ih u samotnim noćima, okružena polinomima i sopstvenom samoćom, jer joj čitanje beše strano..

Njeno odeljenje je bio poznati Alkatraz u kojem je ona bila upraviteljka što je zatvorenike izbacivala oprobanom ručnom metodom. Najslobodniji zatvor na svetu. Čedna Zvicer, uostalom kao i Bog, imala je čudne, tajanstvene puteve. Odstranjivala je učenike koji nisu bili naklonjeni crkvi. U suštini, odbacivala ih je kao i sva skrušena bića bez protekcije i novaca koji svesno odbijaju da se ne umere lažima Učenjaštva o davanju dobrotvornih priloga njenom ličnom ispovedniku fratru Obućini kome „život nije bio lak”. Čedna je svakog prvog u mesecu organizovala skupljanje priloga, „neobavezno, po svačijoj savesti” u vidu drvene Kutije Oprosta koju bi pre zapisivanja odsutnih sa časa, svečanog izraza lica, nosila od klupe do klupe. Astrid nije imala novaca da umilostivi fratra, kao ni direktora Liceja Bruna Brisača, Čedninog ljubavnika. Sem toga bila je ćutljiva, „divlja kao pagani i sklona buntovništvu”.

– Sad će sunce da upeče – misli Astrid. Jutro je ipak sivo, te se ona prekri košuljom i izađe u malo, šumovito dvorište prekriveno divljom travom, ograđeno od “sveta”. Svet je bio tu, a opet i nije, mislila je šturo – jer svet je čitava brazgotina, da – odluči da to i zapiše, toliko joj se dopadala reč. Svako jutro započinjala bi poezijom koja bi se razlila pred očevim buđenjem. Sa stihom treba postupati kao sa opasnom životinjom koju mrzimo, a opet je maziti da joj se umrtve sva čula kako bi se mogla kontrolisati. Jutro donosi Astrid mračnu nameru da se bavi pesništvom: u njoj je tajnovitost Šekspira, u stihu koji govori o tajnom središtu Astridinih želja. U njoj je Vilijem Blejk, epileptičan, kao i Sernudina egzaktnost pesničke nauke. Dok piše u bedi, iz Astrid, iz smese bede i vihora uzvišene, tanane želje koju donosi stih, isparava životinjska čulnost koja se nikako ne može otelotvoriti rečju miris. I bi srećna.

Oko nje se pali fenjer pesništva u obliku šarolikog lampiona sposobnosti preuveličavanja maštom. Svako osećanje moglo je biti do temelja izraženo, uklesano, zazidano kao nesporazum. Ona piše, istovremeno proždirući kokice za doručak: Ptičurino podsmeha. Ptičurino zaprepašćenja. Zaustavi se, proždire je pitanje, vijadukt, kulminansa. Da l’ ptica ulovljena oseća podozrenje zamke, čeličan kvalitet kaveza, smrt metala – razapeta ptica… vidi li u svojoj žrtvi istinsko davanje lancima ili je to samo hir sramnog poštenja? Pesnik tumači sudbinu, a hir sramnog poštenja je priznanje. Potom sledi nedoumica kroz kajanje: Možda nikada ne oslušnuh vonj svog tela što ispunio bi oblake. Prvi nalet ka razređenom vazduhu. – Dok pevam u kavezu, stih dolazi kao razmišljanje, kao…. različitost. Vreme je mutna žlezda boje majčinog mleka, hladno i besciljno.

Magle se dižu i spuštaju, neprozirne. Ljudska tela poput uklještenih prstenova hodaju, isprepletana čeličnim zglavcima i oprugama načinjenim prema prvobitnom, neelastičnom modelu. Ljudi utiskuju svoje minuciozne tečnosti u uši tišine dok govore, rat je, inflacija, epifanije, politika, teofanije, objave, lažni proroci, beli magovi, prikazanja, krvarenje bogorodica, dojče mark. Krhko vreme ljudskog veka rasteže se u tim velikim rečima i meditira tražeći večnost koja će iščeznuti u trenutku kad velike reči budu dovršene. Astrid polazi danas u treći razred Liceja. Izložena kao eksponat pred novim licima pulsiraće! Gologlava. Nezaštićena. Bez ikog svog! (pod slojevima sluzavih zidova krem boje ogromnog vaspitališta za ženske) Astridino odeljenje sačinjavaju samo žene. Astrid ne želi ili ne može da uzme u obzir jednog mladića, iako se on naspram drugih većma odlikovao ženstvenošću. Ali, njega je, retkoga, valjalo privezati za stub i držati za artificijalne muške osobine, prirodno… No, Astrid ne deli ljude prema polu, već prema naravi, a narav mu se pokazala nedostojnom (zaključiće dve godine kasnije). Bile su to devojčice uzrasta od sedamnaest godina, obučene u markiranu garderobu, definisane skupoće i sjaja.

Siromašna deca vuku noge pri hodu, stide se cipela, Markirane se smeju neulaštenim cipelama, Siromašne osećaju neugodu, usled nesigurnosti svog položaja, deluju kao da su bose, a one samopouzdanije deluju kao da gacaju u papučama. Devojke su jedne drugima najpre zagledale u noge, tek onda u lica. „To obicno tako biva medju ženskinjama”, govorilo se vekovima ranije, pa je tako i ostalo. Zabeleženi su višestruki slučajevi romantičnih zaljubljenosti devojaka – kakva slučajnost, to će se dogoditi i Astrid – zaljubiće se upravo u devojku koja će kroz Astrid pogledavati kradomice u svet i koja je centralna ličnost ove istorije.

Možda bi Asju Prpić trebalo poistovetiti sa perverznom Didroovom glavaricom, ili radije Livijom, no Astrid bi je (nešto kasnije…) rado nazvala Gorgonom ili Mesalinom. Potonja, poročna rimska carica, upravo kao i Asja, učinila je da se obistini drevna mudrost koja glasi: kada se nešto ili neko upotrebi na dobro i zlo u preciznome satu, u traženom i očekivanom kontekstu jednog vremena, preostane vremena da se rodi makar jedna tragedija (koja obično služi za tmurni nauk pasioniranom čitaocu građanskih romana ili kakvom majstoru od pera za lepršavu inspiraciju koju iskaju popularniji žanrovi…). Tradiciju, po Astridinom mišljenju, stoga uvek prati neka vrsta nasilja, ali ona opstaje, makar u vidu svakojakih derivata. Tek što je Astrid došla, premestili su se u jedan odeljak, bez naročitog naziva, gde je bila potpuno sama čekajući da je prozovu u učionicu.

Imena odeljaka bila su izmišljena kako bi se izbegla konfuzija (Nekada se u ovoj istoj školi obesio jedan učitelj koji zapravo i nije bio učitelj, već prepisivač važnih dokumenata za lokalne starešine (poznavaoci istorijata gradića Konkubine setiće se).) Taj učitelj bio je pravi vlastodržac. Imao je nekoliko služavki koje su za njega obavljale sitne poslove. Neke lokalne starešine, među kojima je bio Zagorac Branimir Prpić, navrndeda Srdovlada Prpića, sadašnjeg direktora sportskog kluba Konkubine, vršile su daljnje ukrupnjavanje svakojakih poslova, među kojima je u modi, tih drevnih godina, bila trgovina ili mandragolom ili opijatima za postizanje unutrašnjeg smirenja… Tajanstvene služavke, fizički zanemarene, raspojasane i raščupane mlade dame, živele su na Prepisivačevom imanju i bile dežurne, revnosne čistačice u Kući Kaluđera kojom je predsedavao fratr Obućina. Kao primorane sestre Magdalene, prale su, krpile ili obavljale administrativne i interne poslove takve vrste da je nakon njihove smrti gradić dobio ime Konkubina. Nekad beše Konkubina pošumljena oblast koju je kontrolisao isti taj Učitelj, navrndeda direktora Brisača i koji se obesio o jedno drvo u rečenoj šumi u kojoj su njegove služavke cepale drva i suknjama razdirale grmlje, pod pohotnim naletima onih koji bi se tu neretko zadesili…

O tome je razmišljala Astrid, kada se pojavio direktor Brisač (što će kasnije Astrid zabeležiti u jednu debelu zelenu svesku sa oštrim, nervoznokitnjastim natpisom Dnevnik događaja) i uveo je u učionicu načičkanu drvenim klupama. Predstavio ju je brbljajući, u naletu Turetovog sindroma. Imao je razrogačene i crvene oči. Iz pravilno raspoređenih klupa ustade ženska rulja – bio je to pravi pravcati rast tela i u njima zakopanih duša prema zakonima precizne materijalističke nauke (odrednice: visina, težina, nagib vrata, pognutost glave. Neke su narasle i do tavanice, kršeći te iste zakone svojim samopouzdanjem, možebitno i površnošću toliko providnom, laganom, da su na čas mogle da odlete…). Kamenosivkasta masa usplahirenih tela – konstatovale su Astridine oči. Kako se lava razmekšala, Astridine oči postadoše zažarene, a starešinine izgubiše boju vampirike. Srce joj je bilo pritisnuto uz unutrašnji zid grudi. Obuzela ju je nelagoda. Jedno sitno lice je odlepršalo u visinu, samospoznalo se na Astridinom licu i poslalo joj talas topline i hinjenog iznenađenja. Bila je to devojka obučena u markiranu garderobu od koje je odudarao inteligentni, unutrašnjim bitkama nekako zgusnut izraz lica koje je mračilo ka Astrid, da bi se sekund dve kasnije raširilo u osmeh. Lava se skotrljala na zemlju, urušila se u krasnorad drvenog poda, spalila se u pukotinama, a devojka je ostala da stoji, da bitiše sa Astrid, da govori:

Ne brini, ovo je tek ciganska karma lokalne proročice koja mi je pomešala žandara i damu. Duša joj se slivala i sljubljivala uz telo u savršenoj harmoniji sve dok sklad ne naruši neka mala ruka što joj zaprčka po markiranom koncu i na silu je spusti dole, da se prži u lavi sa ostalima. Magla isparenja i žuči zavirila je u Astridine nosne šupljine. Učionica je mirisala na zapaljeni tamjan. Na glavnom zidu, boje kokosa koji je senčio gornji okvir paklenozelene table, visila je slika Visokog državnika, arogantnog ćelavca čiji je pogled bio obojen boljkama jetre, a veliki zalisci mu širili čelo. Diktator se smešio, a u njegovom izrazu bilo je nečeg od božanske strpljivosti i umesne upitanosti. Pogled je bio svečano uperen u bestelesnu daljinu, dostojanstveno pokošen konkurencijom koja se isprečila kao ružan most između njega i dalekog ideala – Brisačevom neopranom bradom koja je zamutila kadar.

