prose, proza, samarrai, Uncategorized

American Dream Team

PAPA’S LETTER: (written in Serbian) ja sam ti rekao pre da treba prvo raditi da bi sakupila pare za put , ja bih voleo da radis u Ttripoli a nije tesko naci posao u Tripoliju jer ti si intelektualac i brzo ces naci posao ako budes na licu mesta kao sto kaze Tanvir , a isto tako ti ces biti blizu mene da ti pazim iako iz Benghazi ide se u Tripoli avionom ( jedan sat avionom ) ali to nije tesko za mene . WRITTEN IN May 31, 2010, in Benghazi 
ME: Sad cu da zovem Surcin i da pitam koliko kosta put za Tripoli i Bengazi i da li mogu da putujem sa plavim pasosem, da pitram u Libijskoj ambasadi.
I da, sve dokumente moram da menjam u Kragujevcu, a to je procedura, jer svi sad menjaju pasose i 2 meseca kazu da se ceka!

But there she pops into father – daughter long – awaited reunion, after 30 years, right on the dot with this: https://en.wikipedia.org/wiki/Libyan_Crisis_(2011%E2%80%93present)…

KILLARY HITLERLY CLINTON!

:stickeeeeeer!: bum. bum. BUM! Bang?

http://www.globalresearch.ca/hillarys-crime-sheet-five-reasons-hillary-clinton-should-be-in-prison/5554529

Hillary Clinton bears more responsibility for the ill-fated war on Libya than anyone else. Even Barack Obama has admitted it was a colossal mistake. The war has turned Libya into a prosperous state where terrorists were jailed into a failed state where competing groups of Islamic terrorists run the show. The war did not have authorisation by the United Nations

Benghazi

Not content with destroying Libya as a nation, Hillary Clinton’s woeful and questionably premeditated lack of security at the US diplomatic compound in Benghazi, one of the most violent cities not just in Libya but the world….

hillary-clinton-mad

Do you have comment? I do. Oh, yes, and: how long can you endure watching directly in the eyes of the evil without even feeling uncomfortable but ready to fight? I put this picture od this “female” demon for the sake of practice…

***

Saddam Hussein (I’ve never met my father because of the Iraq – Iran war (1980 – 1988) I was only 2 years old when he went to war) DEAD. Slobodan Miloševic (I think the explanation is not necessary…) DEAD, and the bombing of Serbia by the United States in 1999, the then American President Bill Clinton). The Lost opportunity to work with my uncle, a plastic surgeon at the hospital in Dubai, in 2002, due to the Gulf War, when the Ground and Air battles were fought in Kuwait, Iraq and the border areas of Saudi Arabia.
President of America was George W. Bush back then.) Hillary Clinton – – the aforementioned “project Benghazi,” for which I have not met my father after 30 years, when we got in touch, accidentally, via internet, in 2010. Maybe he is dead now…) Here’s the”dream – team”.

30a484d800000578-3419982-image-a-28_1453931815706-e1478002071226-1

Still alive.

 

Still alive.

Now I am stucked here in Serbia and I am watching this. Prime minister of Serbia, Aleksandar Vučić. Very sad. Tragic, indeed. Those that don’t understand Serbian, just turn off the sound and watch his facial expressions…

A little digression: In March 2016, I was an important part of the poetical project POETRY AGAINST TERROR, I wrote reviews and a poem – A tribute to the victims of terrorism in France. Kindle Edition: 64 Poets from 43 different countries.

I emphatise with French victims. In fact, I adore France. She is a part of my cultural european heritage and holds a special place in my heart. But, are some human lives more valuable than others?

I state that its hypocritism. Where are the poetical tributers for the children in Aleppo?, in Iraq, Lybia, Yemen, Bahrain, Egypt, Tunisia…

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_involving_the_United_States

 

 

 

Standard
boris k, prose, proza, samarrai, satire, short story

Boris K. and the Smooth Criminal, “The Adventures Of Boris K.”

https://leilasamarrai.wordpress.com/2015/04/18/leila-samarrai-the-adventures-of-boris-k-intro/

Boris K. and the Smooth Criminal

Boris K., exhausted and worn-out due to mental exertions, bent the knee in the decisive battle with his landlady about the unpaid rent. Evicted from the comfort that was the neo-Nazi apartment of Frau  Suzie, he found solace in all that existed in the endlessness of cosmos.

