Author Archives: leilasmtrajkovic

poezija

La belleza encarcelada

La belleza encarcelada
by Leila Samarrai on Tuesday, September 25, 2012 at 12:08am ·

Viva del bronce fue fundida

En tres capas, una noche tártara.

La belleza encarcelada desvaneció

En el abrazo de Érebo.

Helena, Helena, la intriga te carcomió…

Esto es muerte, pero no la pura,

Sino una bestial, malvada y sucia,

Maniobra de venganza de las mujeres celosas.

Némesis, estamos en el cruce de nuestras vías

Que como agua se agitan,

En la boca a lo amargo me sabe

Por los tiempos pasados y los tiempos futuros.

Al yacer desnuda entre cuatro paredes

Machacando las heridas del cuerpo encadenado

De las olas sale la verdad desnuda y ciega, pero casta.

La vida es mala, y la belleza es taimada.

¡Las Troyanas, barbas de los guerreros!

Mítica, mi muerte recuerdo eterno será

en los pómulos abultados, palidecidos,

Al fiasco carente del Sol.

¡La muerte!

Anémica,

masticada,

bella, por la fuerza escondida.

Piel con la rabia enfurecida

Incendió los ojos del mar,

Se fue navegando la estrella

Hacia la ETERNIDAD.

Standard
proza

Romansa

U vodi ću ostaviti kosti svoje

U zemlji ću se ogledati u lišću

Može biti da sam već zakopana i čekam

Dok ležim, čekam da me pronađu i spasu

Da li da se pobunim ili sudbini prepustim

Jer ako ostanem s tobom tišina srca

Biće moj grob i moj večni život

Standard
poezija

Tržni centar

Složene na ofingeru
Priljubljene, bolne glave
U omči su ušuškane

Izlog leđa okrenuo

obraz pun mu nadmoćnosti

al tu istočno od Raja
natpis vreba: Raprodaja
tutanj koridorom rasut
koraka uličnih pasa

Mehanizmi od kristala
S kojih kaplju ogledala
Još čas – vreme otkucava
Do konačnog zatvaranja

Tad.. svinje su zaplakale…

Standard
proza

¿Cómo uno se hace escritor?

 Después de que el centésimo erudito en la literatura dijo a Balzac que dejara de perseguir las quimeras, Balzac decidió intentar con la escritura. Al saltar la valla Le Pont Neuf, se dio cuenta de que el río era inusualmente largo y profundo. “Mira como Sena orillas suyas enlaza” dijo Balzac admirado y renunció a sus intenciones anteriores y se dedicó al trabajo de novelista.

Por otra parte, Camus atacaba al mismo centro seguido por una procesión de los campesinos de Argelia que todos se sentían como extranjeros en París. El editor vigésimo le vio acercándose con una cara de mal humor por el mismo caminopor 97ª vez. Editor decide llamar a Wehrmacht para pedir la  la protección. ¡La novela no se ha podido leer! – Y los de Paris – Soir afirman que van a hacer lo mismo. – se consolaba el editor.

– ¡He aquí mi cabeza que es así!

Entonces, Albert atacó a París con el movimiento de resistencia, irrumpió Paris – Soiry con los argelinos, se sentó en la Tabernita de Flore. Por el sol.

Justo cuando todo esto acaba de suceder a este gran escritor, estaba muriendo  (el año del que no puedo recordarme…) Harms. Por razones absurdas, a la espera de una muerte inminente, llegó a la Serbia comunista, con mil rublos en el bolsillo que recibió como la recompensa por el miedo sufrido en la batalla de Leningrado. Tan pronto como vio a editor, le pegó los rublos  en la frente y dijo: “¡¿Dónde estás, Pushkin?!”

En ese momento Harms cayó. Y el editor se puso de pie y dijo:

– Siéntese.

