U bronzi je živu izliše

u tri sloja, jedne noći tartarske.

Utamničena lepota iščeznula je

u zagrljaju Ereba.

Helena, Helena, pojela te intriga…

Ovo je smrt, ali ne ona čista,

već beštija, prljava i pokvarena,

delo osvete ljubomornih žena.

Ukrstiše nam se putevi, Nemesis,

sad se komešaju kao voda,

u ustima mi ukus čemera

za vreme pređašnje i vreme buduće.

Dok gola ležim među četiri zida

Gnječeći rane tela okovanog

Iz talasa izranja slepa i gola, al’ čedna istina.

Život je zlo a lepota podmukla.

Trojanke, brade ratničke!

Kroz mitove, smrt moja biće večno sećanje

na izbačene, ubledele jagodice,

na fijasko lišen Sunca.

Smrt!

Malokrvna,

sažvakana,

lepa, silom zaklonjena.

Koža besom zažarena

Zapalila morske oči,

Zvezda otplovi

u BESKRAJ.

MRAKĆE RAZUMETI

 

Leila Samarrai

 

 

 

Vašoj milosti *

 

U hlad ruža htela sam da se sklonim

Ali zaspah u knjizi

Otvorenoj na pesmi o (m)učitelju

 

Pesnici davnašnji

Pod senkama i zemljom

Računaju li na serafime

Na tamninu, na prozorska okna

Na odškrinuta vrata i tajnu života

Na grane čempresa koje tišinom mame

I dugo severno jutro pod harfama

 

Na izmaku vidokruga

Neka nam ćutnja iščupa istinu

Od kamena spevanu

 

*Upućeno čitaocima

 

1

 

Tuga je skrivena u glavi ovenčanoj krvlju

Ka mudrosti zvanoj Jerusalim

Ubijate čoveka što daljinu osluškuje

Je li tamo zbilja “Ecce Homo”

Viša hijerarhija Španije

Dok teče vreme očaj silazi do krvarenja

Bolno nikad, ne priznajući bol

Ptica sam

Ptica sa željom da umre u Španiji

 

Napisaću u izveštaju

U mekim plodovima krije se

Namučena Hulija Burgos

 

Onostrano sećanje otkucava šest časova

 

2

 

Taština na lisičjem tragu

Gle, čuda!

Čas naizgled jednoličan

Pogodan za izokrenut tren ili večnost

Mučenica i njena kćer što peru noge

Ukrašene ekserom umesto sandalama

Ćutke razgovaraju

 

Samo ne žamor iznutra

Obale i strugotine maštaju

Kćeri želis da ti se omakne prah

I uznemiriš teret, nebiće i vitice

Zamišljena preko puta kamenja odolevaš

Crnja od noci

Strah te da nece više biti kičmenjaka

 

Treći je čas u noći Posle

 

3

 

Ne shvataš-prosuta krv zvoni

Od otkrića pogrešno strepiš

U agoniji sebe same

Dok vapimo na grčkim terasama

 

Kćeri

Mirne su reke čujne u naporu

I to zajedno

 

U ogledalima je put ka mrtvoj zemlji

I obožavaoci hronometra

I neostvarivi cvat leta

 

Goluba na vatru kćeri moja

Naješćemo se

I skakavce kćeri moja

Pre nego nas napuste kroz prozore

 

Predosećam da nepouzdani covek

Stišava dah i kreće putem

Lepote, Zapovesti I Ratova

 

Znakovi pored puta jedino ti preostaju

 

 

4

 

Tako mi govoraše mati

 

Ne traži više zemlju

Zaboravljena među drvećem

Ispod kojeg si rođena

 

U izabranoj noći

Kada su skakavci odleteli sa terasa

U gomilu glasova punih mržnje

Ka meni upućenih

 

Majko tiha

U meni ni glas da zapucketa

Otkud sam mogla znati

Za drugu stranu karata

 

Dolaze li već da me povedu

Ukorenjeni u poslednjem jutru metka

 

Ustajem bosa

More se uplašilo

Ko zemlja od groma

 

Trnov venac više niko ne pominje

 

5

 

Iako svaka rana ne krvari

Ipak

Svake večeri umire po jedan čovek

Zašto

 

6

 

Nastaće polutama i osama

Služiću sama u sebi, iako nisam svoja

Pred ranjenim kolenima sve se otvara

Cvetovi i misli, priče o pravdi

Lobanje razuzdane I doba bez predaha

 

Znam kazniće me Bog

Ali u grču strasti

Neće me slomiti odsutni

 

Igrasmo celoga dana

Samoća ponovo dolinama

Grlena iznad kladenca

I ljudima greh

 

Uplašim se da budem

 

7

 

Sen bi tvoja bila

I nevestinski veo

I vrisak prvi

Zločin iz strasti

I krv vremena I nevremena

 

Bolje da se uplašimo

 

Tajna paprati I beše I ne beše

I strah

Odnekud samoća izgreva neokrznuta

 

Zatvorena u zvezde u sebi

Očima volim I dalje

Bez ljubavi mrak će me razneti

 

8

 

U postelji se ne uzdam u zapovesti

Ruže već bremenite vetrom

Koliko časovnika pitaš

Dok kasni jutro načičkano večnošću

Jutro bunilo

 

Proriču kraj sveta

Kroz zvezdane kapije

Želeće otvoriti ih, otvoriti ih neće moći

Želece zatvoriti I njih I put

Pesme će oglasiti mrtve

Mrtvi I živi krenuće lažnim ustima

Bez ijednog čula

 

Moj Bog spava mrmljajuci molitve

Posle cčega nasleđujem tugu, vetar, planine I ptice

Ipak ruke I stabla odolevaju

 

Nije me strah od metka

I konjanika apokalipse

Već od tebe

Voljeni moj Oče

 

9

 

Biće vremena da ti kažem

Hoće li se i sutra okretati reči

I suština bivati konac

 

Vrebaju me povijeni svećnjaci

Između čežnje i straha

Između strasti i postojanosti

Uvek su prisutni dok spavaš nemirno

Tamo gde počeci končaju

 

I samoća je uhvaćena, oblikovana i ograničena

I njen sadržaj oglodan u vetrometinama

Gde se kraj i početak sastaju

Svakog punog meseca

 

10

 

Još jedan san

 

Vrisak troje dece među lišćem

Blizu vodopada i provalije

Ruže im preblizu

Da li da ih sledim ili previdim

 