Brisač se nacerio otkrivši beskorisnu protezu sa ostacima masnoće sa pokošenih zuba. Nekakve plastične kutije i čaše bile su poređane po simsu prozora, dok su se iznad njih sijalice njihale kao brijači. Bili su to visoki prozori gotike, pobožno prekršteni dvema daskama. Vitraži su protakali sunce bacajući odseve narandžastobele boje na ubledela lica osenčena polumrakom susednog ugla učionice. Bruno Brisač, po iskrenijem uverenju pitagorejac, po sopstvenoj zamisli neznabožac, o čemu ne bi smelo biti ni reči dok bi se iskradao iz postelje rano preminulog gosn. Zvicera, ukočeno je napipavao put senke meseca gurajući pozajmljeni ključ u Čednina vrata, psujući i boga i oca i sina, sa sve svetim duhom nalik na dim koji se izvijao iz lule obešenog navrndede. Čedna je opet pala u nemilost bogova, izgovarajući „Fratr naš“, lice joj je bilo reljefno i bakarno, udovi, kao i čedne dlake behu uredno posložene u kutiju oprosta.

– Moraću to da uradim vani!– sentencirao je Bruno Brisač dok mu se čarapa gulila sa dlakavih nogu podređenih Čedninom brijaču ogorčenja. Njime je mahala u ekstazi uz drugokrstaški poklič: „Zaklaću te, preljubniče!“ Nezadovoljeni i zaljubljeni, rastajali bi se u sumrak, čitali Vampiriku noću, da bi vraćeni u ljuske oraha nadraženih im tela dočekali jutro ispijenih lica bez kapi krvi. Tada bi, gladni, nanjušili oblo meso svojih učenika i u njih zarili očnjake. Krvi beše dovoljno za još jedan očajan koitus, za još jednu iznešenu čarapu i za psovku spram nesposlušnog uda što, kao Lucifer pada pred prizorom Čednine strastvene pobožnosti. – Tri reda puta šest – brojao je Bruno Brisač tog dana, dok ga je obavijala asketska magla koja se odizala s poda učionice. Potom se Brisač odvojio od Astrid, dok joj se klupa primicala kako se od nje nagonski odmicala. Brisač je bivao sve dalji i dalji, ali ostatak njegovog kužnog daha je zapljuskivao lica i zidove. Svetlost koju je lomio vitraž postajala je krvavocrvena. Magla u učionici se pojačavala kako je Astrid učinila svoj prvi zev na klupi ispisanoj imenima žrtava licejskog rata.

Ponekad se mladost ne usteže, poneka na vreme shvati da je mladost Liceja Čedne Zvicer tajna i mora ostati tajna, do sledeće ispovesti, a poneka ostade daleko od zlih Čedninih očiju koje su cepale vratove birajući najbelje slojeve da u njih zabodu svoje koplje mudrosti i krvoločnosti. Čedna Zvicer dosetila se svih strogosti koje je potpirivao Jahve Avramu, a ovaj svojemu sinu, te sin preko Čedne Zvicer javi da se strogost potpiri deci Konkubine, kako bi se pod njenom palicom, koja je dotakla đavolju šiju, raspirivao duh pobožne tišine. U Astrid je tišina, nebeskomrka i asketskisveta, izazivala oset samodovoljnosti, potom lažne neskromnosti, da bi kulminirala naletom ogorčenja. Ogorčenje je raspirivano žestokim udarcima bezbojnih soprana kojima su učenice tonirale svoju brbljivost, površnost i uopšte, odvratnost. Pogledima su pravile pruge na njenim leđima, poput ožiljaka od teškog biča – u Astridina leđa se zabio rimski klin. Ali, Astrid ima oklop. Kao i svaka oprezna kornjača koja gleda na svet temeljno… – …jer sam isuviše dragocena sebi – govori Astrid eonima kasnije

– Ali odaje me sujeta – jedino ako pokušam da njome ostale premašim, prema tome, manje opasne… Dve godine živeće u kutku, buntovna, a opet krhka, izučavajući promer ugla pod kojim se klate ispušene sijalice i dvojaku istinu o Cogitu i Credu. Čedna Zvicer, na samom kraju, beše spremna da da oprost nejakoj duši. Na štetu, ali i zapovest vlastitog licemerja izmolila je, na javnoj dodeli maturskih diploma, skup od dve hiljade molitvi za Astrid. „Moguće je isterati đavola iz njenog tela“, tvrdila je, ali i očajavala. Bila je uverena u satansko poreklo Astrid Bulić, jer „Astrid tvoje neznanje nije proizvod nerazumevanja, ono je kruto i tvrdoglavo i ljuto na naše divne polinome koji te ne interesuju baš. Reklo bi se da si botaničarka, već dve godine pratim tvoju ljubav ka retkom cveću.“

Nakon što molitve ostaše neuslišene, Astrid na završnom ispitu prokrvari kroz jeftine farmerice, ispunjena čokoladnim cistama nastalim od pretrpljenog stresa koji može da pobudi samo bogobojažljiva vera, ali ne i nada… svih tih godina Božijeg nauka u školskoj ustanovi sekularnog tipa. Miris Evine vodice beše isuviše opor i u Čedni izazva bes koji mora da su osećali razjareni apostoli kada su im ubijali nejakog Učitelja, voljenog Gospodara, Duhovnog magistrata i plemenitog mučenika. Dok je lizala sladoled mučeći Astrid da napiše svetu teoriju integrala koju nisu mogli dvaput da ponove ni oni što su je zasnovali, Astrid otpiše kredom, kao kod Puškina, jedan polinom, na paklenozelenoj tabli, sveti polinom – čudotvoran simbol božiji, jer Bog govori brojevima, a ne slovima, na šta Brisač klimnu glavom i ostane mu glava tako zauvek zakopana u čašici vrata…

Razgnevi se milosrdna Čedna zbog zaludne muke i protraćenog vremena. Gnev anđela jak je kao žmarac u savesti izglancanoj meriksom. Posla Astrid u pakao opsovavši sočno. „I to na sam vrh! Kod Jude da ideš!“ Ruku na srce pucala je visoko… Dok je pretila i klela, telo joj se treslo kao motocikl koji upada u džombe na nesigurnom putu… Urlala je kao da su je razapinjali svi demoni iz pakla. Vatrena u krivo vreme – uzdahnuo je Brisač. I tu se, mnogo godina kasnije, završava ispoved konkubinske svete Franicije i Marije Magdalene u jednoj jedinoj osobi Čedni Zvicer, svetici i grešnici, koja je umrla na rukama do kraja odanog joj Bruna Brisača (telom i dušom, i ne nužno tim redom..). – Ujeo me đavo za petu, Bruno. Umirem! Goni me, a i sustiže (konačno!) zver sa hiljadu glava i četiristočetiri beonjače. Ah, moja peta! Ahile, ti si? Zario je zube u moju petu… Vapim! Hlapim, sveti Alimpije! Nestajem, fratre Obućina! O, sveti Lucifere, spasi me od samoga sebe, amin! – reče i ispusti dušu. I klonu joj pitagorejska glava na sklještenu vratnu čašicu vernoga Bruna – ostadoše tako priklješteni, u životu, u smrti, dobru, zlu… vratnim čašicama spojeni, strastveni ljubavnici (od) Svetoga Križa.

II Previranja koja zastrašuju sedamnaestogodišnjake skloni su da nazovu eksperimentom i odmahuju rukom na moguće dileme koje traže odgovor. Kasnije ga ionako niko ne treba i ne želi čuti. Odgovor. Sklonost prema osobi koja pobuđuje ono što još nije bilo probuđeno najlakše je u tim trenucima strpati u fijoku u kojoj moralisti drže svoje rigotine. Nešto je ipak jednostavnije tada, u vreme o kojem školski hodnici ćute. Strah i krivica dolaze tek kad te drugi upozore da radiš nešto što nije u redu. Da voliš. Pričalo se da je dve generacije pre Mona B na neobičan način pokazivala odanost Anji L, dok majka Ane L jedan dan nije došla ranije s posla i ugledala Monu B prijateljicu njene prekrasne od dečaka obožavane kćerke kako preplašeno izlazi iz WC-a, obučena, ali malo naopačke, etiketa majce virila je kao plakat loše zalepljen na nekom neadekvatnom stubu.

Cipele, nataknute na sokne, prizor koji je trebalo da bude u biti smešan da pantalone nisu visile na prozoru nekako blesavo, ne onako kao kad dve prijateljice isprobavaju odeću, nekako drukčije. Majke osećaju miris, čuju lupanje srca koje nije strah od uzbune koja je 10 minuta ranije zavijala, već strast i moguća pobuna. Bila je uzbuna, savršen trenutak za tišinu. Napad je moguć, razočarenje sigurno. Njihovo je prijateljstvo trebalo biti zabranjeno jer krivica nikad ne sme biti, ni blizu a kako bi onda bila u nama. Popodnevno veće majke Anje L sa ocem spomenute devojke i dakako njom samom, devojkom zaraznog smeha i očiju koje bi uspele zavesti svakog koga su naumile, pa čak i vlastitog oca koji im je beskrajno verovao, došlo je do zaključka da je to eksperiment koji je otac odmah izbrisao, a majka nosila kao onu najgoru sumnju koju uspe podgrejati svaki film, članak u novinama ili slika na kojoj dve žene imaju nešto više od trača. Astrid se seća Mone B. Seća se kad se klatarila zadnji dan škole pripita i okružena pratiocima sklonih njenom jeziku ćutnje koji je govorio retko, ali bi udarao gde treba. Anja L verila se rano, Konkubina je malo mesto sve se zna, njena je mama obožavala tog muškarca bez ruke, sa naočalima debelih stakala, lepuškastog, sa lošim smislom za humor.

Mama se ipak smejala svemu što bi mladić s dosadnom frizurom bljuznuo, grč je nastojala da prikaže kao bol u želucu, a ne bes što je mala i (još uvek) bez dečka pozvana na ovaj intimni ručak pogodu proslave veridbe. Astrid oseti bes, jer nije poznavala Monu B onako kako je oduvek htela. KONKUBINA NA RIJECI 10. oktobar 1993. Vreme je dvadesetominutnog odmora. Astrid ostaje sama u učionici. Ispunjava je praznina koju može dotaći. Svojim, kao plišanim rukama, obrće kredu što će je zariti u srč školske table. Ispisuje ogromno purpurno slovo A! Njena krv nije mirna, njena ruka izliva krv u jagodice, preko beline otiska paklene krede, u bolne, prenadražene živce što će se raspući i limfom poprskati prostoriju. Čedna Zvicer je dotakla živac koji Astrid obnavlja u glavi, a krv je zbunjuje.

Utnula je u nju malu ranjenu zver koja upisuje pogrešne poteze kredom. Nariče aritmetika pod Astridinim prstima, netačna rešenja su naslaga i mulj koje Astrid ispisuje na izvolte – Čedna Zvicer uprla je sladoled u pravcu dnevnika i beskrajno svetog izraza lica izvadila Keca Sa Čokoladnim Prelivom iz rukava. Astrid ne zna zašto se trese i krvari, u beskrajnom trenutku boli koju ne može da savlada. Nečiji zubi pregrizli su joj okovratnik, nečije sadističke ruke razbacale su okolo nje cveće čije su latice ludilo, bes i smrt. Nastavnici poustajaše. Krv je potekla kao u filmu Brajana De Palme, suvoparan smeh postao je istinsko saosećanje. Guraju uplakanu Astrid prema vratima, bacajući sumorne poglede na Čednu Zvicer.