Standard
proza

Kako se kalio pisac

Nakon što Balzaku Jubilarni 100ti naučenjak u Literaturi reče da se mane ćorava posla, rešio Balzak da izvrši skok u pisanje. Dok je prelazio ogradu Le Pont Neuf, primeti da je reka neobično duga i duboka.
„Gle, kako Sena obale svoje vezuje! – ¨zadivi se Balzak, te odustade od prvobitne namere i posveti se poslu romanopisca.
S druge strane, Kami je napadao samo SREDIŠTE praćen povorkom seljaka izAlžira od kojih se svaki osećao kao stranac u Parizu. Dvadeseti (isto tako jubilarni) izdavač ugleda ga  kako mu po devedesetsedmi put istim putem namrgođen dolazi i reši da pozove Wermacht radi zaštite. Roman je bio nečitljiv! – A i ovi iz Paris – Soir tvrde da će učiniti isto. – tešio se izdavač – Dajem glavu da je tako!

Tad Alber napade Pariz s pokretom Otpora, slomi le Paris – Soir i s Alžircima zasede u kafanče Café de Flore. Zbog Sunca.
Baš kada se velikanu sve to izdogađalo, umirao je (tu i tamo neke..) Harms . Iz apsurdnih razloga, u iščekivanju skore smrti, doputovao je u komunističku Srbiju, s hiljadu rubalja u džepu koje je dobio zarad odštete zbog pretrpljenog straha u bitci za Lenjingrad. Čim ugleda izdavača, zalepi mu rublje na čelo i reče: “Gde si, Puškine!”
Tad Harms pade. A izdavač ustade i reče:
– Sedite.
Standard
poezija

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЖЕНА, Леила Самарај

Посегни за крајем ноћи
док лежиш гола, фигурина
с античких рушевина,
у крти зид ко у црни месец забоди трн.
Копље у руке, Главарице!
вековима већ…
ко краву музару
пијани возар волова
Дионис
за вимена те вуче,
скрнави краљевство млечне богиње.


Поезија је Жена!
трља очи, малаксала
спајају пред њом руке жене у сапфиним туникама

Standard
proza

Bušido majstor

 Simptomi ludila po bušidu su:

Poštenje

Poštovanje

Dobročinstvo

Čestitost

Čast, slava

Odanost

Hrabrost

Mudrost

Jednog jutra, pronašao sam skupoceni novčanik od zmijske kože. Kao POŠTEN pronalazač, otišao sam u policiju gde su me, najpre, prebili na mrtvo ime, a nakon toga su se kartali u zmijski novčanik. Novčanik se uspravio pretvorivši se u zmiju koja ih je ujela za zajednički vrat. Ujedeni su pocrkali, ali eto drugih.. Optužiše me za vrača – ubicu, teroristu iz daleke Afrike. Prozvaše me “Ukrotitelj zmija” i rešiše da me ubiju na provereni način.

Odveli su me u sobu za mučenje oblika svemirskog broda, ispunjenu nuklearnim oružjem. Pored mene je sedela još jedna žrtva- svezani prosjak kraj samoaktivirajuće bombe.

– Gladan sam – kukao je prosjak.

Kako bih ga nahranio, upotrebio sam vlastito telo…

Očekivao sam POŠTOVANJE. Umesto toga, ispljunuo je prinešenu nogu!

–  Zar na DOBROČINSTVO da se vrati otpatkom? – kriknuh i opalih šamar prosjaku. Ima da napustim bomba-sobu! Demonstrativno!

ČESTIT kakav sam bio, nogu sam, ipak, odlučio da zadržim, iako sam znao da je prekasno da mi je ponovo prišiju, jer sam bio zarobljenik. Pitanje mog izlaska bilo je pitanje… SVEGA!

No, trebalo je uništiti nuklearku, čir planete, doneti ČAST I SLAVU! Stavio sam pomodni kačket za razmišljanje..

Da, da, shvatio sam šta mašina želi – jednu ljubavnu nuklearnu za dušu…

Zapevah iz sveg grla:

– Gdegod pukla s tobom sam, dušo, kadgod prsla ja bi’ te sasluš’o!

Nuklearno čudovište, svo dirnuto, reče:

– Hvala ti. Tvoj glas, a i poenta pesme, rashladiše me k’o mistral da je dunuo za vreme bonace. Ovol’ke vrućine ni meni ne pašu!

