publishing, samarrai, Uncategorized

The odds are back!

Don’t miss my poem “Are You Mad, Ovid” published in the pro-resistance and anti-douche issue14 The Odd Magazine

You can read my poem here:

The odds are back!

avLeila Samarrai uses absurdist and the elements of farce in her plays. She favors surreal short stories, horror fiction, satire and humoresque, enjoying the vaudeville style of structure interwoven with the style of “Pythonesque” stories. She has had her work published in numerous local magazines, both in print and electronic form and been variously awarded. She currently lives in Belgrade with her five cats.

prose, Uncategorized

I highly recommend Leila Samarrai’s novel “Sleeping Mathilde” for publication

I highly recommend Leila Samarrai’s novel “Sleeping Mathilde” for publication.

This work is inspired by gothic fiction and it possesses elements of horror as well as science fiction. Considering we know how popular and trendy both genres are with a subset of the general readership audience, regardless whether it’s foreign authors or domestic ones I believe that “Sleeping Mathilde” will also find its place in our publishing line. The last sentence was not based merely on the genre itself but also on the fact that Samarrai, who graduated from the Faculty of Philology, is well versed in literature and has also been present on our literary scene for a good while and in this piece, as in her previous works, the best of her qualities as a writer come to fruition: a vivid imagination, an original, somewhat baroque expression and authentic characters lead by their passions and their hatreds. All of the above constitutes the most important ingredients for a good novel.

This medieval intrigue, that can with its eeriness and multiple plotlines compare to George R. R. Martin’s “A Game of Thrones” is set in the Nordic Europe. The curse of an aristocratic house which, derelict as it is, reminds the reader of “The Fall of the House of Usher” by Edgar Allan Poe, the shifting interests and master-vassal relations reminiscent of “cloak and dagger” drama, all of this gives a special flavor to this work of fiction which, fortunately, has a universal character therefore it need not necessarily take place in the North of Europe but anywhere where people believed (or still believe) in kings, mages, ghosts, and fantastic creatures.

Leila Samarrai is an author capable of transforming her expression, of moving between satire, humor and eeriness. This is a rare capability clearly illustrated in this novel which should not be retold but read. I would note one very interesting novel “The Adventures of Boris K.” (published by “Everest Media”) which, I hope, will see a reprint soon. This piece of satire, set in a dystopian state is, it seems, on the opposite side of the planet “Sleeping Mathilde” is on but it possesses the same trait – the quality of an author who is worth your attention.

dr Aleksandar Novaković, author and playwright

Aleksandar Novakovic Wikipedia

dramma, horror, literary diary, novel, samarrai, short story


Soon it will all be over. Damn them, the reverse optics of my intercranial madness are picking up the pace. I am no longer a woman, but a macroscopic particle. A peg-top. Call me Peg-Top. This I will do so suddenly, so feverishly, and yet so calmly, my hand will not quake. I will lightly lean forward, legs spread to the width of my shoulders, yes… Calm your body. Aim carefully. Pull the trigger. Take a deep breath. Aim, pull, calm…calm…
horror, proza

“Uspavana Matilde”, roman, Leila Samarrai, “Sleeping Mathilde”, published!

Moja novela “Uspavana Matilde” počela je da, u odlomcima, izlazi u Časopisu “Kult”. Zahvaljujem se Časopisu “Kult” na profesionalnosti i divnoj saradnji. Uživajte!

My long expected novel “Sleeping Mathilde”, finally published in Serbian magazine KULT. (it will go in chapters…)

I would like to say thanks to magazine KULT for their professionalism and wonderful collaboration.

The closest video I could find to reflect the tone, mood and atmosfere in “Sleeping Mathilde”. p.s It has nothing to do with “Camelot”, make no mistake. This story is more cruel, more passionate and there will be some vampires, there… The story is set in 13 century, in northernmost point of early medieval Sweden, in highly isolated Norbotten. It is a story (amongst other things) about very interesting woman who… You will read it in English, soon, so you will see.