Krvarim na najmanji napor, na iole modrobesnu misao što mi rastura potkožne kapilare, Zvicer Čedna, ime tvoje je glavobolja– formirano A je u vrisku koji Astrid zaboravlja. Čednin demonski smeh je zavodljiv i grlen, njeno lice je belo poput brašna. U smeh je upetljano nešto neuroze. Inteligentno, srcoliko lice Asje Prpić daje joj podršku, ali ona je ne vidi u potpunosti. Još uvek nije zaokružila lik, samo jedno srce među česticama simsa. Samoća je remek delo usamljenosti, odvojile su se, više nisu uparene. Kako se Astrid kreće, smeh za njom – smeh odobrava ptica koja dobuje kljunom po njenom ispruženom dlanu i peva “KU KU”.Ptica je izletela iz sive duše Preverovog psećeg oblaka koji sprema kišu. Smeh se sudara sa ogledalom koji Astrid vadi iz tašne u koju potom svi zagledaju. Devojka koja se smeje uzburkanim, sočnim preludijima muzicira i dalje i udara ih markiranim koncem po obrazima.

Dok se smeje, telo joj podrhtava, jer smeh je grč, zamena za zgrčeni želudac, saznaje Astrid okrenuvši naličje ogledala. Na tren uhvati njen kratak pogled, no i dalje je ne vidi, ne oseća, ne može da govori. Astrid samo krvari. Astrid oseća da se ona kreće. Devojka je mali živahni kanarinac koji rasipa poj po tišini i muti je u kamenu bezbojne učionice zamračene olujnim oblakom smeštenim u osmeh vitraža. Astrid zamišlja svetlost koja nosi osmeh i radost, mir joj se spušta na kapke, zamišljena je i umorna, kao da sedi u drevnim Lukulovim vrtovima i gaji urme i hrastove, u jedno divno ozlaćeno popodne. Smeh se ne gubi, ne nestaje, već se pojačava. Boja osmeha je boja užitka, a njen glas je tako omamljenu snom ljubi i budi i govori. REZ. Opet tišina probudi Astrid. Odmor daje predaha duhu da se ispuni etrom otrova kojim isparava Licej. Svi su nestali, sem devojke. Ona nešto petlja okolo simsa. Njena sitna leđa su obgrljena narandžastom mont jaknom. Astrid ne veruje da iko ovde nešto može raditi samostalno. Leđa su joj okrenuta, njoj, svima, sad je Astrid zagledana u zabranjeni dekor. Ustaje i staje sa strane, otškrinuvši prozor i posmatrajući uglačani mesec, našavši novo misaono kraljevstvo koje draži, ali šta to radi? Šta radi ONA pored prozora?

Sad je bolje vidi jer je okno iskrenula malo ka sebi, navodno se ogledajući u suncu. Astrid hvata prizor. Čini se da se devojka smeši, jer vidi samo kraj usana i žardinjere kraj simsa. Devojka vadi iz levog džepa jakne seme iz kesice i zabada malo ispod površine zemlje u žardinjeri. Potom joj se pogled zaledi. Pogled joj se skamenio, kao da upravo u tom trenutku donosi važnu odluku. Unezverenim korakom Dojlove Brazilske Mačke, šetala je gore dole po Licejskom kavezu, da bi se, ne osvrnuvši se na Astrid koja ju je proučavala oslonjena na zid, odvojila od Okna. Odvojila se od Astrid. Astrid u maniru ping pong loptice, odbija svoj pogled od susednog zida u koji je lažno zagledana. Polazi za njom…prati je na pristojnoj udaljenosti. Zajedno prolaze dugačkim, izuvijanim hodnikom Liceja. Devojka hoda žustro, noge su joj tanane i nemirne kao dve slučajem spojene lutalice koje su našle zajednički riuta i sad ga konzumiraju žustro.

Put se spaja sa devojkom. Astrid se spaja sa putem koji račva kroz hodnik. Sa obe strane razmnoženi su krstaškočedni prozori, a hodnik tup, no ispunjen hirovitom igrom koju Astrid prati. U istom su etru. Ponor kupole Liceja ih natkrilio. Hodaju zajedno do zavojitih stepenica gde kupola, najedared, preuzima fantastični oblik zvezda rasutih iznad ogromnog lustera sa koga kaplje svetlost na beli mermer poda stamene građevine. Astrid je na vrhu stepeništa- Sačeka tren i eto i nje u saltu, klize obe po mermeru. Rastvaraju se glavna vrata Liceja jer ih Astrid savija svojim proždirućim pogledom. Dopratila ju je, skrivena poput semenog zametka u plodniku cveta, do ugla koji vodi u dvorište ispunjeno divljom travom, nakvašeno kišom u koji je devojka zagazila markiranim cipelama. U maloj ruci drži kesice ispunjene uzorcima semena. Sklopila je oči. Ispod čela joj se ukrštaju misli do kojih želim da doprem. Možda nadanja i snovi o perpetuum amore? – Mir zemlji. –izgovorila je mantru. Astrid joj priđe blizu, radoznala, bdi nad njom. Želi da se devojka okrene, da pogleda u pravcu Astridinog postojanja i da njen pogled jurne k njenom.. – Sadiš biljke? – rekla je Astrid oštro upotrebivši glasnice, oštro kao onda kad je bila urezala slovo A u tablu. U svakoj od njenih glasnica je bombastični mehur koji strpljivo čeka na dan svog rasprnuća. Mehur se nadima i puca. Kalež mi se zario u srce dok sam krvarila po zvicerovski, u carstvu stigme! Doprla sam do sitnog malog boga s rupicom na bradi.

Tvorac svemira svoj lik sređuje kosmičkom pincetom, u časovima neizrecive mu dosade. To je oštra imitacija boga, koji drži iglu između palca i kažiprsta spojenih sa ostatkom prstiju i ranjivom petom. Na stopalima neosetljivim na vatru jednog Prometeja priprema vosak, a igle kojima će ubrizgati duh i oživeti mrtvog, kao u legendama naših nejakih predaka, lako će nabit u teme savremenog primitivnog Zulua. Čednine igračke su Gabrijelove trube koje trube milozvučnom bukom. Tako Čedna Zvicer sa sebe svlači greh i u drugi se presvlači oblizujući kip sveca tmurnim, samotnim noćima, u žarkoj molitvi. Čednost joj je oduzeta tom Iglom Velike Promisli, samleveno joj je teme. Purpur puca lako. Astrid stoji pored devojke, u odranoj odeći prekratkih rukava, izbledelim farmericama i cipelama koje neće skidati do mature.

Cipele su nabubrele na vrhovima. U poslednje vreme kao da jadikuju, natečene od plača. Ili su se pod njih podvukla moja slana jezera. –misli Astrid. A devojka? Slap crne kose prekriva joj potiljak koji bih da vidim, jer su se u potiljku, nauka dokazala, skoncentrisale najjače misli onih koji su kleli, proklinjali gorko, potom su se smejali, nođeni bujicama svojih uverenja, ti veliki ljudi… Potiljak je napet, jak, skriva dosta tajni, neprestanim zurenjem u njega izaziva se teskoba Sad je skriven kao odbačeno seme u divljoj travi. Prekriva ga crna slapovina kose, sjajna kao krupan tanjir na nebu oko koga drhti njegov pratilac HALO, širok i svetao, senči jednu stranu neba, drugu mi u nagoveštajima otkriva. Čekam da seme proklija.. do poluprofila. Da ugledam cvet. –mislila je Astrid. – Retko koja biljka se sadi tako kasno u godini, osim lukovica koje opet niču tek u februaru…najranije. Ali, zimske ruže rastu tokom jeseni, ali one se seju ranije u proleće. – Sadiš zimske ruže? Uhvatih se za kraj usne, uhvatih je u nezgrapnome plesu. Njena usna je poput slatke biljke mesožderke koju, iako pitomu, drže u staklenoj kutiji, dovoljno egzotičnu za zaradu kroz pokazivanje.

Staklo je steže, u kutiji ne može da se kreće, ne napred, niti nazad, samo ukoso, moguće je da savije staklo, ali samo malo, kako bi se nu bolu i grču vratila unazad. Astrid oseti da devojku nešto vezuje za zimske ruže, možda neka uspomena u par godina, sve su jednake, da.. kada prođu, sve su jednake. – Ne sadim zimske ruže. –reče devojka. -Možda ljubičice? Iznenađeno ju je pogledala otkrivši lice kao što muslimanska dama greškom strgne veo. .

Lepota se krije kao i nakaznost. Tad joj ugledah lice, celu formulu, ne više kao kroz vodu, maglu, staklo. Veo je skinut, a iz njega je izronio skladnolepi oblik poput uspelog pesničkog stiha, poput tačno pogođene note, ritma, značenja i boje. Ona je bila CELA pogođena pesma, ranjena savršenstvom. Bilo je to izrazito lice -. One vrste lepote koja se slavi paletama boja renesansnobaroknog umetnika koji bi obojio obraze (u hiperboli) jer bi mu se učinili ljupkijim, ili bi naduo bokove do debljine podgojene rimske carice, pumpavši u sliku svoje viđenje harmoničnog ženskog boka, grimizne gromade.. Sva ta preterivanja neki nazivaju idealom. Ovo je bio ideal svih neistomišljenika. Alabasterska put poput maske za lice bila je presvlaka ispod koje su se katkad grčili mišići kad bi Ideal bio u stanju nervoze ili straha. Ideal je ugostio devojku bez zadrške, bez proreda, oznaka. Ali alabaster nije bio lišen putenosti, obamro kao sveže okrečeni beli zid za dugo pripremani Muzej savršenih eksponata. Srcoliko lice nosilo je alabaster. Devojka je bila visoka, no krhka figurica, sabijena u staklo kao okvir iza koga bi da proviri. Tad joj se celo telo uzburka i trese.. Što se nosa tiče, kod većine ljudi je ili premesnat, ili debeo ili nazubljen.. Njen nos je traži ogledalo da udiše svoj odraz, rugajući se nesavršenostima drugih noseva, svojom apsolutnom pravilnošću u toj meri da već čereči Majku Prirodu. Takve noseve i zube (koji prete svojom belinom) prave prema modelu, pomislila je Astrid. A evo vam ovde Modela, apsolutnog modela koji, u svetlosti svoje slave, ljupko se smeje otkrivajući zube koji prkose ljudskome žutilu koja je data ljudima kako bi se sprečila ljubomora Bogova. Ah, evo nečeg ljudskog na njoj. Jedva vidljiv ožiljak u obliku polumeseca na obrazu. I to je još više ustoliči. Oči su joj poput dva mala meseca u fazi Srpa. Mlečnobraon, zavodile su oblikom, a ne bojom.

– Ljubičice se seju u avgustu i septembru, ali tek kad otopli, niču. – – Još uvek razmišljam o tome. Hladno je, vratimo se zajedno. –obgrlila se rukama, u sebi verovatno blagosiljajući zaštitu koju joj je pružala topla – narandžasta jakna istovremeno izbegavajući, lakoćom laneta, vlasi divlje trave što su joj se motale oko nogu. Bile su kao sklupčane zmije što su obe htele da ih sapletu i udvoje u zemlji. Možda je to moja misao koju sledi priroda kao recept, hrana koju joj dajem i koju zaizvrat dobijam, dragulj koji raste okovan u lancima, sputan. Gle, neba. I ono stoji i posmatra, dok oblaci liče na sivo kamenje.