Od sreće zaplaka, korozirajući u momentu. Iako se dekomponovala u fotone, uveren sam da me nikad nije zaboravila.

ODAN svetu, odan nozi, zmiji – spasiteljki, autokanibalizmu, gladnom prosjaku, izveo sam ih na onu istu ulicu, gde sam pronašao zmijski novčanik. Stajao je na istom mestu. Dovukao sam se do njega s nogom u ruci, kad se prosjak dograbi novčanika! HRABRO  mu se suprotstavih, tresnuvši ga, iz sve snage, nogom po glavi.

On se pridiže. Ne bi mu ništa! I pljunu mi u lice.

– Zmijo, pomozi! – zavapio sam.

–   Ovo je već drugi put kako ti pomažem. Po zakonima bušida, očekujem i nešto zauzvrat – prosiktala je zmija dok se kobeljala iz novčanika, lelujajući vitkim telom.

– Pomoćiću ti, ukoliko.. – i prosikta mi u uho svoje podle namere..

–   Eonima mi dosadno samoj u novčaniku, šta ću. Naporno je biti sveštenica bušida. i samotno. Ni žvakanje kamenja ne pričinjava mi radost kao pre.. – rastuži se zmija. Nakon što sam pristao, u znak POŠTOVANJA spram zmijine pomoći,  zmija ujede nezahvalnog prosjaka.

–  Doneo si MUDRU odluku – klimnula je glavom zmija. – Ispunio si sve što je Ludost od tebe mogla da ište. Postao si bušido majstor. – reče i obavije se oko ostataka mog namučenog tela…

Vratili smo se u novčanik, zagrljeni, ona mimikrisana, ja namirisan…

S policajcima ne znam šta se dogodilo.

Standard
proza

Nikodin (traducido)

Al final, érase Nikodin Niščević, deconstruccionista. Leía a Derrida.

Derrida había leído a Nietzsche.

Nietzsche  tocaba con un martillo en el Wagner, y leía a Goethe.

Goethe había leído a Mefistófeles, a cambio de la compra de su alma.

Childe Harold era su compañero.

Byron, cuando todavía era un Child, a la niña Mary Duff leía a Milton.

Milton perdió el Paraíso bajo Cromwell.

Cromwell aprendió al rey Charles a leer Caput Mundi en francés.

Papa leía los escritos de Venclović de la escuela de Račan y algo de Chelandariou.

Monje Nikador, el mercante agradecido de Venecia fue ávido lector de los amantede Verona de Shakespeare.

Shakespeare, incitado por el motivode honestidad,  leíalos cuentos de las hadas eslovacas.

Eslovacos leían  a los Sorbios musicales . 

Sorbios cantaban por pueblos dispersos hasta las guerras napoleónicas, cuando comenzaron a influir sobre los alemanes y así que había un famoso épico alemán–sorbio “Bomba Negra”, que aborda el tema del lignito.

Cuando era niño, Obama leía el cantar épico “Bomba negra”, en Indonesia, pero no entendía ni una sola palabra. Por eso se lo han traducido los destacados miembros de la Unión de escritores libios.

Como agradecimiento, Obama leía a Suleiman al-Buruni.

Al-Buruni acompañó a Alighieri a través de la Divina Comedia debido a enfermedad repentina de Beatriz Portinari durante la cual  tosía ligeramente con Virgilio.

Virgilio navegaba con el barco hacia Brindisi junto con Mecenas,  amigo de los etruscos. Eso fue en el principio.

En el epitafio de Aristóteles, el padre de la lógica, estaba escrito en sánscrito qué lo que los españoles  hoy día suelen denominar “Te quiero”. Se lo dio a Alejandro Magno  el amuleto etrusco para la buena suerte mientras estaba en la cuna. Sólo gracias a un regalo inusual este idiota terco y un estratega incapaz, se llevó las victorias en las batallas decisivas.

Habiendo proyectado al Alejandro, Ari de Estagira, un amigo de Tarvas y Kausitaka, en el que se esconden cientos de diablos, cimentó las bases de la lógica. Eso la persona A dijo en confianza a la persona B y la persona B a la persona C.