She would be perfect for the role of Mathilde. 

Full cast & crew:

Mathilde: Eva Green
Örjan (OErjan)- James Purefoy
Olov – Kevin McKidd
Hjalmar – Jonathan Rhys Meyers
Hilda – Kathy Bates
Johanna – Helen McRory
Leticia – Gabriella Wilde
Agnes – Amanda Seyfried
Umar, arabian sorcerer- Alexander Siddig or Jason Momoa

My calm (at long last) mine.


 My calm (at long last) mine.

Fearing, I embraced the feet of an ignis fatuus
terrified, I butterflew an apparition’s bosom
engulfed by stone knivery

Lo, rascaldom
lurking lightly, gazing scoundrelaxedly
multiplied deception is built out of perspiration

Lo, a countenance of tears
bear witness at length of the weep
behold a tattered redeeming herz

I am the Aeolian echo in the wind
I am the Logos tucked away under the tongue
I am the first things that had joined the choir invisible

I am yelling in rags aflame
A wiggly wiggler wiggles onward
Circuitous, I am hoppingeniously hopping
from one scream to another
Sleep hasleep ASLEEP!
O holy night of offense.

The boogeymanly boogeymentals are-a-comin’
and momma ain’t here.
in a dream, a butterfly–winged woman,
flickering in a hitherculean manner
hitherto hither, saying:
Fair winds, o daughterror…
O, what a phenomenonsense!

(the poet is moving across the field of vision…)

I, the Nymphet in the bud,
the Goddess of the dreadful Hymen
an unloved goat-nymph
the envy of all Hellenic islets
lulling betwixt the crests
of the couple of mad waves
inhabited by the covetous
sweat driblets of my restlessness
pouring from my voluptuous thighs
I was caressed by butterfly shadows
entangled in the lux
fleeting as an emotion
my breasts smashed among the covetous crags
my womb became a satchel of acrimony

I was raised a wild one among the lunatics,
a tabula rasa with madness scribbled on it.
Howls of animus heard when the seminal
river breaks beneath the gibbous moon
below the navel where milky pearls
drip into deluges of steamy rivulets
below the eyebrow where the fears
woundingly drip into the eyes of undulant sadness
Très tremendous!
My calm (at long last) mine.


prose, proza

“Roman bez imena”, uvod

Inspiraciju za ovaj roman sam dobila, nažalost, ličnim iskustvom sa osobama koje predstavljaju nešto… ovako (videti sliku)


Poštovani mister Clunes,

Na kraju sam traganja. Ili na početku. Ko to zna? Ovo je prvi zapis moje tajne istorije. U njoj se nalaze izgubljene stvari. Možda neću uspeti da, u rasulu uma, pepela – oslepela i nakazna naslikam avetinjsku kuću, a da vi pljesnete rukama i u basu zagrmite: ah, sjajno, ah, vrcavo, sou mač parabolično! Da…

Koliko alegorično,  snoliko i gadno.

–  A realizam? Sve avetinjske kuće liče jedna na drugu… tako bi mogla da započneš zapis. Šta bi falilo? – rekli bi mi čitaoci. Možda i moji literarni junaci koji su mi oduvek davali instrukcije kako da o njima pišem. Znate, gospodine Clunes, i oni imaju pravo na svoje mišljenje. (autor osluškuje)

Da, to je taj glas. Avetinjski ličan. Mislila sam da ste to Vi, da čitam odgovor na pismo poslato vam ovog popodneva, ali.. (autorka uzdiše) To sam samo ja. Trgla sam se iz sna, sve vreme sam knjavala. (obično ne koristim glupi arg, ali neka, ne smeta. A ako smeta, vi recite, blaženi bili…) Zašto mi se nestvarno čini stvarnijim?

Moram da zapišem ovu misao, blistava je.