Odluke čudne

A deca čuda bez samouzdanja

Treba na vreme poznati zemlju i sazvezđa

Da poslednje otkriće

Pusto vreme ne bude

I razapet odjek koraka u osami

 

11

 

Biće vremena da ti kažem sve

 

Strepimo, ne živimo

Igramo po prostirkama od paprati

U ritmu izvesno mrtvih

 

Čuvaj se suze ludaka i mostova bez ograda

Žrtava i samoće molitve

Tapšanja po ramenu

I praznine u kojoj umiru savetnici

 

Čuvaj se

Ne budi opet pronađena

 

Strepimo

U međuvremenu ne živimo

 

12

 

Između proleća i zime

Belog i crnog

Srca I krčme sve nižeg vinostaja

Između prerušenog i slomljenog

Nestvarnog i tornjeva izvrnutih očiju

Izmedđu svemira i “da li smem”

Gradske lude i “isplatilo se”

 

Između “donekle” i postojanja

Smirili su me plač i post

Klanjam ti se

Pomoć ti ištem

Gospo tišine, vatre i iskušenja

 

 

13

 

Idi u mirnu jesen

Nemoj vedrino pozna u groznicu

Kraljice kikota neodlučna ćeš reći:
Kad u Singidunum dođoh tražeci tuđi svet

Ne videh zamišljeno

Već svežu kap krvi niz nogu

I nedresiranu reč bez volje da se izrekne

 

Šumski slavuju

Ako možeš u ponoć da zapevaš

Ovde ću te čuti

Između noćne radosti i zore

 

14

 

Kako brzo prolazi sen rece Marko Aurelije

Dusa je prolazna, zar ne, ponada se

Udruzen sa demonima po treci put

Krivica mu prisht, covek zrtva, a zivot podvrsta cira

 

Nezadovoljstvo je ono savrsheno

Od pamtiveka ne mozes izgubiti ono sto nisi imao

Razmisli

Odvojis li se jednom

Saznas li za pravdu bola nasledjenu

Mogu li otrov i pozar biti korisni

Nisi li postao previse popustljiv Marko Aurelije

Pred deobama i zudnjama

Namerno izazvanim

 

Neka te ne muci vise juce

Sve zavisi od Bogova

 

Danas su stvari potpuno otvorene

Dok ih krvozedni vetar ne obori

I odnese u sutra koje nece biti

 

Zato Marko Aurelije kad god se pogledas

Seti se da li je oblik prepreka sustini

I odgovori ko je veci lazov

San ili sen u ogledalu

 

 

15

 

Kada ce poceti nistavilo

Kada cemo cuti odjeke jutra

Lisenog brzine, ljubavi i mudrosti

 

Doci ce cas

Biti istovremen

Biti tisina i bljesak

Biti sudar I stvaranje

Da bi kroz trenutak nicega

Dosao na ovaj svet

 

Od tada se siri kroz ukus nicega

Kao talasi vode

16

 

Zagrni usne i odvike

Udahni miris vetra i promena

Odskrini kovcezic

Pusti nek izlete sve stvari

I mirne noci I uspavanke

 

Odrekni ih se

Dolaye pometnje I druge noci

 

Pozelis li sapate I guste zaklone

Cuvaj se

San je cuveni sejac

U doba novih iluzija

Koje device pretvaraju u zivot

 

17

 

Zasto nema granica

Izmedju lazi i zivota

Pred devicanskim kolenima

 

Rodila sam se u igri svetla i senki vodopada

I cekala da zagrizem plodove

Kroz jedan svet ili vek

 

A oni gorki iznutra

 

Vracam se mirisu doma

Ostrvu sto pliva u noci i vodi

 

18

 

Groznica nema kraja

Pesma ostala bez zvuka i vatre

Magle ne haju da budu opevane

Pa nema razlike izmedju vode i blata

 

Devojka uplakana bez uporista

Dok zid zavicaju dogoreva

 

U podsvesnom dijalogu

Niko nije budan

 

19

 

Ja uporno napasam reci

Dan i noc

Prvo ih trazim

Prepoznajem cak i u gusterima

Koji nesrecu najavljuju

A Vi bi vreme i puteve, iako isprazne

I plave krugove iznad izvorista brzih reka

 

Vi meseceva deca

Ja usamljena stabljika

Vi upamcene boje

Vi pesnici, a ja nisam jos

 

Ja Pan zaljubljiv

Koji ne yna kako se na Vasem jeziku kaze pustos

Obelezena da pevam zudim Istoku

Gde bih mogla da se spalim

I u zvezdu konacno pretvorim

Kao Kecalkoatl*

 

*Kecalkoatl- mitsko bice Tolteka, prvobitno vladar I prvosvestenik a potom I vrhovno bozanstvo. Po predanju sam je sebe spalio I pretvorio se u zvezdu

(Kad bih samo mogla da se zanjisem

Na trenutak

Ni muzika nije potrebna)

 

 

20

 

Kako su radosni odjeci ravnica u susretu s vodom

Krosnje se zavrtele

Ispod njih scucureni reka i ja

Ne za dugo

 

Muzika straha i pukotina groma

Dizu vode protiv nas

Koje do tad nismo poznavali

Ni moje Ju;e i Danas

 

Zatocena sam

Da ne bih otisla u mesto gde se prelivaju vode

Cineci nase dorediste

O zakonu spojenih sudova

 

Svejedno mi je

Samaricanin je umro

 

Otici cu u pustinju

Napravicu masku sebi i prizivacu kise

 

Vidi li nas Veliko oko

 

21

 

Ne zaboravi

Voda je talas do praznine

Voda je pad kroz metafore

Koja moli ogledalo

Da se vrati

Na manjkava mesta pesme

 

Samo da mi san

Ne dovede do dna

 

22

 

Nikada neću reći

Na šta vonja mesecar

Sposoban da bude budan

 

Nikada neću zaspati

Bojim se misli

 

Šta čekaju oni

Koji se sećaju mojih reči

One su kamen koji se kruni

 

23

 

Zaškiljim kroz videlo rešetki

Nadiru

Šumovi detinjstva

Simboli intime

I snovi

Jedan po jedan

Jedan po jedan

I nasta vreme

Vreme sa druge strane zida

I života iza nas

 

24

 

Volim ponoći bez umora

I ljubav bez razmišljanja

Proždirane usne

Između pospanog drveća i zore

 

