8

In the bed I do not rely on commandments
The roses already fraught with wind
How many clocks do you ask
While the morning overladen with eternity is late
Delirium morning

They foresee the end of the world
Through star gates
They will wish to open them, open them they will not be able to
They will wish to close both them and the road
The poems shall herald the dead
The dead and the living will depart for false mouth
Without a single sense

My God sleeps murmuring prayers
After which I inherit sadness, wind, mountains, birds
Yet hands and bole resist

I do not fear bullets
And horseman of the apocalypse

But you
My beloved Father

Након читања Авантура Бориса К. мој први утисак је био – појавио се роман у складу са својим временом, у мору нових цењених дела, потпуно анахроних, која опонашају најчешће романтичарске форме и израз. Роман који је пронашао нешто ново на потпуно природан начин, без усиљеног и механицистичког експериментисања, у доба када „нико више не верује у девичанске књижевности“, једноставно је истекао из духа 21. века.

Поред алузије на Кафку у самом наслову, Авантуре Бориса К. могу подсетити и на Е. Т.А. Хофмана, немачког романтичара који је својим делом макар два века испред свог времена, елементима фантастике и бизарности, или на Густава Мајнрика посебном врстом страве.

У ширем тематском контексту роман је смештен на подручје где је kњижевност најраније престала да буде аркадијска услед начичканости историјом и такође најраније и у највећем опсегу почела да се бави односом појединца и друштва – у средњу Европу.

Предмет романа је Србија у доба транзиције, без помињања ових одредница, али може схватити много шире. Изразито сатирично дело, уз избегавање замке у којој се нашла сатира данас – институционализована, разводњена, превише присутна, а цинично и осионо је користе и они против којих по својој дефиницији треба да буде усмерена, јер њима ништа не може, а ствара илузију демократије.

Борис К. је приказан најсличније лику из игрице – без истанчаније карактеризације одлази у различите „мисије“. Својом безличношћу, час претераним и опијеним, час млаким залагањем и бизраношћу мисија описује све нас данас – принуђене да се прилагођавамо најразличитијим улогама у сврху остваривања егзистенције, извесно губећи оријентацију и прихватајући и бескорисне улоге из навике, губимо своје есенцијално.

-Čuli smo krik!
– Ali niste čuli šapat.

U vodi ću ostaviti kosti svoje

U zemlji ću se ogledati u lišću

Može biti da sam već zakopana i čekam

Dok ležim, čekam da me pronađu i spasu

Da li da se pobunim ili sudbini prepustim

Jer ako ostanem s tobom tišina srca

Biće moj grob i moj večni život

Nakon što Balzaku Jubilarni 100ti naučenjak u Literaturi reče da se mane ćorava posla, rešio Balzak da izvrši skok u pisanje. Dok je prelazio ogradu Le Pont Neuf, primeti da je reka neobično duga i duboka.
„Gle, kako Sena obale svoje vezuje! – ¨zadivi se Balzak, te odustade od prvobitne namere i posveti se poslu romanopisca.
S druge strane, Kami je napadao samo SREDIŠTE praćen povorkom seljaka izAlžira od kojih se svaki osećao kao stranac u Parizu. Dvadeseti (isto tako jubilarni) izdavač ugleda ga  kako mu po devedesetsedmi put istim putem namrgođen dolazi i reši da pozove Wermacht radi zaštite. Roman je bio nečitljiv! – A i ovi iz Paris – Soir tvrde da će učiniti isto. – tešio se izdavač – Dajem glavu da je tako!