Samo tren, mr Clunes, samo tren. Sve ću reći. Na vreme. Ništa ne brinite. Neću vas izneveriti. Ta, zar mislite da pišem nekakvu bednu autobiografiju u klasičnom narativu? Dopustite mi da se nasmejem, mr Clunes. Ne vama, o ne vama, nikako.

To je… taj glas. U mojoj glavi, nikako stvaran glas, štoi je šteta. Makar bih se sa nekim sita ispričala, ovako sam sama,  pod budnim okom noćnog terora. Vi znate ko je Rabisu? Dobro je. Ponekad je utešno znati da nisi jedini… Ili ne?

Nekad bih volela da je Rabisu samo moj. To bi laskalo…

“Rabbi Isa… Rabi..sss….” Baš tako govori. Tako voli da me prestravljuje pred san.  Oko 22h, otprilike. Ranoranilac je.

I onda me izudara, dobro me izudara da zaspim.

Kunem se da je ovo istina. Ne pišem bestseler pa da pokušavam da pridobijem čitaoce jeftinim trikovima. Ne bih se usudila da izreknem laž. Ipak pišem umetničko delo, mr Clunes.

Dobro. Priznajem. To je slika laži u prečistom sjaju istine. No, ima tu i malo istine. Tu i tamo prozborim s nekim. Kao na primer s ličnim savetnikom i probačem hrane za mačke gospodinom Hakimom, a on mi na tečnom sirijačkom kaže:

“Nema krošea. To je magija. To nisu pesnice, već Džebrailova anđeoska krila.”

Ali ja znam da to nije tako. Svako govori iz svoje perspektive, mr Clunes. I vi biste, iz plamene hijerarhije anđela izabrali najmoćnijeg, najkrilatijeg, najjačeg i najpoverljivijeg za zaštitu, kakvog Gabrijela. Tvrdim vam. SVE OVO je Rabisuovo vampirsko delovanje”

Znate, mr Clunes,. svesna sam da ne postoji nikakav Hakim Sirijac i da možebitno sanjam i Vas i da me je neko u snu skoro pretukao i da, opet jako verovatno, bežim od ološ – jave kakogod umem i znam, na taj način prodrevši u ultimativni smisao eskapizma.

Ne, ja nisam ta, ona mala žena koja je započela veliki rat, ona Harriet, nisam to ja, mr Clunes. Nisam ja taj tip. Ja se samo suočavam kroz eskapizam. Potirem. Dolazim do suštine.

Rabisu često govori: “Postoji drugi svet. Načinjen je od senki.”

Rabisu priča isklišeizirano. A ja? Ne, ne mogu razumeti sadašnjost, a da ne govorim o prošlosti.

A tako bi bilo divno tuliti o sadašnjosti. U klasičnom narativu. Novinarskim stilom. Bila bi to beskrajna tugovanka u noveli, sačinjena od vanredno jasnih i lepih oblika.

Istovarivala bih, ispovraćivala. Kako ko shvati užase (mog) postojanja. Ovako bi išlo: sedim u tuđem toaletu, buljim u četku za ribanje toaleta koju bih opisala, onako po američki, u sitna crevca, ja, Amerikanka u literaturi, veća Amerikanka i od Hilari Klinton…

Da ne pominjem gorki dim upaljene cigarete. Kakve on samo za pisca mogućnosti pruža! To bih gorko opisala, sekla bih u tananost, udrila bih opisom u goloruka prsa kakvog detalja na podu, plafonu, izvan, unutra, u ono što jesam, u ono što nisam, pre u stvarnosti nego u sećanju, uglavnom obrnuto.

Kad bih samo pušila! Kad bih samo mogla da nađem  reči koje su od mene pobegle, blebetala bih o mračnoj pećini sadašnjeg i strasti prošlog i nečeg trećeg (a to ne bih imenovala, misterioznosti radi), no, opakog, što uvek se u smrti okonča, sačekavši smrt sa svim raspalim stvarima da se u grob stameni ujedine.