He shot a glance at the North star which was shining in the sky, round as a saucer, and he was listening to the cries belonging to victims of brigand gangs in the night who were pillaging the moment the clock struck midnight. But Boris K. was used to violence and took it with a spiritual calmness and peace which would have been the stuff of envy for the Tibetan monks and a llama or two.

Boris K. was squatting for a while, staring at the asphalt where, out of the dim cracks, many a strange underground creature emerged, who then mercilessly tore down everything in their path, burning shops and wrecking the property of the Phenomenonpublic.

Hidden amid the thick treetops, Boris K. had just embraced his own knees when he felt a presence of someone. He felt unease; cold sweat flooded him. Boris K. stepped out onto the barely lit asphalt and walked in uneven step towards the source of the light about a hundred or so meters away.

He stopped, noting a distorted shadow of his follower. He had a huge head and a disproportionally small body. Boris K. hot-footed onward. The shadow was catching up to him, one moment on his right and another on his left, occasionally disappearing ‘mong the surrounding buildings. The moon sailed across the sky somewhat faster than usual.

292ed36e44d30f5f81fb2225ce6d9b73

“Who is this person following me? And what does he want from me?”, Boris wondered, and realized that a leap into the sewer was his only means of salvation.

As heavy fear lay weighty on his soul, and cold sweat bathed his chest, Boris K. jumped in the manhole happier than an Olympic gymnast.

Famished hands welcomed him in full eagerness.

 

Standard
biography, boris k, horror, leila, proza, samarrai

KNJIGA O SUDIJAMA 1, INTERMECO, SVE NA JEDNOM MESTU

INTERMECO, NADREALNI RAZGOVOR PISCA SA SAMOM SOBOM. PROČITATI PRETHODNE DELOVE RADI LAKŠEG PRAĆENJA:

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/08/proces-2005-leila-samarrai-odlomak/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/13/kreativna-radionica-saveti-borisa-k-o-lepom-pisanju-i-umesnosti-pripovedanja-knjiga-o-sudijama-1-sepavi-davo/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/14/ii-poglavlje-knjige-o-sudijama-1-zver/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/15/neko-je-oklevetao-leilu-s/

https://leilasamarrai.wordpress.com/2016/12/15/serum-istine-i-hate-moor-iago-william-shakespeare-othello-knjiga-o-sudijama-1/

Možete čitati odlomke i odvojeno. Sve je dozvoljeno….

  • Optužena je razjapila čeljusti i priznala sve pred Bogom, Porotnicima i Kafkom, pijana kao letva. Boris K. je ulovio kit ajkulu, Ali, uzalud.. Strah me je iznova savladao.
  • Kakav strah? Zar ne vide i ne ču Kafkinu presudu?
  • Oh, o tom suđenju moram… – zastadoh. – Umorna sam. Ova priča je zamarajuća storija beskrajno istovetnih delova, od kojih su neki nepokretni (nevidljivi spokojnim, zadovoljnim očima Čitaoca kojih ih lista površno, žilavo nastojeći da prevaziđe konfuznost kad na nju naiđe.
  • 54c5b9fb2271b96987e73e696dc2ffa3

I misli (kao i ja): Kad i kako ću doći do dna, do podrumske plesnjivosti, kad i kako ću JA, ČITALAC omirisati tamničarsku udubljenost ovog pisca u vlastitu moru?

Priča je ukleta. Spisateljica je progonjena. A opet, ništa nam ne daje do lepršavosti. Ona se krije u senci noći I tumara između zidova. Njen strah se ne može omirisati.  Ni sa sto pedeset probrano napisanih knjiga ne može ona doći do krajnjosti pamćenja, ne izostavljajući niti jedan deo, a ono što piše jeste tek odabir skrivenog da se prikaže na platnu stvaranja.

Ljudski san. Duga i tegobna rečenica. Ili kratka, zauzdana nota terora. Sve. Ili Ništa-  uglavnom, ona oseća sablazan.

  • Čitaoci neće ništa razumeti.
  • Da, bolni su to napori. Ko je dželat i čija trunka istine je veća. Kome se sudi? Koga ona prekoreva?

Otvaram oči u snu.