Upekao je septembar. Tuga se uvukla u Astrid, ne pušta je, a neće ni da je zagrize. Ćutnja s njom je preteška. Astrid obično ćuti, ali sad oseća da ćutanje u njoj truli i nema snagu, ona mora da govori, što više, što pre i što čudesnije, da bi kao na mač dočekala njen smeh i prelomila ga. Rećiće joj: a šta ćeš sad? Nasmejala se grleno kao da je predosetila njenu Igru. Telo joj je propratilo smeh, streslo se i uznemirilo. Da, hladno je, zato istovremeno drhti i smeje se. –pomisli Astrid. Zapalilo se ćutanje i malo je ogrejalo-devojka se više ne smrzava na septembarskoj tuzi. Zima će uskoro naići, mada svake godine sve više nestaje i zakucaće svoje ledene šiljke u njihovo meso. Smrznuti potiljci, skriveni ispod slapovitih kosa koje će biti nakvašene injem, otvoriće se i tajne će s sivom masom pokuljati napolje. – Pratila si me? – osećam prekorno bubnjanje u njenom glasu, ali sladunjavoprekorno.

U njemu nema mraza što ga isijava sleđeni kamen, niti vatre kojom gori plamteća ljutnja. Astrid kao da zna sve što devojka pomisli, sagledava njene tajne kroz prolaz koji zjapi ispod potiljka prekrivenog slapovima crne kose. Darovale su jedna drugoj misli koje zajedno lete prostranstvima, gde behu u nekoj prethodnoj inkarnaciji, sjedinjene.. Pratila si me. Tako reče- Beše mi čudna ta njena konstatacija. Kao da je sanjala istinu i deli san sa nežnošću, ali i krivicom. Između sna i krivice je njen zastakljeni pogled koji smenjuuje histerični smeh – kad joj se telo trese u topotima. Zemlja i nebo drhte tim pulsom!-rekla je Astrid. –Šta se nalazi u kesici? -Deset semenki. Kesica sa 10 semenki. – Znači ipak sadiš nešto. Ipak postoji nada… da će nešto moći i sad da se posadi, za bolja vremena… – Sad, ja želim nešto da isklija sad. – Asja. – Astrid.

SLEDEĆE JUTRO septembar 1993, grad K Sledeće jutro zauzelo se za prethodnu noć. Astrid je čeka na pragu vrata učionice. Iščekuje njen dolazak. Najpre će ispratiti očima kantu za đubre u koju će baciti masnu salvetu do maločas poškropljenu burekom. Našminkana odeća je potrošena i ostavljena u garderobi – Asja ulazi u zaprljanoj narandžastoj mont jakni i farmericama kojih se ne bi postidela ni Astrid. Radi – misli Astrid – samo ona zna sta radi, šta je njen pokretač, a veliki ranac na leđima je kormilo i na njemu nosi samo njoj vidljivo obeležje. Zastava! Ta, mora biti da je zastava! Pre zastava, nego grb!-reče Astrid. Moje cipele su ružne-kao da govori Asja-nisam osvežena pitkim napicima srebroljubaca, sad sam onakva kakva jesam, zaprljana, u gostima majke prirode koja mi je dala odoru od narandžastog lišća! Asjina Igra je nemušta, ona to zna. Nehajno obrisa usta manikiranom šakom.

Prilazi Katedri, radoznalo zagleda u purporno slovo A. Prilazi svojoj klupi gde ostavlja svoj ranac-saučesnika iz koga najpre povadi zamke za one koji ne učestvuju jer su suviše nehajni. Ovo je predstava za Astrid iako je ona suviše van nje, Asjine oči je ne vide, baš kao što je i Astrid juče odbila da gleda u njeno alabastersko lice. Čin koji ona sprovodi znači nešto više za nju samu. Najpre vadi RAY BAN naočare i elegantno pokriva dva mlečnobraon srpa. ZAŠTITA. Stavljajući RAY BAN naočare, ona se štiti, jer trebaće joj snaga i zaštita nešto kasnije kad bude opet oblikovala ružu ili vodila Astrid u niziju svog postojanja. A Astrid? Gleda i osluškuje nadolazeću buku Asjinog glumačkog čina, koju sad ne može čuti, jer udarci su prejaki. Asja vadi šljunak, utučeno, ali usredsređeno. Akvarijumski šljunak, sitan, spakovan je u kesice koje je Asja razbacala po katedri kao špil karata. Krasi je odora Šumske žene, ali ostaci neprospavane noći s kojom se grlila zagrizavši dobro u neki svoj drugi, nimalo svet deo, ostaviše razmazanu šminku oko očiju i markiranu Guči torbicu koju nosi u ruci, kao zavežljaj. Nosi je s nehajnošću seljaka koji zna da ima zečeve što ih treba nahraniti, ali im i kocem probiti crvene oči, jer je gladan, željan zečje krvi što će je prosuti po zemlji, napolje, sa sve crevima i od njih načiniti lanac kojim će okititi najstarijeg sina na čelu trpeze koju više izjeda taj zec, nego on njega.

Neka deca plaču, neka se predaju tom gnusnom činu lizanja zečje krvi. Ovo nije zec, ovo je jedna drugačija vrsta kukavice – misli Astrid i smeje se. Učionica grmi Astridinim smehom, ali Asja na nju mari koliko da joj ponude dve papige za jelo. Vadi mirno i staloženo čekić iz Guči torbe i stavlja ga na stranu kao posvećeni hirurg što broji svoje elemente i pipete. Učionica se puni zečetinom i umrljana je zečjom krvlju. Rulja je ometa, udara o njene spretne ruke što vade dragocenu, zlatnu gravuru nekadašnjeg grčkog kralja – korintska vaza iz soba mračne Grčke, sa crnim figur ama na crvenoj podlozi. -Ostavi se toga! Sve što imamo od vaza i saksija, draga Asja, od Kineza je – zalio je Zagorac Srdovlad bradu prepečenicom. Plemenite vaze pucaju lakše. Asja svečanog izraza lica spusti saksiju na pod ispred katedre, čučne, a s njom i Guči, koji je pao pod teretom praznine, da bi staloženo i smireno skrcala nežnu saksiju jednog mračnog doba pripremljenim čekićem na najsitnije delove, sistematično i podlo. Njen osmeh je smiren i jeziv. Utisnula je čekić duboko u šaku, da je osetila bol i zastenjala. Astrid se i ne pomakne, ona obrušava svoj unutrašnji radar skopčan u zenicama njenih prodornozelenih očiju, na to smirenojezivo lice – htela bi da vidi više, da sazna više. Reakcija učenika je drugačija. Najpre, jedna od Guči devojaka viče na nju, no ne remeti ciklus. Dva sveta se sudaraju retko, ali tada je jedan uvek jači od drugog. Astrid zna da je sasvim čista, negovana snaga kojom ju je častila priroda dopustila Asji da krene putem suprotnim od upletenog Guči konca.

Kao potomkinja divljih kraljica Britanije, treća Budikina kći, razbacuje komade saksije po Licejskom zatvoru, pravi svoje krhotine, ko joj šta može. Bes Guči devojaka pretvara se u sleganje ramenima, a potom u procenjivanje štete koja se na ovaj način pravi, jer pod je državna parcela, a Asja maničnošizofrena! Asja podiže ruku spremnu da zada fatalni udarac, na šta Markirana odskoči i pobegne nekako ćutke, unezvereno mlatarajući rukama dok je krkljala: „U pomoć! Luđakinja s čekićem!“ Tad pade prva saksija, za njom druga, pa treća.. U kraljevstvu svojih sitnih oseta koji ne propuštaju nikoga, iako ne vide nikoga, Astrid i Asja znaju! Pod podrhtava pod topotima čekića, njegovi udari brišu besmisao ispušenih sijalica brijača. Svetlo se rastvorilo, senke nestaše. Asja je gleda. Samo nju i dok spušta ruku na poslednju krhotinu, šalje joj osmeh prepun žila i krvi iz ogoljene joj duše. Astrid joj uzvraća sitnim osmehom, jer kroz nju je protutnjao čitav Asjin svet. Asja i dalje udara.. Udri! Udri! Udri! Dok stenje od napora kroz punačka usta, sve dok niotkuda stečena Herkulovska snaga ne iščiči iz njenog krhkog tela, krhkog poput razbijenih saksija i vaza. Zamrzavanje. . Žardinjera je poznaje i pušta je k sebi.

Ona se smiruje, kao val koji snažno udari o tlo mora, a potom se razlije poput mastila na hartiji dok klizi po trbuhu peščanog tla koje nije učestvovalo u bici talasa. Talas koji sa hukom mora, sa spevom orkana nema ništa. Stavi me na dno mora – govore krhotine. One je leče i smiruju joj ruke. – Stavi i mene – govori šljunak, zapostavljen. – Niko neće biti zapostavljen. Hrpica osećaja za vas – ona spušta krhotine koje joj kidaju nežnu kožu, na samo dno žardinjere. Prekriva ih šljunkom. No pokreti su joj neujednačeni. Ona CELA je jedan trzaj. Grč se skrio u njoj, mir je još uvek nemoguć. Treba joj vremena – procenjuje Astrid – naočare prikrivaju promenu dok zastaje i kotrlja zemlju u rukama. Teško stečeni mir odaje blagi osmeh, rođen iz trzaja. Mir se ne dostiže, ali blizu je, ona to vidi po smirivanju njenog disanja. Asjine grudi se odižu i spuštaju sve slivenije. Izbezumiće se nešto kasnije, ponovo.

DVADESETOMINUTNI ODMOR – Pođi sa mnom – reče Asja, dok usađuje seme u oči opčinjene Astrid. Mlečnobraonboja oka hitro prolazi kroz nju, usne govore, a da ne moraju da izreknu ni reč. Opet su u nakvašenom dvorištu, iznad koga sija polutka mesec. Oči jure kroz divlju travu dok Asja u gumenim radničkim čizmama zakorači u sklupčane cvetove što leškare, čiji miris je sve ljući. Jači. Ojačava dok vodi Astrid držeći je za ruku.

Vodi je kroz prosutu mesečevu prašinu, kroz divlje trave sa gomilom krvavih pora polena Napipava rubom srpastog oka tajno mladalačko mesto prošloga proleća kada je uz lupanje srca, slobodna i sretna zasadila svoje prve zimske ruže. –Ima li šta prkosnijeg, oh da prkosnijeg, moja Astrid od žive i zdrave zimske ruže u punom cvatu prekrivene gomilicama prvog snega i lišća tek delimično oivičenog ledom? Oh, ne, svakako to nije savršen izraz, no evo ih, ja ću ti ih pokazati, vidiš li ih? Odvede Astrid tačno na to mesto, ritam kojim je oslovljava je nečujan, ali Astrid ga oseća.

Lokalna bogatašica u botaničarskom odelu izlazi i ulazi u prkosnu divljinu Prirode, okreće Evino rebro ka njoj prijateljski govoreći: ovo sad mi se sviđa i evo, sad, osećam sad kako deluje na mene. Zimske ruže su umiljate. Kao male mačke. Pseudoruže. Asja kleknu i povuče Astrid k sebi.