Opako biće, Rabisu, poprima raznorazne oblike, on traje do gorkog kraja, do prašine, tokom života do buđenja, ali samo kod nekih, tvrdi Rabisu i dodaje: “Ti si odabrana.” Dodaje da je polaskan mojim izrazom lica nakon buđenja, “Tako divno obrubljenog strahom, lice luzerke u kojoj se nastanilo celokupno iskustvo ljudske samoće. Autorko, ti si arhetip!”, oduševljeno će demon. “Fascinira me tvoj opak i lucidan nagon za nastavljanjem beskorisnog života…” drži me za meso i kosti kadgod poletim da se bacim kroz prozor  nakon buđenja. “P0lako… Ne tako beskorisnog. Pred tobom je zadatak koji moraš ispuniti ma koliko ga mrzela. Moraš rečima, onako hilarično, da ukleseš u stub srama (javiću ti u snu tačnu lokaciju gde ćeš da staviš spis kad ga dovršiš) o čudovištima kakva ni sam eonima nisam video. Monstrumima većim od mene samog. Prokaži ih i uništi. Postoji samo jedan Rabisu!”, mrgodno će on. Tako on prkosi mojoj zlobi – “Ti si zlobna, ponosna I opasna. Tvoja zloba puca visoko.. Kad sam video kakvi te demoni na javi obilaze, shvatio sam da nikako ne možeš biti obična i da si i ti.. neka vrsta Rabisuovke, na svoj način razume se”.

“Čista duša pade mi u krilo. Nešto kao anti – Rabisu, no still opaka.. Uživa u senkama. Ni za šta na svetu te ne bih propustio. Vidim, nisu ni oni. Ti ćeš mi pomagati da lociram nove demone, ako ih ima još…”  Čini sve Rabisu ne bi li mi se približio, začikavajući me da sam jutrima anti – demonka, a negde pred ponoć okorelo zlo ili.. obrnuto. Naši razgovori se odigravaju tokom REM faze. Ako pripovest tvoja ostavi mesta, ako tvoj duh na tren, smiren umukne pred nastupom strasti da se sve potanko iskaže, ispripovedaj, ne sa manjim ushitom, u kurzivu naše tajne noćne susrete. kao pravi Pehovin svedok!”, Rabisu je u telu demona čezn uo za šalom. Često je tvrdio da redovno sedi pored mene, nevidljiv, mada mu ne bi palo tepko da sebe pohrani u dubine moje duše i tu se nastani. “I tako mi redovno, znala ti to ili ne, živimo i najavi, zajedno gledamo Penny Dreadful”..

Rabisu me je prestravljivao do mere gubljenja razuma. No, uvek je znao kad da se zaustavi. Očito je želeo da me upravlja mojim odlukama u svoju korist jer mu je do napisane knjige jako stalo. S druge strane, kakav bi on demon bio da me ne muči bez preke potrebe. tek žalosno priviđenje. Možda i plod mašte namučenog uma. Rabisu je stvaran!

“A onda neće ostati ništa do hrabrosti da se bude svoj I izgradi istina i unutrašnja tajna. Tako ćeš i pisati. Smrt bez žurbe. Čežnja da rastočiš mrak, da u naručje vekova rečima ukleseš zločinstva što su ti načinili. Da od njih sačinjih odsanjane nule. Nema većeg monstruma od Rabisua i ako to učiniš mojim konkurentima, ja ću te pustiti da spavaš mirno, kao zaklano čedo… ” Sve dok ne prokažeš te male demonske gnjide, malaksaćeš od straha, opkoljavaću ti bol, iznova ćeš proživljavati vriskove iz tame, vrištaćeš i urlaćeš nalik na zapaljenu vatru bićeš. Komšije probudićeš!” – grohotom se smejao Rabisu i sam pomalo zbunjen smehom usled pretnji koje navode prokletnike da se ne nadaju ničemu boljem do bezbolne smrti, načini pomalo tužan izraz lica, umoran od mnogobrojnih izrečenih drevnih pretnji. Više nego bilo čega, Rabisu se bojao klišea, ali mu je retko umeo umaći. No, bio je strašan, nadvijen nad samoćom i bolom. “Dok to ne učiniš i spis ne sačiniš, uskakaću ti u san”, zapreti glasom promukle vrane.