Nema veze. Imam li ja nekakve namere? Puštam li priču da slobodno teče? Ima li uopšte ovde ikakve priče?

Ja sam poput zarobljene sablasti u zakopanom, tajnom lavirintu. A lavirint je pun oštrih krikova zveri. I svaki od njih je jedan pasus, jedna priča, jedna knjiga, jedna dosetka.

Ja stenjem poput duha u olujnoj noći negde, zarobljena, začaurena u tamu ljudskog sna. Žderem vlastito meso. Moja samoća traje tri hiljade godina.

-Ali, ova priča ti ipak treba. Ne možeš se sakriti u avetinjskoj kući. Tamo more ne prestaju. Pomiri se s tim – izostavljeni delovi koji su izgradili priču u zaboravljenom subplotu usamljene sobe tvog detinjstva neće pojasniti išta više negó što je jasno (ako je išta jasno, onda će biti jasno i bez tih starih, melanholičnih delova, bez gorkih osmeha demona koji su rodili nove, a ovi nove, i ne možeš izaći iz tih snova jer tu nema izlaza) Ispravka: ne možeš izaći dok ne napišeš svoju storiju, punu izostavljenih delova i pokoriš se opštosti. Malo trivialisa ne bi ti falilo. Čitaoci i to vole.

Svakom piscu je glava ucenjena kad mu je priča za vratom. Izaberi materijal. Zagospodari njime. Prožderi zver.

47ec6646b483931d33ef81211d1d20b9

  •  A ako je zver među zidovima? Autokanibališem li se? Projektujem li se to ja? Više ne mogu verovati zidovima? No, samo svojoj teatralnosti. Umeću skrivanja nevidljivog glumca u neotesanom tekstu, kao i metodu ubacivanja Lude da zabavlja široku masovnu publiku dajući im privid da u Knjizi o Sudijama postoji bilo kakav redosled scena koji se može pratiti.

Sve je to senka.

  • Senka?
  • Nalik na kadrove iz drugih scena koji se ubacuju npr iz lavirinta o kojem sam govorila i u kojem odista obitavam, iz neutešnih uspomena prve dečje sobe o kojima više ne umem ništa reći jer ih je senka vremena progutala – to je Prvi melanholični narator – odlučuje se da li postaješ Pisac sa jedva četiri navršene godine života. Recimo da je moja noša bila napola prazna.
  • … ubacuju u? Digresija vreba. Vodi računa. Nemaš urednika.
  • Jebeš urednika. Nikad mi nije niti bio potreban. Kadar iz scene 2 ubacuje se u scenu 1. Npr kadar iz detinjstva nesvesno ubacujem u priču o Suđenju. Uopšte, cela priča o Suđenju zbog jednog kadra iz detinjstva. Nisam lepo piškila, pa mi danas svi krivi, ha? Nije ovo loše.
  • Ili se ista priča zapravo izrodila negde daleko, van ljudskog oka i sećanja, negde u detetu lišenom ega. Ili ne daj bože, hiperegoističnom detetu.
  • Ne pratim te. Niko te ne prati.
  • U svakom slučaju, jednog dana ugledaću te iste zvezde, isto nebo, ja pasionirani zapisničar patnje..
  • Mislim da će ovde patiti samo čitalac.
  • Ja sam čitalac, sve vreme ti to govorim!
  • Ko je pisac?
  • Nikad nisam znala. Čudna pojava koja čini čuda, stvara alternativne svetove, beži od zidova, usnula u srednjem veku I probuđena u budućnosti. Prazna školjka ispunjena okeanima koje ne može ispljunuti.
  • A sad da motrimo šta se dalje zbiva s Optuženom. Ispraznila si creva od straha, popila čašu vode, razmišljaš da li da skineš sa sebe taj očaravajuće “tamničarski” duks dok pišeš jer u sobi postaje strahotno vrelo.
  • Ne bavim se trivijalnim detaljima.
  • Da kojim slučajem ne bi pomislili da si avangardni Pisac, daj primer ovoga o čemu si govorila gore – pričam o kadrovima. Zajebi zvezde koje će iznova da te zaslepe.