Dete sam na plećima oblaka

Neću da zvuk ode predaleko

Ni svetionik da se izgubi u mraku

Ni čuvare što bdiju nad mojim tajnama

(Ni slavoluke od blata)

 

Želim košulju od srebra

Da pokrijem tuđe poglede

Želim samo tvoje oči između zidova

 

Dosta mi je zbunjenih i zavijanja u noći

I onih što me traže I zaspu pre nego me nađu

 

25

 Noć i otvorena vrata

Sablast mi glavu obuzima

Vidim ti oči

Sudnji čas – tačno izmeren tren sagoreva

Vidim ti oči

Ne pripadaju meni

 

Bacih svoju dušu

To su dužice povetarca – viču mracna ogledala

Istrošeni glasovi iz krvi izrastaju

Puzeći obaraju stabla

 

Ti se vraćaš

Grubo vlažeci svetinju mojih usana

Ja

Nema i ukočena na pragu

Izgrižena prvim bolom

Bljujem zmijski otrov

 

To su možda tvoja tišina mrznje i moj zaborav

A zapravo

Ni ti, ni ja, ni pričešće

 

Ni mornari

Ostavljeni na izgubljenoj obali sablasti

Ni plač brodova u noći

Ili je to pesma nasilne ljubavi

 

Ona nikad ne ostaje bez glasa

I kad se ne čuje

 26

Šume spavaju

Ne znajući

Za preplašenu travu

I njihov uzdah

 

Naročito

U doba vetra

I biljnih padavina

 

27

 

Tišina kamenih spavača

I prevarene publije

 

Ćutim pred nemuštim zvucima

Groznicu slutim

Čuvam te tišine

I gradskih uhoda u cvatu

Iako sam očevici razdvajaju

 

Nestanak boja

Dan pretvara u noć

I obijenu hrid

 

U deveti čas

 

28

 

Nalikani leševi se raspliću

Nikako da ih potopim sve

Kao ni istorija crne marame

Spremne na pomeranje vremena i vazduha

 

Tokom ove

Hiljadu devetsto devedeset devete

Teško je stišati plač iznad posmrtnih izveštaja

Šume I trava I dalje niču iz nekada zivih

Jer su najpouzdaniji

 

Sa nebesima pregovaraju

Oni što su neposredno došli iz zelenog pamćenja

I grobova pre zaborava

 

Motre nas zivi i mrtvi

Da mrtvi nisu zivi

Ostali bismo svi bez jezika i plamena

Zar oni nisu i Vaši dvojnici

Da zivi ne potiču od slabosti mozda

Kada se u odsustvu

Predaju jedan drugome

 

29

 

Jeza mrtvih ptica

U ambijentu zasede

Poj krvotoka je

 

Postoji

Misao malo glasnija

Kao što se daljine

Tišinom umivaju

 

Otplovite oči

Atilinim zlovirima

Iskopajte ptice

Koje su sebi dovoljne

Ubeđene

Da najlepši glasovi

Dopiru

Iz mrtvih redova u zemlji

 

Trebaju nam

Na početku i kraju ljubavi

Uvek ih tada dozivamo

 

30

 

Kalderon reče: zivot je san

Varljivi pratilac između dva buđenja

Ni zivot ni smrt

Ni nešto treće

Ni zivot posle smrti

Ni smrt pre zivota

I zamire među kazaljkama

Pre nego zanoći u našim telima

 

Sigismund uzalud okovan nepouzdanim zvezdama

Objavljuje veliku varku

I krugove nemuštih snova

 

Posle hiljadu i dvesta noći

Vidim u vrtovima vire moje kosti

Kad bi beskraj zavladao pre jutra

Mozda bi iscelio usamljenost

 

31

 

Dva zagrljena oblaka

A mozda I dve ptice

Ili poznata marama u čvoru

Ili san između dva oblika

 

Uzalud se krv osamila

I tišina sa senkom

Pršte kalemovi i bezbozni udarci

Koje ne razumem

Kao ni odsutni zvuk koji sledim

Dok se oblaci ne pomeraju

 

32

 

Senke uzmiču

I serafimi se izgubili

U sebi grizu sve strane sveta

 

Kuda ću ako me mračni san savlada

I vampir

 

Sablast tvog zivota još nije iščezla

Poput koplja zabodenog

U oči idolopoklonika

 

33

 

Niz proplanak klizi mesec

Ali raskršće je još uvek u sumraku

Iz kojeg koščate ruke i bajalice

Tvoju bi nagost u grču

 

Uzdah pod plaštom ljubomore

 

Oslušni

Ne čekaj Sunce bez senke

Ono ne razlikuje bludnicu

Od davljenice na obali

 

Nek poljubac pesništva

Bedro ti prepusti mojim usnama

Nek krik ućutka sve

Osim neznosti kiše tek pripremljene

 

Nije mi zao

Što će rečni pesak prekriti svaki stih

 

34

 

Lirika pripada svima

Ni bekstvom ne mozes izbeći njenu tezinu

Zato nikud ne zuri

Ne napipavaj prstima trbuh mraka

 

Neko će umreti u prvom sumraku

A ja ću pisati o kometama

Zakidati na hlebu u tvojim rukama

I pripremati uzoranu zemlju

Da se mrtvaci rumenih usana nadišu

 

Mirno spavaj

Krivotvoriću sve što treba

Pobiću kokoši ako ih ruze ne zaustave

 

Ti pronađi one koji su nas optuzili

 

35

 

Zaustavljen strahom od čekanja

Ne izrastaš

Ni u snohvaticu

 

Kad plamen plamenom prećutiš

Iza tebe praznina i vetar

Postaju spojenost irealnih čvorova

 

36

 

Stakla ulepšavaju zivot i ljubav

Nek samo pokušaju da razbiju sočiva naših kuća

I saksije što kipte cvećem greha

 

Vi što se smejete pokazujući crne zube

Zalud Vam pohlepa i strava

Ako Vam lik zanoći u rasparčanom ogledalu

 

Svejedno

Ja odoh na sever čija je odsutnost mislena

U tišinu i stud

Gde jedino drveća podsećaju na ljude

 

37

 

Slepilo-usud prokletnika

Ćutanje-navika ubice

A san-java smrtnika

 

Mogla su to biti tri čoveka

Spojena očima

Iako je jedan od njih slepac

 

Sresti čoveka sa svim čulima je retkost

Jer put nije označen

Još

Ako ne vidiš

Ili ne sanjaš

Ili ne umeš da ćutiš

 

38

 