“Imam li izlaza?”, upitala sam ga jednom, dok sam se ogledala u njegovim crnim očima, tokom jedne more, hodajući među ruševinama  starogrčkog polisa, grozomornog izgleda, po Rabisuovom odabiru, ljubeći čeljusti reke Nestos.






I ničeg ljudskog nema pod suncem.

interview, proza

Leila Samarrai: Dobar pisac je onaj koji se ne boji da progovori

Majstor kratke priče, Leila Samarrai objavljivana je i nagrađivana mlada autorka. Voli da piše, živi za književnost, sanja o tome da, poput američkih pisaca, ima svog menadžera. Inspirisana Montipajdonovcima, Čaplinom, svakodnevnom situacijom u našoj zemlji, stvara britke, šaljive, satirične priče, pune oslobađajućeg jeda i gorčine. Uronite za trenutak u njen svet.


Šta je zadatak pisca?

Zadatak pisca je da dobro piše i to je sve. Čini mi se da je to udarna teza Josifa Brodskog.

Zašto pišete?

Iz zadovoljstva, i zato što smatram da imam šta da kažem.

Odakle crpite ideje?

Jednostavno je, ja kad lupim šakom o sto, pojavi se duh iz čarobne lampe, pokloni mi se i kaže: „Izvol’te, o Magistra Ludi!“ Tad izrazim svoju želju koja mi istog trena biva ispunjena.

Šta je dobra poezija/umetnost i kako biste definisali pesničko umeće?

Umetnost je igra. Poezija je igra. Na kraju dana, ili znaš da se igraš ili ne…

Šta je za vas dobar pisac?

Dobar pisac je onaj koji se ne boji da progovori; onaj koji diktira umetnost pisane reči. Pisac koji škraba i samo ćuti i kupi hvalospeve nije ništa do dokoni čitalac. Onaj kome pisana reč ističe kroz rane u svet i pada na papir, ne libi se da da i kritiku i hvalu, tome stremi.

Šta je za vas književnost i svrha umetnosti?

Preživljavanje ljudskog roda.

Kako ste došli na ideju da napišete Borisa K („Everest media“, Beograd, 2013)?

U doba apsurdnih događaja u Srbiji, koji idu protiv zdravog razuma, nije bilo teško doći na ideju, da se u duhu Monti Pajtona, pa možda i Čaplina ili NF putnika kroz prostor i vreme, napiše apsurdna satira koja bi reflektovala stvarnost u baba Valentininom ogledalu. Pajtonovske burleske u sprezi sa kafkijanskom atmosferom na šta prvo sugeriše ime junaka, samo su neke od referenci koje grade atmosferu. Zašto kafkijanski? Zato što je Boris K. i pored svojih Džoni Bravo moći samo običan, mali čovek u sofisticiranom točkiću sistema koji melje sofisticirano, ali melje. Džoni Bravo efekat, mišice superheroja su deo komedije apsurda, jer hiperbole koje volim da koristim, ponekad i do krajnjih granica ne bih li išla na ruku apsurdu te ga naglasila, deo su komedije i komedija, da tako kažem, dobija na komičnosti.

Kako je delo nastalo?                                                                16

Najpre, ako ne uzimamo u obzir naučne teorije o postojanju paralelnih svetova, u Srbiji danas takvoj kakva, nažalost, jeste, primećujemo da je za goli opstanak neretko neophodno da ljudi žive u nekoj vrsti vlastitih univerzuma, što bi Englezi rekli „deluded..“ Kreativniji razviju i do pet i šest uloga… Zar mnogi Minhauzeni ne nađoše utočište u svojim lažima? No, Boris K. nije lažov. On je nešto poput anti-zemlje. Podignut je na nivo univerzalnog junaka koji predstavlja sve ostale i date su mu, autorskom rukom, nesagledive moći, isto onako kako su mu svemoćnom rukom fenomenizacija u alternativnoj republici oduzete… Tako se Boris K. kreće kroz alternativno – istorijske svetove i njegova sudbina se razrešava u jednom SF satiričnom romanu koji je u procesu stvaranja, a sve pri susretu sa vanzemaljcima civilizacije br. 5. No, o tome nekom drugom prilikom…

Možemo li da očekujemo nastavak avantura Borisa K?