Astrid prisloni glavu na sitno rame koje je, poput tapiserije, krasila crna koprena Asjine kose u koju su se uplele munje. Mesec usisava munje i od njih pravi mehure od sapunice-rekla je Astrid. – Astrid, ovo su moje ruže – pokaza na cvetove koji behu kao male glavice, bile su patuljaste, a lišće i cvetovi sitni.

– Vidiš, cvetovi su pojedinačni, ne grupišu se u cvasti. To je dobro. Imaju svoje JA, zar ne? Tako se kaže, Astrid, kad ruža ima svest, ili makar jedan njen deo, jedan list.

– Narandžaste su. Slažu se – Astrid pokazuje na Asjinu isprljanu jaknu dok je Asja miluje prstima po šaci, stavljajući joj ruku na ruže, tik iznad, smeši se dok drži njenu ruku.

– Da, one mogu biti zaista različitih boja, ali zaista raznih, od belih, preko žutih i narandžastih, do crvenih i ljubičastih. I to svetlo i tamnoljubičastih.

– Imaju široke latice – kaže Astrid učenica – podsećaju na maslačak.

– Latice su im krupnije i ima ih i manje. Vidiš, Astrid, ovaj ogroman broj letica izduženih, zaobljenih vrhova. Ima ih sa šiljatim vrhom. One bodu. One daju krv. Takve ćeš ti zasaditi. Kad dođe vreme. Uživaću u tome, Astrid, uživaću u tvojoj kreaciji.

– Moje pesme.

– Vidiš da su listovi zimske ruže tamni, krupni i pojedinačni, baš kao i ti– ona joj nežnije stegnu ruku, svesno je pazi, čuva i uči. – Izrezani su u oblik šape. Ne kao tvoja ruka. Ona je elegantnija čak i od zimske ruže. Mogu li?

– Da – njeni dlanovi se naduvaju u balon jer ih Ona puni nežnošću, zabada svoje oštre nokte u nju, oči govore, traže razumevanje… Ona miriše na zimsku ružu, na cimet, na mek i praškast miris. Protrlja joj ruku vrhovima prstiju i tad se njen miris pojača. Sad je podsećao i dalje na zimske ruže, ali bio je drugačiji. Bio je to miris ćutanja i tuge.

– Ti, Astrid, treba da poseješ Prkos. On liči na tebe, na malog razgranatog ježića. Divalj je, ali ima lepe latice. Kao ti. No, kad dođe vreme, moraćeš da izabareš precizan sat, Astrid, da poseješ Prkos ili Zimsku Ružu.-reče Asja, dok usađuje seme u oči opčinjene Astrid. Mlečnobraonboja oka hitro prolazi kroz nju, usne govore, a da ne moraju da izreknu ni reč. Opet su u nakvašenom dvorištu, iznad koga sija polutka mesec.

Oči jure kroz divlju travu dok Asja u gumenim radničkim čizmama zakorači u sklupčane cvetove što leškare, čiji miris je sve ljući. Jači. Ojačava dok vodi Astrid držeći je za ruku. Vodi je kroz prosutu mesečevu prašinu, kroz divlje trave sa gomilom krvavih pora polena Napipava rubom srpastog oka tajno mladalačko mesto prošloga proleća kada je uz lupanje srca, slobodna i sretna zasadila svoje prve zimske ruže. –Ima li šta prkosnijeg, oh da prkosnijeg, moja Astrid od žive i zdrave zimske ruže u punom cvatu prekrivene gomilicama prvog snega i lišća tek delimično oivičenog ledom? Oh, ne, svakako to nije savršen izraz, no evo ih, ja ću ti ih pokazati, vidiš li ih? Odvede Astrid tačno na to mesto, ritam kojim je oslovljava je nečujan, ali Astrid ga oseća.

Lokalna bogatašica u botaničarskom odelu izlazi i ulazi u prkosnu divljinu Prirode, okreće Evino rebro ka njoj prijateljski govoreći: ovo sad mi se sviđa i evo, sad, osećam sad kako deluje na mene. Zimske ruže su umiljate. Kao male mačke. Pseudoruže. Asja kleknu i povuče Astrid k sebi. Astrid prisloni glavu na sitno rame koje je, poput tapiserije, krasila crna koprena Asjine kose u koju su se uplele munje. Mesec usisava munje i od njih pravi mehure od sapunice-rekla je Astrid. – Astrid, ovo su moje ruže – pokaza na cvetove koji behu kao male glavice, bile su patuljaste, a lišće i cvetovi sitni.

– Vidiš, cvetovi su pojedinačni, ne grupišu se u cvasti. To je dobro. Imaju svoje JA, zar ne? Tako se kaže, Astrid, kad ruža ima svest, ili makar jedan njen deo, jedan list.

– Narandžaste su. Slažu se – Astrid pokazuje na Asjinu isprljanu jaknu dok je Asja miluje prstima po šaci, stavljajući joj ruku na ruže, tik iznad, smeši se dok drži njenu ruku.

– Da, one mogu biti zaista različitih boja, ali zaista raznih, od belih, preko žutih i narandžastih, do crvenih i ljubičastih. I to svetlo i tamnoljubičastih.

– Imaju široke latice – kaže Astrid učenica – podsećaju na maslačak.

– Latice su im krupnije i ima ih i manje. Vidiš, Astrid, ovaj ogroman broj letica izduženih, zaobljenih vrhova. Ima ih sa šiljatim vrhom. One bodu. One daju krv. Takve ćeš ti zasaditi. Kad dođe vreme. Uživaću u tome, Astrid, uživaću u tvojoj kreaciji.

– Moje pesme.

– Vidiš da su listovi zimske ruže tamni, krupni i pojedinačni, baš kao i ti– ona joj nežnije stegnu ruku, svesno je pazi, čuva i uči. – Izrezani su u oblik šape. Ne kao tvoja ruka. Ona je elegantnija čak i od zimske ruže.

Mogu li? – Da – njeni dlanovi se naduvaju u balon jer ih Ona puni nežnošću, zabada svoje oštre nokte u nju, oči govore, traže razumevanje… Ona miriše na zimsku ružu, na cimet, na mek i praškast miris. Protrlja joj ruku vrhovima prstiju i tad se njen miris pojača. Sad je podsećao i dalje na zimske ruže, ali bio je drugačiji. Bio je to miris ćutanja i tuge. – Ti, Astrid, treba da poseješ Prkos. On liči na tebe, na malog razgranatog ježića. Divalj je, ali ima lepe latice. Kao ti. No, kad dođe vreme, moraćeš da izabareš precizan sat, Astrid, da poseješ Prkos ili Zimsku Ružu. Mesec je zamro, zima u septembru rano priziva mrak. Obe su umorne od sopstvenih osećanja, nenadanih..

Sekunde su čiste i dugačke, a na Asjinom licu, u mraku, nazire se sitan grč. Sad mora da otplovi, jer je jedna figura zove bez imalo topline, a sa mnogo strogosti –bdi na uglačanom kamenu u markiranim farmericama koje se Astrid čine krvavima, dok proživljava svoj kerberovski trenutak, drhteći od besa. – Moja bliznakinja. Moja druga polovina. Izbacio nas isti uterus uz buku koju pravi voz u pokretu. Ja sam ispala prva (za samo pet minuta..) ali pravo na šine koje su me povukle negde nazad, u neku svest, koju? Možda afričku, ne znam, jer moje i njeno sunce, sunce moje sestre, to nije isto sunce, to nije oko za nebo koje ja volim. Njeno nebo šalje dažd kao kaznu za mali, zdrobljeni let. Njene oči, indijanska vatra koja seva iz njih, različitost naših lica i bića, to nije nimalo blizanački Astrid. Zabola mi se u kost, u krv. Došla je po mene. Kao da sam dete. Ludo dete zebnje, malo čudo koga kriju u podrumu, zarobljeno dete koje crta mesečinu na staklu. A ne znaju da ih ja mogu sve videti. I nju, takvu kakva jeste, na ovom nebu, sa tobom, sa ružama.

Asja ispusti tihi uzdah i mahnu rukom ka devojci čije je lice, i tako izdaleka, vidljivo plivalo u nepravilnostima i goloj banalnosti. Mesec je zamro, zima u septembru rano priziva mrak. Obe su umorne od sopstvenih osećanja, nenadanih.. Sekunde su čiste i dugačke, a na Asjinom licu, u mraku, nazire se sitan grč. Sad mora da otplovi, jer je jedna figura zove bez imalo topline, a sa mnogo strogosti –bdi na uglačanom kamenu u markiranim farmericama koje se Astrid čine krvavima, dok proživljava svoj kerberovski trenutak, drhteći od besa.

– Moja bliznakinja. Moja druga polovina. Izbacio nas isti uterus uz buku koju pravi voz u pokretu. Ja sam ispala prva (za samo pet minuta..) ali pravo na šine koje su me povukle negde nazad, u neku svest, koju? Možda afričku, ne znam, jer moje i njeno sunce, sunce moje sestre, to nije isto sunce, to nije oko za nebo koje ja volim. Njeno nebo šalje dažd kao kaznu za mali, zdrobljeni let. Njene oči, indijanska vatra koja seva iz njih, različitost naših lica i bića, to nije nimalo blizanački Astrid. Zabola mi se u kost, u krv. Došla je po mene. Kao da sam dete. Ludo dete zebnje, malo čudo koga kriju u podrumu, zarobljeno dete koje crta mesečinu na staklu. A ne znaju da ih ja mogu sve videti. I nju, takvu kakva jeste, na ovom nebu, sa tobom, sa ružama. Asja ispusti tihi uzdah i mahnu rukom ka devojci čije je lice, i tako izdaleka, vidljivo plivalo u nepravilnostima i goloj banalnosti.