Verujem u bozanstvo smrti

I u istinu demona

Jer u njima lepota zaglušuje

 

Priroda je u stanju da ubije

Bez razmišljanja

Da bi razdvojila iste senke

 

Oči moje

Svejedno mi je kada ću umreti

Vaša me varka ne moze utešiti više

 

Priroda ume da kazni radoznale

Nezavisno od greha

Samo da se iluzija i istina ne susretnu

 

39

 

Noćas purpurno naličje oblaka

Probudilo poslušne mrtvace

Koji podigli glave

Oslonjene na koščate šake

 

Ne znaju jesu li zivi ili mrtvi

Prvog su dana čuli trube

I zaspali ispod zastava i oblaka

Pod kojima su

Umesto pod zvezdama prodisali

 

Drugog dana objavljeni tišina i cveće

Ne verujući da postoje

 

U međuvremenu nebo je uranjalo u sumrak

 

A trećeg dana

Mrtvaci su slavili budnost mimohodnika

 

40

 

Dolina stihova još uvek mami

Kćeri svetlosti u luninim haljinama

Jedna drugoj sestre

Po zemlji bešumno se dozivaju

I mene u kolo pozivaju

 

Prihvatam ruku jedne od njih

Nezgrapna

Saplićem se

 

Uzalud

Usiljeni koraci ne udaljavaju

Od ponora i uporišnih tačaka

 

41

 

Nestali-sveprisutni

Plač im nalik na nokturna

 

Dok ruza zivota zaleđena u istini ogledala

Nespokojna

Na zaravnima povrh čarolija

Kaplje po mahovini

I razvalinama sveta

 

 

42

 

Devet časova spava

I devet kazaljki sveta

 

Usta blagosti odbegoše

Kao cvetovi narandzi

Kad dođu da ih seku

Iako nenajavljeni

 

Sem vremena, sve je u znaku prolaza

I drvo maslina

Što izdiše pod insektima

 

Ipak

Za svakog postoji odgovor

Prezir, ljubav

Ograničena svetlost

I nasukani brodovi

 

43

 

Je li istina neverni Tomo

Da rekoše mu:

Za svoju stvar

Iz tvojih usta izbori pravo

Dok ti umire dan

 

A on

Osuđen na okolnosti u poletu

Pretvara se u svakog ko ga podrzava

Daleko od puteva koji glođu nevernike

 

A on

Na prvu reč ne zbori, ni na drugu ne uzvraća

Tek na treću smerno i obazrivo

 

A on

Zna da je ovaj zivot za mrtve

A ne za zive

Ni zid ne huli

 

A on

Moli za providnu nevinost sa očima od melema

I za podvige očajnika

 

A on

Ne mari ni da ga među ljude vrate

U molitvi učeći

 

Ipak jedno ti ne verujem

Ne verujem ti sveti Tomo

Da nije dovoljna uteha

Izmišljena u obliku zene

Nobody knows where she came from, even after it was created, many legends have described her as a lady of the sand dunes. Lady Samarra. She saw the little city of gold among the sand hills of eternity. Her endless grief was big as a desert, her guilt was the size of grains of sand in that sea of despair. But it was not always so. It was at the end, not at the beginning. At the beginning, in the time before written history.

She had created a small city Samara next to powerful river. At the place where he slept, a beautiful passenger, thirsty and exhausted on the way to town without a name far in the sandy expanse. She came and showed herself in all of her beauty. In a turquoise blue dress, hair hidden, extraordinary beautiful, the contrast seemed like famorgane. And where her hand touched the sand, a cold and clear spring aroused. Traveler enchanted by her beauty fell to his knees and kissed her feet. Her deep blue eyes were like purest ocean water… He never wanted to live that place, he wanted nothing more than to see her again. He stayed near the source, made the house and hoped to see her again, he waited ages for her to come back, but she never came.
Now as an old man, with a smile on his face, he remember that scene, as he told his grandchildren about the lady of the dunes. His wife has ceased to be jealous of his fabrications. As time passed, on the day that he felt the breath of death, he rose at dawn, and walked with heavy steps towards the dunes from which the morning sun threw the golden rays, and the winds sang mystical songs. Tears on his face flowed rivers of mercy and oceans of grace,and he prayed to the gods once again to see the blue eyes. And when he climbed to the top of the dunes with his last ounce of strength, he sat down and saw the full desert in the morning heat. Tired and exhausted, with his last breath he saw her eyes, once more, for the last time. Begetter Enki, has died, and his city, lived. That was here creed.

>NEDOLAZAK

Da!
U ovom času predskazujem očaj budući
Očaj koji me u ludilu mome teši
Očaj nerazgovetni, bezglasan
Kao ćutljiva sena koja kletvu promišlja
Kako mogu odrediti tačan čas?
Otkuda pamtim taj poznati muk?

Da!
Predskazujem svirepost na koju će me podsetiti
Iščekivanje buduće, preslikano na želucu
Sjajnim, vedrim i vremešnim
Predskazivanjem nedolaska budućeg
Isprečiće se nedolazak peščana noći
Neće biti
Čini mi se da će nedolazak isuviše dugo da traje
I taj strah koji mi vrednuje dušu
Nalik na snagu jednog metafizičkog dana
Kada je sve bilo rečeno iznutra
Taj strah mi krepi dušu
U dnu
I jedno izrečeno
Da!
O neutešnom sramotnom sarkastičnom predviđanju
Spram milosrdnog neba koje mi gasi sveću na grudima
Proročanske
Sudbe, pojavnosti, pokreti
Slika koja se vidi iznutra ispod kosti
Jedina koja postoji za buduće nedolaženje. Tuđa zemlja
Spram onoga koji iščekuje začauriće se vetar
Kako odrediti ono što je buduće i što neće doći
Ništa dočekano. Vrednovano jedino već poznatim
umiranjem
Ali nagriza kožu ispod želuca ono dočekano
Da!
Zaboravljeno mora biti zauvek zgusnuto u glavi
Moja nada ne trpi me više.
Tek sakati krvavim noževima
Zato,
Usredsredi osmeh i izađi pred poglede ljudi ispunjenih
ljubavlju
Reče mi Onaj koji neće doći

2
ISKUŠENIK

Nakon četrdeset dana neprestanog
gladovanja
Sem izjedanja zrnaca peska
I krajeva škorpijinog repa
u sumrak mi se bliži
Smrt sumorna, mračna,
Bešumna i tiha
I ljudskoga lika
(Dal smrt je il’ spas?)

Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima

„Hoćeš li?“-to reče
Svedena je senka
Što baci me na muke
Jer glad ima srce
A žeđ sa njom je jedno
To reče mi avet
S vinom na zubima
I mlekom na obrazima
Malaksala duša.

Odbih lika bledog i natuštih čelo
Zaseniće te istina.
Još verovah ludo.

Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima

Nakon četrdeset dana u mučnoj sam nadi
U kricima silovitim olizala rane.

Hranih se na stazi
Korenjem kaktusa.
Hranih se u ćutnji
Smesom svoga mesa.

Izgoreh od gladi, a trbuh mi klonu
Slatkasta slan žeđi na usnama se spekla

Po usijanom pesku hodio je bešumno
Sa vinom u rukama
Sa hlebom na grudima

Sipnjivog daha, ulepljena čađu
Usta su mi suva, bolna činija
Tad
Najedoh se hleba
I nalokah vina

Krv ponovo teče kroz čoveka
A Bog milosrdni gleda ispod oka.

3
ČESTITKA ZA ROĐENDAN BELOME MIŠU

Dobro se osećaš? Puniš još jednu
Napunićeš još jednu slatkastu sisu
U tebi ima mleka napupelog mleka
Bar za desetoro dojenčadi
I kad mleko nađubri žensku utrobu
Kažu, narasta koža izgrebena
Na oltaru
Postavljam kožu i prosipam mleko
Klanjati se idolima treba
Inače pate
Slavlje je u toku
Pročitaj stihove, ustaje pacov Red
Nasankaću te pacove, grimizna zmijo
Ruže su nas sve pogodile
Crveni natpis na tvome prozoru
Još jedna je puna, još jedna uranja
U vazu nasumično s vodom
Raste
Dobro došao u moj šesti prst
Tu se nakupilo društvo odabrano
Misliš da si bolja od mog belog miša
Ti si beli miš, štetočina
Uskoro će rođendan mišu
Koprcaš se u svom zlatnom kavezu
Pojedimo miša za večeru
Mačke sam pustila van
Ne brini, okup je ličan
I svi donose bele ruže
Za beloga miša
Slaže se uz krzno
Moje su crvene, kap gloži ruke
Sunce se spržilo u cvatu s njima
I kažiprst najavljuje nesreću
Ne, ne može biti
Kakvo lepo lepo telo
Kakvo telo stiska grudi
I grudi kao lopte kojom se deca igraju
Preskaču slavlje, legoše u kut
Kažiprst je poskočio i kaže im:
Odlazite, crvene ruže
Beli miš sreću deli
Krvava obraza skače jedna ka prozoru
Posmatra vetar kako igra bez ruku
Beli miš otvara vrata kaveza
Savijen u struku
Iskaču jedna po jedna
Kao štapovi i pantljike potočarke
Slivaju se u smrt plazmu
Razređenog vazduha
Lukavo i preteće oštri zube zubnim koncem
On oštri zube suncem
Danas je jedna napunjena, sutra druga biće
Beli miš cedi odojčad iz vaze
Mrtva odojčad sišu patos s mleka
Ostale su grudi u krletki
Iscedivši grudi, miš napušta krletku
Ovde se teško diše, jer dimnjaci su
Napunili dvorišta
I teško je umiti se na obzorju
Jer deca zla izlaze iz skrovišta
Hvala na cveću, spiram mlečnu ljagu
Ne mogu da se pohvalim
Da uradio sam nešto više
Iako želeo sam to svim tankim dlačicama
Koje sam ostavio u nosevima ljudi
Nadam se da ćeš zadržati svog malog pajaca
S telom obličja abažura
U odaji svetlosti izvor svetlosti mrači
Život nije logičan, život je umobolan

4
BLAGOSLOV

Otrgni svoj um iz kandži vukova što te snatre i motre
I zakuj ga tišinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obriši znoj sa čela dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obraćanje
I uporište pred lakrdijaškim glasovima što počinju
Najpre huktajući da ti od ušiju prave ždrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povraćanje
Po tebi
Dok veličaju svoju gadnu buku i kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al’ utišaj tu žalosnu buku stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reže dok zadnji leš tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja beše ti plačna i
obožavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prođe
Samo malo udahni vazduha svežeg
I ušima iščupaj Tajnu njihovu.
Neka zavrište nemoćni i prazni
Konačno.
I dok te ščepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima pređašnjim i budućim
Za tvoje vreme koje nadolazi i nadilazi ih
Tvoje će delo da te veliča
kao kap netom zapaljene luči što prži repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I žeđ te mori i od gladi skapava duša tvoja
To oni
To oni zamišljeni nad tvojom glavom
Iščekuju poslednji vetar kojim će ti probiti krik iz grla
I večeraće spokojni i sobom zadivljeni
Nad tvojom lešinom
Ne daj im da to učine
Raščereči im bikovske glave neka polete
I neka se stope zajedno sa izdajničkim vazduhom
Jednom te pokolebaše dok bejaše ti bez nade
I bez zvezda u srcu dok si samo patio izgovaravši im reč
Usta si im gledao dok si vrištao i srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje nevešte ruke
Krvlju tvojom
Nek ne čine to opet
Utišaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe čoporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrašnju slavu nakon prećutkivanja svih podlosti
Brinuće onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi kao čedna nevesta
Ti zauvek sutra živ ćeš biti
Poješće magla bikove
Razneće breme vremena
Ta lopovska sidra i krvave jame
Te rastuće ruke koje ti ščepaju rukav i vuku te
Koje ti brste leđa na kojima ležiš u muku savijen
Vreme će im sudbinu ukleti tvojim stihovima novim
Zapisaće im na temenu
Uperiće im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlušine bez stida i tako pouzdane
Spaliće ih vatra živa tvog gordoga duha
U samoći molitve dok se uspinješ ka svome saznanju
Sam bog će te spasti od zlotvora tuđih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za večna vremena
Živećeš i kad ne bude bilo urlika
I kad noć bude najmračnija
Živećeš
I disaćeš spokojno i volećeš

5
Sakati Pesnik

Ja sam paranaučnik Poeziji.
Njen ljubavnik i sužanj
Stub osećanja.
Ona koja šapuće ulicom.
Hodajući.
Nedostaje mi kažiprst
Da uprem prstom u bestelesnu daljinu
Zapaljeno ludilo ne oseća stid
I ovoga jutra
Pesnik je odsutan.