Kao neko kome je duža forma prirodan način izražavanja, priznajem da bi to bio veoma lak posao da nije veoma teško nekome kome racionalnost, matematička fokusiranost i dramaturška preciznost nisu jača strana, ali recimo da zahteva vreme da se fabula sklopi, odgovor je sledeći: biće, ideje su na svakom koraku (delim Platonov stav), možda ne tako brzo kao što bih želela. Boris K. nije samo kratka priča, on je sveprisutni avatar i portret nedisciplinovanog, premda dovitljivog kosmopolite. I zahteva samo najbolje sklopljenu fabulu, početak, zaplet, omiljenu mi peripetiju i duhovit rasplet s primesama gorke ironije na račun društva.

Na čemu trenutno radite?

Poput vajara dletom krešem jedan roman sastavljen od isprepletanih pripovesti boreći se za svaku rečenicu. Taj rad ne zahteva preciznost u smislu formirane fabule, on je sam po sebi fantazija po kojoj se budan hoda i mesečari. Roman odgovara mom pripovedačkom senzibilitetu koji se fokusira kako na radnju, tako i na nijansiranje karaktera i ima osobine magijskog realizma, te mi ide od ruke i beskrajno uživam u radu. Nadam se da ću njime ostaviti na dalekom severu, gde je lokacirana radnja, trag u snegu… za buduće naratore istoga žanra (magijske fantastike). Taj žanr oficijelno ne postoji, tačnije nije mu nadenut to ime. Postoji magiski realizam, ali ovo jeste roman iz oblasti magijske fantastike.

Savet mlađim piscima?

Ne idite utabanim stazama. Kršite šablone i setite se da je Kafka bio izuzetno nesiguran u sebe. Smatrao je da ne zna da piše, što je prikrivao histeričnim smehom (neka vrsta kompentzacije za stid) kada su ga prijatelji nagovarali da im naglas čita svoje radove. Takođe, pisao ih je pozno u noć. Ovaj savet ne morate poslušati, ako ste ranoranilac 🙂


Razgovor vodila

Tamara Lujak

horror, proza

OPTUZUJEM! dosta je bilo.

Meni su dosadili apeli jednostrana dopisivanja na fejsbuku u pokusaju da dokazem, pokazem vase kriminalno delo, jer vi ste samo to. jedan olos. ja vas mobing vise ne mogu da podnesem i vreme je da se izvedete na mesto gde fejsbuk komande ne vaze, vec dokazi.
Amra Sirbegovic

, kriva za sirenje glasina, lazi, u okviru marginalne grupe LGBT, koja ima svoje specificnosti zbog koje je bilo lako izvsiti mobing i izolovati osobu na 10 godina. Posledice po zdravlje su nezamislive.
Nikolina Bobic

nezakonito privodjenje na saslusanje preko svoje policijske veze motivisana, samo ona zna cime. Kao svedoke pozvala je Amru Sirbegovic i Vesnu Vuksan,