La persona C no era nadie más que lejanaprogenitora de la princesa montenegrina cuyo nombre era Zorka, hija del rey Nicolás, que pasaba a la doctrina de Ari de generación en generación.

Hasta hace poco,  la doctrina-coco fue mantenida en el mayor secreto en la biblioteca del Liceo para las señoritas jóvenes de sangre azul en Smoljno, donde en 1984, en el año de Orvel, según las indicaciones de la misteriosa Miss Marple, la encontró Nikodin Nišči.

Sintiendo el asco por su contenido, decidió disolverlo con el ácido clórico que corría de su lengua, un regalo del OVNI para veinticinco cumpleaños.

Al principio, érase Nikodin Niščević, deconstruccionista. Leía a Derrida.

Standard
poezija

Drugo rođenje tragedije

I Bogovi traže utočište u snovima

(razgovor Hipnosa i Melpomene)

(mesto radnje: Hipnosova pećina)

(Hipnos sedi ispred kamina, umotan u krzno, drhti od hladnoće dok se istovremeno igra s klatnom, pažljivo ga zagledajući sa svih strana. O nečemu kao da je duboko razmislio, a ta ga je misao razveselila. Ulazi Melpomena, sva u dronjcima, raščupane kose, gologlava.)

MELPOMENA:

Ne gledaj me pospanim očima! Znam gde bi trebalo sad da budem!

(cepa ostatke haljine s tela i čupa kose.  Zajeca)

HIPNOS:

Zar otkaza predstavu?

MELPOMENA:

Ne ja nju, no ona mene.. Ne ja.. Ne više.

(Hipnos se vrati klatnu i obmota se u crnu odeždu, dok je drhtao celim telom)

MELPOMENA:

(zagleda ga)
Varalico,  o Hipnose
Obmotan si u kulise
Crnje su ti od pećine
Mahni k meni tvojim klatnom
Usnih oka otvorena
I videh stvarnost, o Kirkane
Tu voljenu laž Teatra
Učini to!

Opčini me!

Jer mah ludog hipnotizera

I Bozima zanjiše krila

Iluzijo!

Krila ptice

San su jednom zasenila!

(Senku teško zaseniti!)

Modra, bleda, na smrt budna

Više nisam Melpomena!

Agresivna sam klovnica

U pozorištu komedija!

(Pođi za mnom u pozorište!)

Hajde! Čini! ! Mahni rukom!
Pred publikom, divljom zveri

S hiljadu mekih glava!

Zaseni me! Tu, pred svima!

Jer
Možda čist (pod)smeh

Prizove um da igra
I Prirodu da poveruje Istini

(Ko će kome nego Opsena Opseni)

Možda razorna fortura
Ispuni prazninu u igri

U ulozi!

Vešto rađam kopije
Od istine to je..kopilad..

Začaraj me!

Il’ da usnim kao nekad

Il’ zaklopi  meni oči.

HIPNOS:

 Idemo, al’ kad naložim vatru  u kaminu.

MELPOMENA:

Da, hladno je odveć za snove.. A ja…
Igram strasti
Improvizujem tek..
Tu i tamo..
Nema bljeska

HIPNOS:

Tragedija!

MELPOMENA:

Uprla u mene oči, sablaznuta!
Oh, mila mi Jaričica
S čijih usta
Ja sam pila
Nož u srca zarivala
Junake sam ubijala
U ulozi izigravam
A sve to..
Jadno, jadno beživotno

Dal furije mene gone?
Mora da je zbog Megere
Zavadi me s Talijom
Od ljubomore pobesnela
Te me sestra vragolanka
Iz osvete ismejava.

Idemo sad, polazimo!

(naglo ustaje)

HIPNOS:

Nek’ se vatrica razgori
Sad kad sam je založio!

MELPOMENA:

Prelama se jedno drvo
U kaminu. Sirovo je.
Organska mu priroda
Ne dozvoli da izgara!

Tako i ja.. Gorim
Vatrom nasilne strasti

Nasilje! Bez strasti! To je!

Tek nasilje!