Nemiri duše koji nas nagone na nova traganja za podsvesnim, ili čak nesvesnim, možda su samo tragovi nekadašnjih prošlosti, a možda samo davno zaboravljene slike naših predaka…

Nekada davno, postojaše isključivo Čula Čula, kao strašna, mirisna Vatra sprženog mesa koju, ponegde i pokatkad, vetar raznese po tragovima mutne tišine predaka. U nama bejahu čudovišta- naši preci. Bejahu životinje, odenute u krzna, nalik na našu ošurenu kožu. Potom, zajašu ogromne konje i spuste se na prelaze osakaćenih snova, a njihovo prisustvo je sjajno i oštro kao sečivo. Zagaze u naše tetive. A od parčića naših snova ostaju samo krvave žile kojima nas stežu oko sopstvenih vratova i govore nerazumljivim jezikom. Strašna čula su, tokom žrtvovanja, divljim plemenima vezivala ruke. Postavljeni oko velike vatre što se rasipala ka licima izmučenim od vreline istopljenog voska, siktali su iz isceđenih, istopljenih grla vudu mantre i čakorije ( pesme u distihu) kroz koje su se obraćali bogovima Tri sunca, koji su se baškarili na ogromnoj plaži Platana. I oni su spečenim rukama sa stvrdnutim, rožnatim noktima gulili jabuke- žute popločane bore koje svojim preklapanjem oklopa stvaraju ispucali, rožnati sloj, i ruke Njihovih bogova pretvaraju u čudovišta noći. Tama moje duše, beše tama moje noći u tami moje duše. U molitvama bejahu tražili spas i posetioci drugih svetova, ti tigrovi u zarobljeništvu, tigrovi i ljudi sa noktima duboko uraslim u meso. Očnjacima su strugali jabuku čija je pena prskala nazad u utrobu, u čavle koje su u njoj bile zabijene, a na kojima se kotila vrana, čedo smrti, kreštalica strave. Prohujaše vremena. Vetar zapljusnu obale tišine i krvave kiše ugasiše pozare. Ljudi umilostiše bogove i tečnu vatru- afrodizijak koji se skupio u njihovoj prljavoj, oveštaloj koži gigantskih riba i gmizavaca. Postadoše ljudi, ali izgubiše svoje bogove. A sada je sve gotovo. I svud je pustinja, nepregledna. Ona- Vera se budi, a to je buđenje kao tanak ubod noža niz njenu slepoočnicu. Mogli bismo još preciznije reći da je Vera bila na onom prelazu jave i sna kada se, polako otvarajući slepljene kapke, naprosto udvaramo senkama. I nad obrisima predmeta u polutami, te senke sklapaju svoje avetinjske prste. Možda nam se u tom bunilu jave učini da usred najsušnije noći čujemo dobovanje kiše ili udarac nečije koščate ruke u prozor. Nakon takvih oniričnih sanjarija i flertovanja naših čula sa nepostojećim pejzažima, postajemo budni, sa prethodnim, nejasnim predznacima sna. Gde smo bili? Da li smo negde putovali? Kakve smo to maglovite predele sna naglim buđenjem zauvek izgubili? A ona je bila toliko izmorena arhetipskim snovima svojih predaka da nije ni primetila kapi skorene krvi od bučnog, naslonjenog noža, koji se bližio tetivama njenoga grla. Kada? Ko? Gde? U njenoj glavi se još jednom zarotira maska sa prelivima rumenih svećnjaka kojom je veštica iz sna, a njena rođaka Eulalija, čisteći joj utrobu voskom, mantrala njene grehe, i jodlovala. Kakav je to grleni krik? Ona, ispumpavši vazduh i držeći se za grlo, naglo ustade. Nešto je steže, poput more koja joj je, podbočivši svoje ustalasane haljine, sela na grudi, ili poput straha koji sluti nadolazeći nemir. Niz sjajnu dršku odbio se mlečni sjaj sunca koje je brstilo nabačane čaršave preko najneuglednijih delova bordela gde se, u povoju, kao u pelenama, baškarilo žensko meso. Bila je gola, ogrnuta isprskanim čaršavom. Lice su joj uokviravali tamni kolutovi premetačine i bluda, na njoj ispisanog nekakvim tetovažama što ih je načinio Princ noći, u pokušaju da joj iseče nožne prste, gurajući joj krpu u usta i vrišteći: „Gutaj, ti bela kučko!“ I tada je Vera pomislila na majku, na oca, na prazan sto na kome se puši ilovača zla, smotana u parče ogolelog hleba na kome je starac uvežbavao svoje desni.

– Abrahamosvaldo, gde nam je kćer?- upita Almalikai.

– Neka je đavo nosi- začu se strogi starčev glas.

Abrahamosvaldo je otac, sa bronhijalnom astmom i slabošću pluća. Almalikai, u podvezanoj marami i crnoj haljini sa uštirkanim okovratnikom i viklerima na glavi, stavlja tekilu na kockasti stolnjak. Ona podiže jednu ruku, a ta ista ruka upija gustu svetlost sa malih rupica iz kojih je, kao iz gejzira izbijalo jedno parče ugašenog sunca. Ona ima meku, bledu ruku po kojoj plivaju vene, šarene, zelene, ljubičaste, čvoraste. Njena odeća je potpuno iscepana, iskidana, kao urasle kandže, a put tigrasta, sa usađenim istetoviranim mesom. Kažu da joj je lično Fernando Puerto Valjarta utisnuo brazde u kojima beše retorika krvi, znoja i smrada. Ali, ona se budi, i u njoj ne beše unakaženog nemira. Komadići mesa su, pak, sasvim na mestu. Haljina se može zašiti. Usta, ah, mora navući svoja usta, ka ždrelu gurajući mrežaste gomile gnoja, malo gnoja od rasečene usne izrešetane nožem. Iz svake pore tiskale su se splačine krvi. A tragovi bejahu duboki, i išavši sve do materice, izazvaše joj onu ključnu mučninu koja steže obruče glave, a tada čovek pomisli da mu je sasvim malo preostalo. Još ju je mučila i zubobolja. Ona pročapka po truloj gleđi i izvadi spletove čađi, male skorene mrvice metala, i prinese ih svojim, širom otvorenim, očima. Zatim skide svoju, od krvi pocrnelu, haljinu i obmota se slanim znojem svoga izujedanog tela. Trese se. Oči, moje oči? Napeta od misli koje joj jure kroz glavu, pita se gde su joj oči. Ono što vidi su dva krvava proreza iz kojih je šibala svetlost tame. Seća se jedne od svojih mušterija. Na njoj je ogromna dlakava životinja čije ruke drže mesarski nož, i čiji su zubi sitni kao kod krvoločne zveri. Tu su i očnjaci, zabodeni očnjaci u stisnuti želudac.

– Ne, ne želim da se sećam- govori Vera, potpuno obnažena. Prizori te sladostrasne borbe sa životinjom koja ju je parila gnevom i nožem tik uz njeno grlo, koje je ta životinja drugom rukom snažno stezala, sad bejahu tek mučilišne lebdeće slike koje oslikavaju mutne i mrtve stvari, neobične i kolosalne. Njima upravlja vreme koje ističe na časovniku sa prljavog zida bordela. Na sve četiri strane behu navučene zavese kao polulopte, poređane slike kurvi vezanih zglobova, i ispijena lica mučenika u mračnoj, duvanom ispijenoj noći. Svetlost se pupčila na zamajcu časovnika koji je beznačajno otkucavao čas za časom, prelazeći kazaljkama, i vrlo odsečno senčeći poslednji otkaz mušterije. Potom nastade tišina. Otresavši prašinu sa stolice, sede potpuno obnažena. Vera počinje da se ljulja, udišući atmosferu romanse preostalih taktova muzike, one koja je, odsvirana nečijim odlaskom, polako već zamirala. I ona savi glavu u šake kako bi prikrila hrapavi jauk impliciran u njenim, do krvi izjedenim ustima. Da, večeras je bila dobra, još uvek na onom prelazu starije devojke, njenoga odraza i njene istrošene, sagorele forme. Usta su joj bila mokra. Rukom je sa usana otirala nešto nevidljivo, želeći da ignoriše krv koja je kapala sa njih. Njoj beše svejedno da li može da se uspravi i posegne za ogledalom, ali ono, poluprobušeno, okretalo se u njenim rukama, i tražilo odgovor. Pogledala se u ogledalo. To već bejahu muke, strašne muke samospoznaje. U tom ogledalu beše zakopano nešto tajno, kao tajno srce, mesto gde je prestajao bol, a započinjala istina, mesto gde se, ugađajući jedna drugoj, sreću svetlost i senka. Niz prljavi staklenik naspram kreveta, na kojem je dotad ležala nemoćna i raskrvavljena, meškoljile su se figurice lavova i tigrova od terakote, kao i nekih divljih, afričkih životinja koje su joj razdirale um. I vide obrise fantastičnih figurica iz svojih snova: čuvenog Alebrihesa, nemirnog duha iz tradicije Indijanaca Sapoteka. Laka Alebrihesova krila bila su poput ptičjeg perja, a to isto perje beše nalašteno bojama koje su se sijale, kao podmazane zejtinom. Svako pero beše porumenelo od unutrašnjeg razaranja tkiva, kao da je vešt stolar, praveći svoje figurice iz Verine mašte, četkicom i dletom, u njenom mesu pravio sićušne kosti. A šare koje su se nakon neprospavane noći ispupčile na njenoj podlanici nalik nemrtvom duhu kao što je Alebrihes. On je živa duša koja gori- Vatra. On dolazi samo kad pokojnik umire. On je neko ko je imao jako težak život.

– Alebrihes će ga spaliti pogledom- govorila je Almalikai, nagnuta nad svećnjacima, obučena u traje[1] od tigrove kože. Tako je Alebrihes, još od njenog detinjstva, živeo u njenoj mašti, dok je mrcvarila svoju dušu bežeći iz jedne u drugu mitologiju. Njegova krila Pegaza bila su nastavak konjske glave, nevoljno okrenute sa njenog dečjeg stalka ka njenoj maloj, radoznaloj glavi. To joj je bio poklon od majke za 13.  rođendan koja je tom prilikom rekla:

– Neka te štite Virhen Morena, neka te štiti Alebrihes- zatim je poljubi u čelo i ona tad usni blaženi san. Nedugo zatim, prikradaju se teške senke i bude je, a truplo u plaštu stoji kraj vrata i hoda kao po vodi. Ona vrišti kroz mrak, i vidi ga na podu kako juri pod senkama, pod svetlošću, kaska optočen zlatom i dragim kamenjem, proboden vudu iglama, razmazan kantama krvi. Nastade vrisak, potom prestanak sna i početak mokrenja u krevet.

– Jednog dana, kada budem umirala, videću njegov lik u svom ogledalu- govorila je vračari Eulaliji.

Kada je Alebrihes stupao u boj protiv mračnih sila (a ona nije uvek mogla da razazna na čijoj strani je on), pretvarao bi se u mladića bele puti sa prebačenim ogrtačem oko uštirkane košulje i jeftinim sombrerom. Kažu da se Alebrihes nekad pojavljuje u ranim jutarnjim satima, kroz lik mladića koji nosi ogrlicu od zlata, ili bakra koja je posuta tankim slojem gleđi. Crna kopča oko struka ima na sebi glavu zmije. A nekad se pojavljuje uveče, noseći crni plašt i mnogi veruju da baš tada dolazi da odloži smrt. Nije znala razlog zbog kog joj se Alebrihes prikazao u snu, da li je to nasilje bilo u njoj ili je kao preživela žrtva uspela da zagrize onaj čarobni končic s klupka nasilja koji joj je Eulalija tutnula u ruku one večeri kada su potoci krvi oblili njenu posteljinu, a neznani plod iz utrobe se iskobeljao poput čudovišta sa kracima, dok je Eulalija pala nauznak prevrćući beonjačama. Isterali su je bez pogovora. Govorili su da je veštica, a ona je znala da joj je Alebrihes pomutio razum.

– Alohandra! Alohandra!- ona pljesnu rukama. Ona joj je ponekad nežno dodirivala usne natečene od udaraca i razblažene ledom iz tekile koja se sada, kao lokva krvi, penušala u prljavoj, izgriženoj čaši.

– Daj ovamo Mesklu- Škorpijin sok- ona pomalo radoznalo osluškuje vlastiti ogrubeli glas koji dolazi iz njoj nepoznatog grla. Koliko je godina prošlo od kad nije videla Rigoberta koji ju je jedne samotne noći posetio u njenoj sobi sa maskama religioznih čudovišta na kamenim zidovima. I sad, sklopivši ruke u grč molitve, usmeravajući svoj razuzdani pogled ka svetoj Devici Moreni, ona oseti svu odvratnost i ispraznost svog života.

– Da- šaputala je dok je usta ispirala rakijom – ovo je kraj puta, a taj kraj je najčudesniji put koji sam mogla da pređem.