a kao dokazni materijal stavila je moj javni jutjub klip gde secem krastavac koji je bio javno dostupan, a sve, navodno u strahu za svoj zivot.
Istovremeno sam, dok sam chatovala s njom u Kragujevcu, toplo i prijateljski, dosla do saznanja da je doticna sve vreme pricala da joj revolverom pretim pod prozorom i trazila pravni savet.
Nakon nezakonitog unakrsnog ispitivanja i naravno dozivljenog soka nikakav papir – zapisnik nisam dobila.
(moram ovde da kazem da je Bobiceva ismejavala moju zelju da je tuzim za klevetu, jer to kosta, a ja nemam pare za advokata, to “ne ide tako” – a kako ide? pitam se i da ce me poslati na psihijarijsko ispitivanje), sto je za advokata bila istina, ali sad vise nije.
Treba reci da su inspektor i dve policajke vrlo slobodno postupale prema meni govoreci o psihickom stanju pedera, da je meni “razgovor s Bobicevom” prijao nakon sto su me ispitivale, citiram: “Pa lepo vam je bilo.Obe ste krive. Sto na kafu ne odete”
Ovo pricam u kontekstu toga sta sam dozivela, a onda je inspektor, sta li je, samozadovoljno rekao da sve zna o meni, da je proucio moj zivot od kolevke do tinejdzerskog doba, sto ne rade ni najvecim kriminalcima, a sve uz cudjenje: “pa zar ti nikad nisi bila u policiji” posto sam zaplakala kad je pomenuo i moju mrtvu baku i prodaju kuce. Policija mi je nezakonito upala u jutjub nalog. Takodje, kad sam ulazila na ispitivanje, moju majku su zadrzali van, uveli me i zatvorili vrata. I dva sata su me maltetirali uz krajnju poruku: Nemoj ti sad da se svetis, da kazes “jebacu ti majku” pa da nadjes nekog.. a ja cu Nikolinu (inspektor je zove Nikolina) da smirim. Mi saradjujemo sa LGBT. Ja sam na to rekla da ja ne poznajem nikakvu bitangu da bi to bilo izvodljivo.
Nakon toga, moja majka je dobila dva mozdana udara na sred ulice.
Nije bilo dovoljno, vec su ubacili trojankog konja, tacnije ponica Nevenu Tarlanovic. Tadasnji predsednik GSA koja vise ne postoji zvao se Lazar Pavlovic

, tj jos uvek se zove tako. On je fizioterapeut Nevene Tarlanovic (ah da, policajac/inspektor koji me ispitivao je govorio bas o saradnji sa GSA) On i Nevena Tarlanovic