Bukti, ona al’ ne vidim
Nit’ je čula osećaju
Kad bih mogla kao nekad
U strast ja da poverujem
Istinu bih porodila
I bila bih ona stara
Razigrana tragičarka

Izgubih se u pozorištu!
(Tá Zar ja?! Melpomena!)

Tek sam divlja pećinarka
Šetam teatrom, al’ ne idem njime

Igra ne preživljava

HIPNOS:

Uteši se Melpomena! To je dobra tragedija!

MELPOMENA:

Ali, neosveštena!

Svesnim neprobuđena, kako ona bi stvorena?!

Ne od moje vešte ruke!

Samu sebe načinila!

Od Tvorkinje se otrgnula!

Podivljala!

Nema Muze da je kroti!

Kakvo je to nadahnuće?
Jezivo je kreveljenje
I rikanje opšteljudskog
U pokrovu od kulisa

Mrtva duša, mrtav jezik mene čeka.

HIPNOS:

Ja sam život jer sam San

Ja sam Varka i Pratilac

Ono što sam naučio

Poučivši Kalderona

I još par budnih Snevača

Šetajući po snovima

Šibajući njima nade

Budivši nekrotke želje

Umrtvljujući uspomene

Spirajući san Bogova!

Toliko dvojak ja sam!

Ne treba niti sablja, nit’ oštrica
Niti maska
Da ubiješ podlog kralja
Ako možeš da ugledaš
Vatru mašte u kaminu

Ne pristaj na neistinu
I ne igraj od srca (Žena!)
Protiv klatna Stanislavskog.

(Kako to izreče, ponovo rodi se Tragedija.)

Standard
proza

Dada

Peta, a možda i osma žena bivšeg, umirućeg diktatora, zamoli mitropolita jedne afričke zemlje da se zauzme kod Predsednika ne bi li na samrti bio blagosloven.

“Ako već ne pristaju da mu telo polože u rodnu zemljicu, neka ide! U Arabiju! Bilo kud, samo ne u Britaniju, nikad mi ne bi oprostio…” – zakuka žena.


Dotaknut ženinom lojalnošću, Sveštenik, pomilovavši ženu po glavi, zakaza hitni sastanak s Predsednikom u njegovom radnom kabinetu.


Saslušavši svešteno lice, zapali se u Predsedniku vatra sažaljenja. Budući i da je verovao u zle duhove, a u želji da se održi na vlasti, dokuči da je mitropolitova poseta znak s neba! “Ionako umire…” – zlurado pomisli, počeše se po glavi i pristade, kao starešina, da omogući prekopotrebni blagoslov.


– Ali, morate da požurite s dobrim vestima, Predsedniče, pre nego što samrtnik upadne u komu. U svakom slučaju, biće vam večno zahvalan! – reče mitropolit.


Pohita Predsednik u bolnicu, praćen ženom koja je nosila cveće i poklone za Voljenoga, koju je sledio mitropolit. Kako uđoše u šok sobu, tako sveštenik izvadi molitvenik, mahnu nekoliko puta ka samrtniku hladeći ga koricama Svete knjige , sledeći stari ritual…


Predsednik, savladavajući bes, opet, s željom da oprosti i time ukloni zle sile s Otadžbine, najpre zaćuta. Potom, poče da se premišlja. Žena ga zagleda u oči pogledom prestrašene afričke mačke! Jecajući od bola, pade na kolena i izgovarajući plemenske molitve, gotovo da zafrkta!


– Samo su dve reči dovoljne. Samo dve.. – umeša se empatični mitropolit, do suza dirnut bolom afričke Penelope..


-Hajde, onda Vi recite – ponudi Predsednik kompromisno rešenje.


Dok mu je glavu niotkuda objasjavao izvor svetlosti (poput Svete Vatre), sveštenik (nagonski se setivši Heraklita) se duboko sagnu nad posteljom skoro-pa-blagopočivšeg, kao da ulazi u Sveti Hram niskog ulaza i reče:


-Idi. Amin.
-DaDa! – pristade leš i ispusti dušu.
—
http://leilasamarrai.wordpress.com

Standard