– Prizivam smrt- ona podiže čašu teatralno, gotovo sa nekim izbezumljenim povlađivanjem Velikoj Senci. – Alohandra, prizivam Alebrihesa!- viče dok joj se na raspuklom ogledalu lice talasa poput pijanog mora, ili škorpijinog repa u kakvoj, peskom začaurenoj rupi, što je, katkad, vetar obgrli i zrnca tišine raznosi na sve četiri strane sveta. Alohandra, u još gorem stanju od nje, ulazi nekako bojažljivo. Na sebi ima pamučnu haljinu i ogrlicu od zlatnih perli. Duga crna, raspletena kosa talasa joj se niz ramena. Tamnocrveno, opaljeno lice raka gnezdi bore što se tek upinju da joj razrovare lice. To je velika majka koja se sa kotaricom vode šeta pustinjom. Stavlja ruku na usta, a oči su joj razrogačene.

– Idem da kažem Puerto Valjarti.
-Ne, ja sam dobro- gleda je u oči i hoće da i ona oseti da je sve u redu.

Alohandra gricka bademe preturajući po desnoj šaci i gleda je dok joj se oči šire kao govorljive lopte.

– Pogledaj se- upire prstom – ala su te večeras izmrcvarili!

Pređoše za sto. Obe se nagnuše nad šoljicom rakije. Ćute. Verin pogled skreće ka Alohandri, a zatim kao snop svetlosti pada na poluodškrinuta vrata.

– Zatvori vrata- reče grubo.

Bordel ima dva sprata. Sobe na drugom spratu su sasvim ispražnjene, osim njihove. Od spoljnog sveta razdvajaju ih trake što su ih pleli Hinčau Indijanci- uzori sveta koji nestade, najveći majstori tišine. Iznenada, od tišine, ostali su samo parčići, kao one oglodane trake što su činile vrata i zaštitu. Nešto poput Senke sjuri se kroz tišinu i obod kreveta, i Senka polete ka prozorima, a ulazna vrata prizemlja se uz snažan tresak širom otvoriše.

–  Ovde nema vetra- ustuknu Alohandra i zgrči ruke u gladak poklopac.

Između dva jako stešnjena prsta proviruju kamičci, nedovoljno nagriženi vatrom. Ruke su joj vrele od iščekivanja, a grudi se nadimaju u sitnim grčevima.

– Vera, bogovi su došli po tebe- reče joj i vrisnu, preturivši petrolejku sa drvenog, moljcima izjedenog, stola.
Postade mala i skrvčena kao da je figurica od terakote. Oči joj behu usijani tiganji. Strah potpuno obuze ove dve žene.

– Neko nas posmatra. Možda je Ksolotl, Veliko čudovište- skupila se Alohandra, dok joj je brada podrhtavala. Začu se još jači urlik vetra. – To je bog sa licem psa, Kecalkoatlov brat blizanac, Veliko čudovište- Alohandra se trese uz histerične napade plača.
– Ne budali, Alohandra!
– Treba nam zaštita- vrišti Indijanka.
– Neko dolazi- reče Alohandra.

Vera se pogleda u ogledalo. Videla je sve. Videla je Veru. Njeno lice beše vudu maska. Tečnosti su se slivale po njoj: crna, plava, bela (sumnjive čistote) i crvena.
– Više ne vidim svoje lice, Alohandra, ne vidim- ona se usredotoči na svoj izgužvani brus.
– To su Ksolotlove čini- zaverenički se nagnu ka njoj. Vera odmahnu rukom.
I opet nastade tišina, vekovima, godinama, ta urlajuća tišina koja razmazuje ruževe kurvi i prevrće im brushaltere. I odnekud ispadaju sitni novci, odskaču uz zvukove tap tap tap. Eno ih, kotrljaju se kao kažnjeničke mašine i zupci koji neumoljivo seku i pokreću točak. Čuju se obrtaji. To sat otkucava- mehanizam dobijen sa bordelom kao i noćne more sa starošću. Ove dve žene nepodnošljivo brzo stare. Vera otpija poslednji gutljaj rakije, istovremeno pipkajući tanku, iscepanu haljinu, trgujući impulsima pokazivanja golotinje koja joj je ušla pod kožu. I kao u nekoj žurbi, ona podiže glavu, nekako ukoso, tako da su joj se beonjače zarotirale jer oseti kako se nad nju nadvila neka senka, koja se, bez ikakve pretnje, kupala u njenom odrazu. Alohandra stavi ruku na usta, i cvileći, provuče se pored Stranca. On je prezrivo isprati pogledom, a oči mu se skupiše. Bio je obučen u platnenu košulju i farmerice, a na glavi je imao jeftin sombrero. Uzeo joj je ogledalo iz ruku i u njemu gledao svoje koščato lice. Delimično pretvoren u životinju, stranac je napeto, još par trenutaka nastavio da se posmatra u ogledalu. Posmatrala ga je. Od ušiju su, dakako, mogli da mu naprave cipele, a od nosa krompir- beživotno je pomislila. Od duge, zmijaste kose spleo je klupko, koje mu je davalo vidovnjački izgled zapadnjaka. Namah se nasmešio, kao da je i sâm zaključio tu ironičnu misao, a zatim je kratkim i odsečnim trzajima ručnog zgloba odstranio ogledalo. Posmatrao ju je nežno, kao da, na čitavom svetu, jedino njih dvoje razgovaraju, negde van pustinje, u brdima, kilometrima daleko, na putu bez raskršća. Stranac je posmatra ravnodušno kao da je njena sramna, izubijana golotinja samo jedan pejzaž koji valja fotografisati ili naslikati. Njegove sive oči hine pomalo podrugljiv smešak i njoj je dovoljan samo jedan pogled, koji se ukršta sa njegovim- pogled poznat svim bludnicima noći, kao i kurvama bordela u malom, pustinjskom gradiću Oaksaka. Pritom se nekako stalno povlačio unazad, u rukama prevrćući nekakvu kutiju koja je naveliko zujala, a potom bi umuknula.

– Maricón![2]– gorko pomisli ona, ali ne bez naslade. Znala je da ga njena golotinja ostavlja potpuno svetim i čistim.

– Ovo je nedostojno- govorio je okrećući se po prostoriji. Zatim uzdahnu i sede na mesto koje je dotle zauzimala Alohandra.

– Da li Vas šalje…?- zastaje, jer zaboravlja ime svog Dobročinitelja. Za nju je on odraz čoveka mesarskih ruku, širokih ramena nalik na dve spojene planine, gotovo bez vrata. To je bio Fernando Puerto Valjarta, čovek koji ju je doveo ovamo. Za trenutak joj se učini da je Alohandra posmatra preko strančevih leđa i ona, zaklopivši oči, uspe da usni njene divno oblikovane šake koje pljeskaju jedna o drugu, pozivajući je da se probudi. A ona, gde je? U kom čudnom pejzažu? Da li je konačno odlučila da se prepusti? I ona shvati da čuje strašan topot vračeva koji obigravaju oko vatre. Vide nekoliko ugljenisanih maski navučenih na isepana lica koja odskaču u grčevima.

-Vi imate da ponudite mnogo više – reče Stranac i poče da je oblači polako, bez požude, a ona mu se prepušta, kao onda kada je dopustila Eulaliji da njenom ocu, koji je žustro zahtevao da se pusti krv Rigobertovog i njenog nerođenog sina, otkrije sramotu obnaživanja bedara. A onda se začu očev uzdah i vide ispruženi dlan. Puerto de Valjarta, iskežen, govori:

– Dogovorili smo se starče.

A eto, sada je Alebrihes došao po nju- pomislila je Vera posmatrajući strančeve čulne usne. On ju je nežno držao za ruku, a okovratnik mu se utisnuo u vrat. Govorio je nešto mehaničkim glasom, a ona ga je slušala i upijala. Doduše, Vera se malo opirala (a to opiranje beše veoma bedno i nedovoljno ubedljivo. Naime, ona je samo skrstila ruke i savila glavu, dok joj se izmaglica jutarnjeg bunila mešala sa zadahom rakije. Ipak, pokušavajući da odagna njegov lik tako što je naizmenično okretala glavu s desna na levo, uspe da prokrklja:

– A vi ste?

– Umetnik amater- reče on.

On se najedared ispravi i gotovo da pesnicom, kao čekićem, udari o svoje grudi, želeći da potvrdi dostojanstvo kao i taštinu svojih reči.

– Vizionar- dodade on.

– Ah!- uzdahnuVera.

– Vi možete da mi pomognete da snimim nešto kao kratak film. Biće vam dobro plaćeno- reče stranac. Potom je povede iz bordela, zaklonivši je kao da je umesto ruke imao ptičje krilo sa zlatnim, smeđim i crvenim perjem. Njegove ruke postadoše ptica koja joj se potpuno primakla, a niz leđa mu je padao crn plast na kome je bio izvezen znak zmije.

– Alebrihes- rekla je nečujno i uzdahnula- kuda idemo?

– Niz Mračni Put- rekao je.

Krenuše dalje, ali ona ne vide put, već nekakav tok kroz koji su im se kretala, naizgled spojena, tela. Ona ga čvršće uhvati za ruku. Kako je napolju bilo jutro, tako se istovremeno ugasilo i oko kamere i sunce nestade negde iza oblaka. I oni nestadoše u nekakvoj skrami jarko ljubičaste noći. Nebo zakloni krvavo sunce, a njegova krvožednost stopi se sa linijom horizonta, i tek blaga, žarkosmeđa svetlost padala je na njegov groteskni lik krompirastih crta i žutih obraza izmazanih crtama od imalina. Beše kao posut pepelom.

– Zar tako izgleda Ritualna Maska Smrti?- pitala se Vera.

Bilo je kao u snu, ali mnogo… snovidnije, tražila je pravu reč. Jer, smrt je kao odblesak davno izgubljenog sna- veličanstveni predeli, mahovina koja se kotrlja putem i spetljava s licem, složena harmonija svemira, zaustavljeno vreme, njena ruka u mladićevoj. Sve je to podsećalo na skladnu, dražesnu igru nadrealističkih boja i slika. Zar ovako izgleda smrt? Zar je ovo kraj, kao onda kada sam se slučajno zagrcnula tekilom, kada me je opalio sprženi dah iz sopstvenog ždrela, usisavajućeg i mekog kao cev. Tako oni hodaše niz mračni put na čijim se stranama kotilo zelenilo i lišće najraznovrsnijih boja.

– Gde je pustinja?- upita ona naizgled radoznalo, igrajući se pantljikama na
svojoj najraskošnijoj haljini- imitacija indijskog sarija, mokasine, kosa spletena u razdragano klupko prepuno ukosnica i boja.