su me nagovorili da povucem sudsku tuzbu za klevetu protiv Nikoline Bobic.
Dosao je jednog dana u moj stan, rekao je da je pogresio sto je verovao Nikolininim pricama i da je jadna Nevenica jako patila zbog neuzvracene ljubavi Nikoline Bobic i da bi bilo lepo da se druzimo. Tako je uvedena, taj trojanac koja je sve informacije zapravo prenosila svojoj dragoj Nikolini Bobic kojoj je zelela da se umili.
Glumila je kucnog prijatelja, stekla je nase poverenje, pozajmili smo joj novac za operaciju da bi mogla da hoda (inace, osim sto sam je drzala u wc – u dok je pisala, videla sam svojim ocima da moze samostalno da hoda. Kad sam je pitala zasto ne jaca tu sposobnost, rekla je: ali kako mogu onda da IM uzimam pare.
Fejkira da ne moze da hoda.
To je primetio cak i moj izdavac, ex fudbalski sudija Boban Knezevic.
Cim bih nekog kog bih srela upoznala s Nevenom, nestajali bi. Osim sto se zarekla u dokumentu koji imam da ce srediti da mi povuku drama s Rastka, posto je “dobra” sa Zoranom Stefanovicem koga je u potaji vredjala i podsticala me da verujem da su svi protiv mene osim nje i da izbacujem kontakte jer je to “GAMAD”, a nas dve cemo ziveti kao prijateljice kao u Svedskoj tako da moja dela zasluzuju medjunarodni proboj, a ne “ove gmazove”, igrala se s mojim mentalnim stanjem jer mi je jako tesko padalo sto sam izolovana, jer sam ljudsko bice.
Vracala je novac, bez naseg insistiranja i onog trenutka kad joj je majka rekla da vrati jos 500 evra i da ne mora da vraca vise, onog dana kad je navodno podigla kredit, prijavila je i mene i moju majku za dugogodisnje maltretiranje i iznudjivanje novca.
Nakon toga sam ostala bez stana zahvaljujuci njoj, a i inace su gazde mojih predjasnjih stanova na njenom fejsbuku, jer je smatrala da moja majka ne ume s novcem i da ce ona resavati odnose sa gazdama oko placanja kirije, placanja racuna, a s obzirom da je poznajem 8 godina, nisam imala nikakvu sumnju. Sve dok ne bi dobili otkaz. Tek tako. A onda vidim gazdu stana na njenom fejsbuku.
Dakle, nakon prijave i izlaska iz stana u Zemunu, nasle smo smestaj u sojenici, blok 45 i bile bez vode i struje 40 dana na 50 stepeni. Imale smo vodu samo zahvaljujuci komsijama. Taj uzas se ne moze opisati mada pokusavam da napisem knjigu.
Potom krece ljudski faktor: prosirili su svoju verziju price, moji dotadasnji preeostali prijatelji su me uz vredjanje napustili.
Podmetala mi je lazne “menadzere” da mi nude poslove, sve za sta bih nasla resenja u vezi objavljivanja, a njoj rekla, srusilo bi se kao kula od karata.
Nermam gde da objavljujem u Srbiji zato sto nisam htela da budem deo mizoginisticke sredine, ksenofobicne i homofobicne.
Istrpela sam verbalno zlostavlje i mobing u klasicnom smislu i od strane knjizevnika.
A narocito im je bolo oci moje poreklo.
Dakle, prestajem, ja, u koju su u sojenickoj noci bila uprta cetiri oka dva vodena pacova, ja koja sam pisala preko trule ograde, ja, mozda Lara Kroft, neko bi rekao – trebalo bi napraviti igricu gde heroina propada gladna kroz trule daske zajedno sa grobnom svecom, jedinim izvorom svetla nocu.
Osudicu vas. Sve. Za pokusaj ubistva.
A Sabini Nore

pisem sve ovo jer je u srodstvu sa Amrom Sirbegovic, tu Sabinu mi je zapravo dovela Nevena, imam njihovu prepisku, valjda je znala da je Amra na profilu.
I koja je znala, za razliku od mene, da je Sabina Amrina rodjaka.
Sabina mi se prvo dopala, a onda se sasvim lepo uklopila u njihovu igru prethodno iskoristivsi moje pisanje i talenat za svoje fokuse, odnosno slikanje.
Vidimo se u Beogradu, vidimo se u Becu.
A svakako na Sudu.
Izolovati ljudsko bice na 10 godina ravno je pokusaju ubistva.

proza, Uncategorized

Please, comment, I do not bite… or maybe I do.

I noticed that no one comment on my poems. Even poems in Serbian have likes, some bots are “like – ing” them, too, I believe, because of the photos, because I bet on my life you do not speak Serbian.

You have the right not to like someone else’s poem or story etc, you have the right not to understand it, you have a right to think that it is wrong translated. You have the right to do and think whatever you want. But, I want to express my point of view. First of all, this is LITERARY blog. Second: I speak two worldwide languages and communication with me is possible. Furthermore, this site is not intended for lovers of photography. I was hoping that there will be people who will appreciate my literary efforts, ie writing, not to mention my translating…

Although I’m not a translator, wishing you to understand my writings, although translating poetry requires experience and it is a very delicate matter, because I knew that few people know mother tongue of Novak Djokovic, more precisely, Serbian, furthermore: I am aware of the fact that English, after China, is the most common language on the Internet, thus I wanted to translate my work all alone without a professional translator who really I can not afford.

To speak a language is one thing, to translate sensitive artistic material without the betrayal of the original is something else entirely.

If you think only about photos, fine, I will continue to translate for myself, call it a practice.. , but I want to know that I have readers on this blog. Or not. Also, I greet all who sincerely are following my writings.