TI

Ti, ti, ti
sve ovo je zbog tebe..
Boli me kao da su me kiretom strugali
istrugali feniksa iz dubina
krv kroz kapi mastila
natočila negus do vrha
negus je piće bogova
s mirisom voska
alhemija…
Slast zidova je opipljiva
med curi niz pukotine
zavučem ruku i napipam tuđe uho
što se očeše o moju intimu
oh bože nabiću glavu u rernu kao Silvija Plat
pametna žena učinila na vreme i ja sad imam 30
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
Ja to znam, ne moraju da mi simboli jave
ne mora noć da mi kaže
zid govori
za sebe, za kiretu, za nož
do vrha napuni gasom
ne natakni brnjicu dok se gušiš
crveno oko unutra upija mistično stanje ljubavi
smrt, prividna
sve je stalo
a ti imaš minijaturne mostove za skakanje
u jutro gde ranjena ptica spokojno leti
po zaleđenom vazduhu
glasovi vijugaju kroz mostove
zaronili su u blato traže te
samoubica posmatra sa ograde
dok po vodi traže te
martovske ide su došle i prošle..
ti ti ti
ta ta ta
opojna muzika
laganoga dodira
rima ujednačena
puca od ritma kostiju
zavrni tu prokletu slavinu!

7

ROMANSA

U vodi ću ostaviti kosti svoje
U zemlji ću se ogledati u lišću
Može biti da sam već zakopan i čekam
Dok ležim, čekam da me pronađu i spase
Da li da se pobunim ili sudbini prepustim
Jer ako ostanem s tobom tišina srca
Biće moj grob i moj večni život

11
MRŽNJA

Mržnja me kljuje danima
Kao kljun orla koji čisti zube od mesa guštera
Terorista u avionu sa AK47 mi nije ravan
I dok odvajaju parčiće mog mesa
Orlovi se časte, da bi siti, nabubreli savili krila u dosadi
Al ušiljili vratove, nšane daleki oblak
Odstranili su mi krvotok, sad ih truju sokovi mrenja
Nekoliko časova kasnije
Nanovo šire krila, raskopavaju me,
Urlam urlam do večnosti, razređena su mi nepca
Kljun traži stomak, njuši jetru
Iz mene-Pandore iščeprkala je
Svita nebeskih heroja
Zavaljeni među stenama logično
I razložno posmatraju Sizifa
Zlokobnim očima letećih gmizavaca
Ja polako odlazim u zaborav, prazna
U san, u postelju od svile
Izlečena, pomućenog razuma

LJUBAVNICE

Rulet sakaćenja

Sudarale smo se kostima i plećkama
Gušile smo jedna drugu
U navali talasa
Iskopaću ti oko
Tvoje Zamišljeno crno oko
Ne! Reži me po butini
Tu prska i tu peče, u sluz mi umoči njuh
Prekini, sedi, lezi, raširi noge
Prskaj sad
Stenji
Moli!
A sad prestani, neko doziva…
To Glasnik neki ide, donosi žandara u ruci.
Pažljivo!
Svedok ide ali ovde nema suđenja, tek egzekucije
Sad hujiš- mrtva
Deo po deo sam ti odsekla, stavila u kutiju za posmatranje
Uključila akvarijum
Uz glavu ti plutaju ribe
Udare o staklo i vrate se obavijene krljuštima
Zakopane male zvezde
Ljubavnice, noć je mlaka, nežna, dok dani donose sekire
Britve, rezove
Ljubavnice, ti što mrtva stenješ na krevetu
Milovaću uvojke na tvom lešu i krugove odsečenih dojki
Jer ja sam tvoja Nekrofilska dama
Ja sam Ostala Tu.

4
14
PISMO

Pokušavala bih da učinim sve jednim pokretom
Ruke.
Da! ruke mi kreću ka hartiji da zapišem…
Pisanje, rađanje stihova, disanje, govor, sve je tu
Sve je ka tebi, smešteno u peru što leti-pero kitnjasto
Meko, uvaljano u krilo, prislonjeno uz
upijač.
Na nož kojim se seče hartija. Intiman gest.
Tom pesmom zavijenom u pero ja bih ti rekla sve.
Sigurno, uspela bih da nađem po neku nežnu reč.
Potom da je obojim urlikom, tu i tamo. Da ti uši
Cvetaju snagom i silom koju nisi spoznala u oku.
Koje te je gledalo, molilo ispotiha da čuješ, vidiš i znaš.
No, ko si ti i ko si ti, ona kojoj trebam ja, da li si to ti
Samo ona kojoj trebam ja, da li je taj krik, kroz furnir
očaja dovoljan.
Ko si ti, tu unutra, u
Plamenu?.
Htela sam te ubiti. Htela sam i bejah krvnik sebi.
Nož sa trbuha odvih i zaleteh se ulicama kao pijana utvara.
Plešem po pločnicima neviđene izdaje i dođem ti do dvorišta gde
u ljuljašci mekoj ljuljaš dva deteta. Jedno plavo, jedno crno.
Deca su izgovor za moje odlaganje noža, već ga stavljam
pod grlo.
Otvarač za pisma, možda romantičnije.
Leteće prostranstvima skupih elektronskih
pomagala
Biće hartija izjedena u maloj moćnoj mašini današnjih
Načina ubijanja.
Staviću upijač na stranu, neka ga usisa sto, ukucaću prvu reč
Na beli ekran smrti koji volim. Smiruje belinom kao zidovi ludake.
Kao sneg je koji zaveje lutalicu izgubljenu u brdima.
Tebe belina izdubljuje.
Kleše te kao figure
Razrogačenih očiju, snene, uplašene, nečiste
senke iz beonjača te miluju
Dok tvoje oči preleću redove, moj trenuci spram tvog čitanja
Kretnje su pored prozora, nemrne.
Očekivanja, silueta koja se približava.
Otvara vrata, baca se na odar. Zajednički.