sebastian-eriksson-surreal-art1

  • Savršeno. Dakle?
  • U prethodno napisanom delu Suđenja, Boris K. napija Optuženu koja govori istinu samo kada je pijana. To je sušta istina, ali i pomalo bizarna trivijalna činjenica koja je poslužila narativu. Ne znam kako bih drugačije uspela da izvedem takvu scenu. Tolika brbljivost i pokretljivost jezika kod sociopate. Drugačije nije moglo ići, ni farsično. Tako dolazimo do Borisa K., Lude.
  • Lukavo…
  • I rekla sam da se ne bavim trivijalnim detaljima. Zapravo to činim sve vreme. Trivijalno,  obično i banalno nije uvek toliko trivialis koliko to Pisac, ako mu je namera,  želi da bude. U ogromnoj želji za oneobičavanjem teksta, opet, Pisac mora da zagazi u trivialis. Otud burleska u razgovoru Narandžuše i Borisa K. Nalik na borbu žabe i miša. Podrugljiva starogrkoljivost koje se ne mogu odreći.
  • Sve je dakle isplanirano…
  • Od antike do danas, tako nekako.. U pisanju nema slobode.
  • Opet, primer, primer!
  • Ima li ičeg trivijalnijeg od Borisove Ode Narandžuši.
  • Boj žaba I miševa.
  • Opet, tu vidimo na delu Borisov karakter. Njegovu lakomislenost, razuzdanost, a i moju slobodu da zbog svega toga prođem nekažnjeno podmetnuvši sirotog Borisa da peva moje ludorije, zauzvrat iščekujući novu avanturu (u ovoj ponajmanje uživa, jer se suspreže da ne bude zajedljiv, a uistinu se oseća i sam (što mu se retko dešava) kao kompletna budala vodivši u moje ime nešto tako isprazno, obično, prizemno, pritvorno (deo u kojem joj se poverio da je sociópata ne bi li joj razgalio srce i osvajao njeno poverenje.. ne, to nije Borisova uloga u mom svetu) Jedno vreme ga moram oporaviti od traume, stoga pravim pauzu, ali Suđenje ću, dakako, nastaviti.
  • Zašto je onda sve što sam rekla u vezi s duksom pogrešno!
  • Začepi! Začepi užasni a la poeta ružičasto nebo zore, kako da ne. Materijalizam! Materijalisto, snoviđenje ja sam – Dovoljno je što sam se ubacila u san u liku neželjenog gosta na izložbi arogantne, zajedljive slikarke čija zloba prema meni uveseljava i bogove i rogate anđele u toj meri da joj se čelo razvedrilo kad me je ugledala i ruku mi je smrvila samo stiskom, dovoljno je što je ta prostorija prepuna paučine i namenjena samo za mene, kao Kafkina kažnjenička kolonija jer se prava izložba zapravo odvija na drugom mestu, a ja sam došla tu, na nekakvo mesto zločina, prepunog slepih miševa koji lete i beže od mene i govore “Bežite od nje, svi van van! Ko ti je odao lokaciju ovog mesta? Govori!!!”
  • A ja kažem, za sve je kriva Džezebel. Rekla mi je da dođem u Paučina – sobu. U topli trbuh podruma. Toliko topao da mi se pripiškilo, kao nekada davno… u nošu.

enigma

  • I jedna gatara prilazi, opali mi šamar i kaže: Daću ja i Džezebel jedan karate – šamar što ti je odala gde se svi mi nalazimo. S turbanom na glavi, okreće se ka slikarki koja me s mržnjom gleda i opet bi da mi smrvi ruku koja je u međuvremenu izrasla, a druga ruka je čekala na Prvo kafkijansko smaknuće. Onda mi je otišla u tom snu – javi i glava, a čitavo telo, tačnije ostatak, je lebdelo okolo, prolazeći kroz zidove.
  • Bila bi to interesantna slika za Izložbu.
  • Da, oduvek sam bila vizionar.
  • Gatara, slikarkina majka i ona, slikarka – rospija razbarušene kose su me pažljivo zaključale, uz jedno; ovde ćeš ostati sama zauvek, bau bau, a mi idemo tamo gde svi drugi odlaze, gde se raduju, gde su srećni, gde je žurka,radost, umetnost, Prava i Jedina Izložba Svih Epohalnih Muzičko – Scensko – Slikarsko.. nabroj sve šta ti padne na um, dela i mi.. i naši dragi gosti – pogodi ko?

UNISONO: Ostatak sveta!