– U našim očima. Uskoro smo tamo- on pljesnu rukama i gle, odmah se stvori jedan ugao, a u tom uglu jedna kuća, i sve beše kao čudna slika koju je Vera dočekala sa naglim oduševljenjem i razdraganim kliktajem. Njegove nežne ruke, ukrljuštene nizom ružičastih pločica natkrivenih obojadisanom puti glatkog mesa, dugačke i spretne, petljaju oko ključa, dok mu se usne razdvajaju. Ona vide beleg na njegovoj šaci- znak zmije.
Bilo je evidentno da se mladić bavio bitnim stvarima, iako u prilično velikoj kući ne beše nameštaja, samo vrata, goli zidovi i izukrštane kamere iz kojih je curila zagasita svetlost, nalik na toplinu njegovih žućkastih očiju. Vera optuži sebe što joj ruž nije potpuno na mestu, kao onog sudnjeg dana kada je po nju došao Fernando Puerto Valjarta. Jedna mokasina beše toliko omekšala njenim znojem i isparavanjem vlage, da je osetila kako joj svaki tup nalet vazduha nanosi oštar bol. Jedna kamera bila je postavljena visoko, a stranac je, pomerivši kameru bliže njoj, istovremeno otpakivao nešto nalik na žensku torbicu u kojoj je bila jedna činija. On onda na pod postavi činiju, a pored nje vazu i to mu beše sav dekor. A zatim poređa nekoliko ogromnih posuda koje je izvlačio iz jednog udubljenja u zidu koji je bio umotan u zmijsku kožu, i kao fijokice, širio se do tavanice, i to se njoj učini modernim. On iz svake posude izabra po jednu jabuku koje behu velike i skerletne[3], nekako mišićave i utonule u njegove meke šake i bejahu čvrste te ih on stade nežno gladiti i premetati po rukama i to potraje čitav čas. Zatim joj je stranac prišao na dva koraka, i žvaćući jabuku, nežno je gledao, dok su mu trepavice pravile fantastične odseve po njenim grudima, gledajući je i analizirajući njene kukove, njene guzove…

– Imate lice glumice- zaključi analizirajući njeno lice, u suštini ostarelo, sa očima, kao u meso utisnuti rezanci, i nosem kao poluizjedena kobasica, njeno lice ne beše lepo, ali mladić je u njoj nešto nalazio, nekakvu igru i avanturu duha, neko rumenilo device, ne obazirući se na dečje kreveljenje prirode koja ništi lepotu utiskujući bore kao žigove.

– Nešto je raskošno u vašoj fizionomiji, kao hazard koji čas dobija, čas gubi. Vi ste savršeni. Ona oseća kako joj prija umilan strančev glas, i topi se, šireći svoje noge kao paun, gledajući mu u lice, i ništa manje oduševljena, tajnovitim putima se spajajući s njim.

– Dođite ovamo. Vaš zadatak je zapravo jako lak. Samo treba da žvaćete jabuke. Ovako- i on meškolji u ustima već rascepljenu jabuku od čega mu se lice naduva i krivi. Ona ga posluša i on joj dodaje celu činiju jabuka od kojih ona bira jednu, najkrupniju, uzima u usta i žvaće je, gledajući ga pravo u oči.

– Tako je. Sad uzmite još jabuka. Uzmite dve. Brže gutajte. Ona guta, oči joj iskolačene, trpa u usta jabuke, zrele, crvene, sočne a kapljice soka joj se slivaju niz tanku haljinu. Stranac se okreće velikoj kameri koja beše prekrivena nekim crnim platnom, otkriva je i okom kidiše ka njoj, dok okreće ručicu i kamera hvata njen razmazani ruž spolja, njenu ushićenost iznutra i nju obuzima glad koja, tako snažna, truje njeno rasuđivanje, te ona trpa pregršt jabuka dok stranac snima i govori:

– Gutaj još, još više jabuka. To je sve što tražim – govorio je stranim akcentom-  mnogo jabuka, još jabuka. Srči, sisaj! Ona se naduva kao žaba, ne može da diše i u usta trpa tri jabuke. One padaju na zemlju, a ona ih sakuplja širom otvorenih usta i očiju kao da iz sebe srče poslednje elemente duše.

– Ne istražuj. Samo gutaj. Mnogo jabuka, mnogo crvenih, sočnih, dragih jabuka, od alabastera, smaragda, sedefa, kao majčino mleko. Govori dok jedeš!- on se razdra, a kontrast između mekoće sna i njegove nestrpljivosti natera je da još više razrogači oči… Mmm… – Volim jabuke, tako …- on jače okreće zavrtanj kamere. Čuje se samo zujanje i njeno dahtanje. – Još samo jednu. I ona jede, ždere sa slašću, s apetitom izgladnele osobe, jede, uživa i naduva se. – Sad! Sad, draga!- mladić viče kao da ima napad ludila, a lice mu se smeši.

Ona oseti neki šum, pisku, više komešanje, a to ne beše šum kamere, već zujanje koje se pretvorilo u neku riku. Okrete se i vide ogromnu zmiju, anakondu koja joj obavija bokove, usta, gnječi lobanju i bez straha gleda kako joj se uvojito krilo zmije spušta na želudac, na prsa i gnječi ih silovitom snagom dok iz usta ne počne da pršte jabuke, polusažvakane, u svoj svojoj slasti. Delovi celih jabuka kao gejzir izbiše iz njenih popucalih pluća i na kraju ostadoše samo njene zakrvavljene oči. Dok je potok sokova tekao niz njenu bradu, ona se gušila i umirala, a stranac je sa slašću gledao u njene umiruće oči. Potom je lupnuo rukama i zmija se povukla u zid, srastajući sa njim. Stranac uze traku i pevušeći izađe iz prostorije bacivši novac na unakaženo telo prostitutke. A čudovište je nastavilo da pluta po goloj vodi,  nepodnošljivo velike pustinje. I tako će biti za vjek i vjekova, za buduće godine i vekove – ovo beše poslednja Alohandrina misao dok je tresla leš u indijskom sariju koji je već počeo skupljati crve. Pored raskomadanog tela na krevetu sa dva ružičasta baldahina beše novčanica od dvadeset dolara, plata prostitutke po merilima najcrnje noći.

Svake srede tačno u 9 izjutra kupovao je gospodin P. zelene, sočne jabuke delišes.

Samo na jednom mestu je mogao da kupi jabuke kakve je želeo.

Samo je jedna prodavačica umela da mu sem umili onako kako je voleo.

Samo su te jabuke bile prave.

-Ovaj gospodin svakoga jutra, u 9 izjutra, kupuje zelene jabuke. Sat po njemu navijam- sa rukama na bokovima se kikotala seljanka.

-Mens sana in corpore sano- katkad bi izustio njen sin, elektroinženjer, usled opšte nezaposlenosti, spreman i voljan da pomaže majci.

Tako je gospodin P radio godinama, odmeravao jabuke, nije se cenjkao, opipavao, bacao ih u vazduh i kao dete bi ciknuo: Hop!-u trenu kada bi jabuka doživela gravitacioni kolaps. ‘Ili Hip

Hip Hurray-ako bi uspeo da je uhvati.

-Sportista. Vegetarijanac. Svi treba na njega da se  ugledamo-govorile su mršave žene muževima mesožderima.

Da, gospodin P je strasno i slasno voleo jabuke, ali ne i da ih jede.

Kad bi stigao kući sa torbom u kojoj je bilo pregršt okruglih zelenih lepotica, vadio bi jednu po jednu iz kese sa pobožnim razumevanjem.

Katkad bi mu uspelo da mu u šaku stanu dve ili tri..

Potom bi otvorio prozor i slavodobitno gađao komšije koje bi se tu zatekle, tim malim zelenim bombama, govoreći kroz zube:

-Evo ti ga na! na! i NA!

Zaključaj glavna vrata kad završiš sa poslom- rekao je Šef proizvodnje jednog sunčanog januara..
Da, šefe.
I vrata od magacina.
Da, šefe.
I vrata sektora pravnih poslova, vrata sektora kvaliteta, odeljenja za pravljenje kalkulacija, ulazne kontrole, izlazne kontrole, vrata koja smo izdali onom podstanaru, vrata logistike… i doviđenja.
Da, šefe.
Na kraju radnog vremena, radnik se uputi ka jednoj od brava, gurnu ključ, ali nije uspeo da zaključa.
Uputi se drugoj, trećoj, petoj…
Pogrešan ključ.
Loš ključ.
Neposlušan ključ.
Vratio se ka stolu da telefonira Šefu proizvodnje, kad primeti da na susednom stolu leži podsetnica na kojoj je pisalo velikim, masnim slovima:
KLJUČAR.
Nakon telefonskog poziva, ključar se pojavio u roze kombinezonu, sa suncobranom u ruci. Bio je prljav i znojav, valjda od prevelike vrućine.
Suncobran u ovo doba?
Bojim se ozonskih rupa. Jako-rekao je Ključar i odneo glavnu bravu.
Nakon toga ga niko više nije video, a i podsetnice je nestalo.

Jutros mi se javio demon, imao je petnaestak rogova na glavi, tri repa i dva lica, jedno muško, jedno žensko. Govorio je u dvostisima, a imao je i ostatke testisa, ma čitavo ljudsko biće. Automehaničar sam, zovem se Dzordž, popio sam malo više sinoć, popio sam trideset malih balončića punih okeana. Doćiću u podne, rekao je Demon, ostavljajući mi vremena da se pristojno obučem.  Doterao sam se-zakopan između točkova kola, uljanih, rasečenih tregera i zakrpljenim kolenom od udarca o bok jarka.. Smrde samo katatoničari, rekao je demon, a za tebe imam nešto mnogo bolje. Jesi li se ikad vozio Dzambo Dzetom? Ne, nisam se IKAD vozio džambo džetom. Pogledao sam u ručni sat, bilo je podne. Demon je sa druge strane stakla, u odeći ljubazne šalteruše udarao pečat na moj ček.

–Da li bi voleo da voziš Džambo Džet?-napuderisao se kratkim zamasima i popravio karmin.

–Ne.

Ovo traje, razumite me, jer: odbio sam kuću na Korčuli, tridesetak posuda prepunih srebrnih satova, očajno skup prsten mafijaškog advokata, odmor na Arubi, dve crnkinje koje se telepatski povezuju preko pupka, intimno žensko rublje, Demonlinu, NJEGOVU oficijelnu mistresu, titulu đavola kastrata, novo ime Đerdan koje se Demonu naročito dopadalo, molitvenik, knjigu srpskog mislioca vladike Nikolaja Velimirovića, ženske grudi, veštačku vaginu i slepo crevo samog Gospoda Boga.

-Šta da ti ponudim? Kako da ti kupim dušu?-kršio je ruke Demon, posmatrajući me obazrivo.

-Ma da nisi i ti..

-Hoću svoj smrad nazad-prekinuo sam ga u paranoičnim mislima.

-Želim samo da nastavim da smrdim, nikakve titule-rekao sam- Nakon toga, zadobio sam poštovanje Ljudi. Pajtos me je častio Jack Danielsom, javni wc mi je odobrio pravo na 30 dana nekupanja i kontinuiranog sranja, pedikirka više nije pretila policijom jer ne dolazim na redovno čišćenje noktiju, mada je i dalje nastavila da mi nudi novac kako bih…

–Okupajte se makar jednom, sinjor Džordž.

-Nikada.-formirao sam svoj princip i od tad ga se strogo držim. Proslavio sam se u svetu kao asketa, pustinjak, propovednik i vrač. Naravno, na propovedi ćutim. I smrdim. Slušaoci propovedi pišu svete knjige, blaženog izraza lica.  Što se demona tiče, on je nestao sa lica zemlje.