16
BURN THE WITCH

Da, ja mrem
Jer u ovom času mi ništa drugo nije činiti
Mrak koji obavija sve gušći je
I njegove astrološke udubine
U kojima se skriše zvezde
Nestaju
Udara mrak sa konja crnih. Sjajni obelisk.
Vrh mu je mač crni.
Podelio mi dušu
Na san i na ponor
Tragom sna ja pođoh
Al kopni pod suncem
U ambis mrklih tvari
Zapodenut je korak.
Utekla je senka
Što je katkad viđam u luči priviđenja
Rastvorena svetlost. Na oku bdi ludilo.
Nekad snevah oblik
Sada mu se smešim
Obamrlim kikotom skopčanim u neskladu
Sa rečima ukletim što urlaju iz prsta
Knjiga širi listove za oslepelog pisca
(Taj grubi spletkaroš što vešto se domišlja!)
Sa stola svoga vlada
Knjigama bez reči
I pesmama bez knjiga
Pred ognjištem lenjosti i grubih tišina
Zavode mi oči dok hrlim ka čistoti
Uteha je potrebna
Za stid zbog uspomena
Kad boje behu burne
A sadašnjost daleka.
Najdraža stvorenja sad su izgubljena.
Nastradala je lisica u poučnoj basni.
Čitam staru knjigu i bližim se vatri
Nekadašnjim žarom srca oplakujem reči
Da poništim izrečeno znam da neću moći
Mahnite su reči sapletenog duha
Il’ tek neukog?
Kad drhtala je zabluda
A usne su plakale
(Najdražoj prošaptala te bezumne reči?)
Al’
Zapisanu spletku pozna samo hulja
Gorite listovi! Zablistajte knjige!
Na sjajnom obelisku
Živom spomeniku!
U obeleloj vatri!
Spaljujem vešticu!
Gotovo je!

18
PESNIČKI DSM
Paranoična sam ispred semafora
Svetli zlokobno kao ćudljiva dvocevka
Na krajevima dvocevi zeleno i crveno
Meci su beli i gađaju u srce
Padaju kao klade prolaznici
U toku jednog pada uspevaju da
Otvore svoje lobanje ka meni
I optuže me, uperivši sive beonjače
Kao dvosekle mačeve
Kroz košuljice egzuvije. Larve
Prskaju, pucaju i govore mi dok ćute
To su oni što koriste prezervative
U njih upakuju viceve
A mali osmesi im pršte kao balončići
Iz gumenih okvira balloon prskalice
Telefonski kablovi upereni u srce
Glasovi kao sklupčane zmije
U gajtanima što puzeći dovršavaju moj vrat
Slušaju me
Dave me
Progone me
Utešno je, nisam sama
Na jednom od koncerata
Svi su ozbiljni, ozbiljna im lica
Uzimam svoju flautu i izvlačim F
U F duru na F i 20 skicofreničara
Skicu vam pevuše na uvo, Zavijate u horovima
Gađajte flautistu, Mocart je prevarant
Samozaljubljeni samotnik s notama u grudima
Bludnik svih parkova
Otvori jednu komoru, po ptica izleti napolje
A sa njom muzika, božanska i bezglasna
Hoćemo natrag svoje glasove!
Narkoleptičar spontano pomera noge
Nakon što je zapao u san
Nemirne su noge kojima zabada olovke
U meso papira
Jedna olovka na svaki prst
Na svaku olovku po jedna reč
Apneja i Hipnos hodaju mu po snu
I drže se za ruke, bogovi ljubavnici
Sonet za njih, sonet za sve bogove
Po grč za svakog smrtnika
I kap palfijuma u svačiju utrobu
Za parasomničare pesnike
Kraljeve noćnog terora
Kraljeve terora onih što ih čekaju
Budni.
Masker ne može da čuje zvuk
Bog ima disleksiju, ne ume da čita sonete
Pesnik traži sledeću deluziju
Psihotičnu asocijaciju za sledeći stih
U kome vrište oni što gađaju flautiste
U deficitu sa delirijumom izvlači petu notu F
I sklanja se maskirajući zvuke
Zapadajući u krevet s baldahinima
Koje je razastro simfoničar narkolept
A s druge strane skicofreni dirigent
I uperi oči onako umorni Mocart
U stroboskope što mu prže uši
Sjajni, goropadni vlasnici statistika
Koji su propali kao pekari i davaoci krvi
Tresu m se noge u mraku
Možda i kao pesnici
Sad imaju nova zanimanja
I bulje u oči novih semafora
Koji ih sad gledaju sa belih zidova
Nekada dvocevke
Nekada crveni
Sad imaju samo jedno lice
Lice Apnije i Palfijum ubice
A Pesma sad može da započne
Jer dobila je svoju svakodnevnu dozu
Sumnje.

19
PRIJATELJIMA

Sanjah vas, dušmani u snu, u crvenoj boji
Kako bacate na mene nož, dok izludeli ubica čeka voz prazni.
Sanjah kako majka čudovište doji
Tako i ja s vama drugujem po kazni.
Novi, trošni ljudi povraćaju, psuju
Te ludake ne znam, a vi ste mi draži
Zlotvore i vrage što mi meso truju.
Spletke, svađe, slutnje, podvale i laži.
Vi!
Plodovi mržnje i Vrane bez krila.
Kljujete mi oči i glođete mi kosti.
Cvetovi od mermera. Iznošena svila.
Sred pustoši, gnjila, duša vam je s pacovima kroz zidove rila.
Sad znate da rez mi raščinio dušu
Slušate me slatkim izrazima sete
O, vi!
Jednom davno preklaste to naivno dete
Što sad vlažnom zenom nacilja vam gušu.
Uskoro će praznik, kovčeg se rastvara
U njemu je jedna poznata utvara
Detence neokaljano sklopljenoga oka
Zovem vas na pogreb. Eto vedrog skoka!
Da proslavimo smrt moju
(radujte se!)
Lebdeći u zraku
Samo samo tiho…
Može dete da se naprasno razbudi u mraku.

20
USNE

Zar ne ljubiše te ili su te tek grebali usnama
Oni koje si voleo nadama prethodnim
Nakaznost ljudska gradi svakodnevnu strepnju.
Sjaji mesec u noći. Šapat vetra odjekuje zemljom.
Potom se vine ka visinama, zbog toga je rođen.
Ukus mesa priziva vrane. Jeza. Strepnja.
Modra su lica beskućnika na vetru.

A ti kraj uzglavlja držiš bol umesto ljubavnika
U mnogolikoj noći za sve ljuće i bolesnije.
Osete isčupane prokletstvom usana
Što dade ti nadu i uze ti otisak.
Jer ljubiše te dok su te glodali ustima
Oni koje si voleo svom snagom
Upaljenog srca.

(Sve krike skupljene od jutra do mraka
Sjedinjujem tajnom.
Zakovani su istom, sramotnom? Istinom.)