  • Pa su okrenule ključ u bravi i obmotale trošna vrata katancima, a ja shvatam da ne postojim, da nemam nikakav cilj, da sam apsolutno nevidljiva i ostala bih takva čak i ako bi neko upao uprostoriju, neki Salvatore, ne bi li me spasao, ne bi me ugledao. Na kraju, nada se san nastavio dalje… zastala sam zaglavljena između dva zida.. i.. i… zapevala.
  • Neminovno takvi snovi utiču na tvoj odnos prema javi. Sama si i gledaš kako su drugi srećni, a nema čašu vode ko da ti doda.. Zvuči kao vlaška kletva.
  • Ipak, vlašku kletvu raščereči arapska magija, očas posla.
  • Mnogi su te zbog lepote kleli, pa i Arapi.. A tvoja stvarnost? Kako stojiš s njom?
  • Vrlo realistično. Pravi je podvig osluškivati zvučnu tišinu moje samoće.
  • Jesu li ti likovi iz sna poznati?

alter_ego_ism_02_by_bardamu_13-d425dwt

http://olivier-ramonteu.deviantart.com/art/Alter-ego-ism-02-245475245

  • Ma jesu, to su Džezebelini zli rođaci iz Beča. Uskoro će neki erefnung ili tako nešto da IM bude. Otvara se druga samostalna izložba Džezebeline sestre od strica, a ja sam odnekud u sebi iskopala želju da odem za inat, baš kao u Zapisima iz Podzemlja, na Noć svečanog otvaranja, bez pozivnice, svesna da me tamo ne žele, a ne želim ni ja njih, no naprosto želim iz zloće da odem.
  • Ti ne radiš ništa iz zloće. To ne objašnjava tvoj san.
  • To objašnjava moje stranstvovanje na kugli zemaljskoj. Mala simbolika. Sledeće noći biće neka druga I neko drugi.
  • To je noćna mora, sabatovski túnel iz kog želim da pobegnem. Nema izlaza. Jedino ovaj. Izvršen je zločin. U snovima, tragam za zločincima. Na javi, sve bazdi na posledice zločina. Želim da ih prevedem u razumljive znakove. Želim da uhvatim Džeka Trboseka. Želim da podignem ploču groba u mračnom manastiru u kojem san zatočena i da rastočim sve demone, pa i tebe, kao Leila Leili ti govorim, da nas materijalizujem u male literarne leševe i presudim nam u vlastitoj priči. Vlastitoj noćnoj mori. U mojoj režiji, a ne u režiji tih gadova. Ovo je (samo)osvetnička priča. Ovde nema ni traga lepoti, niti avanturi u rečima. Eto, to su te izopštenosti koje nedostaju svakom literarnom dnevniku. To su nepriznati motivi. To je mazohizam.
  • 990e5c41e4fb2b27fb8821f57fdfaac1-d8tg1fh

To je… (umorna sam, jako mi se prispavalo, uskoro ću se probuditi…)…  istinska, prava izdajnička priroda pisca koji upravo zbog toga najviše od svih nepočinstava prezire izdaju.

I kažnjava je.

Standard
leila, proza, samarrai

CARTE DIEM, ТАБУ КАКО ЈЕ ПОЕЗИЈА УМРЛА ИЛИТИ „ТО ВИШЕ НИКО НЕ ЧИТА“,published in magazine KULT

http://casopiskult.com/kult/carte-diem/kako-je-poezija-umrla-iliti-to-vise-niko-ne-cita/

‘– Неисплативо је писати поезију, пријатељу мој. Данас сви мисле да је могу писати, како прорече онај песник самоубица, а то су ми омиљени пророци. Нико је не купује и може се одштампана књига поклонити. Може се користити и као лепеза за време врућина, наравно, кад се охлади, јер из штампарије излази необично врела. Као средство за хлађење још је употребљивија ако је штампана у меканим корицама, јер од тврдих укочи се рука.. Приче су исплативије и то је разлог што се, ако поезију поредимо са пшеницом, сеје се мање него претходних векова. Но, у процентима изражено, сеје се око чак 95 посто мање, што је несхватљиво! Пшеница је одувек била у тренду, ако ни због чега, а оно макар због хлеба.’