Dostojanstvo je oružje kad nada zaudara na sumpor
Kad opsena bezdana iz kaveza tame
Jezikom ti po srcu dobuje, dok palaca prstima.

Oplakujem više bezdan u visinama
Na platnu neba vidim jame crne
Širi se gorčina kroz krvave krune
Kroz pečate morske
Ulila se voda
Tako u tišini voda davi nebo
I uguši lice Pegazovih svata
Iščupa i krilo jedne tužne ptice
(Dok urla kopito.)
Presečeno je grlo pod bledim oblacima
Slavuja što ga zamuklog prigrliše krošnje.
Zatrovana lopta je isklijalo sunce.
A zločinci doručkuju među černobiljem.
I ljube se usnama
Spajaju bodežima na grudima
Poljupci su hladni.
Zagrljaji kratki.
I kao da se ništa dogodilo nije.

21
KANCONA O DEVICAMA
Sunce, bogova milost, zapara zracima
Ogolelu pustu zemlju žednu kiše
Vrati se sa kopna ta rana na nebu
U more uroni, ne krvari više
Jutrima se vraća. Uz radosni jauk
Ratara na polju. On vilama bode
Ubelelu zemlju, što mu ište vode.
U smiraju dana, lišeno kilote
Zakrvavi nebo i pipke presavi
U dubok san pada, u sjaju golote
Pa opet ka moru, u njemu se davi.
I device svakodnevno muče isti jadi
U korsetu šeću se po vlažnoj travi
Napregle su grudi čekaju vojnike
I gledaju u njihove sa pozlatom slike
Devicoubice nose ljubičaste maske
Skiptare u ruci i grofovske kape
Antički stub se uzdiže na sceni
Dorski ili jonski, device, proceni
Rasveta je dobra, neka bal otpočne!
U kiloti lete, nezasite ptice
Karneval je u toku, a one u skoku
Pod krvavim nebom, sumrak tek što sviće
Da zamrači jutro na Njenome boku.
Nervozne od sreće, u Edenskom raju.
Uz Bramsov valcer jedan, padaju umorne
Ka cveću, našminkane Tvorilje se daju.
Sanjare u travi, rumeni im se lice
K njima ide treći
I osmi
I prvi
Dok se šuma ne okupa okeanom krvi
Al tada kad rana zazjapi pri struku
Prstom uz krik pokazuju svoju tešku muku
Probodena u žezlom u okean pada
Jedna po jedna devica iz stada
Spira bol od žezla. Osol im rane
Opremi ih da osvetle sve buduće dane.
U jutro kao nove, u kiloti zlatnoj
Objavljuju borbu novoj četi ratnoj.

25

Crkni!

Razbijam te o vučju stenu,
O sivu stenu
Razbijam ubijam, vučem te za kosu
I nadam se da urlaš
Ali ja te ne čujem
Jer moje uši su naviknute na more
I huj talasa prekriva riku razbesnelog mozga
Tutnjave sive mase
Koja prsne u paramparčad,
Sluđena od crvenih boja
Dok stena ječi tiho pružajući ruke,
Ona govori – daj mi to crno srce
Crveno srce sa dve male komore,
Sa ugrizom kosturnice
To beše obračun sa zemljom, sa nebom, sa morem
Plivam po ivici i davim te na steni
Tvoje meso i kosti, sve je protkano
I mesec je oblio požutele trake materice koja
Se razlila i oblila moje besno lice
krivim uvojke noktiju
Grebem se po rukama, ljubi mi usne od rubina!
Ubijam te rečima, biserima na
vrhovima
Nemuštih talasa i držim tvoju lobanju, od balzama,
nagaravljenu
Egipatsku kriptu dok ti savijam nožne prste
I lepim ih za orkan
Zaborava, neka kažu da sam luda, neukroćena, buncam
I da
Koljem žrtve sa zadovoljstvom, sve u ime ljubavi
Ubiću te, utisnuću u oblak nešto tvoje krvi
Nek priroda je prihvati shvati
Neka je otpije gutljaj po gutljaj
Neka svene drveće pod kojim si nemuštim pitanjima
Klao cveće
Nek pokisne vetar koji te je sačekao pod zgradom ispod
Koje su sevali gromovi sklapajući ludački savez sa skramom
Neka se otisne niz debeloplavi ogrtač od veštačkog somota
Po jedan aladin koji je oglodan do kostiju od mojih želja
Kojima ću te slomiti, očistiti, preparirati
I koščatim prstima
Stegnuti ti grlo koje više nije grlo
Već prosuto svinjsko meso
Ubagrele džigerice koga spali moje ćutanje
Jer ne govori ništa, samo krklja u soli, ledena mala žica
Crkni
Uzeću sve tvoje male delove i sačiniću od njih prijatelja
U staklenoj kutiji, ti napukla izdajnička maso
Prikovan za stenu kao Sizif sa toplim razmazanim obrisima
Sivkaste prosute mase, nek ti bude ogledalo
I obećavam ti let noseći te snovima
U mržnju i tišinu od sve ove žalosti
Krhkoga nevida tvojih moždanih kuglica
Tako divno slomljenih, sad možeš da režiš
Izvanredno ocrtana arabeskna linija i ponešto morske soli
Zalepljena koža vala razbijenog o stenčuge
Ti okupan, leden, bez obrisa, bez nade, bez oblika
Ne postojiš, jer samo takva si idealna

26
Rejnaldo Arenas – Četiri Pesnika

Rejnaldo pre zore
Rejnaldo je kaluđer
Fra Servando Teres De Mjero
Pacovi, šišmiši i ribe
Nije mu potrebna deskripcija
Jer on je Sveštenik, a ne Pesnik
Federiko Garsija Lorka
Zelen, ubijen kuhinjama trulih metaka
Ne mogu mu ništa
Hose Lesama Lima
Umetnost ga je tražila neprestano
A i Sernuda, taj Platon vrline dečaka
Bežali su iz nabora pretpostavljenih pejzaža
Od istoka su šili haljine
Pobesnele upaljene cigarete posmatrača
Ostavili su na đonovima
Sva četvorica zapalili cigarete
Na Kubi, još jednom na Kubi
A dvaput u Španiji
Govorili su im: sramite se
Zategnite haljine i prikopčajte kravate
Obucite preko njih pantalone najpre
Zajašite kokoške i prođite pored
Našminkanih lepotica što ih vabe
Zaboravite dečake i otmene lule
Zaboravite dečake i otmene lule
Zaboravite dečake i otmene lule.