 

Standard
cat, cats, drama, leila, play, samarrai

“Cats”/”Mačke”

This is one of the many versions (The Introduction) of my drama play “Cats”. There is a final version, of course, it is printed, but due to some kind of miracle, it is not in the computer, so I should type it again. Drama is intended for reading, and this version is slightly longer, so this task is constantly postponed. Anyway, I was looking for something in mails, then I came across this version which is not as good as the one after.. but still made me laugh.
I’m sorry I can not give you present texts in English (for now), my translators (Scylla and Charybdis have some unfinished business with satan in Styx at noon (reviving the dead and translating them something like… corpse never dies and other Meow – Poetry Of Hell in Hebrew and Hungarian – Finnish) They shall be back in couple of centuries, till then, wait and see – I’ll manage somehow. Try to use google translate!

angel_cat_by_legadema666-d6dpmmx

image found here

MAČKE

Leila Samarrai

Scena 1

NEBESA

(Sv Petar prekrštenih nogu sedi u Edenu, ispred Rajskih vrata na stolici od hrastovog drveta sa gusto isprepletanim gravurama krstova. Revlon remom lašti go go čizme. Našminkan je kao Azijatkinja, dok u haljini Đovani sluša poznatu ariju opera Madam Baterflaj. (na video bimu prikazana scena iz opera Madam Baterflaj) Nosi rej ban naočare I pije kafu iz kutije na kojoj piše Energetska Kafa dok prelistava katalog ženskih perika iz Hongkonga. ..) Na okruglu stolicu na kojoj sve Petar najčešće sedi dok se ogleda u stilizovanom ogledalu od višnjinog drveta rajske modne kuće “Taština” sleće Emanuilo, pakleni lađar, koji izgledom podseća na Grejs Džons.)

EMANUIL:

O, Petre sveti, slomilo mi se veslo dok plovih Stiksom vrelim. Ukoliko mi ne pomogneš, Raj mi ne gine!

SV PETAR:
Rekao sam ti da za paklene vožnje koristiš rajska. Ona su čvršća. Sačinjena od čistog vatikanskog zlata.

(kuca na računaru)

Jedno rajsko veslo za lađara pakla.

EMANUIL:
Petre, do sad sam sumnjao, ali sad znam da si mi pravi prijatelj. Izvukoh se. Za dlaku!

(SV PETAR I EMANUIL se zagrliše)

SV PETAR: (dok ga grli)
Biće mi potrebna protivusluga.

EMANUIL:
Uvek…  i.. skloni ruke sa moje zadnjice.

SV PETAR:
Ovo ti je treće u nedelju dana? Problemi u paklu? Podsvesna želja da postaneš rajska pastirica?

EMANUIL:
Tako mi I treba kad prevozim Ruse. (sa divljenjem zagleda u novo, zlatno veslo koje mu je doneo heruvim) I to nikog drugog do Ivana Prvog Kalitu, autokratu ciciju u istom čamcu sa Judom.

(SV PETAR se prekrsti)

EMANUIL:

Želi da se vrati na Zemlju kako bi dao trideset srebrnjaka u dobrotvorne svrhe.

SV PETAR:
Zadivljujuće.

EMANUIL:
Tek što dođosmo do sredine mračne vode, zatražih obojici kaparu, ali Rus nije hteo da mi plati, već mi ot’e veslo iz ruke, slomi ga I gurnu me u Stiks. Tada začuh potmulo režanje praćeno žuborom vode, žuboritije od kipećeg Stiksa..

SV PETAR:
Iju! Pa šta se to ču?

EMANUIL:
To je Sotona pevao pod tušem. Pomislih šta bi se desilo da sazna, uplaših se I vratih Judi srebrnjake.

PETAR: (uzdiše)O, Emanuilo, pa zar svih trideset?

EMANUIL: (izdiše)
Svakodnevno sam na iskušenju da pokojnicima koje prevozim otimam novac, ali bojim se da me Ničnižnji ne vrati među žive, ako sazna da mu diram u kasicu prasicu.

SV PETAR:
Emanuilo, to I nije tako loše! Kad si živ, onda možeš da podigneš keš kredit u Poštanskoj štedionici Srbije!

EMANUIL:

Kažu da tamo prednost imaju preminuli.. Uostalom, miliji su mi večni krediti na odloženo plaćanje.

.

Standard